murali – 42 magazin https://42magazin.rs 42 magazin Thu, 27 Jun 2024 12:27:26 +0000 en-US hourly 1 https://wordpress.org/?v=4.6.1 https://42magazin.rs/wp-content/uploads/2016/11/42icon.png murali – 42 magazin https://42magazin.rs 32 32 Heroj ulice: Andrej Josifovski Pijanista https://42magazin.rs/andrej-josifovski-pijanista/ Mon, 22 Jun 2020 13:43:32 +0000 http://42magazin.rs/?p=41476 Čak i oni retki koji možda nisu čuli za Pijanistu, sigurno su uočili njegove prepoznatljive murale po čitavoj prestonici

The post Heroj ulice: Andrej Josifovski Pijanista appeared first on 42 magazin.

]]> Čak i oni retki koji možda nisu čuli za Pijanistu, sigurno su uočili njegove prepoznatljive murale po čitavoj prestonici. U žižu je dospeo nedavno kada je na jednoj novobeogradskoj raskrsnici osvanuo raspet zlatni Hrist u okviru serijala Zlatno doba, u kome, ako neko ne zna, trenutno živimo, a za 42 magazin priča o slobodi i ulici

Andrej Josifovski Pijanista

Ako je video-nadzor naša nova religija, kako kaže Andrej Josifovski Pijanista, strit artist, onda njegova instalacija raspetog Hrista na raskrsnici dve novobeogradske ulice predstavlja mapiranje novih svetilišta. Andrej za 42 magazin priča da je pre godinu dana širom grada primetio sigurnosne kamere postavljene na banderama u obliku krsta i shvatio da nas posmatraju na sasvim drugačijem nivou – onom nadziračkom. Projekat je razvijao godinu dana da bi nedavno u okviru serijala Zlatno doba na uglu novobeogradskih ulica postavio kartonskog Hrista ofarbanog zlatnom bojom. To što je ovaj performans uzburkao umetničku scenu nije bilo neobično, budući da je Pijanista odavno prepoznatljivo ime koje garantuje originalne ideje, ali ovog puta, osim što je statua urgentno uklonjena, u čitavu stvar su se uključile i bezbednosne strukture.

„Policija je to odradila fenomenalno, kao i gradsko komunalno i javno osvetljenje koji su dizalicom skidali skulpturu. Svi su mi išli naruku, obezbedili su mi publicitet. Promovišući uličnu umetnost i moj festival Runaway na Bežanijskoj kosi, nebrojeno puta sam se obraćao Gradu kako bih dobio korpe za crtanje. Naravno, nikad ih nisam dobio, izgovori su bili razni, a onda za jednu ovakvu instalaciju, koju su podigla dva čoveka na motkama, oni dovoze kran i dobijam neočekivanu pažnju. Zanimljivo je i da su poslali forenzičare, kao da je reč o teškom krivičnom delu. Policijskog inspektora sam najpre pitao je l’ morala forenzika, a onda i da li imaju rešene sve kriminalne slučajeve pa je samo ostalo da se bave mnome i Hristom od kartona. Rekli su da to rade po službenoj dužnosti.“

Kaže da Hrist predstavlja raspeti narod koji se nalazi između vlasti i opozicije koje se bore za vlast. Jedni silom vladaju, drugi silom žele da se vrate na vlast. Što se Andreja tiče, nema razlike između jednih i drugih, jer stalno gledamo personalne a ne sistemske promene.

Uvek me je privlačila ulica. Shvatio sam da je to jedino mesto gde možeš slobodno da se izraziš a da se ne dodvoravaš galeristima. Izađeš na ulicu i pokažeš šta možeš i šta hoćeš. Ulica je ujedno i najveći strah većine ljudi, ali zapravo tu se sve dešava. Ulica je život, mesto susretanja i svih bitnih dešavanja

Andrej Žikić ARTEZ: Trudim se da za sobom ostavim radove koji će uspostaviti dijalog s posmatračem

„Već dugo posmatramo jednu predstavu u kojoj pljušte optužbe za lopovluk i korupciju, a onda se ništa ne desi kada se vlast promeni. Niti oni stari budu sankcionisani, niti ovi koji dođu počnu da rade nešto novo i drugačije. Na drugoj strani je narod, koji je nevin. Zato je iskorišćen raspeti Hrist – simbol nevinog stradanja. Ja sam na strani normalnih, običnih ljudi kojima sam okružen – mojih učitelja, nastavnika, profesora, roditelja… Političari se igraju, a narod strada.“

Kroz serijal Zlatno doba Pijanista je već predstavio nekoliko radova – Zlatni kontejner, Zlatnu testeru, Zlatnu mešalicu i Zlatni cvet, koji neodoljivo podseća na četku za toalet. Stotinak takvih zlatnih cvetova postavljeno je baš na dan zatvaranja izložbe Čistač Marine Abramović. Andrej objašnjava da se cvet zove Katarzis i simbolizuje duhovno pročišćenje, koje nam nedostaje.

„Postavio sam taj eksponat na Bežanijskoj kosi nasuprot beogradskom Pobedniku jer je svojevremeno, zbog neke beogradske gospode kojoj se nije svidela ideja da naga Meštrovićeva skultpura bude postavljena na Terazijama, Pobednik kao ruglo biva okrenut ka Austrougarskoj. Ja sam kao omaž tome, taj cvet okrenuo prema gradu jer na Bežaniji postoji festival umetnosti, a neka nova kultura odatle se seje i širi. U tom smislu treba da se pročistimo. Simbolično sam želeo da otpočnem serijal koji se zove Čišćenje onda kada se završio Čistač Marine Abramović.“

Andrej obožava grafite, njegova fascinacija ulicom u potpunoj je suprotnosti sa porodičnim bekgraundom i načinom na koji su ga roditelji usmeravali. Završio je nižu muzičku školu, asistent je na Arhitektonskom fakultetu.

Andrej Josifovski Pijanista

„Uvek me je privlačila ulica. Shvatio sam da je to jedino mesto gde možeš slobodno da se izraziš a da se ne dodvoravaš galeristima. Izađeš na ulicu i pokažeš šta možeš i šta hoćeš. Ulica je ujedno i najveći strah većine ljudi, ali zapravo tu se sve dešava. Ulica je život, mesto susretanja i svih bitnih dešavanja. Ni mojim roditeljima koji su visokoobrazovani zdravstveni radnici nije jasno odakle ulica i dugo su se borili da me sklone odatle dok sam odrastao. Želeo sam u jednom trenutku da budem i vođa navijača jer utakmica nosi veliku strast. Zamišljao sam da ću uređivati tribinu, raditi koreografiju… Moja želja je bila da budem profesionalni sportista, ali roditelji su me usmeravali drugačije. Vikendom sam išao u školu matematike a ne na utakmice. Čini mi se da sam iskoristio najbolje od ulice i da joj vraćam dobrim.“

Iako ovo nisu vremena heroja, Andrej tvrdi da ih baš na ulici još uvek ima. Prepoznaćete ih, kaže, po hrabrosti, smelosti da kažu ono što misle i odlučnosti da se bore protiv onoga što nije dobro.

„Biti heroj danas znači raditi ono što je dobro za druge. Nikada nisam mogao da budem srećan ako je neko pored mene nesrećan. Stvar je u tome da sreća treba da se deli.“

Čak i oni retki koji možda nisu čuli za Pijanistu i njegov rad sasvim sigurno su uočili murale Galeb Džonatan Livingston, Plivač, junakinje romana leskovačkog pisca Stefana Tićmija Akiko, pa do čitavog serijala poznatih ličnosti. Zapravo, murali su za Josifovskog primarna preokupacija, nešto zbog čega je i zavoleo uličnu umetnost, a oslikavanje poznatih ličnosti donelo mu je šire prepoznavanje.

Marko Ivković Metal Artist: Umetnost sa buvljaka

Murali su za Josifovskog primarna preokupacija, nešto zbog čega je i zavoleo uličnu umetnost, a oslikavanje poznatih ličnosti donelo mu je šire prepoznavanje. Tako da su se na njima našli Novak Đoković, momci iz Državnog posla, Lane Gutović, Dragan Jovanović, Sandra Silađev, košarkaši Nikola Jokić i Miroslav Raduljica

„U početku su slike poznatih doživljavane kao puko dekorisanje i neka vrsta lične promocije, a zapravo su uvek poruke bile jake. Počevši od murala Novaka Đokovića, koji je nastao pre šest godina sasvim slučajno. Zapravo, to je bio bunt koji je i on pokazivao prema stranim medijima, u vreme kada su Srbiju pogodile poplave. Nacrtao sam njegov lik koji se simbolično plazi BBC-ju. Prepisao sam ono što je on napisao na kameri – ’ovo je za Srbiju i Bosnu’, i poželeo sam da to uveličam. Krenuo sam da oslikavam moje heroje koji se bore i javno kažu šta misle, tako da su se tu našli momci iz Državnog posla, Lane Gutović, Dragan Jovanović, Sandra Silađev, košarkaši Nikola Jokić i Miroslav Raduljica.“

Upravo za ovu poslednju dvojicu vezane su interesantne anegdote. To što u Somboru zbog umora i slušalica na ušima nije čuo snimatelja koji mu je dovikivao da je baš upravo prošao otac Nikole Jokića, čiji je mural Pijanista baš tada radio, samo je uvod u još urnebesniju epizodu.

„Sa Bobom Živkovićem krenuo sam da naslikam mural Miroslava Raduljice, kao znak zahvalnosti našim olmpijcima. Naslikam bradu u koju sam smestio medalje, ruke i noge koje se bore. Posle nekog vremena stigla mi poruka na Instagramu od izvesnog Badžonija. Piše da mnogo ceni i poštuje moj rad, želeo bi da se upozna sa mnom. Odgovorio sam mu kako sam baš sada u nekoj gužvi, što inače nije moj manir. Nakon godinu dana dobijem istu poruku od tog Badžonija, čovek želi da se upoznamo. Vidim da smo se ranije dopisivali, i kada sam počeo da istražujem naletim na potpis – Miroslav Raduljica. Naravno, izvinio sam se kad smo se upoznali, a i danas se šalimo na račun te prepiske. Izvinio sam se Jokićevom ocu, ali Nikola i ja još nismo stigli da se upoznamo zbog njegovih obaveza u Americi. Upravo Raduljica radi na tom susretu.“

Izložbom Pijanista – pet godina na ulici, zid i delo prošle godine u SKC-u obeležio je petogodišnjicu rada. Još jedna velika Andrejeva ljubav je arhitektura. Sledeće godine je u planu da doktorira ali ne želi da ga nazivaju doktorom jer je ta titula potpuno devalvirana.

„Kada kažeš da si doktor, postaješ predmet podsmeha. Doktor ću biti samo tog dana i nikada više. Potpisivaću se samo imenom, prezimenom i nadimkom. Izgleda da moramo da se pomirimo s tim da je vreme nekih drugih vrednosti, nekih drugih ljudi, ali to ne znači da ću prestati da se borim.“

Priča da mu kao stručnjaku urbanistički zahvati vlasti izgledaju strašno jer su zakoni menjani po političkoj liniji. Tišti ga što se struka ništa nije pitala i još više što ništa nije smela da kaže. Projekat Beograd na vodi, smatra, uništio je grad koji je mogao da ima najlepši park u Evropi samo da je čitav projekat izmešten na novobeogradsku stranu. Sa nekolicinom kolega je konkurisao za projekat Savski trg. Nisu prošli, nisu ni očekivali, ali ističe da je primetio čudnu podudarnost sa onim što su zamislili i rešenjima koja su primenjena a koja tada nije video u drugim projektima. Misli da se radi o pozajmici ideja iako nikoga ne optužuje. Ističe da bi rado dekorisao Trg republike, za koji kaže da je nesrećno rekonstruisan.

„Kad bih ga oslikavao, morao bi da bude u zlatnoj boji. Pa stalno nam govore da živimo u zlatnom dobu.“

Saglasan je sa tim da je previše politike u kulturi i nimalo kulturne politike. U projekat Urban distrikt na Bežanijskoj kosi krenuo je potpuno sam, uloživši svoje vreme i finansije. Od kada se bavi uličnom umetnošću, osim prijatelja – dobrotvora, samo u jednoj prilici pomoglo mu je Udruženje Donji Dorćol i jedna privatna kompanija, a od Grada, Sekretarijata i Ministarstva kulture nikada ništa nije dobio, iako je već imao realizovan projekat muzeja na otvorenom.

Ako je video-nadzor naša nova religija, kako kaže Andrej Josifovski Pijanista, strit artist, onda njegova instalacija raspetog Hrista na raskrsnici dve novobeogradske ulice predstavlja mapiranje novih svetilišta

„Jedna od svari koje me najviše bole jeste to što umetnost i kultura više ne postoje, izuzev kao pojedinačni eksces. Kao opšte dobro, ona odavno ne egzistira. Često me pitaju može li se od toga živeti, a sama činjenica da se baviš umetnošću u Srbiji je paradoks. Ja stvaram, ne nazivam sebe umetnikom, to mogu možda drugi da rade. Teško je, što bi rekao Nikola Kojo, ’mi se tu kao nešto malo kreveljimo za novac’, a ja kao nešto šaram po zidovima. Jedino priznanje je ono koje stiže od intelektualne elite. Sve drugo, vidimo, može da se kupi, pa i orden.“

Andrej Josifovski Pijanista

Naposletku, možda najbolju definiciju onoga što Andrej radi dao je jedan od njegovih profesora rekavši da on „daje boje za one koji nikada neće ući u muzej“.

Avantage učitavanje 2: Street art tura sa TKV – od KC Grada do Dorćol Platza

The post Heroj ulice: Andrej Josifovski Pijanista appeared first on 42 magazin.

]]> Tomislav Peternek, živa legenda fotografije: Čovek koji je uhvatio istoriju https://42magazin.rs/tomislav-peternek-ziva-legenda/ Wed, 20 May 2020 10:44:37 +0000 http://42magazin.rs/?p=41449 Bard jugoslovenske i srpske novinske fotografije u danima izolacije pripremao je izložbu Beograd pamti, koja će biti otvorena 22. maja na Gardošu

The post Tomislav Peternek, živa legenda fotografije: Čovek koji je uhvatio istoriju appeared first on 42 magazin.

]]> Bard jugoslovenske i srpske novinske fotografije u danima izolacije pripremao je izložbu Beograd pamti, koja će biti otvorena 22. maja na Gardošu

Tomislav Peternek

Sve i da ništa drugo nije uradio, a uradio je mnogo toga, 700 naslovnih strana NIN-a na kojima su njegovi snimci mogle bi ispričati istoriju druge polovine 20. veka. Kad malo bolje razmislite, zapravo je to jedan izuzetno obiman roman, s malim izuzetkom – svaka stranica priča sopstvenu priču. Od rodnih Vinkovaca, preko Poreča, zagrebačkih bioskopa, kragujevačke radionice za sklapanje radio-aparata u kojoj je šegrtovao, a pored koje je, opet igrom slučaja, bila fotografska radnja, Peternek je snimajući s jednog krova miting Aleksandra Rankovića baš u Kragujevcu zakoračio na veliku scenu. U Borbi je zanat učio od velikog Ace Simića, diplomca sa Sorbone, da bi sve nakon toga došlo kao normalan sled simbioze posvećenosti i talenta. I rad za čuveni Time, Paris Match, Reuters, nagrade na izložbama u Berlinu, Harkovu, Kalkuti, Italiji, Mađarskoj, Egiptu, Azerbejdžanu…

Bez fotografije nije mogao ni u danima izolacije. Doduše, nije mogao na ulicu sa aparatom, od koga se inače ne odvaja ni kad ide u obližnju prodavnicu, ali je pripremao izložbu koja će biti otvorena 22. maja na Gardošu. Za 42 magazin ekskluzivno otkriva o čemu je reč.

Tomislav Peternek

Split, 1957.

„Izložba se zove Beograd pamti, fotografisao sam murale poznatih ljudi – od Mije Aleksića, preko Tanje Bošković, do Novaka Đokovića… Samo što sam slikao i obične ljude pored tih murala. U svakodnevnoj žurbi, igri, zamišljene… Čini mi se da to čitavoj priči daje drugačiji dimenziju. Pored serije tih fotografija biće izložene i slike putujućih muzikanata. Njih sam ih uglavnom hvatao po gradskom prevozu. Dakle, to je neka vrsta omaža Beogradu, njegovim znamenitim, ali i sasvim nepoznatim ljudima.“

Kad vam nešto bljesne u oku, to se ne propušta. Tako nastaju velike fotografije. Nekada nije bilo digitalnih aparata, morao si da razmišljaš o svakom kvadratu. Koristim i ja sada digitalne aparate, ali priznajem da me nervira taj zvuk. Znate šta, kad ispucate toliku količinu kadrova u jednom minutu, jasno vam je da će i ćorava koka ubosti zrno

Goran Tomašević – prvi srpski foto-reporter s Pulicerovom nagradom za 42 magazin

Peternek je, kako kaže, čitav život proveo blizu politike, ali nikad zaista unutra. Seća se da je otac od njega zahtevao da se ni za živu glavu ne bavi politikom u vremenima koja su podrazumevala rigidnu jednopartijsku monolitnost. Iako je izbegavao nevolje, one su pronašle njega kada mu je brat emigrirao u Nemačku, što je u ta vremena bilo ravno izdaji. Tomislav Peternek

„Zaista nisam znao da će to da uradi. Radio sam u Borbi. Odjednom više niko na poslu nije hteo da razgovara sa mnom. Nije bilo nikakvog snimanja, ma ni kantu za smeće mi nisu dali da slikam. Izvukao me je Dobroslav Singa Popović, veliki foto-reporter, koji mi je ugovorio sastanak sa Zvonkom Radoševićem, čovekom iz Udbe koji je bio zadužen za novinare. Poverovao je da nemam nikakve veze s bratovljevom odlukom da emigrira. Sećam se da je nazvao sekretaricu direktora Borbe i samo joj poručio da na prvo naredno snimanje Tita stave mene. I zaista sam slikao Tita. Kada je Ranković pao, i Radošević je uhapšen. Mnogo godina kasnije sačekao me pred vratima stana. Došao je samo da mi kaže da mu je drago što se nije prevario kada me je podržao. „Ti si jedini zvao moju majku kad sam bio uhapšen“, rekao je. „Više ga nisam sreo“, svedoči Peternek.

Tomislav Peternek

Kragujevac (1954), FK Radnički

I prve profesionalne batine vezane su za Borbu. Ubistvo prvog premijera Konga Patrisa Lumumbe bio je događaj koji se nije mogao propustiti, partija je organizovala velike proteste, smatralo se da su Belgijanci kao bivši kolonisti umešani u tu likvidaciju. Peternek se nije baš najbolje razumeo sa jednim policajcem. „Video sam kamion na kome je stajao i policajac. Popeo sam se i ja i krenuo da snimam. Policajac je pitao za koga radim. Zaustio sam da kažem za Borbu, stigao sam da izgovorim samo to B, a on je pomislio za Belgijance. Opalio me je pendrekom tako da sam sleteo sa kamiona“, svedoči.

Kragujevac (1954)

Vatikan, 1970.

Njegov objektiv video je i mnoge ratove. Snimao je iračko-iranski rat, sukob Egipta i Izraela, revoluciju u Rumuniji u kojoj je likvidiran bračni par Čaušesku… Priča da nikada nije razmišljao šta može da mu se desi na snimanju. „Postoji ogromna napetost dok ne čujem da je pored mene zviznuo metak. Posle toga više nema straha

Lukavstvo je nešto što mu je i te kako pomoglo u karijeri. Posebno kada su se pred kraj Titovog života u Ljubljanu sjatili najbolji foto-reporterii novinari sveta iščekujući ishod. „Tito je umro u nedelju. Jedva sam ubedio ženu iz međunarodnog pres centra da mi na novinarsku akreditaciju stavi i pečat s kojim mogu nesmetano da se krećem i snimam. Na železničkoj stanici u Ljubljani slikao sam kako Tita unose u Plavi voz. Video sam da je pretposlednji vagon koji je bio namenjen gardistima još otvoren. Zapalio sam tompus i polako glumeći važnu facu ušao u voz. Nikome od gardista nije palo na pamet da me bilo šta pita. Kroz prozor voza slikao sam narod kako plače i posipa prugu cvećem. Već sam imao ekskluzivu, ali se negde pred Zagrebom pojavio Blažo Mandić, Titov šef kabineta, i pobesneo kada me je video. Vratio se posle izvesnog vremena, uveo me u vagon gde je ležao Tito i dozvolio mi da sve snimam. Samo je rekao: ’Tek što je Stari umro, a mi već imamo slepog putnika.’ U svakom slučaju, NIN je jedini imao te ekskluzivne fotografije Broza u kovčegu.“

Tomislav Peternek

Protest zbog ubistva Patrisa Lumumbe, Beograd, 1961.

Dobro pamti i kosovsku državnu bezbednost. Privodili su ga i hapsili četiri puta jer je aparatom uhvatio albanske rudare koji su navodno danima štrajkovali glađu i nisu izlazili iz okna, a bili su glatko obrijani. Visoki funkcioner Mahmut Bakali nudio mu je dvostruki honorar za taj film, ali nije pristao. Čaršija ga je optuživala i da je blizak sa Slobodanom Miloševićem. Ne poriče da su bili u pristojnim odnosima.

Tomislav Peternek

Stidentski protest 1968.

„Nisam pravio majmune od političara. Gledao sam da liče na ljude. Ovde gde sad pričamo bio je studio. Tu sam Slobodana Miloševića i Miru Marković snimao za jednu knjigu. Njega sam ovde slikao kao kauboja u crvenoj kariranoj košulji. Sa Titom nisam imao poseban odnos, samo sam snimao neke događaje. Sa Miloševićem sam se poznavao. Jednom prilikom smo otišli da radimo intervju s njim. Kada je seo na stolicu i prekrstio noge, video sam da ima rupu na đonu iznošene cipele. Znao sam da moram da snimim tu rupu. Kleknuo sam i napravio sliku. Posle su me zezali da sam klečao pred Slobom“, seća se Peternek.

Tomislav Peternek

Njegov objektiv video je i mnoge ratove. Snimao je iračko-iranski rat, sukob Egipta i Izraela, revoluciju u Rumuniji u kojoj je likvidiran bračni par Čaušesku… Priča da nikada nije razmišljao šta može da mu se desi na snimanju. „Postoji ogromna napetost dok ne čujem da je pored mene zviznuo metak. Posle toga više nema straha. Tokom ratova u kojima se raspala Jugoslavija trčao sam ispred vojnika i snimao, a granate su padale tik iza njih dok su pokušavali da se sklone.“ Kaže da scene ubijanja, razaranja, ostavljaju trag na čoveku, ali i da je nešto sasvim drugo snimati rat u svojoj zemlji. „U tuđoj zemlji ima teških trenutaka, ali ipak krvari neko drugi. Rat koji se desio nama devedesetih godina je neverovatno bolno iskustvo. Slikam čoveka, upoznam ga, počnem da se družim s njim, a onda mi sutra kažu da je poginuo…“

Tomislav Peternek

Jutro, 1. januar, 1961. Beograd

Bavio se i modnom i reklamnom fotografijom. Na Cejlonu je snimajući intervju sa Arturom Klarkom, otkrio je da deli zajedničku strast sa velikim piscem prema podvodnoj fotografiji. Slikar Ljuba Popović mu je u Parizu pokazao nedovršeno platno, što inače nikada nije činio, jer mu je Peternek poklonio fotografiju na kojoj ljudi u Beogradu nose Popovićevu sliku za koju je dobio Oktobarsku nagradu.

Izložba se zove Beograd pamti, fotografisao sam murale poznatih ljudi – od Mije Aleksića, preko Tanje Bošković, do Novaka Đokovića… Samo što sam slikao i obične ljude pored tih murala. U svakodnevnoj žurbi, igri, zamišljene…

Kaže da je čitavu karijeru zapravo samo skupljao život i da svaki dobar foto-reporter ima samo taj jedan momenat kada se hvata istorija, kada je svaki detalj na svom mestu i kada fotografija priča svoju priču. I nisu joj potrebne reči. „Kad vam nešto bljesne u oku, to se ne propušta. Tako nastaju velike fotografije. Nekada nije bilo digitalnih aparata, morao si da razmišljaš o svakom kvadratu. Koristim i ja sada digitalne aparate, ali priznajem da me nervira taj zvuk. Znate šta, kad ispucate toliku količinu kadrova u jednom minutu, jasno vam je da će i ćorava koka ubosti zrno. Nekada se morao loviti taj sekund, taj izraz lica ili situacija. To ne znači da danas nema vrhunskih foto-reportera. Pa bilo bi smešno da to tvrdim, kroz moje ruke je prošlo više od 300 vrhunskih profesionalaca koji sada rade za najveće novinske kuće i dobijaju najprestižnije nagrade. I moram reći da je to za mene velika satisfakcija.“

Tomislav Peternek

Kaže da i dalje koristi i mehaničku Laiku i da se uprkos odmaklom životnom dobu još nada svojoj najboljoj fotografiji.

„Tako će biti dok sam živ, uvek nosim foto-aparat. Nikad ne znate na šta ćete naleteti.“

Fotografi, veli, svet ne vide u globalu jer traže taj jedan najvažniji momenat. Može biti da je zanatski gledano u pravu, ali Peternekovi momenti svet hvataju u totalu.

Aleksandar Kujučev: Poslednji čovek na Zemlji

The post Tomislav Peternek, živa legenda fotografije: Čovek koji je uhvatio istoriju appeared first on 42 magazin.

]]> Banksy nam šalje važnu snežnu poruku https://42magazin.rs/banksy-nam-salje-vaznu-sneznu-poruku/ Tue, 25 Dec 2018 00:56:33 +0000 http://42magazin.rs/?p=36635 Čuveni umetnik ponovo diže prašinu – ovoga puta iz kontejnera

The post Banksy nam šalje važnu snežnu poruku appeared first on 42 magazin.

]]> Taman se malo slegla prašina oko njegove slike Devojčica s balonom koja se početkom oktobra sama isekla na froncle čim je u aukcijskoj kući Sotheby’s prodata za 1,36 miliona dolara, a čuveni umetnik ponovo diže prašinu – ovoga puta iz kontejnera

Banksy snezna poruka

Nedavno je na jednom zidu u gradu Port Talbot u južnom Velsu,  Velika Britanija, osvanula slika dečaka u zimskoj odeći koji širi ruke ka nebu i otvara usta želeći da proguta snežne pahulje.
No, iza ugla vreba nešto drugo – na bloku zidu koji gradi ugao garaže vidi se da nije reč o pahuljama već o pepelu koji sa crnim dimom izleće iz zapaljenog kontejnera… i pada na dečaka.

Banksy snezna poruka

Sumnja za kreaciju odmah je pala na umetnika ulične povokacije pod imenom Banksy,  a on ju je sam vrlo brzo otklonio.

Banksy snezna poruka

Naime, izbor Port Talbota nije slučajan: Svetska zdravstvena organizacija je ovaj grad nedavno proglasila najzagađenijim u Britaniji, a Banksy je preko Instagrama zamoljen da naglasi problem koji u njemu pravi prašina.
I na toj mreži potvrdio je da je tzv. snežni mural njegov rad.

View this post on Instagram

. . . . Season’s greetings . . .

A post shared by Banksy (@banksy) on

The post Banksy nam šalje važnu snežnu poruku appeared first on 42 magazin.

]]> Andrej Žikić ARTEZ: Trudim se da za sobom ostavim radove koji će uspostaviti dijalog s posmatračem https://42magazin.rs/andrej-zikic-artez-street-artist-42/ Thu, 12 Jul 2018 07:47:15 +0000 http://42magazin.rs/?p=32413 Pretpostavljamo da ne postoji sanjar koji se nije zaljubio u murale Andreja Žikića, poznatijeg kao Arteza – jednog od naših najeminentnijih street artista. Sa Andrejem smo pričali o nedavno završenom muralu u Španiji, simbolici njegovih radova, arhitekturi i drugim temama

The post Andrej Žikić ARTEZ: Trudim se da za sobom ostavim radove koji će uspostaviti dijalog s posmatračem appeared first on 42 magazin.

]]> Pretpostavljamo da ne postoji sanjar koji se nije zaljubio u murale Andreja Žikića, poznatijeg kao Arteza – jednog od naših najeminentnijih street artista. Sa Andrejem smo pričali o nedavno završenom muralu u Španiji, simbolici njegovih radova, arhitekturi i drugim temama

42aMurali koji emituju jedan talas smirujuće energije i bude sve one tanane emocije. Tako mi percipiramo Artezove radove koji se nalaze na zgradama širom sveta – od Brazila do Indije. Njegovi počeci krenuli su crtanjem grafiti slova, a zatim i crtanjem karaktera i ilustracija na zidovima manjeg formata. Svi ovi koraci ishodovali su oslikavanjem fasada velikih razmera. Nedavno je imao samostalnu izložbu u Torinu, kao i realizaciju jednog od njemu najvećih izazova do sada – murala Soñando con San Borondónu Santa Kruz de La Palmi u Španiji, dimenzija 450 metara kvadratnih.

Reci nam nešto više o tvom poslednjem muralu.
Soñando con San Borondónje mural inspirisan legendom o San Borondonu, misterioznom ostrvu u Kanarskom arhipelagu, koje se pojavljuje i nestaje na leđima kita. Legenda mi je bila veoma inspirativna i veoma brzo sam pronašao pristup koji mi je dozvolio da se stilski uklopim i da na svoj način ispričam priču o misterioznom ostrvu. Najveći izazov na ovom zidu je nastao zbog kratkog trajanja projekta, pet dana, i platforme za visinske radove koja nije bila na motorni pogon već sam morao da je ručno spuštam i podižem na visinu od 20 metara (jedan sat gore, jedan sat dole). Na sreću, vremenski uslovi bili su na mojoj strani, tako da sam uspeo da završim crtanje u predviđenom roku!

Gradovi su zapravo poligon za interakciju između ljudi, a murali su odličan način da se sa ljudima stupi u kontakt!

Prevashodno oslikavaš motive ljudi i prirode. Koja je simbolika te simbioze?
Elemente prirode sam uključio u svoj rad pre svega iz želje da na svoj način doprinesem ozelenjavanju urbanog prostora i da doprinesem stvaranju atmosfere koja meni lično najviše leži, tj. okruženja u kom je priroda dominantna. Što se tiče motiva ljudi, oni su prilično zahvalni kada želite da na slici ispričate neku priču, a ja se trudim da za sobom ostavim radove koji će moći da uspostave dijalog sa posmatračem.

S obzirom na to da si studirao arhitekturu, da li je ona uticala na tvoj umetnički izraz i, ako jeste, na koji način?
Studije arhitekture su najviše uticale na moj odnos prema prostoru i potrebu da svaki rad uklopim u postojeći ambijent. Takođe su mi pružile puno tehničkog znanja koje mi veoma znači, pogotovu kada se radi o produkcijskom delu koji obavezno prati projekte oslikavanja fasada velikih razmera.

 

[See image gallery at 42magazin.rs]

Sarađivao si sa različitim street artistima. Kakva su ti iskustva tih kolaboracija?
Kolaboracije su odličan način da odstupite od svog stila, napravite kompromis i isprobate nešto novo. Takođe su jedan od najboljih načina da steknete prijatelje i naučite da komunicirate sa ljudima koje ne poznajete. Mislim da su mi kolaboracije sa umetnicima pomogle da kasnije lakše komuniciram sa organizatorima različitih projekata i da nađem zajednički jezik potreban kako bi projekat bio sproveden u delo.

Mislim da se scena ulične umetnosti u Srbiji polako ali sigurno razvija. Nažalost, deo scene koji se tiče galerijskog izlaganja još uvek ne postoji ili je toliko zanemarljivo mali da ne može ni da se uporedi sa Evropom

A iskustva slikanja u različitim zemljama?
Svaka zemlja sa sobom nosi neko novo iskustvo. Ta iskustva su u 99 odsto slučajeva vezana za ljude i to mi je posebno interesantno. Gradovi su zapravo poligon za interakciju između ljudi, a murali su odličan način da se sa ljudima stupi u kontakt!

Andrej Žikić ArtezLokacija iz snova za oslikavanje murala?
Severni pol.

Čime se baviš u slobodno vreme?
Slobodno vreme najčešće koristim za druženje sa prijateljima, šetanje moje bokserke Iune, čitanje knjiga i odmaranje. Volim i da kuvam, tako da se ponekad upustim i u tu vrstu rekreacije.

Položaj srpske street art scene u odnosu na region i Evropu?
Mislim da se scena ulične umetnosti u Srbiji polako ali sigurno razvija. Nažalost, deo scene koji se tiče galerijskog izlaganja još uvek ne postoji ili je toliko zanemarljivo mali da ne može ni da se uporedi sa Evropom. Nadam se da će kultura kupovanja umetničkih dela i taj vid podrške uličnim umetnicima u narednim godinama uzeti maha.

U kojoj meri murali i street art doprinose zajednici u kojoj su nastali i razvoju urbane estetike?
Uticaj murala na stvaranje vizuelnog identiteta grada može da bude ogroman, naravno ukoliko odgovorne institucije prepoznaju potencijal i usmere kreativni naboj umetnika u pravom smeru. Bez podrške institucija oslikavanje murala postaje prilično komplikovano, barem kada se radi o većim gradovima.

Elemente prirode sam uključio u svoj rad pre svega iz želje da na svoj način doprinesem ozelenjavanju urbanog prostora i da doprinesem stvaranju atmosfere koja meni lično najviše leži, tj okruženja u kom je priroda dominantna

Da li smatraš da street art predstavlja konstantno izlaženje iz zone komfora?
Mislim da izlaženje iz zone komfora varira od umetnika do umetnika. Neki ljudi su manje, a neki više spremni na pravljenje kompromisa, pa samim tim i na izlazak iz poznatih okvira. Ja se trudim da nikada u potpunosti ne budem ušuškan i da i pored svog truda i rada uvek pronađem novi i zanimljiv pristup pričanju priče na zidovima.

Andrej Žikić Artez

Budući projekti?
Ovog leta me očekuje puno zanimljivih projekata, pretežno u Evropi – Albanija, Austrija, Turska, Hrvatska i Norveška su samo neke od zemalja u kojima ću u narednih par meseci ostaviti trag!

The post Andrej Žikić ARTEZ: Trudim se da za sobom ostavim radove koji će uspostaviti dijalog s posmatračem appeared first on 42 magazin.

]]> Avantage učitavanje 2: Street art tura sa TKV – od KC Grada do Dorćol Platza https://42magazin.rs/avantage-ucitavanje-2/ Wed, 20 Jun 2018 17:40:00 +0000 http://42magazin.rs/?p=31990 Krenite sa TKV  u neobičnu avanturu i učitajte nove vrednosti beogradskih ulica...

The post Avantage učitavanje 2: Street art tura sa TKV – od KC Grada do Dorćol Platza appeared first on 42 magazin.

]]> Krenite sa TKV  u neobičnu avanturu i učitajte nove vrednosti beogradskih ulica

Avantage učitavanje 2

Zidovi Beograda već odavno nisu tek neme, ćutljive javne površine, na njima živi slobodna umetnost – grafiti i murali manjih i većih formata – kojom su domaći i strani street art umetnici učitali nova značenja i vrednosti prostora i vremena u kom živimo. Kroz te nove vrednosti grupu ljudi koja želi nov doživljaj kulture prestonice povela nas je jedna od najznačajnijih predstavnica srpske street art scene TKV.

Avantage učitavanje 2

Sredinom 20. veka ulična umetnost zapljusnula je naš glavni grad. Do pre samo par decenija javnim površinama – zidovima, fasadama, podvožnjacima, tunelima, ćoškovima – vladale su sprejom stilizovane poruke, buntovni grafiti i murali akademskih slikara čija je svrha bila tek dekorativna. Ne računajući žvrljotine i neduhovite misli, Beograd je svakodnevno dobijao bar jedno delo ulične umetnosti u čijem izrazu i iskazu stoji sloboda, neukrotivost, bunt i poruka. Street art koji se danas naziva i postgrafitima predstavlja ogromnu i važnu oblast likovne umetnosti,  a street art poslenici jesu građani sveta, novi nomadi koji gde god da se zadese ostavljaju svoja umetnička dela urađena raznim tehnikama.
Na toj mapi sveta poslednjih decenija jeste i Beograd, u kojem nezvanično postoji više od 8.000 različitih dela ulične umetnosti kojima su angažovane javne površine, a samim tim i ljudi koji kraj njih žive. Street art umetnici su novi angažovani borci za slobodu misli i javnog govora, a čije je glavno oružje i oruđe – sprej, boja, šablon, ruka i hrabrost.

Drugačiji pristup umetnosti, otkrivanje skrivenih kulturnih niša i kutaka učitava svima nama nove vrednosti i ideju da živimo u jednom velikom svetskom gradu koji se može otkrivati natenane, uvek na drugačiji način

U taj drugačiji, izazovan svet beogradske ulične umetnosti zakoračili smo u sredu 13. juna na ekskluzivnoj turi koju je osmislila i organizovala Société Générale Banka u saradnji sa Francuskim institutom.  Bio je to drugi u nizu događaja u okviru Avantage učitavanja, projekta namenjenog grupi odabranih ljudi sa kojima ova banka već godinama ostvaruje i neguje uspešnu saradnju.
Kustos naše grupe kroz uzbudljivu ulično-umetničku galeriju bila je internacionalno priznata umetnica istančanog likovnog izraza TKV – The Kraljica Vila ili Aleksandra Petković, čiji maštoviti stensili jarkog kolorita zauzimaju velike i male površine, štekove i ćoškove javne beogradske galerije. TKV je prisutna na street art sceni od 2004, a njen rad našao se i u knjizi Women Street Artists: The Complete Guide Ksavijera Tapijesa – među 50 žena najboljih street art umetnica današnjice. Uz njenu pomoć otkrili smo i u svest učitali street art u javnom prostoru – najpre onaj skriven u predivnim štekovima i budžacima grada, a onda i onaj očigledan, ali kome većina nema vremena da pokloni pažnju.

Avantage učitavanje 2

Predvorje naše open street art galerije bila je umetnička četvrt Savamala – tačnije Kulturni centar Grad, koji je, prema rečima Kraljice Vile, a sa čime se duboko slažemo, jedna od najznačajnijih novih kulturnih institucija grada, koja je umetničku scenu okrenula naglavačke i omogućila mladim umetnicima iz gotovo svih segmenata umetnosti da svetu pokažu svoje radove.
Tu iza, na zadnjem delu KC Grada, tik uz prugu zaraslu u travu kojom dvaput dnevno prolazi teretni voz, stoji i mural ove umetnice nastao u saradnji sa holandskom ambasadom. „Imala sam punu slobodu da prestavim Holandiju, a ja sam odabrala da to ne bude kliše, i da ne budu lale. Narandžasta je jasan simbol, a Delft porcelan poznat je širom sveta. Devojka osmehom širi pozitivnu energiju, što je posebno bitno u ovom delu grada.“ Žena narandžaste kose sa naočarima celom tom delu grada daje pečat. Živopisni mural deo je panorame kada se Savamala posmatra s novobeogradske strane. Vila je, poput svakog street umetnika, ponosna na to što je njen rad pečat čitavog jednog krajolika. Pitanje je kako li se TKV osećala dok je visila sa skele tik uz prugu dok je slikala. Hrabre su umetnice.

Avantage učitavanje 2

Hrabar je i iznenađujući projekat Avantage učitavanje, u okviru kog je tokom godine planirano nekoliko programa za sve one koji žele da vide i osete drugačiju kulturnu i malo drugačiju lokalnu umetničku scenu. Ljudima koji mogu da biraju kulturnu ponudu baš kao što biraju banku koja im uliva sigurnost i podršku, a opet,uz raznovrsne pogodnosti, ostavlja slobodu da sami donose važne životne odluke, da planiraju putovanja ili kupovinu, bez opterećenja. Ležerno, a odlučno, sa ciljem da otkriju nove mogućnosti u oblasti kulture, biznisa i svakodnevice. Baš kao što smo u našoj otvorenoj street art galeriji prepoznavali zajedničke prave vrednosti na najneočekivanijim mestima, namenski osmišljene sadržaje, došli do jedinstvenih izvora novih znanja, do običnih, a neobičnih prostora razmene i uzbuđenja. Prostora na kojima se stvarnost učitava kroz poruku koja je prošla kroz duše hipersenzitivnih i hrabrih, a to su street art umetnici.
Zadržali smo se i u samoj bašti KC Grada, gde se na zidu prepliću zidno slikarstvo i puzavice kojima upravlja priroda.
I bili smo spremni za drugi eksponat, tu odmah gde kroz išaran podvožnjak Brankovog mosta puca pogled na veliki Remedov mural u Karađorđevoj ulici ‒.La Santa de Beograd, koji pozdravlja putnike na ulasku u grad. Ova francuski umetnik bio je inspirisan srednjovekovnim freskama i ikonom Bogorodice Trojeručice, pa je odlučio da Beogradu pokloni sveticu zaštitnicu čije brojne ruke i razaraju i čuvaju grad.

Avantage učitavanje 2

Ispod samog mosta mnogo je površina koje je dotakla ruka grafitera, TKV nam usput objašnjava razliku između bombera grafitera – koji su specijalizovani za likovnu intervenciju na opasnim, zabranjenim i teško dostupnim mestima, pa ih gerilski napadaju kako bi pokazali svoj bunt – i onih koji svojim šablonima po zidovima sprovode neku kampanju, npr. vegansku. U Karađorđevoj je još jedan mural Kraljice Vile. Njena zelena izjava ljubavi inspirisana slikom jedne umetnice koju je ona stensil tehnikom prenela na zid – žensko lice koje izvire iz lokvanja. Kaže da je za svaki centimetar murala potrebno dobiti dozvolu za rad, te da je, dok radila sliku na zidu koji nije baš bio u dobrom stanju, dobijala razne komentare stanara zgrade – od toga da je zelena smirujuća do toga da je histerična.

Avantage učitavanje 2

Dijagonalno od tog umetnošću osvojenog ćoška nalazi se zgrada nekadašnjeg Mikser Housea, a iznad nje je Plavi kit, delo švajcarskog dvojca Nevercrew, koji čine Christian Rebecchi i Pablo Togni, nastalog na Mikser festivalu 2014. Gledamo visoko, ali pogled nam zakloni najpre kombi, pa autobus, gužva je, ne vidi se visina umetnosti.

U našoj street art galeriji prepoznavali smo zajedničke prave vrednosti na najneočekivanijim mestima, namenski osmišljene sadržaje, došli smo do jedinstvenih izvora novih znanja, do običnih, a neobičnih prostora razmene i uzbuđenja

Svetska street art zajednica je sve veća, a svaki poznatiji umetnik voli da kad poseti neki grad u njemu ostavi i svoje delo, naravno prethodno se informiše i sazna što više detalja o mestu na kom se potpisuje. Jer važno je da stanovnici grada razumeju poruku na zidu.
Ispričala nam je TKV i priču o Remedovom muralu The Only Truth iz 2009. u Novom Sadu, koji je prekrečen kada je zgrada promenila vlasnika, a to je pokrenulo grupu Lančana reakcija koja je uzvratila novim muralom istog umetnika, ali i time što je i u Novom Sadu gotovo preko noći procvetala ulična umetnost.
Kustoskinja Vila i Srećko Sekeljić iz Société Générale Banke potom nas vode do Galerije Štab, ušuškane u konstrukciji mosta. E to je pravi štek, a u samom ćošku rad TKV. To jeste bio plaćeni mural, ali ono što TKV čini beskrajno srećnom jeste što lice žene iz te kompozicije vidi svako ko putuje desnom trakom mosta iz pravca Novog Beograda. Svali put se nešto se desi, uvek se sa delima street arta nešto dešava, u punom autobusu ne moraš biti sam čak i kad si sam.

Avantage učitavanje 2

Sledeća destinacija je levi podvožnjak ispod Branka, Crnogorska ulica, kojim smo se uputili do Kosančićevog venca. Pre toga nam TKV pokazuje na davnašnji grafiti pokret čiji potpis još stoji na fasadi ruinirane udžerice. Vila je oduševljena jer u  samo nekoliko slova čita korene svog sadašnjeg delanja, ljubavi, angažmana i umetnosti kojom se bavi.
Avantage učitavanje 2
U podvožnjaku je mračno, i puno je grafita, neke nam pominje kao jako vredne, kaže da voli taj podvožnjak, a onda prolazi kraj svog rada zalepljenog tik iznad naših glava i vidi da je ćošak papira fluorescentnozelene boje skoro otrgnut – pa ona sama otcepi taj ćošak i kaže: „Na ovom radu je puno šljokica, sijaju kad je mrak, morate da ga vidite noću.“  I sve okej, spremni su ulični umetnici na mogućnost da jednoga dana svoje delo neće zateći na mestu na kom je bilo. Svuda u svetu se to dešava, u Berlinu preko noći nestane slika – biva prekrečena i umesto nje osvane druga.

Avantage učitavanje 2

Dok se penjemo ka Kosančiću, na visokoj zgradi vidimo dve ogromne ptice. Kaže TKV da su nove, nastale ovo godine na festivalu Dev9t. No pre toga nam na obelisku Pokreta nesvrstanih pokazuje rad njenog prijatelja Nikše Mopsa Yode Zgužvanog. Kaže da je skoro svakog mopsa na zidovima u Beogradu nacrtao Nikša Herman – Yoda je i ime mopsa kog je usvojio i koji mu je pomogao da prevaziđe težak period u životu. Nikša, kog ćemo kasnije i sresti u ateljeu TKV na Dorćol Platzu, crta preko grafita koji podstiču nasilje, a voli i mesta na kojima je izazov i rizik crtati, poput Terazijskog tunela. Njegovi radovi uvek nose neku introspektivnu tekstualnu poruku, a neretko su to i tabu teme: nasilje, strah, ravnopravnost polova, LGBT osobe…

Avantage učitavanje 2

Avantage učitavanje 2

Približavamo se čuvenom grafitu u Pop Lukinoj koji je 2009. uradio italijanski umetnik BLU – grad koji zubima od zgrada jede drveće, a u Fruškogorskoj vidimo ogromne Vrapce – motiv murala je nezvanični simbol Beograda – vrapci, a autori su izraelski muralista Dede i pesnikinja Nican Minc, koji su u Beogradu bili na festivalu Izraelska umetnost u Ciglani. Oni imaju murale u Berlinu, Minhenu, Njujorku, Pragu, Londonu…
Zatim prilazimo čuvenom muralu BLU-a, ispod njega je trafika, preko puta benzinska pumpa. Mural je izbledeo, ali i tako slab u boji prenosi jaku poruku. A tome služe murali, tome služi street art – da nas podseti u kom veku živimo.

Avantage učitavanje 2

Preskočili smo obnovljeni Kosančićev venac. Njega verovatno tek čeka street art, naravno uz prethodne saglasnosti nadležnih. Ipak je to nov venac. Usput TKV gleda zidove, prazne, potencijalna mesta za nove radove. Jedan joj se baš sviđa, siv je i ima fleku od vlage. I žao joj je što ne može da nam pokaže svoje rane radove po napuštenim i ruiniranim mestima, kojima je ovaj grad bogat, kaže da ih baš voli. Oni su iz vremena kada je želela da bude anonimna. Umetnica voli Indiju, njihovu muziku i ples, voli i lik lepe i opasne O-Ren Ishii iz filma Kill Bill (i naglašava da to nije Lusi Liu!), koja još živi na mnogim mestima po gradu.
Dok smo se spuštali Dobračinom, jedan specijalista radnog pravo pričao nam je kako mu je ranije ulična umetnost često promicala, sve dok jednom ispred Francuskog instituta u Knezu nije ugledao dve Japanke kako pokušavaju da iz žablje perspektive naprave dobar kadar visokopostavljenog vitraža. Tada je i on počeo da gleda i da opaža. U ovoj vođenoj izložbi uživali su i on i njegova devojka.

Avantage učitavanje 2

Foto: TKV

Ubrzo smo stigli do sledećeg eksponata u klubu Blaznavac – u njemu je jedan od novijih murala Kraljice Vile. Žena koja oslobađa ptice iz kaveza. TKV je radeći ga doživela lični preobražaj, a te ptice i dalje slobodno lete po Blaznavcu. Usput smo naišli na još jedan njen rad. On stoji na malim sivim vratima za koja većini nije jasno kuda vode (npr. u kotlarnicu) – devojka čija je glava u čeljustima psa. Kaže da je to mali rad koji joj je otvorio vrata u veliku knjigu o 50 najboljih žena street umetnica.

Avantage učitavanje 2

Svašta nam je još ispričala Vila. Između ostalog i to kako sada – posle velikog uspeha u zemlji i inostranstvu, mnogo radova, izložbi, između ostalog i u Francuskom kulturnom centru krajem 2017. – ima atelje u kom radi i koji se nalazi u delu kulturnog centra Dorćol Platz, kuda smo se i uputili.
Na samom ulazu tog centra je njen rad – Sofija Loren, žena koju obožava, opet mali format koji joj je otvorio neka druga velika vrata.

Avantage učitavanje 2

I odmah nov zid – njega je oslikala devojka koja vodi pomenutu novosadsku Lančanu reakciju – a kojoj je to bio prvi zid koji je oslikala. Osim što stvara, TKV ohrabruje druge da uzmu zid u svoje ruke.
I sam frontalni zid Dorćol Platza je oslikan, a sve murale – uradile su žene, gošće naše prestonice.

Avantage učitavanje 2

Naravno, tu je mural TKV – na kom je jedna žena veliki borac, a tik je do vrata koja vode u njen atelje.

Avantage učitavanje 2

A atelje je čista radost za sve koji umetnost vole a njome se ne bave.
Velika oslikana platna, pa još slika manjih i većih formata, oslikana drvena stolica iz vrtića čiji naslon i sedalni deo imaju oči, plafon pun papirića, mnogo boja, sprejova, jedan rasklimatani mermerni stočić i jedan sto na kojem umesto slikarskog alata stoji street art andergraund švedski sto pun srpsko-francuskih delicija. Branislav Glumac iz Francuskog instituta kaže da je sir domaće proizvodnje, kao i suve šljive aranžirane uz njega… ali uz fino belo vino vi ste u Francuskoj, odakle je i Société Générale Banka, koja je svima nama priuštila šetnju po galeriji ulicama prestonice.
Avantage učitavanje 2
I da, tu je i sanduk iz predstave Dogvil, pomenuti Nikša Mops, madam An-Loren Viguru (Anne-Lorraine Vigouroux), ataše za kulturu Francuskog institutu u Srbiji, Ljiljana Radošević koja organizuje celodnevne street art ture po Beogradu, Srećko Šekeljić i Olivera Zulović iz Société Générale Banke i jedan veliki utisak da drugačiji pristup umetnosti, otkrivanje skrivenih kulturnih niša i kutaka učitava svima nama nove vrednosti i ideju da živimo u jednom velikom svetskom gradu koji se može otkrivati natenane, uvek na drugačiji način.

Avantage učitavanje 2

Slobodni umetnik ispred slobodne umetnosti

The post Avantage učitavanje 2: Street art tura sa TKV – od KC Grada do Dorćol Platza appeared first on 42 magazin.

]]> 42 sata u Berlinu – gradu kome fale zidovi, za slikanje https://42magazin.rs/berlin1/ Tue, 17 Apr 2018 10:30:32 +0000 http://42magazin.rs/?p=29714 O uličnoj umetnosti, grafitima, ruševinama, stikerima i maniji škrabanja... ili kako je Berlin ostao bez zidova

The post 42 sata u Berlinu – gradu kome fale zidovi, za slikanje appeared first on 42 magazin.

]]> O uličnoj umetnosti, grafitima, ruševinama, stikerima i maniji škrabanja… ili kako je Berlin ostao bez svih zidova

Berlin

U Berlinu su murali urbana religija, a tagovi i stikeri obavezni deo svakodnevice. Dok hodamo unaokolo blenući u fasade, na svakom koraku uzvikujemo „Evo još jedan“. I još jedan. I još jedan. Čoveče, svuda su! Na roletnama kuća. Na krovovima zgrada. Šahtovima, vratima, banderama, klupama, trotoarima… Istorija švrljanja je jako duga. Ne u Berlinu, nego uopšte. Nije to nastalo juče, pojavom spreja ili krede. Faraoni su još u Egiptu tražili da im umetnici klešu i šaraju po zidovima, doduše, samo po unutrašnjim, jer nikome nije bilo normalno da umetnost kači na ulicu. Danas je to, na našu sreću, potpuno OK. Naročito u berlinskim četvrtima Kreuzberg, Friedrichshain i Mitte.

Berlin

Stikeri i tagovanje po toaletima

Da krenemo od najmanjih i najintimnijih prostorija za škrabanje. WC, kultno mesto za beleženje kratkih dubokoumnih misli. Od vas se zaista očekuje da se potpišete ili ostavite neku motivacionu poruku za sledeće generacije kojima se piški. Možda će neka od tih osoba biti tužna, pomozite joj! Setite se samo koliko ste puta i sami doživeli katarzu čitajući mudrosti urezane u metalna vrata kabine.

Ovde su umetnost i sloboda izražavanja izleteli na ulicu i nemaju nameru da ni u kom pogledu budu ograničeni… osim u jednom. Fale im jebeni zidovi!

Berlin

Po pabovima toaleti često preuzimaju ulogu oglasnih tabli – „Iznajmljujem se. Volim pank i picu. Ako si zainteresovan, nacrtaj mi jednu ovcu.“ Naići ćete tu i tamo i na inspirativnu poeziju, tužne ispovesti, ali i teške istine – „Kada dobije, njena plava arijevska krv je crvena.“ Zatim praktična pitanja – „Dokle ja da stružem ovaj zid. Gde je jebena kreda?“ Ako ste se ikada pitali zašto su po klubovima Berlina redovi za WC ogromni, otkrićemo vam tajnu – glavni krivac je neobuzdan poriv za škrabanjem. Toalet je definitivno mesto gde se mnogo čita.

Berlin

Ogledala u ovim kvartovima služe kao podloga za stikere. Ovaj oblik supkulture star je preko 130 godina, ako pod stikerima podrazumevamo i one prve „pljucke“, papire koje smo svi lizali pa lepili unaokolo.

U Berlinu je tržište stikera prosto neverovatno. Toliko razvijeno da možete čak posetiti muzej Hatch Sticker sa preko 30.000 primeraka lepljivaca. U julu se u galeriji Yaam održava i sajam stikera pod nazivom Berlin lepi (Berlin Klebt). Tu se pojavljuje armija vrhunskih svetskih stiker majstora. Neki od njih su iAMOK, Takt32, Rolf, My Dear Prost, Darum36…

Kvartovi – slikovnice

Berlin je sinonim za globalnu galeriju savremene umetnosti. I usred sveg tog šarenila je  EastSide Gallery – istorijsko-ideološki strip bez premca. Ovaj deo Berlinskog zida dužine 1.316 metara napadnut je od umetnika neposredno posle pada DDR-a. Čak 118 njih iz 21 zemlje sveta sjurilo se na nepunih kilometar i po betona i počelo da oslikava to ružno sivilo. Par nedelja kasnije ovaj deo zida nazvan je EastSide Gallery, a status kulturnog dobra zvanično je dobio 28. septembra 1990. Najveća i najduža open air galerija na svetu.

Berlin

Ipak, održati ovu galeriju u pristojnom stanju uopšte nije lak zadatak. Izloženost vremenskim uslovima znači da propada svakoga dana. To što se nalazi baš u Berlinu, gde svi vole da šaraju, znači samo da propada još brže. Danas možda i nema mesta da se na ovim zidinama oslikavaju novi murali, ali ima velike solidarnosti među umetnicima, pa se tako od 2000. godine redovno radi na prepravkama i obnovama postojećih dela. Godine 2009. bila je najveća akcija. Njih 87 je danima picanilo zidine.

Berlin

Berlin

Da li ste čuli za RAW? Tu je, u blizini. Mesto koje je malo buvljak, malo smetlište, a ponajviše galerija (Urban Spree). Prepuno barova i klubova. RAW je nešto na šta bi Savamala ličila da je dušmani nisu porušili. Na ovih pet hektara mogu se pronaći sve street art tehnike. Od grafita, preko stikera i šablona, do 3D murala i junk yard skulptura. A mogu se naći i kombinacije pomenutih, poput tukana koji je sastavljen od karoserije jednog automobila, kolica iz supermarketa i jednog bicikla. Sastavljen tačno tako da mu točak koji se vrti predstavlja srce.

Berlin

Ako neko dominira u svetu 3D kreacija, to je portugalski umetnik Bordalo. I ovaj berlinski tukan je, naravno, njegov.

Po periferiji se lako mogu naći kvartovi slični RAW-u. Ipak, u samom centru grada krije se jedno posebno dvorište koje predstavlja pravi raritet. Kuća Švarcenberg (Haus Schwarzenberg) mesto je gde nema milimetra kvadratnog čistog zida. U ovom haustoru su se očigledno grčevito držali one fraze „Jedan tag je vandalizam, milion njih je umetnost.“

Deo Berlinskog zida dužine 1.316 metara napadnut je od umetnika neposredno posle pada DDR-a. Čak 118 njih iz 21 zemlje sveta sjurilo se na nepunih kilometar i po betona i počelo da oslikava to ružno sivilo

Berlin

U dvorištu, po podrumima i stanovima ove kuće su se, pored ludog street arta, naselili i Muzej Ane Frank, otkačeni junk yard teatar čudovišta Monsters Cabinet i bioskop Kino Central koji prikazuje uglavnom internacionalne filmove nezavisne produkcije. U kafićima i barovima sa alternativnom muzikom pivo se pije na simsu otvorenih prozora, a tu je i više desetina malih zanatskih radnji. I po ko zna koji put, nudi vam se prilika da se potpišete na zidu, stepeniku ili gelenderu i ostavite nešto iza sebe. Samo nemojte „On + Ona“. Dajte nešto kreativno.

The Haus koncept

Die Dixons kolektiv je 1. aprila 2017. otvorio zgradu koju su nazvali The Haus. Ulaz je bio besplatan, a šetnja moguća isključivo bez telefona. Ova petospratnica nekada je bila banka koja je planirana za rušenje. Marta ove godine 165 umetnika uletelo je unutra i oslikalo apsolutno svaki ćošak. Svaki hodnik, svaku prostoriju i svaki toalet. Ture su bile danonoćne. Navala ogromna. Tolika da su ograničili broj ljudi koji istovremeno može da uđe na 199.

Berlin

Zgrada je srušena 1. juna, kako je i planirano, a ovaj jedinstveni street art projekat okupirao je Berlin na tih par meseci kao nijedan drugi. Ekipa koja je vodila celu priču veruje da njen veliki uspeh počiva isključivo na ograničenom roku trajanja. Ljudi su znali da će za koju nedelju nekoliko desetina kilograma eksploziva sve to razneti u paramparčad. Trenutni stav je da se nešto slično nikada neće ponovo raditi. Mi im ne verujemo. U oktobru su i sajt i stranice na društvenim mrežama i dalje bile aktivne. The Haus prosto mora da se ponovi! Ako nečega u Berlinu ima napretek, to su zgrade za rušenje. E sad, neke ruševine ni ne treba dirati jer predstavljaju jedan potpuno unikatni svet.

Berlin

Imperija grafita po berlinskim ruševinama

Do većine je teško uopšte doći. Uglavnom trule napuštene na periferiji. A opet, neke od njih nisu čuvane i tako neobezbeđene vrlo su popularne za druženja i pravljenje skvoterskih žurki uz akustičnu muziku.

Tim krajevima najviše lutaju fotografi. Među posetiocima se nađe i poneka tura, ali vrlo, vrlo retko. Glavni problem je ulazak. Bile one obezbeđene ili ne, do ovih zgrada se, po pravilu, stiže preskakanjem kojekakvih ograda i provlačenjem kroz šipražije, veranjem preko gelendera i prozora ili uvlačenjem kroz memljive podrumske prostorije. Da li je vredno? Naravno da jeste!!! Posebna vrsta umetnika voli da škraba isključivo na ovakvim mestima. Jedan od njih je Ken Plotbot. Radovi ovog dečka stvoreni su za napuštene zgrade i ruševine. Svaki je vezan za tematiku nuklearnih katastrofa i prikazuje ljude u specijalnim odelima sa gas-maskama i lobanje u dimu i isparenjima.

U Berlinu je tržište stikera prosto neverovatno. Toliko razvijeno da možete čak posetiti muzej Hatch Sticker sa preko 30.000 primeraka lepljivaca

U ruševinama, osim činjenice da nešto može da vam padne na glavu, veliku manu predstavlja i to što umetnici često stvaraju jedni preko drugih. Zato nikada ne možete biti sigurni da li će vas sačekati baš onaj rad koji ste i jurili. Nas, recimo, nije.

Berlin

30084812_603836326634319_4720202524689170432_n

Na bini Ballhaus Riviere rad Kena Plotbota je nažalost bio prekrečen. Dočekale su nas vesele note manje poznatih likova i klavir. Međutim, njegove predstave nuklearnih specijalaca u momentu pisanja ovog teksta (oktobar 2017) mogle su se pronaći na samoj periferiji Berlina. Cela kolekcija specijalaca bleji na cisternama napuštene fabrike hemikalija Rudersdorf.

Berlin

Za ruševinu u Weißensee kvartu vezuje se jedna krajnje jeziva anegdota. Naime, ovu dečju bolnicu su ’97. napali zombiji. Pojeli su svu decu i zgradu pretvorili u svoj dom. OK… što da ne… zvuči uverljivo. Verujemo mi tim pričama. Danas je lako obići ovu bezopasnu Zombi bolnicu, u kojoj su umetnici bili krajnje kreativni.

Ovde ćete pronaći sobe od oblaka, ljubičaste sobe sa crvenim srculencima, zatim banane i Bananamene. Sobe cveća, šargarepica i mafina. Zombi bolnica je možda i najreprezentativniji primer ulične umetnosti po ruševinama, kojih ima zaista mnogo. Možda biste za mesec dana uspeli sve da ih obiđete. Ako nemate toliko vremena, pored pomenutih, razmislite i o Spree luna-parku, Barenquell pivari i Teufelsberg špijunskoj stanici iz vremena Hladnog rata.

Gde nema ulične umetnosti?

Sigurni smo da postoje mesta gde je nema. McDonalds nije jedno od tih mesta. Ni crkva nije jedno od tih mesta. Ni škole, ni pozorišta, ni bolnice. Ovde su umetnost i sloboda izražavanja izleteli na ulicu i nemaju nameru da ni u kom pogledu budu ograničeni… osim u jednom. Fale im jebeni zidovi! Gotovo svaka organizacija koja se, poput Street Art Berlina, bavi promocijom i podrškom uličnoj umetnosti apeluje i moli da im se jave vlasnici zidova koji bi želeli da ih vide u nekim drugim bojama. Akcije „prikupljanja“ zidova nisu vezane samo za Berlin, već za celu Nemačku, pa čak i za celu Evropu. A onda tamo negde iza kulisa umetnici sede i pregovaraju o međugradskoj trampi kvadrata kako bi škrabali jedni kod drugih.

Berlin

Berlin je, istini za volju, jedna od najvećih, ako ne i najveća, street art galerija sveta. Malo grad, malo slikovnica. Stoji rame uz rame, a možda čak i za pedalj ispred Melburna, Meksiko Sitija, Lisabona i Bogote. Pa vi procunjajte i procenite. Mi smo bili, u oktobru, kada su političko-društveni kritizer i mega-car Banksy izlagao svoje radove u klubu Felix.

Tekst preuzet sa putopisnog Tripblogposta.

The post 42 sata u Berlinu – gradu kome fale zidovi, za slikanje appeared first on 42 magazin.

]]>