Aleksandar Mitrović  je beogradski muzičar poznat javnosti pod umetničkim imenom Acart. Ovaj sevdah džez gitarista muzikom se bavi od ranog detinjstva, a diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Nastupao je više 1.500 puta (oko 200 svirki godišnje) i sarađivao sa mnogim afirmisanim muzičarima, kao autor – kompozitor, aranžer, tekstopisac i gitarista – objavio je albume Ćiril Method i Studio Sessions za izdavačku kuću Lampshade Media Records, a novim singlom, u kojem se pojavljuje i kao pevač, i spotom – Kona najavljuje nov album Hommo ludens (Čovek koji se igra).

Aleksandre, imate zanimljiv pseudonim ili umetničko ime, po zvučnosti asocira na Mocarta, poznatog po veličanstvenoj igri notama. Sudeći po vašem dosadašnjem radu, ali i prema nazivu vašeg novog albuma, Acart se takođe igra – notama, muzikom, žanrovima. Čime se još igrate?
Volim da se poigravam životom u celosti. Pored toga što mu na duže staze sa ozbiljnošću pristupam, dajem sebi za pravo da se poigravam gotovo svakim njegovim trenutkom i da od „uštogljenog“ momenta napravim skerco. Time kvaziozbiljnim životnim tonovima šeretski guram prst u oko i ostavljam svoj spadalački pečat. Apsurdujem strogost datog momenta podižući okolnu vibraciju. Jer svaki naizgled bitan ili stresan trenutak neumitno gubi svoju oštrinu u ogledalu večnosti. Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor ili čak klipove sa YouTubea gde nervozni majstor popravlja tamića…

Vaša autorska muzika je fuzija onoga što se zove world music, fanka i džez roka. Uz vaše ime stoji sevdah gitarista. Kako ste u sebi otkrili sevdah i spojili ga s gitarom? Kako vas je privuklo svekoliko balkansko muzičko nasleđe?
Moja muzika je spoj mene sa sobom – onoga što sam bio i jesam sa onim što postajem. I to je magija! Kao i sam život. Deo Bećkovićevog stiha kaže: … koji si ti i prema kome svi idu da se sretnu sa sobom… A žanrovi koje pominjete predstavljaju interesovanje u kombinaciji sa zagrevanjem stolice u nekom trenutku razvoja i posvećivanja jednog dela života nečemu što kao koprena lebdi iznad nas. Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi. Savda znači ljubav. Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce. Balkansko kulturno nasleđe (bliže poznajem samo muzički i nešto literarnog fundusa) čini kompresovanu energiju i srž iskustva čovečanstva. Već stotinama hiljada godina. Čovek koji traži sebe teško da može da se odupre frekvenciji sebe i svoga. U mom slučaju bi to delovalo kao neprirodna i isfolirana deonica na koloseku života. Verujem da za svakog ima svašta interesantno u toj rukoveti vekova, ali je poenta neodustajanje od traganja.

U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka

Osim što preplićete i mešate različite žanrove, jedan od vaših autorskih manira jesu muzički citati. Recimo, na vašem drugom EP Studio Sessions je numera Detlić, u kojoj citirate Peru Detlića, crtanog junaka generacija X i Y. Šta time želite da postignete? Kako ljudi reaguju na ono što im već dugo stoji u uhu i svesti?
To mi je bilo neodoljivo slatko i vrcavo za uraditi. Posebno zato što je tema tog crtanog filma u preplitanju sa temom Well, You Needn’t Telonijusa Monka, koju sam obrtao još na akademskoj džez fazi. Bio mi je zanatski izazov da to organski spojim, i da završim bridž na balkanski način. Želim da prenesem humor i sarkazam jezika na muziku često i razlozi su pre svega blago sebični – da bendu i meni bude zabavno dok sviramo. Kolateralna šteta je da i publika to istinski voli i prepoznaje kao maleni deo sebe. Ili bar deo sebe dok je bila malena. Uostalom, profesor kontrapunkta na akademiji je govorio nešto čega se svakodnevno setim: „Vidite, publika voli da prepoznaje, a ne da upoznaje…“ Možda se zato moja muzika slabo svira po svadbama:).

U numeri Kona osavremenili ste aranžman ljubavne pesme nalik na sevdalinku Oči moje, kletvom bih vas kleo, delo pokojne domaće harmonikašice Radojke Živković. Kako ste se setili Radojke? Postoje li još neki izvođači čije etno-nasleđe ne bismo smeli da zaboravimo?
Kupila me je Kona lično, tj. sevdalinka pod nazivom Oči moje kletvom bih vas kleo. Tačnije – razbila me je! Posebno Mostar Sevdah verzija. Sudbina mi je sasvim slučajno kasnije dodelila da za magazin, sa kojim kao kolumnista sarađujem, napišem recenziju najnovijeg albuma ovog sastava. Inače, posle ove verzije otkrio sam i Safeta i Nedžata i ostale koje su prethodile decenijama unazad. Kupila me je priča, emocija i muzička ekspresivnost. Kada sam pristupio radu na pesmi, odlučio sam, kako bih dobio prava za korišćenje pesme, da potražim autora kompozicije i našao Radojkine sinove kao naslednike. Jedan od dvojice sinova mi je dozvolu poslao čak iz Australije. Mislim da ima na desetine kvalitetnih izvođača koji se više nego retko pomenu u nekoj radijskoj emisiji ili, još ređe, na televiziji. Vrlo često tako i otkrijem neko važno i veliko ime za koje se praktično i ne zna a čija dela često živimo.

U Koni prvi put i pevate. Čime ćete nas još iznenaditi u vašoj novoj muzičkoj igri?
Tako je. Već desetak godinama pevam na raznim nastupima, ali je Kona prva zvanično objavljena pesma koju, osim gitarom, donosim i glasom. Upravo sam objavio kompoziciju Lament. Muzička meditacija napojena setom i melanholijom, a koju su tonovima začinili neverovatni muzičari. Uskoro će biti izdat i autentičan duet sa jednim od najkvalitetnijih ženskih vokala sa naših prostora – Saškom Janx.

Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor

Nastupali ste sa mnogim bendovima i izvođačima, poput Dada Glišića, Milene Vučić, Željka Vasića, Bokija Miloševića…, vaš album Ćiril Method producirao je Marko Louis, a spot Kona režirao je Dragan Jereminov, koji sarađuje sa Markom, Božom Vrećom i Vasilom Hadžimanovim. Sam krem balkanskog world musica. Šta su vam donele te saradnje? Koga biste još izdvojili na regionalnoj ili srpskoj sceni, i ima li muzičara sa kojim niste sarađivali a jedva čekate?
Ovi ljudi su, pre svega, divne i sadržajne osobe. Posvećene, kvalitetne i kreativne, često sa sličnim ljudskim problemima i nadanjima. Oni bratski pomažu jedni drugima i samim tim ubrzavaju razvoj regionalne muzičke bajke i kulture. A ima ih još sijaset koji zaslužuju ove epitete. Lično, mnogi su oni sa kojim bih želeo da sarađujem ili ću sarađivati. Iz karmičkih razloga ne bih želeo da otkrivam, ali se unapred radujem zajedničkom igranju.

Osim što se bavite muzikom, autor ste satiričnog muzičkog bloga Praktikum za muzičare 22. veka, gde ironijom bojite tekstove, i pišete muzičke recenzije u world music časopisu Ethnoumlje. Šta propuštate kroz ironiju? Šta vam smeta?
Malo toga u našim životnim iskustvima nije pogodno za ironisanje. Za mene je to način funkcionisanja sa ljudima, terapija, intelektualna igra, razmahivanje mašte na svakom koraku, viđenje života i pojava. Imam ceo demo-album sa parodijama domaćih pesama. To su mi i bili prvi zvučno zabeleženi koraci u muzičkom kreiranju. Jednostavno, moja iskrena potreba za raznim oblicima humora je ogromna. Kada gledate očima ironije, sve vam smeta. To jest u svemu nalazite zrno smetanja koje bi vam raspirilo maštu. Tako da to i ne predstavlja smetanje samo po sebi nego stvaralačku varnicu. Najviše je toga što mi ne smeta i na čemu sam zahvalan i mislim da je to dobra baza za življenje.

Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi

Objavili ste i knjigu poezije Simfonija kiša. Recite nam nešto o toj vašoj strasti, talentu, poeziji. O čemu imate potrebu da pišete, a šta volite čitate? Hoćete li nešto skoro objaviti?
Moja strast ka poeziji ima istu vibraciju poput one prema sevdalinkama. Lirsku narodnu poeziju čudesno volim, a uz nju i Šantića i Dučića, pesnike iz mog Smedereva i mnogo druge… Poezija je duhovno čišćenje, literoterapija sa ogromnim učinkom. Pišem je bez ambicija i težnji za karijerom u pisanju. Simfoniju kiša objavio sam pre desetak godina, i nekoliko godina posle toga u najvećem procentu završio i narednu knjigu koja čeka svoj trenutak da u javnosti osvane. Inače, obavezno pišem uz muziku. Pišem moderno, bez rime, i volim da bude osvežavajuće i sa mnoštvom poliumetničkih slika u svakom stihu. Čitalac, mislim, ima priliku da među tim stihovima nalazi emotivnu toplinu u lebdenjima nad nesvakidašnjim slikama. U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka. Inače, na mnoge knjige, kao i na filmove i muziku, vraćam se više puta u roku od nekoliko godina. Čitam najčešće poeziju jer me munjevito takne, podstakne i ostavlja neograničen prostor za izmaštavanje pročitanog. Inače, u poslednje vreme sam prezauzet i prebrz za čitanje i češće slušam predivne audio-knjige.

Šta još inspiriše vašu igru notama i rečima, te vaš angažman u različitim poljima umetnosti?
Inspiracija leži u svemu, a kvalitet posmatrača da je pronađe. Život i njegova raznolikost, priče – tople ljudske ili preostale iz naroda, razgovor, naučna emisija ili neko čudesno saznanje. Nekad samo reč… Ipak, muzika mi je oduvek bila najveća inspiracija. Bilo da je to samo fraza Čet Bejkerove umiruće trube, strasni Rahmanjinov ili slikoviti Dedić. Nisam imun na muziku.

Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce

Kada ćete objaviti album i u kom formatu?
Treći album koji nosi radni naziv Homo Ludens, tj. Čovek koji se igra, uveliko spremam sa odličnom, posvećenom i nemalom ekipom saradnika. Imajući u vidu mnoge faktore, voleo bih da ovaj album privedem kraju ove godine. Svakako će biti objavljen digitalno, kao i prethodna dva, ali voleo bih da ovu priču imam i u štampanom, CD izdanju. Svakako i da bi publika na koncertima i festivalima mogla sa nečim konkretnim u rukama da ode sa svirke.

I za kraj – šta je za vas smisao života?
Najteže pitanje nikako da dobijem na početku razgovora, kada me još nije zagušio sopstveni jezik :). Smisao su ljubav, lični razvoj i spoznaje. Smisao je sam životni put i ostaviti nešto iza sebe na tom putu. Smisao života je život.

The post Aleksandar Mitrović Acart: Nekad mislim da je sevdah samo za mene nastao appeared first on 42 magazin.

Iako Kolarčeva zadužbina već decenijama ima i neguje vernu publiku, u godini velikog jubileja – 140 godina postojanja – želi da poveća njen broj i fokusira se na mlađu publiku. Zato je po drugi put osnovan Savet mladih Kolarca u okviru projekta Kreativna Evropa, koji se mladim ljudima obraća tzv. novih medija i uz upotrebu najnovijih tehnologija.
Pošto i mi želimo da još više mladih dolazi u ovaj hram umetnosti, zamolili smo Mašu Mileusnić, koja vodi promotivni tim Kolarca, da nam ukratko ispriča šta se sve u zadužbini velikog poštovaoca i ktitora umetnosti – Ilije Milosavljevića Kolarca, priprema u jubilarnoj sezoni.

Zdravo, Mašo. Na Kolarcu se uvek nešto lepo i novo dešava, ali i priprema – šta bi nam ti od programa odmah preporučila?
Počeću od opere za koju uveliko traju probe. Pred kraj godine, kada Kolarčeva zadužbina obeležava veliki jubilej – 140 godina postojanja, očekuje nas opera za 21. vek, moderna La serva padrona, koju mladi umetnici rade u okviru projekta Young@Opera Kreativne Evrope. Ovo istraživačko-umetničko putovanje okupilo je preko 50 talentovanih, mladih umetnika iz raznih zemalja Evrope, koji sa Pergolezijevom operom Služavka gospodarica, ali u novoj formi, nastupaju u 12 gradova širom Srbije, Crne Gore i Bugarske. Kao i ostali projekti Kolarčeve zadužbine, i ovaj ima cilj da se umetnička muzika, u ovom slučaju opera, približi mlađoj publici.
Nova opera za novi vek omogućila je velikom broju mladih umetnika da tokom radionica istražuju nove poglede na „staru“ umetnost opere, da podstiču svoju kreativnost, ali i mobilnost i razmenu ideja sa drugim umetnicima iz različitih kultura. Imaju priliku da se usavršavaju, ali i da promovišu svoju umetnost.

Jedno naučno istraživanje dokazalo da bi lekari trebalo svojim pacijentima da prepisuju odlazak na koncerte, filmove, predstave, u muzeje, galerije, na predavanja, tribine, da uče nove jezike, sviraju, pevaju, da se usavršavaju na svaki način

Koje ćemo mlade umetnike videti i čuti na sceni, a ko je deo važne ekipe koja se po pravilu ne vidi?
Mladi izvode operu za mlade, a podela je sledeća: Serpina – Petra Radulović (Crna Gora; Uberto – Igor Andrić (Srbija) i Bozhidar Bozhkilov (Bugarska); Vespone – Nikola Ranđelović (Srbija) i Vladimir Tešović (Srbija). Izvođenje nove opere režirao je takođe mladi reditelj Vladan Đurković iz Beograda; dirigent je Milen Apostolov, scenografkinja Magdalena Vlajić, a kostimografkinja Lina Leković. Za klavirom će biti Bojana Radivojević (Srbija), koncert-majstor i pra violina je Isidora Dramićanin (Srbija), drugu violinu sviraće Atanasija Stanišić (Srbija), violu Marta Petrović (Srbija), a violončelo Petar Lazarević (Crna Gora). Mentor svima biće Predrag Gosta. Beogradska premijera (ujedno i izvođenje kojim se zvanično završava prvi ciklus projekta) biće održana 13. decembra u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine od 20 časova. A pre Beograda Služavka gospodarica biće izvođena u sledećim gradovima:  u Kulturni centru Pančeva 7. decembra, u Šabačkom pozorištu 8. decembra i u Narodnom pozorištu u Somboru 9. decembra – sve predstave počinju u 20 časova.

View this post on Instagram

Ne propustite vecerasnje izvodjenje opere "Sluzavka gospodarica" u @kolarac_kolarceva_zaduzbina @operosa_opera_festival @youngatopera bit.ly/2FpqgBP #kolarac #opera #operosa #youngatopera

A post shared by Kolarac (@kolarac_kolarceva_zaduzbina) on Dec 13, 2018 at 3:47am PST

Šta je to Savet mladih Kolarčeve zadužbine, ko ga je osmislio i čega je on deo?
Kolarčeva zadužbina  slavi 140 godina postojanja – sama činjenica da jedna institucija koja se bavi umetnošću, posebno umetničkom muzikom, kulturom, naukom i edukacijom, traje u kontinuitetu toliko dugo veoma je važna ne samo za Beograd i Srbiju već i za region. Kolarac je sinonim za koncerte klasične muzike, jer se u njemu godišnje održi preko 300 muzičkih događaja, a svi najznačajniji svetski umetnici nastupali su i dalje nastupaju upravo u Velikoj sali. To je i dalje najakustičnija dvorana u Beogradu, iako je celo zdanje sagrađeno 1932. Kolarac ima i dugu tradiciju i vernu publiku, a zadužbina svojim programima nastavlja da prati put svog osnivača Ilije Milosavljevića Kolarca, koji je 1878. sav svoj imetak ostavio narodu u cilju širenja kulture i nauke. Jedan od načina da se verna publika i dalje širi jeste Savet mladih, čiji članovi rade na tome da što više njihovih vršnjaka privuku u Kolarac programima koji njih najviše interesuju. Na koncerte umetničke muzike, mnogobrojna predavanja na najsavremenije teme, bioskop, galeriju i u centar za učenje stranih jezika Kolarčeve zadužbine i dalje dolazi veliki broj mladih ljudi, ali i male dece, koja učestvuju u muzičkim radionicama i uče da vole i slušaju umetničku muziku. Ipak, nikad dovoljno mladih, tako da je Savet mladih po drugi put među nama.

Gde god da živite, studirate ili radite, na YouTube kanalu Slušate Kolarac svake sedmice možete čuti dva koncerta i dva predavanja koji su održani u salama Kolarca

Ovu praksu započeli ste projektom Take Over (2014–2017), takođe u okviru Kreativne Evrope,  recite nam koliko je članova imao Savet, šta je sve uradio i gde su sada njegovi članovi?
Veoma zanimljiv i uspešan projekat Take Over okupio je 11 članova Saveta mladih, od kojih se osmoro posle završetka ciklusa zaposlilo u institucijama kulture ili već vode uspešne samostalne karijere. Take Over je preporučivao postojeće sardžaje Kolarca, zatim su osmislili program Zašto se sluša muzika, ciklus o filmu, niz predavanja o bezbednosti na internetu, izložbu Svet zvuka u okviru Noći muzeja i na kraju festival, na kome je, između ostalih, nastupio sada već čuveni LP duo.

Budući da su članovi Saveta za naredne dve godine poznati, recite nam nešto o principu prijavljivanja – kako neko može postati član Saveta, koje uslove treba da ispuni?
Mi smo u svakom trenutku otvoreni za sve mlade ljude koji žele da se bave savremenim, zanimljivim i kvalitetnim sadržajima, da ih prave i da učestvuju u njima, ali i da aktivno pomažu u radu Kolarčeve zadužbine. Jedini uslovi koje bi trebalo neko da ispuni jeste da želi da se razvija, usavršava, da uči nešto novo, da osmišljava nove sadržaje, tj. da ima ideje. Jednostavno, zar ne?! J

Članovi Saveta u naredne dve godine biće Ana Anastasov, Fakultet dramskih umetnosti, smer Snimanje i dizajn zvuka; Bogdan Đurić, Filološko-umetnički fakultet, smer Muzika u medijima; Predrag Mladenović, sa Više elektrotehničke škole – šta će biti njihov zadatak?
Savet mladih ima isti zadatak kao što je i imao u prethodnom sazivu, da privuče još više mladih ljudi na Kolarac, da osmisle nove i zanimljive sadržaje: predavanja, izložbe, radionice, koncerte, tj. da promovišu rad mladih umetnika, naučnika, stručnjaka svih vrsta… jer šta je lepše nego da takvi ljudi postanu idoli novih generacija.

Činjenica da institucija koja se bavi umetnošću, posebno umetničkom muzikom, kulturom, naukom i edukacijom traje u kontinuitetu toliko dugo je veoma važna ne samo za Beograd i Srbiju već i za region. Na Kolarcu, koji je sinonim za koncerte klasične muzike, godišnje se održi preko 300 muzičkih događaja

Koje sve aktivnosti uključuje rad Saveta i šta je njegov cilj, a šta je njegova misija?
Prvenstveno i svakodnevno se radi na YouTube kanalu Slušate Kolarac, koji je otvoren u okviru obeležavanja 140 godina Zadužbine. Na tom kanalu svake sedmice možete čuti dva koncerta i dva predavanja koji su održani u salama Kolarca. Tako da sada imate priliku da na YouTubu, u svakom trenutku, na bilo kom meridijanu, uživate u umetničkoj muzici, učite o svemu na predavanjima i jednostavno pratite ono što se događalo na Kolarcu, iako niste fizički prisutni u zgradi Zadužbine. Mislimo da je veoma važno da se sadržaji i program Kolarca približe savremenoj publici preko popularno nazvanih novih medija. Savet mladih je sa projektom Slušate Kolarac aktivan na svim društvenim mrežama, a na sajtu će biti i mnogo drugih sadržaja, intervjua, tekstova na temu umetničke muzike, kulture i nauke uopšte.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kako dovesti više mlađe publike Rahmanjinovu, Šostakoviču, Bartoku, naučnoj tribini ili pak filmovima koji se prikazuju u Art bioskopu Zadužbine?
Upravo onako kako mi to radimo J. Mlada publika postoji na svim ovim događajima, ali, kao što rekoh: mladih nikad dovoljno.

Osim već pomenutih projekata koje realizuje Savet, šta je još aktuelno?
Osim YouTube kanala Slušate Kolarac, Savet mladih osmislio je niz predavanja i radionica za učenike srednjih muzičkih škola, na kojima je učestvovao profesor univerziteta Berklee Tom Stajn, koji je govorio o tome kako početi umetničku karijeru, kako za to koristiti društvene mreže, pokazivao je kako se prave prezentacije… a učenici su posle predavanja pravili svoje prezentacije, koje je profesor Stajn ocenjivao i ukazivao kako poboljšati javni nastup, a naravno odgovarao je na sva moguća pitanja koja su učenici postavljali u vezi sa klasičnom muzikom u modernnom svetu, o njegovim iskustvima…. Drugi saziv Saveta mladih je još mlad, ali imamo velike planove: koncerte, izložbe, predavanja, radionice… pratite nas na mrežama Facebook i Instagram, pa ćete saznati.

Velika sala Kolarca je i dalje najakustičnija dvorana u Beogradu, a zdanje je sagrađeno daleke 1932.

I za kraj – zašto je važno da mladi slušaju klasičnu muziku, posećuju izložbe, naučne tribine i predavanja? Zašto je važno slediti put Ilije Milosavljevića Kolarca? Šta umetnost donosi mladima, uopšte čoveku?
Mislim da je od životne važnosti da se bavimo umetnošću i naukom, da učimo do kraja života. Evo, ponovo je još jedno naučno istraživanje dokazalo da bi lekari trebalo svojim pacijentima da prepisuju odlazak na koncerte, filmove, predstave, u muzeje, galerije, na predavanja, tribine, ali i da uče nove jezike, da sviraju, pevaju, da se usavršavaju na svaki način. To je dobro za zdravlje.

Hvala, Mašo.

The post Maša Mileusnić: Mladi svoje idole treba da potraže na Kolarcu appeared first on 42 magazin.