Prvo bih ga mogla nazvati pankerom jer još je početkom osamdesetih aktivno svirao u bendu Urbana gerila. Zatim, iako je diplomirao Mašinski fakultet, nastavio je svoju karijeru kao novinar – povremeni saradnik na radiju B92 i autor tekstova za B92 online, a zatim i urednik na radio SKC-u, jedan od autora Leksikona YU mitologije i kolumnista i autor tekstova za mnoge mesečnike poput Playboya ili National Geographica, ali i nekih stranih magazina poput L Europeo, Max. Danas manje svira pank, ali i dalje praši na poziciji zamenika glavnog urednika Nedeljnika.

Osim muzičkog i novinarskog angažmana, Branko je autor dva romana. Njegov literarni debi A tako je dobro počelo, objavljen pre tri godine, bio je propraćen sjajnim kritikama, dok promociju „svežeg iz rerne“ romana nazvanog Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, nestrpljivo čekamo 12. februara u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

Dakle, u pauzama dok čitate Rosića, bilo da je to na netu, u novinama ili romanima, pročitajte i nešto o njemu: kako je dobio medalju Britanske imperije za doprinos u promovisanju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije, ili šta misli o panku danas – kroz razgovor koji sledi.

Čini mi se da sam gotovo sve intervjue s piscima počinjala pričom o muzici jer ispostavlja se da su ljudi koji pišu vrlo često i pasionirani muzičari, članovi nekog benda ili sviraju instrument(e). Pa je tako i sa tobom – ljudi te znaju kao pankera, a pank je muzika radničke klase.
Nekoliko puta sam pisao o dobu ustoličenja Slobodana Miloševića, kada su radnici iz Rakovice došli peške do Skupštine. Pomislio sam kako oni jesu došli da pokažu nezadovoljstvo, ali nisu imali konkretne zahteve, niti su se borili za radnička prava. I od tada o radničkim pravima niko ne priča, već i dalje pričamo isključivo o tom nezadovoljstvu. Fali konstruktivnosti. Tada nam, na primer, niko nije rekao da će uslediti ovaj, nazovikapitalizam. Niko nam nije rekao šta će nas snaći. A ni radnici nisu pitali. Nema tu puno panka.

Ali pank postoji. Samo možda u drugim oblicima.
Postoji, naravno. Pank je svaka vrsta bunta. Evo na primer, kada sam pričao o novoj knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, od nekoga sam dobio komentar da je ona totalni pank. Iako u njoj nema baš ništa o toj vrsti muzike. Ali drčna je, pa valjda zato. S druge strane, rekao bih da ću ja još dugo nositi tu etiketu – panker, da će me ljudi uvek s tim povezivati. Ne smeta mi, naravno. Međutim, danas je pank nešto sasvim drugačije od tog vremena kada sam ja bio panker – sada svi imaju čirokane. Pank mu dođe kao modni trend. Zato je danas pre Wikileaks pank.

Možda ne moraš da uključiš pojačala da bi bio/la panker/ka, već samo da imaš tastaturu ili neki kanal komunikacije, pa da oprašiš neki tajni dokument (smeh).

Meni je fenomenalno da je u socijalizmu pank bio cenjen – Pankrti su dobili nagradu Sedam sekretara SKOJ-a.
Jeste! Kad me optuže da sam komunjara i nostalgičar, ja im kažem da tadašnja vladajuća klasa nije nagrađivala isključivo komercijalne izvođače, već i bendove kao što su Pankrti. A oni su, zamisli, neposredno pre te nagrade izvodili pesmu Ne računajte na nas.

Tadašnji Savez socijalističke omladine Jugoslavije nagrađivao je neke hrabre ljude, a ne režimske. Hrabre i u muzici i u tekstu. I kako onda da ne budem nostalgičan?

Mislili smo da će sa demokratijom doći sva moguća sloboda.
A došlo je vreme političke podobnosti.

Kroz upravo pank, kako pominješ, ali i kroz pisanje, te razne društvene angažmane, poznat si i kao neko ko promoviše britansku kulturu u Srbiji. Za to si, uostalom, dobio medalju Britanske imperije. Nedavno sam radila nekakvu listu britanskih komičnih serija koje su snimane i emitovane od dvehiljaditih naovamo. Pomislila sam kako smo devedesetih bili vezani za britanski TV program. Serije poput Mućki, na primer, bile su i ostale – kultne. Dok, s druge strane, te novije ipak nisu imale takvu vrstu popularnosti. Takođe, ti obožavaš serije, a čitajući neke tvoje intervjue otkrila sam da među omiljenim uglavnom nabrajaš američke.
Evo sada je prilika da se ispravim (smeh)! Nikada nisam napuštao britanske serije, ali istina je da sam im se sada u potpunosti vratio. U poslednje vreme opterećen sam britanskim krimi-serijama. Stalno nešto ispitujem i preispitujem. Nemoj da se iznenadiš ako u nastavku intervjua krenem i tebe da propitujem (smeh). Inspirišu me krimići, a tu inspiraciju obilato koristim u knjigama koje pišem. Tako sam imao neku scenu u knjizi koja namerno liči na scenu iz jedne serije. Pored toga, povodom promocije moje knjige, održaće se u Muzeju jugoslovenske kinoteke, biću u prilici da napravim izbor filmova koji će se tamo puštati neko vreme. To će sve biti britanski film, logično.

Kod Britanskog filma bitan je socijalni angažman koji možemo da vidimo i u serijama – kao što su npr. oni s potpisom reditelja Kena Loacha.

Naravno, i činjenica da je ovde i dalje sve na mućke (smeh).
Pa jeste, mi smo svi pomalo Del Boy i Rodney, zar ne? Ali dobro, volimo mi i moderne britanske komičare. Na primer, Jimmy Carr je dolazio i punio dvorane.

O Britaniji pišeš i u svojoj novoj knjizi koju smo samo ovlaš pomenuli – Za sutra najavljuju konačno razvedravanje.
Mislim da niko nije o Britaniji pisao kod nas koliko sam ja to radio. Pritom, izostavljam putopise iz ove pretpostavke.

Mi, u stvari, češće možemo naići na knjige Britanaca i Britanki koji su pisali o Beogradu, Srbiji ili Jugoslaviji. Pada mi na pamet Rebecca West.
Jeste. Mi smo imali Crnjanskog u obrnutoj ulozi, ali je to više bila neka forma migrantskog plača (smeh). Za razliku od Crnjanskog, meni Britanija veoma prija. Nisam bio migrant već zaljubljenik u zemlju u koju dolazim. Čini mi se da taj sentiment uspevam da prenesem čitaocima – moje priče smeštene su u kulise Londona ili Mančestera.

Branko Rosić sa Medaljom Britanske imperije, koju mu je u ime njenog kraljevskog visočanstva Elizabete II, uručio ambasador Velike Britanije u Srbiji, njegova ekselencija Denis Kif. Foto: Nedeljnik

Hajde mi reci nešto više o knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje?
Roman prati sudbinu braće Braunović. Jedan je voditelj popularne talk-show emisije, dok je drugi bivša muzička zvezda koja je emigrirala u London. Zanimljivo je da su situaciju iz romana – kada voditelj pravi incident s prvim čovekom države – čitaoci odmah povezali sa Kesićem i Vučićem, dok su ovog drugog brata prekrstili u Štulića. Iako nisam imao baš to na umu, ne smeta mi, dopada mi se kada se priča smesti u neke životne okvire. Dakle, ljubav, ubistva, korupcija, zloupotreba vlasti i političke intrige. Kao što već rekoh, i ovoga puta sasvim je jasno da sam opsednut krimićima.

Ljudi koji su pročitali knjigu, a među njima su neki koje veoma cenim (recenziju romana pisao je Filip David, prim. aut.) rekli su da je bolja od prve. Odlučio sam da im verujem (smeh).

Da li je pisanje romana za tebe došlo u momentu zasićenja od novinarstva ili je to logičan sledeći korak?
Ne znam zašto sam počeo da pišem prvi roman. Sećam se da sam bio u Berlinu, i tamo me pukla neka inspiracija, ali kada sam pokušao da je prenesem na papir – loše mi je išlo. Hvatao sam tu misao u toku naredne dve godine dok sam paralelno radio kao novinar. Tako da ne bih rekao da sam se zasitio, niti je to sledeći korak – već te dve stvari funkcionišu uporedo. Nisam u mogućnosti da kao Lav Tolstoj sedim zavejan u dači i pišem roman, već moram da plaćam infostan i ostale račune – što traži stalno zaposlenje u redakciji.

View this post on Instagram

A post shared by Branko Rosic (@branko_rosic) on Feb 2, 2019 at 2:57am PST

Pored toga, novinarstvo mi je pomoglo da upoznam sve anomalije tranzicije o kojima se često bavim u romanima.

Ipak, navodiš Roberta Perišića kao jednog od omiljenih autora, a on je upravo novinar koji se tog posla odrekao kako bi se bavio književnošću.
Pitao sam ga jednom, kada smo se sreli, zašto više ne piše za Globus. On mi je odgovorio kako mu smeta to što smo limitirani fondom dobrih rečenica. U tom smislu njemu je draže da se ispuca s tim dobrim rečenicama u nekoj dužoj pisanoj formi – književnoj, a da se ne troši u novinama. Naša medijska scena je u veoma lošem stanju i jasno mi je zbog čega tumačiš moj književni angažman kao nekakav otklon od novinarskog posla, ali to zaista nije slučaj. Za razliku od Perišića, još uvek imam ambiciju da novinarski posao radim paralelno i – što je bolje moguće, jer ovde se niko nije obogatio od pisanja knjiga. Pa i Andrić, Pekić i Crnjanski su morali, ne na prekvalifikaciju, ali su imali dodatni posao – bio on novinarski ili diplomatski.

Hvala, Branko.

The post BRANKO ROSIĆ: Kažu da je moj novi roman totalni pank. Drčan je, valjda zato appeared first on 42 magazin.