Konačno je čoporu ljudi jasno da između njih i pasa postoji samo razlika u perspektivi. To im je slikama od reči pokazao čovek koji se nada najboljem, pisac kome je imperativ da postane najnormalniji čovek na svetu, poput junaka njegovog prvog romana Najnormalniji čovek na svetu. On je Ivan Tokin, superstar među piscima mlađe srednje generacije, njegov drugi roman Pas (Arete) ima drugo izdanje, a mi smo hteli da saznamo kako mu polazi za rečju da obične stvari lirski uneobiči.

Ivane, u vašem novom romanu priliku da nam se u prvom licu obrati imao je jedan pas. Kako je on iz vas progovorio?
Samo je čekao da progovori, a onda su se okolnosti tako namestile da je morao. Jedva sam dočekao, mada nisam ni znao da jedva čekam. Povod je bio finansijske prirode, a razlog je bio zakopan duboko u meni. Krenulo je slučajno a nastavilo se namerno, i nastaviće se dok ne iskopam sve što postoji, u meni, o tome.

Da li Ivan bolje razume psa ili pas Ivana?
Ne znam, mada sumnjam da Ivan može bilo šta bolje da razume od psa. To nije predviđeno da bude tako, ta dvojica nisu u istoj ligi. Bave se istim sportom, ali veštine im nisu uporedive. Pas ne zna ništa i sve mu je jasno, a kod Ivana je obrnuto.

Za sedam-osam godina kao pisac doživeli ste veliku popularnost i objavili dva romana, knjigu poezije, ali i zbirku kolumni Molekuli, odabrane od izašlih u City magazinu. Šta ste to uradili ljudima?
Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam. Ja sam samo jedan od nas, ništa više i ništa manje od toga.

Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem

Vidite ono što ne vide svi, opažate neopažajno, čujete nečujno, zumirate mikrosvet. I uspešno skrećete pažnju na očito važne obične stvari koje ljudima promiču. Šta su za vas molekuli?
Molekuli su preveliki, to je samo naslov zbirke priča. Svako vidi ono što izabere da vidi. U svakoj kapi vode je ceo svet, nesumnjivo. Posmatrati cvet, jedan jedini, dovoljno je, pogledati sebe u ogledalu, gledati se pažljivo, više je nego dovoljno.

Pišete iz registra literarne nepretencioznosti, to je utisak mnogih. Čitalac ne zna gde ćete ga odvesti, a onda mu kao sasvim nenamerno rečju dotaknete „nešto“. Da li vi vodite ideju ili ideja vodi vas?
Ma nemam pojma, dotaknem nešto slučajno, sebi, i slučajno drugima. Ja se trudim da preživim, da sačuvam glavu na ramenima, kako god, ako moram da pišem da bih živeo, a moram jer moram, pisaću, čim mi bude zabavnije nešto drugo, radiću to drugo. Ne izgleda mi da ću se pomeriti od pisanja, mada ko će ga znati. Voleo bih da naučim da sviram bubnjeve i da slikam, akvarel.

U Najnormalnijem čoveku na svetu izložili ste nas zanimljivom opisu slika, kakve, zapravo slične, verujem, ima dosta ljudi malo starijih ili mlađih od vas. Da li je najnormalniji čovek na svetu uspeo da zadrži taj epitet i da li još razgovara sa dečakom sa fotografija?
Više nego ikad razgovara, u tom romanu je savladao tu veštinu i ne napušta je, uživa u njoj i zbog nje pati, kao što je to i predviđeno. Glavni junak tog romana je za mene skoro idealan tip. Težim da budem takav i ne mogu da kažem da mi loše ide, mada mi realno ne ide baš najbolje, ali dobro je, kad nije bolje.

Ljubav prema kafani, to je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu

Vaše pesme objavljene su u zbirci Troje uz poeziju Ognjenke Lakićević i Vladimira Tabaševića. Da li su vaši stihovi poezija svakodnevice ili svakodnevica poezije?
Poeziju pišem samo kad baš moram. To nije često i nadam se da se neće često dešavati. Teško to preživljavam. Ne znam za poeziju svakodnevice i svakodnevicu poezije. Lepo mi zvuči i jedno i drugo.

Šta je za vas reč?
Reč je devojčica od tri godine, u beloj haljinici sa karnerićima, s mlađom sestrom na leđima, musava od sladoleda, nasmejana i umorna, pospana i spremna na sve.

Radili ste kao šanker, konobar, revizor računovodstvenih izveštaja, prodavac čokolade, IT konsultant, pomoćnik zidara, veb-dizajner, a jedno od vaših ovozemaljskih zanimanja bilo je i kuvanje. Koliko vam je koristan taj veoma zanimljiv spisak iskustava u vašem novom zanimanju?
Radio sam i radiću. Pomoglo mi je koliko mi je i odmoglo. Nemam zanimanje, zanimljivo mi je sve.

Trenutno radite kao kopirajter, tako se upisujete na listu mnogih poznatih književnika koji su u tome bili ili jesu jako uspešni. Kako vam ide to kreiranje reklama?
Trenutno radim kao kopirajter u agenciji New Moment i odlično mi ide, lepo mi je i zabavno na poslu.

U kolumnama/pričama koje ste objavljivali u Playboyu pisali ste, između ostalog, o pušenju, hrani, dijeti, ali i o lečenju mamurluka. Kako se leči mamurluk, preterivanje u bilo čemu, a kako apstinencija od bilo čega?
Retko sam mamuran, mada često pijem alkohol. Pijem jer volim da pijem, nisam mamuran jer ne volim da budem mamuran. Što se preterivanja tiče, dugo sam se trudio da ne preterujem, ali nisam uspeo u tome. Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem.

Kafana. Institucija, utočište, šta… kakva je to ljubav?
To je obična ljubav prema mirisima kuhinje, alkohola, pikavaca i upaljenih cigareta, klimavim stolicama i stolovima koji škripe, prema preglasnim ljudima, pristojnim ljudima, prijateljski nastrojenim konobarima i onim drugima, nadrkanim tipovima kojima moraš da se dodvoravaš, ako si takav čovek, ili da se samo družiš s njima, ili da te nema. To je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu, a u životu nema ničega drugog osim ljubavi, to valjda već svako zna.

Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam

Da li čitate ovih dana? Slušate li nešto ovih dana? Šta je za vas ovih dana?
Ovih dana čitam manje nego inače, jer pišem. Čitam ponovo delove knjiga koje su napisali Knut Hamsun, Fridrih Niče, Srđan Valjarević, Rejmond Karver i Vilijam Fokner. Trenutno slušam Karlu Bruni, Morisija, alt-J, Beirut, Stromae, LCD Soundsystem i Lepu Brenu.

I za kraj, nadate se najboljem. Šta je za vas najbolje?
Za mene je najbolja Andrea.

Hvala najlepše.

The post Ivan Tokin: Voleo bih da naučim da sviram bubnjeve i da slikam, akvarel appeared first on 42 magazin.

Dok napolju sneži, duva ili kiši, uronite u neku od ovih knjiga:

Pas, Ivan Tokin

U svojoj trećoj proznoj knjizi Ivan Tokin ekstrahovao je najsnažnije teme kojima se u svojoj prozi i poeziji i intenzivirao ih u liku Psa – glavnog, sporednog, sveprisutnog, skromnog i sveznajućeg pripovedača. U nizu gotovo dnevničkih zapisa Tokin se obraća komplikovanom unutarnjem čovekovom svetu suprotstavljajući mu iskreniju i jednostavniju pasju perspektivu lišenu svega onoga što sputava modernog čoveka u želji da se ostvari kao srećno i, pre svega, slobodno biće.
Arete

Misija Muzej, Ivana Nešić

Anđela se suočila sa užasom srednjeg intenziteta: umesto da s drugarima igra igricu kao što je isplanirala, biva na prevaru odvučena u muzej. No, poseta muzeju će proći mnogo drugačije nego što je ona očekivala.
Šta Anđelina igrica i Sava Šumanović imaju zajedničko? Koliko je zabavno igrati se loptom s malom Dubravkom? Šta se dešava kada mrtva priroda nije baš sasvim mrtva? Kuda su odleteli petlovi Paje Jovanovića? I najvažnije: Mogu li tri osnovca i jedna tetka, koja im zapravo nije tetka, pomoći muzeju da se izbavi iz velike nevolje?
Kreativni centar

Moja borba 4, Karl Uve Knausgor

Nakon tri godine u kristijansandskoj gimnaziji, Karl Uve odlazi na sever Norveške da radi kao učitelj. Noseći u sebi iskustva koja ni sam ne razume, susreće novi svet. Roman dočarava neiskvarenu grandioznost jednog mladog čoveka, poniženja koja je sâm uzrokovao, iskrenost, nezrelost i glad za egzistencijalnim i seksualnim izbavljenjem.
Roman neočekivanim spoznajama mladog protagoniste navodi da zastanete s čitanjem i porazmislite o životu.
Booka

Čapajev i praznina, Viktor Peljevin

Najpoznatiji Peljevinov roman u Americi i Engleskoj prevođen kao Glineni mitraljez i Budin mali prst. A kritika svoj stav sažima u jednoj rečenici: prvi zenbudistički roman u svetskoj literaturi, gde između sna i jave, ludila i zdravog razuma mnogo toga postaje relativno.
LOM

Iz zimskih arhiva, Merete Linstrem

Nežno, ali ni patetično ni previše sentimentalno autorka piše o ljubavi koja sve preživljava. Osobenim jezikom lišenim klišea, precizno i metaforama, stvara deprimirajuću priču u čijoj tami dominira uzvišena lepota. Naracija između svetlosti i tame, hladnoće i topline, maglovitosti i jasnoće, otvorenog i zatvorenog, sadašnjice i sećanja, osnova je za dublje razumevanje situacije u kojoj se ličnosti nalaze. Mrak je u knjizi uvek prvi… ali onda dođe svetlost – ljubav koja godinama spaja dvoje ljudi sine kada postane gotovo neizdrživo.
Geopoetika

Kabinet smrti, Stiven King

Sve je konačno i ništa nije nemoguće u ovom putovanju kroz četrnaest etapa prepunih straha, teskobe i mračnog sarkazma. U zbirci od koje će vas podići ledeni žmarci poći ćete putem kojim se ređe ide, loša restoranska usluga postaće krvava, užas će vam se učiniti kao ružan deža vi. King je opet na visini zadatka: intenzivne, jezive i jednostavno neodoljive, njegove priče nam još jednom otkrivaju zapanjujuće plodnu maštu jednog od najboljih pripovedača današnjice. I ne zaboravite: ne poklanjajte kućne ljubimce voljenima, ne kupujte na dvorišnim rasprodajama, ne družite se sa neobičnim tinejdžerom iz susedne kuće. Kada pročitate knjigu, biće vam jasno zašto.
Vulkani

Zadah tela, Živojin Pavlović

Najčitaniji roman doajena srpske kinematografije, nosioca crnotalasne poetike i pisca nagrađivanog najznačajnijim književnim nagradama. Stvaralac koji „piše filmskom kamerom i snima pisaćom mašinom“ ispisao je žestoku priču o potrazi za uporištem, o čoveku razapetom između okova porodice i iluzije o slobodi, između tamnice predgrađa i sna o velikom svetu, između stvarnosti i želje da bude neko drugi. Priča ispunjena stradanjem i očajem, ali i sladostrašćem i sirovom životnom snagom koja se suprotstavlja iskušenjima egzistencije, postala je crni klasik s kraja 20. veka, a njen opori dah neublaženom žestinom nastavlja da prodire i do čitalaca savremenog doba.
Laguna

Kobna lepota, Eka Kurniavan

Devi šalju u logor i prisiljavaju je da postane kurtizana. Sa oslobađanjem Indonezije i Halimunde, izmišljenog grada na obalama Jave i pozornice ove pripovesti, oslobađa se ropstva i Devi, čijoj se porodici u međuvremenu gubi svaki trag. Iako slobodna, ona nastavlja da se bavi najstarijim zanatom na svetu i u takvom okruženju rađa četiri kćeri, kojima se ni otac ne zna. Prve tri su fatalne i nadaleko čuvene lepotice, čiji su životi obeleženi tragikom. Tek četvrta kćer, divna nakaza ovog romana, nepodnošljivo ružna devojka simboličkog imena Lepa, uspeva da pobegne zamkama sudbine i porodičnu sagu pretvori u smisao i red.
Dereta

Zamisli da me nema, Adam Hazlet

Duboko intimna priču o jednoj porodici  i kompleksnim psihološkim stanjima njenih članova. Pisan u pet glasova, ovaj roman ima izuzetnu moć da nas uvuče u unutrašnji život njegovih junaka, čiji složeni svetovi ostavljaju dubok trag na čitaoca i produbljuju njegovo shvatanje porodične ljubavi i međusobne brige. Autor pronicljivo zapaža i lucidno promišlja muzičke fenomene, emotivne odnose, i uporno traga za životnim vrednostima i smislom. Preispituje ideju o genetskoj predodređenosti psihičkih stanja i ličnim naporima da se unutrašnja nestabilnost ublaži.
Roman koji može da promeni način na koji posmatramo i doživljavamo najvažnije ljude u životu.
Kontrast izdavaštvo

The post KNJIGE: Decembar je izmišljen za čitanje appeared first on 42 magazin.