Anu i njen bend Ana & The Changes (čine ga, pored nje same, Goran Antović, Marko Cvetković i Marko Benini) u godini koja je, većinski, još uvek pred nama čekaju brojne turneje i nastupi jer, deluje, publika i dalje ceni iskrenu, nežnu i ujedno moćnu muziku.

Razgovor sa Anom sledi:

Tekstovi koje pišeš su veoma lični. Da li je deljenje takve emocije kroz muziku za tebe rizično, a samim tim i hrabro, ili katarzično?
Dešavalo mi se nekad da se osećam preterano ogoljeno na bini zbog toga, ali s vremenom sam naučila da se drugačije nosim sa tim i da u toj ogoljenosti nalazim snagu i emociju. Rekla bih da jeste katarzično i da često tragam za tim osećajem kroz muziku. Moguće je da je ponovno proživljavanje ličnog doživljaja, koji je utkan u pesmu, na bini jedini put ka katarzi koji znam.

Danas smo, čini mi se, sve zatvoreniji. Kako ljudi reaguju na tvoju iskrenost?
Hm, pa nisam sigurna. Uglavnom bi voleli da u toj iskrenosti postoji još malo ritma, drajva i buke i da je malo češće na srpskom… biću iskrena i reći da radim na svim tim zahtevima! Šalu na stranu, nadam se da publika koja prati našu muziku i oseća je sa nama, uživa u njoj i možda ponekad vidi i sebe u pesmama ili uspeva da proživi nešto sa nama. Nakon koncerata dobijala sam razne utiske i komentare, ali i kritike, volim da čujem i pozitivna i negativna mišljenja jer mi to stvara tačniju sliku toga na čemu želim da radim. Što se tiče iskrenosti – mi se obraćamo publici koja hoće to da čuje i tu se, čini mi se, razumemo.

Moguće je da je ponovno proživljavanje ličnog doživljaja na bini, koji je utkan u pesmu, jedini put ka katarzi koji znam

Da li na sceni postoje momenti kada si nesigurna?
Biće tačnije ako kažem da na sceni za mene postoje zasad retki momenti kad sam sigurna, sve ostalo je boravak u prostoru nesigurnosti. Videćemo kako će to ići dalje.

Kad prolaziš kroz starije tekstove, proživljavaš li neku vrstu retrospekcije? Šta si o sebi naučila otkad se baviš pisanjem pesama?
Najčešće vidim da mi je pesma pomagala da ispoljim neku emociju, bol ili strahove kojima se bavim u pesmama. Nisam sve pesme nastavila da pevam, ne umem do kraja da objasnim zašto. Postoji pesma Abandoned koju nikad nisam objavila, iako smo je ranije nekad svirali na koncertima. U svakom slučaju, tek kad sam sela da smišljam naziv prvog albuma i videla pesme na broju, shvatila sam da se u tim pesmama tada nalazila i želja za pripadanjem – sebi, društvu, mestu… prvenstveno to mesto treba da nađemo u sebi. Tada sam shvatila da su me te pesme dovele do tog mesta i osećanja.

Počela sam ponovo da pevam i sviram tokom terapije, pomogla mi je da se otvorim i vratim do tada kao ućutkanoj želji i ljubavi prema muzici

Negde sam pročitala da si tekstove za Sketches of Belonging pisala dok si išla na psihoterapiju. Koliko ti je ta vrsta prakse pomogla da se kreativnije izraziš?
Počela sam ponovo da pevam i sviram tokom terapije, tako da mogu slobodno da zaključim da  mi je pomogla da se otvorim i vratim toj do tada kao ućutkanoj želji i ljubavi prema muzici. Ne umem da procenim da li se moje iskustvo terapije vidi u pesmama, ali sam sigurna da se na neki način reflektuje.

Koliko su se ljudi pronalazili u nekim tvojim iskustvima, pre svega ljubavnim? Da li su im tvoje pesme pomogle?
Jednom su mi dve devojke kao par prišle nakon koncerta i rekle da su se upoznale na jednom od mojih prethodnih koncerata. Bilo mi je baš drago to da čujem. Ljudi su umeli da mi napišu svoje utiske za pesmu i spot Alone i često bi rekli da su ih spot i pesma rasplakali. A volela bih da me ovo ponovo pitaš kad budem imala više albuma iza sebe.

Jedno vreme je Amerikana bila baš trendi, barem u Beogradu. Šta se sada dešava, da li je hajp splasnuo i kako to utiče na tebe?
Rekla bih da je od trenutka tog hajpa  prisustvo indi-rok ili amerikana kantautora, kantautorki i bendova postalo normalno u Beogradu, pa smo se i odmakli od termina amerikana, koji je okej, ali nije bio uvek neophodan za sve nas. Jeste da imamo primese folka, roka, bluza, kantrija, ali i svako je u nekoj svojoj mešavini tih i drugih amerikana subžanrova i pop-roka.  A bendovi su uveliko tu, prave muziku, sviraju koncerte, snimaju spotove.

Nedavno si bila na Evropskoj muzičkoj konferenciji u Groningenu, što nije mala stvar. Šta se tamo dešavalo?
Eurosonic Noordeslag je baš velika muzička platforma i važan šou-kejs za igrače muzičke scene (agente, bukere, promotere itd) i bendove koji imaju priliku da tamo zasviraju. Za nas je bilo važno iskustvo radi kontakata na evropskoj sceni, radi utisaka raznovrsne publike koja je bila na našem koncertu, ali i radi nekog unutrašnjeg preispitivanja unutar benda u trenutku kad izlazimo iz poznatog prostora, teritorije regiona i investiramo se na ovakav način u bend, ideju.

Jednom su mi dve devojke kao par prišle nakon svirke i rekle da su se upoznale na jednom od mojih prethodnih koncerata. Bilo mi je baš drago to da čujem

Šta misliš, koliko će takav event imati uticaja na razvoj tvoje karijere?
Mislim da me je Eurosonic uzdrmao na neki način i još uvek procesuiram sve utiske, ali sam i odlučila da na nekim stvarima poradim i čvršće držim ono što mi je važno u mojim pesmama. S poslovne strane, gradimo turneju van regiona i nadam se da ćemo do kraja 2018. zasvirati u Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i ponovo u Holandiji, što je svakako efekat posete konferenciji Eurosonic. Sredinom marta sviramo na još jednom šou-kejsu u Bukureštu (Master Music Business) , i to takođe zahvaljujući Groningenu, i radujem se tome da se predstavimo publici u Rumuniji.

Baviš se i produkcijom. Šta je u ovom trenutku za tebe interesantnije – da se razvijaš kao producentkinja ili da sviraš, pišeš, da kroz muziku nastaviš da otkrivaš sebe?
Definitivno da sviram, pišem, ali i čačnem prostor muzičke produkcije koji bi mi pomogao da dalje istražujem zvuk koji me zanima i otvaram nove kreativne prostore. Baš ovih dana pravimo nov prostor za probe u kojem ću imati i takozvanu kancelariju pre svega za kreativni rad, demo-snimke i druge saradnje. Imala sam prilike da radim zajedno sa Goranom Antovićem na predstavi Svedobro Stevana Vraneša, a u režiji Nemanje Ranković, u Užičkom narodnom pozorištu prošle jeseni i ponovo sa Olgom Dimitrijević na scenskom čitanju Ja često sanjam revoluciju u decembru 2017. Volim da se vraćam u pozorište kroz muzička vrata i želim dalje da se razvijam i na tom polju.

Hvala, Ana!
Hvala tebi, Dunja.

The post ANA ĆURČIN: Obraćam se publici koja želi da čuje iskrenost appeared first on 42 magazin.

When the Moon is in the Seventh House/ And Jupiter aligns with Mars/ Then peace will guide the planets/ And love will steer the stars/ This is the dawning of the age of Aquarius/ The age of Aquarius/ Aquarius!/ Aquarius!/

Harmony and understanding/ Sympathy and trust abounding/ No more falsehoods or derisions/ Golden living dreams of visions/ Mystic crystal revalation/ And the mind’s true liberation /Aquarius!/ Aquarius! …

Hmmm. Baš volim ovu pesmu… Lirika je kao neki boost, što bi rekli milenijalci. Ali…

Smejali su se nedavno neki drugari što mi suze kreću već u njenom drugom taktu dok je izvodi žena sa cvećem u kosi usred hipi plemena i u karnevalskoj odeći. Ali ja znam da se oni smeju zato što znaju da će na kraju plakati, svejedno, kad Berger, ošiša kosu, protiv svoje volje stavi šlem i, kao Klod sa mnogo drugih Klodova, krene u rat protiv kog se borio živeći na ulici.

Znam, rekli su mi da se i njima čini da smo mi, svi, zaglavljeni u vremenskoj petlji. Taman kad pomislimo da je prošlost u prošlosti – sretnemo je u sadašnjosti. Bar sam se ja sa prošlošću srela kada sam se sa svojim desetogodišnjim sinom pre neko veče pridružila koloni studenata. On se osećao kao mala uplašena lisica u bučnoj masi hrabrih ljudi, a ja kao pre tačno dvadeset godina kada sam i sama bila student. I krenule su mi suze i još više sam se rastužila kad me je pitao: „Hoću li ja da protestujem kad budem bio student?“, a ja mu rekla: „Naravno da hoćeš.“ Jer u eri te neke Vodolije, u eri straha, svim studentima u opisu posla stoji i bunt.

Bunt protiv sistema, protiv nepravde, protiv rata. Protiv govora mržnje i retorike koja vodi u rat

Američki plemenski rok mjuzikl Kosa ove godine puni tačno 50 godina otkad su ga prvi put na ulicama Njujorka napisali, otpevali i otplesali hipici. Na ulicama je vreva. A proleće je vreme za promene. Uvek je vreme za promene. Uvek je vreme za Kosu. I Kosa je za sva vremena. Za danas možda više nego pre pola veka kada su dugokosi čudaci svoj san o promeni poslali na pozorišne scene širom sveta. San da nešto – suštinski – u društvu, kulturi, politici i moralu mora da se preokrene spakovali su u mjuzikl… Transcendirali su stvarnost, a bolom i buntom protiv nametnutih socijalnih stega i moralnih okova duboko neetičkog društva premrežili su globus. Kao što ga danas premrežava internet. U zori ere Vodolije generacije mladih videle su rešenje u ljubavi, seksu i opijatima – a ne u ratu. I pevali puni nade ne želeći da nose oružje „negde tamo“ bez svesti protiv koga i za koga se bore. Kao što je danas na mreži u svakom trenutku moguće videti rat uživo i sresti one koji bespomoćno urlaju mir.

Početkom ove godine u njujorškom teatru La MaMa na Ist Vilidžu Kosa je proslavila 50 godina od prvog izvođenja, odnosno praizvedbe u Public Theateru Josepha Pappa (oktobar 1967), potom debitovala na off-off Broadwayu u aprilu 1968, a onda stigla i na redovan repertoar ovog pozorišta.

U našoj prestonici izvedena je četvrta Kosa u svetu i prva u nekoj zemlji istočnog bloka

Hipi pokret i seksualna revolucija bili su na vrhuncu, Grinič Vilidž okupiran dugokosim pobunjenicima protiv rata u Vijetnamu i zamišljam kako tu, u nekom floralima išaranom kombiju ili u nekoj komuni dvojica hipika, James Rado i Gerome Ragni, pišu dijaloge i liriku za danas najčuveniji mjuzikl, dok ih na klaviru prati Galt MacDermot i komponuje songove koji i danas bude vrtlog pomešanih emocija. Svojim delom obeležili su svoju generaciju i antiratni pokret, a idejom slobode i ljubavi zarazili svet.

Nisam ja ni bila rođena kada je nastala Kosa. Otkrila sam je preko filma češkog reditelja Miloša Formana iz 1979, pa su lica Johna Savagea i Treata Williamsa u mojoj svesti Bukowski i Berger. Iako je Forman u adaptaciji ove predstave napravio nekoliko izmena u odnosu na originalnu verziju, na kojima su mu Ragni i Rado zamerali – film je, deceniju nakon prvog pozorišnog izvođenja – doživeo planetarnu slavu.

Najvažniji događaj na proslavi u teatru La MaMa bili su živi nastupi članova originalnih postava iz 1967. i 1968, kao i učesnika izuzetno uspešne brodvejske verzije iz 2009, uz izvođenje songova Aquarius, Donna, Where Do I Go?, Air, Black Bois, Let the Sunshine… Naravno, tu su bili i članovi mnogobrojnih brodvejskih sastava koji su izvodili ovaj mjuzikl, a pušten je i prvi demo-snimak naslovne pesme Hair (1967) – pevaju je Rado i Ragni uz klavirsku pratnju MacDermota – koji nikada ranije javnost nije čula.

Uz izložbu retko prikazivanih fotografija frilenserke Dagmar Krajnc nastale tokom prvih godina izvođenja Kose, te fotografije iz mjuzikla koje je iz svoje privatne kolekcije obezbedio producent Michael Butler, te večeri 21. januara James Rado proslavio je 85. rođendan (Gerome Ragni umro je 1991), a zajedno sa Galtom MacDermotom pričao je sa publikom o fenomenu koji su stvorili. I koji će očito nadživeti i 21. vek.

Iako planetarnu slavu Kosa duguje filmu, krajem šezdesetih pozorišna Hair groznica tresla je svet. A infekciji je podlegao i Beograd

Dragan Nikolić i Miša Janketić kao Berger i Klod

U našoj prestonici izvedena je četvrta Kosa u svetu i prva u nekoj zemlji istočnog bloka – 19. maja 1969. u Ateljeu 212 – pre 48 godina.

Komad je preveo Jovan Ćirilov, adaptirao ga je Bora Ćosić, a režirali su ga Mira Trailović i Zoran Ratković, koji su predstavu 1968. doneli iz Njujorka.

Mnogi bardovi našeg glumišta igrali su u ovom mjuziklu – Bergera je u prvoj verziji igrao pokojni Gaga Nikolić, a Kloda Miša Janketić, potom Branko Milićević i Mihajlo Kostić, dok je lik Vufa tumačio Miodrag Andrić, kasnije i Branislav Milićević i Predrag Manojlović, Dženi Jelisaveta Seka Sablić i Mija Adamović, Slobodanka Žugić i Nada Blam.

Glavnu žensku ulogu Šili, bogatašicu zaljubljenu u provincijalca Kloda, igrala je Mira Peić, a glavne solo numere izvodio je pokojni Dušan Prelević, koji je i predvodio pleme. Tu numeru glumci su pevali bez odeće i to je bila prva golotinja na pozorišnim scenama SFRJ. Predstavu, ali bez svlačenja na sceni i cepanja vojnih knjižica, gledao je, a neki kažu i pevušio, lično Broz.

Ragni i Rado posetili su Beograd i bili fascinirani – za njih je Ateljeovo izvođenje Kose bilo najbolje posle brodvejske i londonske postavke.

Mjuzikl je posle četiri godine i 250 izvođenja skinut s repertoara Ateljea 212. Poslednji put odigran je 4. februara 1973. – nakon izvođenja pred vojnicima i vojnim starešinama, ocenjeno je da scena u kojoj glumci cepaju vojne knjižice ima loš uticaj na mlade vojnike.

Poslednja Kosa u režiji Kokana Mladenovića postavljena je u Ateljeu 212 2009. godine, a aktuelizovana je fokusom na mlade mirotvorce i članove organizacija koji prate samite Grupe 8 protestujući zbog ekološkog ugrožavanja planete.

Kosa nije samo predstava, ona je fenomen, i kojim god događajem da se aktuelizuje, nosi ideju o buntu, protestu, promeni, ljubavi i slobodi

I da, dragi naš Bergeru, plačem ovih dana i uvek kad te se setim. Ali nisi se džabe ošišao i džabe umro. Taj rat u kojem si poginuo odavno je završen, ali nakon njega počeo je neki drugi, pa sledeći, a i danas je ceo svet u nekom ratu – verskom, političkom, ekonomskom, društvenom, ekološkom, hakerskom, komšijskom, korporativnom… Kad ti umreš na nekoj pozornici ili kad neko pogleda poslednji kadar Formanovog filma ili odsluša neku numeru, znam da se bar jedan čovek pobuni protiv nečega što ga steže, shvati ili samo obnovi lekciju o besmislenosti rata.

I da – Let the Sunshine in.

The post MJUZIKL KOSA: Pola veka prizivanja sunca appeared first on 42 magazin.