Dok gledaju filmove Davida Lyncha, ljude preplavljuju čudna osećanja. Kao da se prisećaju čudesnog sna ili su pak na seansi kod psihoterapeuta.
Koje god čudno ili čak mučno osećanje da bude filmska dela ovog reditelja, opus Davida Lyncha, još i glumca, likovnog umetnika i muzičara, ima mnogo poklonika širom sveta, a kod domaće publike i status „kultni“.
Svako ko uđe u njegov neobičan, zastrašujući, mračan imaginarni svet, pun neobičnih likova, depresivaca, uvek na ivici sna i jave, naleti, možda, na svoje drugo ja. Kad govori o svom stvaralaštvu, Lynch ga definiše kao intuitivno istraživanje baš tog „drugog ja“, snova, strahovanja i predrasuda.

Svaki posetilac imaće svoj, individualni doživljaj, to je suština slikarstva, fotografije, filmske umetnosti. Svet je onakav kakvi ste vi, kaže David

Paralelno sa režijom, Lynch se već decenijama bavi i fotografijom, a od 1. septembra u tri galerije Kulturnog centra Beograda moći ćemo da vidimo njegovu izložbu Male priče  (Small Stories) – na kojoj će se naći 56 crno-belih fotografija velikog formata.

Izložbu je, kako je Lznch rekao za belgijski sajt BRUZZ, tako nazvao jer, kada bi se uporedila sa knjigom, svaka fotografija bila bi dugačka rečenicu ili dve.

Kao i filmovi, i ove fotografije nalik su na snove, uznemirujuće, ali moćne,  na njima se ponavljaju motivi iz sveta Davida Lyncha,, a mnoge podsećaju na trulež i raspadanje.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Postavku su producirali galerija Item iz Pariza i Evropska kuća fotografije, gde je premijerno predstavljena 2014, a ekskluzivno će, po želji autora, biti prikazana samo u prostoru Kulturnog centa Beograda, što je jedan od ključnih programa ove institucije u okviru proslave jubileja – 60 godina od osnivanja.

Izložba Male priče, po želji autora, biće prikazana samo u Beogradu

Lynch je rođen 1946. u Mizuli, Montana, a pre nego što je postao režiser studirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Pensilvaniji.

„Režiju nikada nisam studirao. Filmove sam počeo da snimam jer sam želeo da se moje slike kreću. Razlikuju se mediji, a ideja sama diktira da li će se razviti kao filmski scenario, litografija, rezbarija ili fotografija“, kaže Lynch za belgijski sajt.

David je svoje prve fotografije uradio 1979, kada je i kupio prvi foto-aparat Cannon. Od tada su najčešće u fokusu njegovog objektiva bile fabrike i aktovi. Industrijske pejzaže najpre je nalazio u Los Anđelesu i Nju Džersiju, ali najviše fotografija fabrika snimio je u Evropi, na severu Engleske kada je završio snimanje Čoveka slona (1980), a kasnije i u Nemačkoj i Poljskoj u vreme filmskih festivala. Te fotografije objavio je knjizi The Factory Photographs.

Iako Lynch potpuno odvaja film i fotografiju, njegove slike su neizbežno filmske jer pripadaju istom imaginarnom vizuelnom svetu

Lynchove fabrike na fotografijama nose efekat zločina ili filmskog seta: ne može se reći da li se akcija tek planira ili se već dogodila, ali postoji neki osećaj predznanja. Mračni, široki pejzaži, dim, razbacani eksterijeri slikani odozdo, krupni planovi pokazuju tragove ljudske aktivnosti, svetlo seče hodnike: da li su ti prostori ćelije, šta je napravljeno tamo?…, piše o njegovim radovima The Telegraph.

I fotografije na izložbi Male priče su neizbežno i intenzivno filmske.

Izložbu je nazvao Male priče jer, kada bi se uporedila sa knjigom, svaka fotografija bila bi dugačka rečenicu ili dve

O izložbi koju ćemo videti David kaže „da će svaki posetilac imati svoj, individualni doživljaj, jer je to suština slikarstva, fotografije, filmske umetnosti. Kažu, svet je onakav kakvi ste vi. Tako je i sa slikama”,

U pratećem programu beogradske izložbe biće prikazan dokumentarni film David Lynch: Umetnički život, koji je premijeru imao na 73. Venecijanskom filmskom festivalu, a planirana su i predavanja, tematska vođenja stručnjaka iz različitih oblasti, edukativno-kreativne radionice za srednjoškolce i studente i filmski program.

U pratećem programu beogradske izložbe biće prikazan dokumentarni film David Lynch: Umetnički život, koji je premijeru imao na 73. Venecijanskom filmskom festivalu

Njegove fotografije, kao i drugi radovi iz domena vizuelno-likovne umetnosti, izlagane su u prestižnim muzejima i galerijama širom sveta i deo su brojnih javnih i privatnih kolekcija.

Izložba u Kulturnom centru Beograda biće otvorena do 30. septembra.

The post Fotografije Davida Lyncha pričaju male filmske priče appeared first on 42 magazin.

Stevana smo, verujem, svi otkrili u isto vreme – kada se pojavio prvi film u njegovoj režiji Šejtanov ratnik 2006. godine. O tinejdžerima – za tinejdžere. Tada sam bila upravo ta ciljna grupa, četvrta godina gimnazije, i meni je film bio dosta dobar, a omiljena scena bila mi je ona sa KST vampirima (pamtim ga u celosti, tako da ne mogu da lažem da mi se ne dopada!). Od tada je prošlo 11 godina, a Stevan je iznenađivao novim i uvek različitim filmovima – Šišanje, o neonacistima, bio je najgledaniji 2010, a za Pored mene dobio je 2015. Zlatnu arenu za najbolji dugometražni film u međunarodnoj selekciji Filmskog festivala u Puli, kao i nagradu mlade publike na Sarajevo film festivalu. Prošle godine je kao jedan od scenarista radio na filmu Mirjane Karanović Dobra žena.

A šta radi Stevan sada? Upravo sada? Ne zaustavlja se. U okviru jubilarnog, 10. izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koje će biti održano od 8. do 15. maja, Stevan je radio selekciju Feel Good filmova, pa je to bio odličan povod za razgovor, zatim pomoć pri odabiru must see filmova na Beldocsu, ali i mnogo čega još, jer razgovor uvek odvede na neočekivana mesta.

Stevane, radio si selekciju Feel Good filmova za predstojeći Beldocs. Hoće li nam ti naslovi popraviti raspoloženje ?
Više bih voleo da navedu na razmišljanje nego da budu zabavni. No, mislim da su tri podnaslova u okviru Feel Good sekcije mnogo indikativnija nego taj krovni naslov. A oni su: Eros i tanatos, zatim tu su Ekološki filmovi i na kraju – Društvo i priroda. Ove tri sekcije daju mnogo precizniju sliku o programu i tematski opseg kojim se filmovi bave. Prva sekcija – Eros i tanatos – fokusirana je na žensko autorstvo, seksualnost i perspektivu. Ove godine život i seksualnost odnose, bar brojčanu, prevagu nad smrću. U ovoj grupi se nalazi i film o Cicciolini, koji, deluje mi, publika jedva čeka.

Ona je zvezda festivala, dolazi na Beldocs.
Jeste, ona je senzacija, ali je i film stvarno zanimljiv – analizira njenu karijeru, pa ćemo gledati sociologe, istoričare umetnosti, sve do njenih kolega političara (pošto je ona završila u parlamentu na kraju) koji pričaju o fenomenu zvanom Cicciolina. Posle projekcije publika će imati priliku da joj postavi nekoliko pitanja, a to je super stvar. Mene zanima kako je ona uspela pre toliko godina da pređe put od porno-zvezde do političarke, i kako ona na taj fenomen gleda danas – kad starlete i porno-glumice u politici postaju sasvim normalna pojava, samo mnogo negativnija nego u njenom slučaju. Ona je tada zapravo bila osveženje, pogotovo ako znamo istoriju italijanskog parlamentarizma koja je puna ekscesa među kojima je Cicciolina kao poslanica bila najmanji problem.

Koja tri Feel Good filma publika ne sme da propusti, bilo da su Eros i tanatos, Ekološki ili Društvo i priroda?
Uh, tri mi je baš ograničavajuće, ima puno dobrih filmova. Meni je zanimljiv Venus, bavi se ženskom seksualnošću na jedan potpuno nov i zanimljiv način. Zatim, tu je film Sveta vodica, radnja je smeštena u Ruandi, koju znamo eventualno po genocidu, a sad pratimo priču o ženskom orgazmu. Meni je bilo neverovatno, kada sam prvi put gledao, kako su oni otvoreni po pitanju seksa, koliko se šale na taj račun…

Obeležila sam taj film u Beldocs programu, moram da ga pogledam.
Obavezno, on ti spada u Eros i tanatos. Naravno, i film o Cicciolini, koji sam već spomenuo u okviru te sekcije, ne bi trebalo promašiti. Zatim, iz slow&ekologije (koji su sporijeg ritma, zahtevaju ozbiljnije udubljivanje i bave se odnosom čoveka i prirode u današnjem svetu)  izdvojio bih film Baobabi između zemlje i mora. Vizuelno je predivan, a bavi se i važnom temom. I na kraju, zanemarismo segment Društvo i priroda, a tu su filmovi koji se bave porodičnim odnosima i društvenim pojavama, gde se analiziraju predrasude u društvu u kojem danas živimo. Super film je FC Roma, deluje kao da priča o nekom domaćem fudbalskom klubu, mnogo zanimljivo! Takav je i rumunski Kupus, krompiri i drugi demoni, sudbine protagonista se mogu preslikati na domaća seoska gazdinstva.

Cicciolina je kao poslanica zapravo bila osveženje, pogotovo ako znamo istoriju italijanskog parlamentarizma

Kako si birao filmove, šta ti je bilo zanimljivo – estetika, narativ…
Igranim filmom bavim se celog svog života, a u svetu dokumentarnog filma, koji je sasvim drugačiji, jedini kriterijum mi je – kako i da li me priča radi. Imao sam zadatak da pogledam dosta filmova i to je uživanje, jer volim filmove. Oni koji nisu prošli selekciju su takođe sjajni naslovi koji su se prikazivali na brojnim svetskim festivalima, pa taj zadatak i nije tako lak kao što deluje. Birao sam bukvalno na osnovu intuicije, filmove koji me rade – intelektualno, emotivno… kako god, samo da te nekako pokrene.

Koliko često ideš u bioskop?
Često.

Je l’ ti se desilo da izađeš sa nekog filma?
Jeste, nekoliko puta, ali ti filmovi moraju da budu nepodnošljivo dosadni… Ili da me baš iznerviraju politički, a i pride budu loši filmovi. Neku fašističku propagandu na primer, to ne želim da gledam.

Filmovi nesporno utiču na kulturu, da li te nervira kada se ta moć zloupotrebljava? Akcija bez pokrića postaje novi cirkus.
Mislim da vreme određuje kvalitet. Kada se vratimo unazad, film poput Totalnog opoziva s Arnoldom Schwarzeneggerom danas deluje kao ozbiljan, angažovani arthouse, u poređenju sa onim što je sad mainstream. E sad, pitanje je kako će ti današnji filmovi izgledati za dvadesetak godina. Da li će na primer popcorn entertainment tipa Hunger Games sutra isplivati kao angažovan film sa pričom koja je predvidela nekakvu budućnost, ili će potonuti u zaborav. Inače, ne volim da delim filmove na art i pop, ukoliko postoji neka doza uverenja ili iskrenosti sa kojom je rađen, pakovanje je najmanje bitno. Meni je važan taj politički ugao, samo da postoji, neovisno od žanra.

Igranim filmom bavim se celog svog života, a u svetu dokumentarnog filma, koji je sasvim drugačiji, jedini kriterijum mi je – kako i da li me priča radi

A strip filmovi?
To isto može da bude fenomenalan poligon za političku priču. Nažalost, to gotovo nikada nije slučaj, 80 odsto strip filmova bude besmisleno i dosadno do izlaženja. Marvel filmovi su nekad bili sveži, ali se danas pretvaraju u potpuno bezumnu pulpu gde je 90% sadržaja šibanje, a to je kontraproduktivno, zaista se se svode na nivo pornića. Zato je film Deadpul dobro prošao na primer.

Junak nije savršen, ironičan je, komedija je…
Zanimljiv je, ima taj cinični otklon, deskonstrukciju četvrtog zida… Malo je drugačije, zeza se sa žanrom, doduše na mnogo nižem nivou nego Last Action Hero devedesetih, ali je ipak osveženje. Svaka akcija može da prođe, ali samo ako smo prethodno zavoleli likove i ako nam je bitno da li će preživeti ili neće, a to se danas retko sreće, loši su scenariji, a samim tim i filmovi.

U kakvom scenariju mi danas živimo?
Petparačkom. Moj kum je jednom rekao da su naši političari kao statisti u mojim filmovima. A ja bih rekao da su ti statisti mnogo bolji glumci nego naši političari. Eto, kad već pričamo o i o najglupljim američkim blokbasterima, svaki od njih je pametnije i konsekventnije napisan od ovih naših života.

Mislim da ljudima nije toliko teško da skapiraju količinu laži koje se plasiraju, ali strašno je teško napraviti filter

Čitala sam tvoju kolumnu za Peščanik koja se zove Post-truth. Hajde mi pričaj malo o tome – eri desničarskih populističkih diktatora koji kontrolišu medije i samim tim i realnost u kojoj živimo.
Mislim da ljudima nije toliko teško da skapiraju količinu laži koje se plasiraju, ali strašno je teško napraviti filter. Ja sam 2008. godine izbacio TV jer sam sakpirao da mi ne treba, a onda sam robovao aplikacijama nekih medija kako bih se informisao, da bih se na kraju okrenuo društvenim mrežama jer je sve ostalo postalo diskutabilno. Eto, danas preko interpretacije nekog statusa na Twitteru saznajem za događaje umesto preko informativnih kanala. Moraš baš da vodiš računa o filtraciji – šta usvajaš, a šta ne.

A da li onda idemo ka normalizaciji i prihvatanja te Post-truth situacije?
Već jeste normalizovano. Na Zapadu imamo cirkus sa Trampom, s druge strane Evropska unija toleriše sve i svašta – od Orbana, preko Poljske, Srbije, Hrvatske, Turske… Niko nije osporio rezultate Erdoganovog referenduma, na primer. Kada već pričamo o osporavanju rezultata, a to je i naša priča, smešno je da jedini kriterijum bude – da li je bilo neke nezamislive krađe. Kriterijum bi trebalo da bude i koje su medijske slobode ili koje su bile šanse za predstavljanje opozicije čitavoj zemlji pre izbora. To je ogroman test za Evropsku uniju. U krajnjem slučaju Brexit je najprimitivniji populistički i nacionalistički pokret koji je dobio na mufte. Dan posle Brexita je Nigel Farage otvoreno rekao da je lagao u okviru predizborne kampanje. I nikom ništa. I šta sad? Jedno što možemo da uradimo, a proces je spor, jeste da obrazujemo glasače i demistifikujemo ceo proces.

The post STEVAN FILIPOVIĆ: Statisti u mojim filmovima su bolji glumci od današnjih političara appeared first on 42 magazin.

Zašto svoju budućnost vidi pre u modnom nego u muzičkom svetu, pričala sam sa Marcellom Zanki, mogu slobodno reći – pionirkom modnog filma na našim prostorima.

Da možeš da biraš, s kojim muzičarem bi volela da sarađuješ?
Jao, ta pitanja su mi najgora jer ima milion muzičara s kojima bih radila.

Hajde da preformulišemo. Sa čijom estetikom se poistovećuješ?
Ja volim post-rok vožnjicu, a to nemam prilike ovde raditi. Dodaj tu i malo elektronike… Radiohead, Sigur Rós. Sa njima bih pravila nešto sigurno.

Kad svi radimo nešto što nam je lično super, takav bude i rezultat

A kakvi su muzičari kod nas?
Ako su poznati ili imaju velike sponzore – onda je zapravo teže raditi jer moram dosta voditi računa o njihovim idejama ili idejama sponzora. Ali, kada su „manja imena“, daju mi slobodu da radim onako kako ja mislim da treba, i to je kul, ali često ne i pretjerano isplativo jer uglavnom nemaju para. Tako da je, obrni-okreni, stalno neko prilagođavanje uvjetima.

Nemaš slobodu?
Lično nisam nailazila na ljude koji su mi dozvoljavali da budem slobodna u radu, da sve bude onako kako sam ja zamislila. Ne kažem da je to situacija i sa drugim rediteljima, samo moje iskustvo. Kada radim muzičke spotove za velika imena, ja imam određenu dozu slobode u smislu režije, tu mi uvijek veruju, ali je uvijek na kraju njihova priča i moraju se ispuniti njihovi zahtjevi što se celokupne atmosfere i izgleda tiče.

Je l’ budeš ti zadovoljna na kraju?
Nisam nikad zadovoljna s takvim radovima, iskreno. Budem zadovoljna režijom, mojim djelom posla, ali priča mi uglavnom ne legne kako treba. No dobro, možda naleti neko s kim ću se poklopiti i u tom smislu.

Zar nije to čudno, ljudi te angažuju upravo zbog stvari koje si prethodno radila, tvoje vizije. Zbog toga što si ti – ti. A onda to pokušavaju da menjaju, preusmeravaju.
Pa znaš šta, kada su velika muzička imena u pitanju, malo je veći ulog. Daju puno novca, imaju dosta sponzora, pritišću ih sa svih strana i očekivanja publike su ogromna. Iako je to sfera zabave, ne biste vjerovali u kom stresu su muzičari. I to non-stop. U tom smislu ja njih razumijem i svakako dam sve od sebe, iako nekada nije baš po mom ukusu. Ja bih mnogo više eksperimentisala i malo pomerala granice, ali svaki posao je posao i uvijek ću ga uraditi najbolje što umem.

https://vimeo.com/165802794

Najnovija stvar koju si radila je video za Frau Casio. Kako je to izgledalo?
Koncept je bio da nađemo plesača koji je ekstremno čudan, te da uđemo u njegovu osobnost, da se podružimo s njim, upoznamo ga. Na kraju bismo snimili koreografiju koju je sam smislio, nekako spontano, bez pritiska ili prevelike pripreme. Da on bude – on. Kostim je radio Marko Ćerketa i smatram da je u velikoj mjeri doprineo ubjedljivosti lika, a koristili smo VHS kameru, pa je krajnji rezultat bio kao da smo ukrali arhivske snimke tog, nekog, čudnovatog plesača.

Shvatila sam da su mi jedina ulaznica na svjetsku scenu – filmski festivali. Tako da planiram da plasiram neke stvari kojima ću dobiti vidljivost kakvu sam imala s filmom Tamara Bombardelli

Ko je plesač?
Zove se Tibor Smit. Našli smo ga preko Facebooka. Ida (Frau Casio) je stavila status – natječaj, da traži lika za spot, a nju prate tisuće ljudi, pa se dosta njih javilo. Negde sam ga u komentarima našla, čak mislim da se nije ni on sam prijavio, već njegova prijateljica.

Bavi se plesom profesionalno ili…
Mislim da nije profesionalni plesač. Valjda je učestvovao u nekoj od onih ja imam talenat emisija kod vas. Fenomenalan je – hoda naopako, šta radi s rukama… to ne umijem opisat, to morate vidjeti. Ali na kraju, to nije ples, već njegov trip koji nam je savršeno legao. Super mi je što je došao na sastanak, to druženje koje smo organizovali kako bismo ga upoznali, zasjeo je za stol i krenuo ispitivat neka pitanja o kojima ja nisam razmišljala. Njega je zanimalo kakve emocije treba da iskazuje pokretima, predlagao je kako njegova uloga treba da bude… stvarno je bio super i sad mi je to jedna od dražih stvari na kojima sam radila.

A Ida ti daje slobodu?
Da, apsolutno i svaka joj čast na tome jer ja nekad imam sulude ideje. Na kraju, svi smo baš zadovoljni kako je video ispao.

Pa valjda to tako ide – kad postoji poverenje, tad postoji i volja za rad.
A znaš li koliko smo samo prepreka imali? Napolju je bio minus, svi smo se smrzavali, a najviše dečko koji je plesao samo u majičici. Ali eto, kad svi radimo nešto što nam je super, takav bude i rezultat.

Nedavno si počela da radiš i modne filmove?
Zapravo me ne zanima moda već taj koncept umjetničke slobode kojom se redatelji izražavaju u modnim filmovima i fotografiji, a opet je u službi brenda. Sviđa mi se balans između umjetničke slobode, eksperimentale i komercijalnog. Imam više prostora da radim ono što se meni dopada. Znaš, kad radim muzički spot, ja dobijem podlogu – pjesmu, kojoj se moram prilagođavati. Kad je modni film u pitanju, ja mogu radit što god hoću, dočarati scenu svakakvim zvukovima, raditi voice-over, pričati priču, igrati se sa svakim segmentom filma, a opet zna se šta je cilj – promoviranje modnog brenda.

I kako se snalaziš u modnom svetu?
Lagano ulazim u svijet mode i zasad mi je super. Radila sam film za dizajnerku Tamaru Bombardelli koji je prošao zaista dobro, bukvalno je obišao planetu tako što se prikazivao na mnogo festivala.

To je prvi modni film u Hrvatskoj, a nominovao ga je za najbolji u toj kategoriji magazin Vogue.
Da, to je prvi modni film, što puno govori o stanju te vrste kinematografije u Hrvatskoj. Bio je ogromni boom u medijima kada je film izašao, svi su bili zainteresirani za njega, ali posle se ništa nije dešavalo. Ta scena se ne razvija. Meni osobno je to dosta čudno jer su modni filmovi takođe i odlična vrsta promocije za dizajnere ili brend, jer kao što sam spomenula – proputuju svijet i dosta ljudi ih pogleda. U žirijima festivala modnog filma su ljudi koji rade za velike magazine, poput tog Vogue takmičenja. Sve je na visokom nivou.

Kad radim muzički spot, ja dobijem podlogu – pjesmu, kojoj se moram prilagođavati. Kad je modni film u pitanju, ja mogu radit što god hoću, dočarati senu svakakvim zvukovima, raditi voice-over, pričati priču, igrati se sa svakim segmentom filma, a opet zna se šta je cilj – promoviranje modnog brenda

Ima li šanse da radiš nešto slično u bliskoj budućnosti?
Radila sam skoro jedan atmosferski video za brend Ruksag, to nije baš modni film, ali je bilo zanimljivo. Osim toga, malo je prilika. Možda treba ja da krenem nagovarat ljude!

Ovde dizajneri nemaju svest o tome da mogu nešto tako uopšte da rade. Ne znam koliko kapiraju da osim umetničke crte imaju i sjajnu promociju sebe ili brenda na svetskom nivou, kako si rekla. Deluje mi da su i dalje fokusirani na foto-kampanje, eventualno kratke najavne video-klipove.
Modni film je jedan viši nivo. Kod nas je modni film radila Maja Uzelac za Anu Ljubinković i rasturile su. Kada sam ja radila film za Tamaru, samo kada smo objavile najavu za modni film, nešto novo, što publika ovdje malo poznaje – ona je rasprodala čitavu kolekciju. Da ne pričam o tome šta se dogodilo kada je film izašao.

Čime ćeš se baviti onda?
Kratkim filmovima. Shvatila sam da su mi jedina ulaznica za svijet – filmski festivali. Tako da planiram da plasiram neke stvari kojima ću dobiti vidljivost kakvu sam imala sa filmom Tamare Bombardelli ili promoviranje kroz svjetski poznate video-kanale i magazine kao što je bilo s mojim filmom Ode to Youth, koji je objavljen na sajtu NOWNESS. Nisam još spremna za dugometražni film, zato želim da se fokusiram na kratke forme kako bih se izgradila i bila sigurna da ću napraviti nešto dobro. To je spor proces, ali uživam da radim na tome.
https://vimeo.com/143279969

Video premijera spota Frau Casio U tvojoj glavi zakazana je za ponedeljak 27. februar u 20h na MTV Adria

The post Marcella Zanki: Volim balans između umjetničke slobode, eksperimentale i komercijalnog appeared first on 42 magazin.