Čudno je sve to s ljudima kao što je Enio Morikone. Kada su pre nekoliko dana svi svetski mediji objavili da je preminuo verovatno najveći kompozitor filmske muzike, većina nas osetila se kao da je otišao neko koga smo lično poznavali. Možda ne baš intimni prijatelj, ali dobar poznanik svakako. Odgovor na pitanje zašto je to tako prilično je jednoznačan – rimski maestro obojio je svojim tonovima naše živote.

Siguran sam da je intimna priča svakog od nas povezana sa bojom mraka bioskopskih sala u kojima smo gledajući čuvenu Dolarsku trilogiju – Za šaku dolara, Za dolar više, Dobar, loš, zao – zamišljali koliko kroz lik Klinta Istvuda, toliko i kroz Morikoneovu muziku, kako je pravda univerzalno civilizacijsko dostignuće koje kad-tad mora trijumfovati. Mora biti da su bar neki od nas voleli ili se nesrećno zaljubljivali uz muziku iz Kuma, koju je Morikone pisao s Ninom Rotom i još nekoliko kompozitora. Možda tugovali nad izdajom prijatelja slušajući note iz monumentalnog ostvarenja Bilo jednom u Americi ili se čežnjivo prisećali detinjstva uz zvučnu zavesu u Sinema Paradizo reditelja Đuzepa Tornatorea. Možda i paradoksalno, neke od tih filmova zaturili smo po fiokama prošlosti, a Morikone je ostao tu nadrastajući i sama ostvarenja za koje je trebalo da bude samo kulisa. Jednostavno je, njegova muzika otrgnuta od pokretnih slika funkcioniše nezavisno, elegantna i topla, savršena u svojim harmonijama. Na koncu, i sam kompozitor je tvrdio da cilj njegovih melodija nije da opiše samu radnju određene scene, nego da ispriča neizrecivo, ono do čega ne dopiru ni gluma ni sam scenario. Za upit je kako bi te slike funkcionisale bez Morikoneove muzike. Uostalom, zapitajte se koliko ljudi poznajete ili ste bar u prolazu čuli da im mobilni telefon zvoni nekom Morikoneovom melodijom.

Za skoro 60 godina rada nije dobio Oskara, sve do 2007. kada mu je tu nagradu za životno delo uručio baš Klint Istvud, poručivši da je to jedna od najvećih grešaka Američke filmske akademije. Konačno, dobio je zlatnu statuu 2016. za saundtrek Tarantinovog filma Podlih osam

https://www.youtube.com/watch?v=hLe9gTKQ4LU

Impresivan je spisak filmskih velikana sa kojima je ovaj kompozitor radio u više od 500 dela – od Kventina Tarantina, preko Brajana de Palme, pa do Romana Polanskog i Bernarda Bertolučija… Ali čvorišna tačka njegove karijere bila je i ostala saradnja sa Serđom Leoneom, s kojim je išao zajedno u školu, čak jedno vreme delio i školsku klupu. Mnogo godina kasnije spojila ih je pomenuta Dolarska trilogija, a koliki je respekt Leone imao prema Morikoneu, govori činjenica da je često tokom snimanja muzika bila puštana glumcima kako bi bolje shvatili šta je to što treba da odigraju i kako bi se što bolje pripremili za ulogu.

Osamdesete godine prošlog veka bilo je doba njegovog američkog proboja. Tada su nastale kompozicije za filmove Stvor, Nedodirljivi, Mahnitost, Misiju Rolanda Džofea i, naravno, vanvremenski gangsterski ep Bilo jednom u Americi. Začudno je da za skoro 60 godina rada Morikone nije dobio Oskara, sve do 2007. kada mu je ovu nagradu za životno delo uručio baš Klint Istvud, poručivši indirektno da je to jedna od najvećih grešaka Američke filmske akademije. Nepravda je ispravljena 2016, kada je konačno dobio zlatnu statuu za saundtrek Tarantinovog filma Podlih osam.

Koliko god njegove note zvučale grandiozno, Morikone je bio i ostaće zapamćen kao kompozitor naroda. Elitistički pristup bio je nešto od čega je očajnički bežao čitav život

Ali sve to kao da nije mnogo nedostajalo Morikoneu. Bio je duboko uronjen u sopstveni svet, njegovi albumi prodavali su se u platinastim tiražima, eksperimentisao je sa džezom i avangardnom kompozicijom. Priznanja su stizala sa drugih strana, pa je tako dobio Legiju časti, najviše francusko priznanje koje dodeljuje predsednik za vojne i građanske zasluge, a koje je utemeljio Napoleon Bonaparta 1802. godine. U dvovekovnoj tradiciji odlikovano je par stotina istaknutih istorijskih ličnosti, a među umetnicima na listi su se našli i Salvador Dali, Viktor Igo, Harold Pinter, Klint Istvud, Stiven Spilberg, Martin Skorseze, Žan Pol Belmondo, Bono, Žan Mišel Žar i Mira Trailović, osnivač Ateljea 212 i jedan od osnivača BITEF-a. Posebno zanimljivo je da je 2008. Morikoneova muzika donela i jednu nagradu Grammy Brusu Spingstinu, i to za najbolju instrumentalnu rok izvedbu na kompilaciji We All Love Ennio Morricone. Među ostalim slavnim muzičarima koji su na ovom albumu obradili Morikoneove numere nalaze se i Metallica, Andrea Bočeli, Rodžer Voters, Herbi Henkok, Selin Dion…

Intimna priča svakog od nas povezana sa bojom mraka bioskopskih sala u kojima smo gledajući čuvenu Dolarsku trilogiju zamišljali koliko kroz lik Klinta Istvuda, toliko i kroz Morikoneovu muziku, kako je pravda univerzalno civilizacijsko dostignuće koje kad-tad mora trijumfovati

Osim što je Miorikoneov rad u potpunosti redefinisao poimanje filmske muzike i umesto kičaste pozadine vremenom postao jedan od protagonista samog filma bar koliko i glumci, Mocart našeg doba, kako su ga zvali, ostavio je zaostavštinu koja je neuporediva s bilo čim drugim. Koliko god njegove note zvučale grandiozno, Morikone je bio i ostaće zapamćen kao kompozitor naroda. Elitistički pristup bio je nešto od čega je očajnički bežao čitav život. A radio je to na neponovljiv način. Uostalom, tako širok izbor žanrova kroz koje je suvereno koračao najbolje svedoči tome. Nikada nije imao problem da komponuje za prezrene žanrove horora, vesterna ili kung-fu filmova. I što je još važnije, često smo odlazili da ih gledamo samo da bismo čuli njegovu muziku.

Znali smo još dok je bio tu da je i za života nebo bilo njegovo. Sada kada je otišao sasvim smo sigurni u to. Jednostavno, oduvek je bio previše dobar.

One loše i zle ostavio je drugima. Valjda nismo mnogo bolje ni zaslužili.

Fenomen Klint Istvud: Za šaku nostalgije

The post Enio Morikone – odlazak velikana appeared first on 42 magazin.