Uprkos tome što svaki film Tarkovskog možemo zaustaviti u bilo kom minutu, na bilo kom kadru, i imati savršenu umetničku sliku, 21. vek ne zaostaje sa izražajnom vizuelnom estetikom, naprotiv.
Režiseri se usuđuju na smelija rešenja, a razlog je jednostavan: budući da imaju bogatu tradiciju i pregršt tehnoloških novotarija, mogu se s njima poigravati, eksperimentisati i izražavati svoje ideje kroz nov filmski jezik koji nam postaje intimno blizak.

Navodimo pet filmova koji svakako nisu jedini, ali jesu dobar početak za uranjanje u ambijentalnu, meditativnu i kolorističku – rečju likovno upečatljivu filmsku estetiku.

Gospodin Tarner (Mr. Turner), Mike Leigh, 2014.

Ovaj film treba biti domaći zadatak režiserima koji žele da snimaju o slikarima, a u pitanju je film o životu (i svakako delu) Tarnera, sjajnog slikara britanskih pejzažnih prizora. Međutim, najveća draž ovog filma nije puka prezentacija Tarnerovog životopisa, već to što je režiser uspeo da ceo film montira tako da upravo izgleda kao vizuelni identitet Tarnerovih slika.

Kadrovi, naročito s početka, širokih uglova, in medias res, ukazuju na vizuelnu poetiku Tarnerovih boja. Njegov kolorit (koji je možda i dominantna odlika njegovog slikarstva) kao da nam je prikazan slikarskim okom, baš onako kako ga je Tarner doživeo, te je čitav tarnerovski splet motiva duboko utkan i u ovaj film.

Proleće, leto, jesen, zima… i proleće, Kim Ki-duk, 2003.

Vizuelna estetika južnokorejskih filmova je, načelno uzev, jedna od njihovih dominantnih karakteristika. Kim Ki-duk bira pejzaž koji će moći da potcrta smenu godišnjih doba, a s njom i smenu emotivnih priča. Sam režiser napisao je knjigu o vizuelnom na filmu, stoga nije čudno što toliko u filmovima posvećuje pažnje pejzažu, ali i detalju.

Deluje da je svaki detalj, čak i najtananiji pokret prsta, savršeno pozicioniran u kadru i da ima određenu funkciju u filmskom narativu. Film se može zaustaviti gotovo u svakom trenutku i dobićete besprekornu sliku s nizom simbola i aluzija.

The Grand Budapest Hotel, Wes Anderson, 2014.
 

Za razliku od dva prethodna filma, ovaj film ima definitivno drugačiju, ali ne manje zanimljivu estetiku. Snažan kolorit građen na brižljivo osmišljenim kontrastima stvara gotovo burlesknu sliku detalja, ljudi i izraza.

Ono na čemu se, pored posvećivanja pažnje detalju, temelji Andersonova vizuelna estetika jeste i, na izvestan način, premeravanje. Takoreći, svi (makar najvažniji) kadrovi deluju kao da su geometrijski savršeno skrojeni. On u kadrove ubacuje elemente preciznog kubizma. Pored kontrasta koji se, najčešće, oslikavaju kostimima (što je, svakako, deo vizualnog jezika), Andreson poseže za pastelnom paletom, te samom periodu daje notu koja upućuje na nešto onovremensko.

Doduše, mora se priznati da ovo možda nije univerzalna estetika koja će svakog osvojiti, ali je apsolutno neophodno da joj date priliku.

Velika lepota (La grande bellezza), Paolo Sorrentino, 2013.

Imala sam ozbiljnu dilemu, budući da nisam želela da ponavljam autore, da li staviti Youth ili ovaj film, ali nekako je i sam naslov indicirao da ću se odlučiti za ovaj.

Sorentinova estetika je estetika čistog čula. On spaja baroknu estetiku s minimalizmom, čistim kadrovima i prilično vernom slikom italijanske prestonice, njenog nasleđa i sadašnjeg daha.

Dovoljno je reći da je, pored protagoniste i njegovog unutrašnjeg nemira, nemi protagonista Rim, a Rim je već umetnost.

Raspoloženi za ljubav (In the Mood for Love), Wong Kar-wai, 2000.

Vongova kamera i usporeni kadrovi upućuju na slikovitost filmskog narativa. Ono što i filmsku estetiku ovog filma čini posebnom jesu boje. Vang kadrove akcentuje crvenom bojom, koja simbolično upućuje na samu tematsku srž i okosnicu filma, rečju: ljubav.

Ovo nije kraj liste. Ovo je samo uvod jer estetika je neiscrpno i razgranato polje koje nudi pregršt puteva. Do sledeće liste, napajajte se lepotom.

The post Filmovi 21. veka čiji je svaki kadar kao umetničko platno appeared first on 42 magazin.