Priznajem, oduvek su mi se dopadale maske. Svejedno da li su to bile damske maske sa balova iz 15. veka, venecijanske koje su postale svojevrstan simbol italijanske kulture, odmetničke sa Divljeg zapada, maske Anonimusa koje je proslavio pokret Okupirajmo Volstrit ili ona Džokera, koju su koliko pre nekoliko meseci nosili demonstranti od  Bejruta, Bagdada i Hongkonga do Santjaga. Nebitno dakle, da li su kao mletačke, misteriozne imale simboliku jednakosti, brisale granice između bogatih i siromašnih i bile korisno pokriće za poroke i promiskuitet. Nevažno da li su kao kod pokreta Okupirajmo Volstrit bile reakcija na uvođenje „socijalizma za bogate“ – poretka u kome je sistem štitio povlašćene čak i ako su kriminalci ili su kao u slučaju Džokera bile podsetnik svih naših potrošenih revolucija.

Kineski dizajneri su 2015. u Parizu predstavili prve maske. Pevačica Bili Ajliš nosila je preko lica Gucci maramu na dodeli nagrada Grammy. Pandemija je izazvala pravu epidemiju slavnih lica prekrivenih maskama najrazličitijih desena i kreatora, a italijanski digitalni magazin NSS opisao ih je kao prvi „obavezni“ dodatak koji je u skladu sa 21. vekom

I tako, sve do pojave virusa korona. Mučninu sam osetio već prvih dana kada je sva ta tirkizna i bela hirurgija svesti preplavila ulice, prodavnice, pa čak i stanove. Detektovao sam ih kao simbol opšte konfuzije i straha, dezinformacija, poluistina, anksioznosti i teskobe. Maska je preko noći postala avatar virusa, simbol panike, želje da se sakrijemo i bespomoćnosti da zaista nešto promenimo. Probao sam jednu, izdržao nekih 150 metara i zaključio da su veće šanse da se ugušim pod tim parčetom gaze nego što su potencijalni izgledi da virus dođe po mene. Dodatnu averziju razvio sam kad sam ispred zgrade u kojoj stanujem video tipa sa vojničkom maskom. Izgledao je kao da je dezerter iz Velikog rata koji je upravo utekao s Marne od bojnih otrova. Opet, razumeo sam prekorne i prezirne poglede na ulici i prodavnici, ljudi na koncu imaju pravo na strah, moj problem je što ne razumem ozbiljnost situacije.

A onda je jednog dana aristokratsko bledilo beogradskih ulica počelo da pokazuje blagi osip. Desilo se slučajno, u supermarketu sam video sredovečnu gospođu sa priručno skrojenom maskom Hello Kitty. Očigledno, pozajmljena tkanina od prerasle ćerke, zatim su se ukazali cvetovi, medvedi, čak i jedan jazavičar ispred Maxija koji je imao prikladno skrojenu crnu masku, pa rekao bih Zoroa, koja je savršeno prianjala uz šiljastu glavicu i njušku. Konačno, simpatije sam povratio kada sam se mimoišao s mladim parom savršeno uklopljene odeće, maštovitih maski i sunčanih naočara. I da se razumemo, nije reč samo o potrebi da se ljudi zaštite – bile su to poruke vlastima koje nam bezočno poručuju da je prirodno da verujemo njihovim rečima umesto sopstvenim očima, i još više, potreba da u nenormalnim vremenima sačuvamo zrno racija. Ako baš hoćete, bila je to parola da imidž ne trpi kompromise.

Modna industrija nepogrešivo je prepoznala puls ulice, ako hoćete životnu potrebu, a modne kuće Chanel i Fendi predstavile su svoje modele na revijama. I ne samo to, prve donacije za borbu protiv pandemije stigle su baš od proizvođača luksuzne robe

Ima nečeg jezivog u činjenici da je ono što je zadesilo Evropu, a pogotovu Italiju, buknulo baš u toku Milanske nedelje mode, kada je ogroman broj ljudi u tih sedam dana prodefilovao praktično kroz jednu tačku. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je to razlog što je Italija postala središte onoga što će prodrmati čitav svet, ali je svakako bio signal modnim kompanijama. Nije trebalo mnogo, bilo je očekivano i nije prvi put, modna industrija nepogrešivo je prepoznala puls ulice, ako hoćete životnu potrebu, a modne kuće Chanel i Fendi predstavile su svoje modele na revijama. I ne samo to, prve donacije za borbu protiv pandemije stigle su baš od proizvođača luksuzne robe. Tako je LVMH, asocijacija brendova čiji su osnivači Luj Viton i Moet, već u februaru donirala Crvenom krstu Kine više od dva miliona dolara. Bio je to početak, slično su učinili i drugi „teškaši“ modnog sveta – Prada je donirala respiratore bolnicama u Milanu, Bvlgari je izdvojio novac za kupovinu mikroskopske opreme neophodne za proučavanje virusa, a Đorđo Armani je dao skoro milion i po dolara bolnicama u Rimu i Milanu.

Nije da je maska kao modni aksesoar prvi put viđena baš u ovo nedoba, ali kao nekakvo predskazanje upravo su kineski dizajneri 2015. u Parizu predstavili prve maske. Pevačica Bili Ajliš nosila je preko lica Gucci maramu na dodeli nagrada Grammy. Pandemija je izazvala pravu epidemiju slavnih lica prekrivenih maskama najrazličitijih desena i kreatora, a italijanski digitalni magazin NSS opisao ih je kao prvi „obavezni“ dodatak koji je u skladu sa 21. vekom.

U supermarketu video sam sredovečnu gospođu sa priručno skrojenom maskom Hello Kitty. Zatim su se ukazali cvetovi, medvedi, čak i jedan jazavičar ispred Maxija koji je imao prikladno skrojenu crnu masku, pa rekao bih Zoroa

I mora se priznati da je ovaj magazin u pravu. Ako smo se već sakrili i otuđili iza lažnih profila na društvenim mrežama, brižljivo negujući kulturu straha od svakodnevice bolesti ili kriminala, za očekivati je bilo i da sakrijemo najizloženiji i najvidljiviji deo sopstvenih bića. Makar i zbog iluzije da će nas maska zaštiti mnogo više od sveta nego od virusa. Jednostavno je, on se pojavio kao sezonski radnik koji bi nešto da ukrade kad okrenemo leđa i nestaće čim obuzdamo paniku.

A maske, maske će ostati. Valjda kao znak brige i za druge, simbol solidarnosti, svedočanstvo vremena kojim ćemo jednom objašnjavati sopstvenu istoriju.

Do tada, stvari stoje kao i sa svakom drugom deficitarnom robom. Što ih je manje, to su traženije. Valjda ću negde iskopati jednu. Samo da ne bude hirurška.

The post Moda u doba pandemije: Kad je svaki dan maskenbal appeared first on 42 magazin.