Promociju albuma Beskraj za medije i prijatelje Marko Stojanović Louis održaće 20. aprila u UK Parobrod, gde će biti priređena i audio-vizuelna postavka 12 fotografija sa tekstovima pesama, ali sa kojih se mogu i odslušati numere. Ova informacija je važna, kako nam je rekao Marko, za širu publiku koja će moći već dva dana nakon promocije da presluša nov materijal, uglavnom duete na njegovom drugom solo albumu koji je podržao SOKOJ i Lampshade Media. A da ništa nije slučajno, pa ni ovaj datum, potvrdio mi je svestrani umetnik koji je odrastao na džezu, soulu, zvuku Crnog kontinenta, ali i pod uticajem balkanske i romske muzike, za šta je zaslužan njegov otac, veliki Louis.

Moj omiljeni datum je 25. i uvek sam gledao da to bude datum kada izlaze nove stvari – moj prvi singl izašao je 25. aprila, a solo album 25. maja. Ovoga puta nisam uspeo da uklopim, ali sviđa mi se i ovaj broj – 20. 4. Album Beskraj radio sam aktivno godinu dana, neke pesme bile su započete pre pet, šest godina i stajale su u fioci, a sada su zaživele.

Specifičnost novog albuma su dueti.
Ceo album ima 11 pesama, i od toga su devet dueti, a interesantno je to da je u pitanju internacionalna postavka muzičara. Neki od njih su zvučna imena, a neki nisu tako poznati, ali su sjajni muzičari. Recimo, jedan od  njih iz Bosne i Hercegovine je Adnan Šaran iz grupe Skroz, genijalac, čovek koji stvara poeziju, napisao je tekst za dve pesme, a jednu smo otpevali zajedno. Zatim tu je Božo Vrećo, pesma Pašana izašla je u junu. Sa Božom imam sjajnu saradnju, nastupamo zajedno, producirao sam deo njegovog albuma Pandora.

Božo je postao jedna od najvećih zvezda regiona. Svako ko je radio sa njim kaže da je fascinantan, da ima neverovatnu energiju. Kakvi su tvoji utisci?
Mislim, ja ga nekako drugačije gledam jer smo postali mnogo dobri prijatelji, bukvalno mi smo kao braća, čujemo se svaki drugi dan. On je divan čovek, to što se vidi na TV kako se oblači i kako se ponaša ništa nije fejk, to je on, kako priča i kada ga vidiš u haljini, što je za neke ljude u  regionu možda malo agresivno, malo i prepotentno, buntovnički… Ali ne, to je on, njegov stil, najiskrenije radi svoju muziku, piše svoje tekstove koji zvuče kao da su iz nekog drugog veka, pravi svoju garderobu, slika slike… Imaće svoju prvu izložbu. Jedan potpuni umetnik. I mnogo mi je drago da smo našli ne samo umetnički zajedničku tačku već i prijateljsku.

Ta atmosfera se može osetiti i u spotu za pesmu Pašana?
Jeste. Pesma Pašana nastala je tako što mi ju je on otpevao preko Skypea. Ja sam je snimio i od toga napravio aranžman. A snimanje spota trajalo je od četiri ujutro do zalaska sunca. Hodali smo po Sarajevu i Mostaru i smejali smo se, sijali smo od pozitivne energije. Pored Pašane, uradili smo i pesmu Pandora, koja je i naslovna pesma njegovog albuma. To je moj fazon, moja muzika uz koji sam ja odrastao, soul muzika, muzika koju su pevali i izvodili crnci, Afrikanci, zatim Amerikanci džez, fank, soul, i to je nekako najviše uticalo na moje pevanje. Ceo život to sam najviše voleo, pogotovo muške vokale soul pevača, i to je, da kažem, na mene najviše uticalo. S druge strane, taj balkanski pečat, pogotovo orijentalni motivi, kad čujem taj melos, indijsku frulu, našu trubu, bugarski kaval, ja se istopim.

Ono što je kod tebe najupečatljivije jeste spoj nespojivog.
Kada je izašao prethodni singl, koji će takođe biti na ovom albumu, Pada noć koji sam radio u duetu  sa indijskom pevačicom Tanu Saksenom, pojavili su se napisi u medijima o tome kako spajam nespojivo. To je jedan od razloga zašto se ovaj album zove Beskraj. Radna verzija albuma bila je Bezgranično jer mislim da su ograničenosti samo u ljudskim glavama, dok u muzici ne postoje granice. Ja prelazim geografske granice, ali, što je još bitnije, one u glavama. Na albumu se nalazi i duet sa Vasilom Hadžimanovim, to je obrada pesme moga oca Doviđenja po tekstu Sergeja Jasenjina, njegovo oproštajno pismo, i za mene to je jedna od najtužnijih i najlepših pesama. Kada smo već na teritoriji Makedonije, hteo bih da najavim još jednu pesmu Cveće safranovo iz Mokranjčevih rukoveti. Moj otac je ovu numeru takođe obradio ’85. godine, a ja sam je sada uradio zajedno sa Vlatkom Stefanovskim. Meni je lično ova pesma možda najjača i najemotivnija na albumu.

Ako se baviš umetnošću zbog para, onda zaboravi

Interesantan je podatak da si sarađivao i sa jednim bugarskim reperom?
Da, njegovo ime je Borislav Dimitrov Bobo. On je polu-Afrikanac i polu-Bugarin. Kada budete čuli pesmu Mreža i njegov bugarski jezik na afrički način, biće vam sve jasno. Ta pesma je dugo tražila svoj put i slučajno se desio naš spoj dok sam radio prateće vokale za pesmu za Eurosong. Tekstualno, uostalom kao i većina pesama sa albuma, nije na prvu loptu.

Tu je i jedna naša mlada pevačica koja je studirala solo pevanje na Berkleeiju?
Da, to je Aleksandra Denda, koja je orijentisana više na etno-pevanje. Upoznao sam je na jednoj kreativnoj radionici, gde smo eksperimentisali da otpevamo nešto na jeziku koji ne postoji. I tako je nastala pesma Ovaj grad, jako mistična pesma. Setio sam se nje i pozvao je da otpeva na jeziku koji ne postoji. Pored toga, još jedan atipičan duet na poznatu pesmu Đelem đelem nastao je sa riđim Jermeninom poreklom iz Iraka, koji izgleda kao Boris Becker. Violinista koji je muziku studirao na Berkleeju, a živi u Bostonu. Veliki autor, koji spaja orijentalnu indijsku i jermensku muziku sa klasičnom. Odmah sam se zaljubio u njegov ton i kontaktirao sa njim.

Dok mi nabrajaš sve te neverovatne ljude koji u svojoj muzici imaju dosta tradicionalnih i etno momenata, interesuje me kako ova mlada, instagramska publika prihvata ovakve muzičke eksperimente?
Meni je uvek izazov da, kada nešto novo izbacim, to dođe do što više ljudi. Imam utisak da svi dobro prihvataju moju muziku i drago mi je da mogu da kažem da se krug oko mog brenda sve više širi. Najvažnije u svemu jeste da radim ono što volim, a ne da bi to neko voleo.

Možda ti naruku ide i trend koji su marketinški stručnjaci nazvali industrijom nostalgije, koja je bazirana na stvarima iz prošlosti koje bude lepa sećanja i emocije?
Ne opterećujem se tim. Može da se zove industrija nostalgije ili nemamo više ideja.  Ha, ha, ha. Šalim se. Naravno, drago mi je da je tako. I ja lično volim retro, nostalgično… Da li je to podsvest kojoj je nametnuta marketiška strategija ili energičnija obrada starih stvari, nebitno je.

Kad čujem taj balkanski i orijentalni melos, indijsku frulu, našu trubu, bugarski kaval, ja se istopim

S tim u vezi prosto se nameće spoj tvog oca Louisa i tebe. Da li si namerno ostavio njegov nadimak kao znak prepoznatljivosti?
Iako mnogi misle da sam namerno ostavio ime Louis kako bi me povezivalo s ocem i da bih lakše došao do popularnosti,  to nije tačno. Moje puno ime u ličnoj karti je Marko Stojanović Louis. I dok sam živeo u Nemačkoj, svi su me zvali Marko Louis. Nema veze s tim da želim da se ne ugase sećanja na mog oca, već je to moje prezime. Devedesetih, u vreme rata na bivšim jugoslovenskim prostorima, imao sam problem u Nemačkoj jer je na vratima stajao natpis Stojanović Louis, pa su nam neki ogorčeni ljudi ostavljali smeće na pragu. Svašta smo preživeli i na kraju je ostalo Marko Louis.

Deca poznatih uglavnom imaju slične probleme. Na početku im je možda lakše da uz poznato ime oca ili majke uđu u svet slavnih, ali kasnije moraju silno da se potrude da dokažu da imaju svoj profesionalni put. Šta ti kažeš na to?
Opet, nemam to opterećenje. Kada sam došao iz Nemačke da živim ovde i da studiram, nisam imao od čega da živim i meni je poslednje bilo da tražim od mojih roditelja novac,  bilo mi je važno da nađem da li posao, da li bilo šta, i mene otac primi u svoj bend kao perkusionistu gde sam ja puno, puno naučio od njega i njegovih muzičara, danas mojih mnogo dobrih prijatelja. Nikad se nisam opteretio tim, mislim da najviše deca imaju problem s tim jer se sami identifikuju kao deca slavnih. Često mi se dešava da me pitaju zašto nisi rekao ko si, da smo znali… Druga pozitivna stvar što sam Louisov sin jeste da sam instrumente dobio jeftinije.

Šta planiraš posle promocije albuma?
Trebalo bi da održim koncert krajem maja ili početkom juna u Beogradu. Još uvek nemam tačan datum. A posle toga imam već šest-sedam nastupa zakazanih po muzičkim festivalima u regionu, recimo na Nišvilu, River Stageu, posvećenom Šabanu Bajramoviću, u avgustu, na Mountain Music Festu na Divčibarama i nekoliko  solističkih koncerata u regionu. Posle promocije Beskraja, moja sledeća ideja jeste da uradim nekoliko pesama na nemačkom. Ipak sam tamo proveo veći deo života i nosim trag i te kulture. Ti kad uđeš u neku radnju da kupiš banane, pored tebe je Turčin, na kasi je Albanac, a onda u kupatilu, dok pereš ruke, naletiš na Norvežanina. I pored problema sa rasizmom, tamo sam naučio šta je tolerancija i kulturološka razlika.

Umetnici često odustanu od nekog svog pravca kada zaključe da se od ljubavi ipak ne živi.
Ja ću sada citirati nekoga, na neki način, ali ne znam koga. Čuo sam rečenicu: ako se baviš poslom zbog para, onda zaboravi, pogotovo u umetnosti. A ako se baviš time iz ljubavi, onda ćeš to raditi sa velikim fokusom,  non-stop, i bićeš kvalitetan u tome, a novac će sam doći. Za razliku od Nemačke, gde pored muzike možeš u kafiću ili radnji da zaradiš hiljadu evra mesečno, ovde kao pevač, muzički producent ili sound dizajner ne možeš paralelno da radiš,  jer ne možeš vremenski da uklopiš sve obaveze i zaradiš novac koji je potreban za život. Onda je meni lakše da se u Srbiji bavim onim što volim jer nemam izbora. Ja sam ovde imigrant i ja sam srećan.

The post Marko Stojanović Louis: Moja muzika briše granice. Ja sam jedan srećan imigrant appeared first on 42 magazin.