Iva Lorens je mlada, 22-godišnja umetnica, talentovana pevačica, kompozitorka, producentkinja i kreatorka svojih spotova, koje ukrašava divnim sopranom u kućnoj radinosti. Iako je generacija pevačice Lorde, mnogi tvrde da ima glas i talenat poput Kate Bush. Ova Beograđanka trenutno živi u Berlinu, a nedavno je na svetskoj alternativnoj pop sceni predstavila svoj prvi singl Never Get Better i najavila EP Friction u izdanju kuće Lampshade Media.  Kada smo pogledali spot i čuli numeru, pozvali smo je da iz Berlina svrati do kote 42.

Zdravo, Iva. Tvoje pravo ime je Iva Mišović, kako i zašto si odabrala baš ovo umetničko prezime?
Kada sam bila mlađa, moja sestra i ja smo stalno igrale igricu Sims i naša virtuelna porodica nosila je prezime Lorens. Od tada sam na svim mrežama uvek bila Lorens, tako da je to prezime nekako virtuelni deo mene. Najviše volim što se čita kao što se piše iako zvuči strano.

View this post on Instagram

Напред/Позади tee: @suga_____suga : @hanaadrovic

A post shared by Iva Misovic (@ivalorens) on Jul 14, 2018 at 3:10am PDT

Imaš samo 22 godine, a već si završila muzičke studije u Berlinu kao stipendista Instituta BIMM, koji su pohađali Marina and The Diamond, The Kooks, James Bay, George Ezra… Koji si muzički odsek završila?
Završila sam music business, što podrazumeva event menadžment, muzička prava i distribuciju. Uvek me je zanimalo šta se dešava iza scene i smatram da svaki umetnik treba da bude upućen u to šta se dešava sa njegovom muzikom i kakav je ugovor potpisao.

Moja generacija je muzički dosta otvorenija, nismo samo rokeri ili rejveri, volimo da saslušamo tuđ ukus, tolerantniji smo, zbog toga mislim da imamo potencijal jer smo otvoreni za saradnju i eksperimentisanje

Ko te je zarazio muzikom? Kada si odlučila da će ona biti tvoj životni izbor?
Mama me je zarazila (naša poznata novinarka i manekenka Irena Mišović, prim. aut.), mislim da joj je bilo bitno da budemo dobro obrazovane muzički. Odrasla sam uz njen ukus i stalno nam je u kući bio uključen MTV ili VH1 jer smo i sestra i ja volele da budemo u toku. Takođe, stalno smo išle da kupujemo CD-ove ispred SKC-a, tako sam otkrila dosta muzike sama kopajući kao luda. Uvek sam znala da je to deo mene, nikad nisam htela da se bavim nečim drugim, neka deca su htela da budu astronauti ili balerine, ja sam uvek htela da budem pevačica.

Tvoja generacija se u Srbiji smatra izgubljenom kada je reč o pravim muzičkim vrednostima, a ti kao svoje muzičke uzore navodiš Banks, Billie Elish i Lorde, ali i sastave Gorillaz, Depeche Mode i Moloko. Šta je od svega toga presudilo da uđeš u jedan alternativni žanr?
Smatra se izgubljenom jer niko ne daje šansu i podršku mladim umetnicima. Mladi umetnik kod nas znači da je blizu 30, a ne 20. godini. Zapravo je moja generacija muzički dosta otvorenija, nismo samo rokeri ili rejveri, volimo da saslušamo tuđ ukus, tolerantniji smo, zbog toga mislim da imamo potencijal jer smo otvoreni za saradnju i eksperimentisanje. Starije generacije dosta ruše samopouzdanje i želju za radom i napretkom mladih jer se kod nas rad ne ceni, kao ni tuđe mišljenje, a kamoli mišljenje i ideje mlađih. Mislim da bi se, kad bi se taj stav promenio i srušila barijera, zapravo video pravi potencijal – umetnici kod nas imaju dosta potencijala, i to svetskog. Što se tiče žanra, pop više prati trend, a alternativni pop nije toliko ša-la-la, nije baš tolika mašina. Mislim da tu ima malo više slobode. Intrigantniji je jer nikad ne znaš šta da očekuješ.

Berlin volim i ne volim ga, isto kao i Beograd. Komplikovana veza. Grad je fantastičan, uvek ima nešto novo i zanimljivo, ali ljudi su malo hladni za moj ukus, a u Beogradu obrnuto – sve je nekako monotono, ali ljudi su duša grada

Tvoj glas i talenat porede sa fantastičnom umetnicom Kate Bush, a to ne može da ne prija jednoj mladoj umetnici. Kako se ti osećaš i nosiš sa tim?
Kate Bush je zaista ikona. Ona je prva žena u pop muzici koja je koristila semplere i snimala spotove sa contemporary plesom. U pop muzici nema mnogo soprana, ona je jedan od retkih, a i ja sam sopran, obe volimo da se igramo našim vokalima, možda nas zato porede. To je zaista veliki kompliment i motivacija za mene, odrasla sam uz nju, verovatno bih se ukočila kad bih je upoznala.

Oprobala si se i kao voditeljka na regionalnom MTV-ju, reci nam nešto o tom angažmanu i šta uopšte misliš o tzv. MTV sceni danas? Preporuči nam nekog novog izvođača kod ne bismo smeli da ne čujemo.
Radila sam emisiju od 17. do 21. godine, uvek kažem da je to kao moja druga porodica i da sam dete MTV-ja. Taj posao me je dosta naučio o disciplini i opustio, jer sam uvek bila stidljiva. Danas MTV ima jako veliku konkurenciju, svi prate muziku na YouTubeu i Spotifyu, ali MTV je istorijski značajan. Izvođača koga morate da čujete, a evo baš je nastupala na MTV EMA’s ove godine, jeste Rosalia. Spojila je svoje korene flamenko muzike sa modernim popom i napravila album godine El Mal Querer.

Spot za tvoj prvi singl Never Get Better sa EP Friction inspirisan je filmom Love francuskog reditelja Gaspara Noea. Zašto te je baš inspirisao ovaj kontroverzan umetnik (njegov nov film Climax prikazan je na 24. FAF-u)? Uz čiju pomoć si uradila spot i gde?
Film Love istražuje modernu ljubav. Glavni lik se osvrće na sećanja iz svoje prošle veze tokom filma i razmatra kako ih je njihova veza osudila na trenutne okolnosti. Tematika filma je između ostalog ljubav, ljubomora i melanholija. Moj EP je baš o tome, tako da sam se ja pronašla u njegovom filmu, spot je vise kao omaž koji dodiruje njegovu estetiku. Snimali smo ga u klubu Šećer, gde sam zapravo i napisala pesmu nakon mog prvog sudara s ljubomorom – htela sam da se to oseća što više, ali da ne bude kompletno jasno. Mislim da niko to bolje nije mogao da uhvati nego direktor fotografije Luka Trajković, koji gaji tu mračnu, začaravajuću estetiku. Cela ekipa na spotu bila je mojih godina, svi su bili tu da pomognu i doprinesu nečim iz svoje struke, zaista sam im svima puno zahvalna i obožavam da radim sa svojim vršnjacima.

https://www.youtube.com/watch?v=mWqag3OOFJc

Film Love istražuje modernu ljubav. Moj EP je baš o tome, tako da sam se ja pronašla u njegovom filmu, spot je vise kao omaž koji dodiruje njegovu estetiku. Snimali smo ga u klubu Šećer, gde sam zapravo i napisala pesmu nakon mog prvog sudara s ljubomorom

Ceo predstojeći EP Friction je triologija jedne veze – kakve veze? Čuli smo i videli prvi deo, kada sledi nastavak?
Ja sam neko ko dosta analizira i sve pamti. Nikad ne prebacujem, ali držim u sebi, pa stavim na papir kako bih bolje razumela situaciju i svoja osećanja. EP predstavlja neke faze nakon raskida i moj doživljaj i shvatanje tog celokupnog iskustva. Priča je iz mog ugla, za njegov morate njega da pitate. Nastavak stiže u 2019.

Kate Bush je zaista ikona. Obe volimo da se igramo našim vokalima, možda nas zato porede. Odrasla sam uz nju, verovatno bih se ukočila kad bih je upoznala

Da li si zadovoljna kako publika reaguje na album? I da li vidiš neku razliku u prijemu u Berlinu i Beogradu?
Meni je bilo drago da konačno posle dužeg vremena i skupljanja hrabrosti izbacim nešto u javnost čime se ja ponosim, pa sad ako se nekome svidi super, tako da mi je sve jako suludo, ali predivno je to što su se ljudi pronašli u pesmi i da im se dopada. Slušaju je tokom smene u BMW radnji, dok crtaju, dok se tuširaju, dok vode ljubav, u Kafeteriji, dok šetaju decu… svašta su mi ljudi slali i stvarno puno hvala svima.

Odrasla sam uz ukus moje mame i stalno nam je u kući bio uključen MTV ili VH1 jer smo i sestra i ja volele da budemo u toku. Takođe, stalno smo išle da kupujemo CD-ove ispred SKC-a, tako sam otkrila dosta muzike sama kopajući kao luda

Kako na tebe utiče Berlin? Šta ti je on doneo? Da li je to baš grad za tebe? Posećuješ li berlinske klubove, jesi li možda u nekom već nastupala ili to tek planiraš? Da li ćeš nastupati u Beogradu?
Volim ga i ne volim ga, ali isto tako i Beograd. Komplikovana veza. Grad je fantastičan, jeftin s obzirom na to kakva je metropola, konstanto ima nešto novo i zanimljivo, ali ljudi su malo hladni za moj ukus, a u Beogradu obrnuto – sve je nekako monotono, ali ljudi su duša grada. Berlin mi je doneo kompletnu samostalnost i puno novih prijatelja, kao i dosta kulture, ali ne znam da li bih živela ovde do kraja života jer ja volim malo topliju klimu. Što se tiče nastupa, biće ih i u Berlinu i u Beogradu, pa ko stigne neka dođe gde mu je bliže.

I za kraj – šta te još osim muzike čini srećnom?
Trenutno me najviše čini srećnom božićni market na kome imaju kuvano vino i krofne koje su dve ulice od mene, da budem najiskrenija.

The post Iva Mišović Lorens: Naši mladi umetnici imaju svetski potencijal, ali ne i šansu appeared first on 42 magazin.

Nalazimo se nekoliko dana nakon otvaranja. U galeriji i ispred nje sede, stoje i šetaju se ljudi; Ivini prijatelji, poznanici i slučajni ili namerni prolaznici koji zainteresovano gledaju u postavku, te, njene, zalaske sunca, talase i ljubavnike na malim i velikim formatima. Slušaju muziku koja suptilno i neprestano nekim malo drugačijim tonovima boji umetnički prostor.

A post shared by Dunja Jovanović (@third_girl) on Jun 20, 2018 at 8:23am PDT

Moj doživljaj izložbe opisujem jednom rečju: atmosfera. Igra formatima, sličnost nijansi i očigledna veza s pop kulturom budi jednu poznatu i toplu emociju, dok, nasuprot tome, zvuk koji odzvanja galerijom, melodija koju je Iva sama (uz pomoć Vladimira Milićevića iz grupe Stray Dogg) izvela – odsvirala i otpevala, proganjajuća je. Čini mi se da ova izložba nije sačinjena od pojedinačnih dela, već se, kao posetilac, osećate kao da ulazite u jednu kutiju obojenu sećanjima. Neka su lepa i topla, neka pak baš to nisu.

Iva mi priča priču koja stoji iza postavke. Počinje od samog naziva – Kako sam prvi put u životu svesno doživela osećaj erotike zahvaljujući Em-Ti-Viju: David Bowie, China Girl. I da, isprva deluje sasvim jednostavno – motivi na njenim slikama sekvence su iz popularnog spota, međutim, kako dalje Iva govori, saznajemo da su oni samo način da se prenese i oživi jedna emocija koju je umetnica u sebi čuvala, skrivenu od nas.

Osećam se privilegovanom što sam pripadala generacijama koje su delile isti istorijski prostor s Davidom Bowiem, živele dok je on stvarao, u momentu kada je pop kultura imala moć da promeni svet

„Sećam se jasno i svesna sam momenta kada sam, kako i sam naziv izložbe kaže, doživela osećaj erotike po prvi put u životu. Bilo je to dok sam gledala ovaj video. Kada je pre dve godine Bowie umro, društvene mreže bile su prepravljene njime, njegovim slikama, spotovima… Na mreži mnogi ljudi delili su svoje iskrene i intimne osećaje, a koje je on direktno svojom muzikom proizveo, probudio. Osećam se privilegovanom što sam pripadala generacijama koje su delile isti istorijski prostor s Davidom Bowiem, živele dok je on stvarao, u momentu kada je pop kultura imala moć da promeni svet.“

Iva je scene iz spota oživela korišćenjem tradicionalnog medija – ulja na platnu. Sam rad na postavci važan je za izložbu jer je proces razmišljanja tokom stvaranja gotovo opipljiv i oseća se u prostoru. Proces i tehnika ulja na platnu izvanredna je za utkivanje emocije i toka misli u jedno delo jer sama po sebi zahteva vreme provedeno u samoći i u neku ruku je meditativna. Kada je počela da radi na postavci, prvo je izvela manje formate, pa me do njih i vodi.

Ove slike, direktno preneti motivi iz spota, ako se posmatraju samostalno, arhetipski su, romantični, gotovo kič pejzaži zalaska sunca i prikaza ljubavnika u talasima. Međutim, kroz njih umetnica istražuje odnos prema sećanjima i sentimentalnosti, pogotovo onim koji dolaze i zadržavaju se u nama još iz detinjstva. Bilo joj je interesantno kako se emocije iz prošlosti percipiraju u sadašnjem vremenu, kako se razvijaju kroz neka druga životna iskustva i na koji način utiču na same estetske parametre. Slike, dakle, prikazuju taj dualitet, a samim tim prikazuju određenu dozu autoironije.

„Ovom izložbom zapravo govorim o zajedničkom iskustvu građenja pojedinačnih identiteta na osnovu sadržaja doživljenih putem pop-kulturnih medija: filma, muzike, televizije, stripa... Za nas pripadnike generacija sedamdesetih i osamdesetih, to iskustvo je jednako lično i kolektivno.“

Ono što je važno kod ove izložbe jeste atmosfera, koja je postignuta kroz nekoliko neodvojivih i tendenciozno postavljenih elemenata. Ulja na platnu uramljena su atipično – metalnim ramovima koji su tu kao asocijacija na TV ekran. Dodavanjem te fizičke komponente, one deluju kao deo neke predstave, skoro živo. Najveće platno u prostoru pak nije uramljeno, već je providnim, skoro nevidljivim sajlama okačeno odmah na ulazu, agresivno se postavlja naspram posmatrača i stavlja ga u donekle inferiornu poziciju. Prizor na njemu, ljubavnici među talasima, postaje veći od života.

„Poimanje vremena, glavna je komponenta u ovom radu, dakle, u celoj izložbi. Slike same po sebi nemaju svoje trajanje, traju onoliko koliko ih gledaš. One jesu sekvence iz spota i ako ih tako posmatramo, imaju neki svoj sled, ali meni je značajnije da upravo korišćenjem tog motiva posmatraču sugerišem faktor vremena koji utiče na naša sećanja i otkriva način na koji su ona sklona promeni.“

Muzika je deo mene, specifično rokenrol, tako da mi je drago da sam mogla i time da doprinesem postavci

Temporalnost sećanja dodatno je naglašena uključivanjem audio-komponente u postavku. Zvuk je odsvirala ona na gitari, uz pomoć basiste benda Stray Dogg – Vladimira Milićevića. Ta melodija je, takođe, reminiscencija na pesmu China Girl, ali delovi preuzeti iz pesme diskretno su obrađeni i neprepoznatljivi.

„Vladimir je radio obradu zvuka i odsvirao glavnu temu i vodeće gitare, dok sam ostatak pesme odsvirala i otpevala sama, što mi je posebno značajno. Muzika je deo mene, specifično rokenrol, tako da mi je drago da sam mogla i time da doprinesem postavci.“

Delovi teksta iz Bowieve pesme, koje je Iva koristila u zvučnoj instalaciji, zanimljivi su i donekle zahtevaju poznavanje muzičke istorije. Naime, na ovoj pesmi radili su Bowie i Iggy Pop tokom njihovog legendarnog suživota u Berlinu, i ona je isprva objavljena kao Iggyeva, 1977. godine na albumu The Idiot. Međutim, malo kasnije, početkom osamdesetih, kada MTV postaje jezgro muzičke industrije i mašinerija za proizvodnju spotova, Bowie izbacuje spot za istu pesmu i tretira je kao komercijalnu. Iako na prvu loptu sasvim ljubavna numera, China Girl zapravo govori o dominaciji Zapada nad Istokom i životu iza Gvozdene zavese. Ovaj dualizam i motive Iva je prenela u ovdašnji, lokalni sentiment koji imamo prema SFRJ, veoma često obojen isključivanjem kritičkog osvrta.

Na kraju, Iva me sprovodi do zapravo centralnog elementa postavke, a to je video-instalacija projektovana da malom televizoru u fiktivnoj, retro dnevnoj sobi.

Video je nasnimljen na VHS kasetu i pušten preko video-rikordera. Prepržen kolorit montiranih sekvenci iz spota China Girl, koji se u loopu vrti, karakterističan je i direktno budi sećanja – s jedne strane sentimentalna, s druge strane, s obzirom na to da je retro devedesetih trenutno u modi, javlja se odbojnost prema još jednom direktnom iskorišćavanju trenda.

Pored toga što u U10 izlaže, Iva je suosnivačica ovog prostora i njegova kustoskinja. Kaže da je to iskustvo neprocenjivo za nju lično, za njen rad. Velika je privilegija imati mogućnost da kao autor izlažeš u prostoru koji dobro poznaješ i koji znaš kako da iskoristiš da bi dobio baš ono što želiš. I da, sada je jasno da je Iva to i uspela. To je taj sentiment koji imate čim zakoračite među bele zidove umetničkog prostora koji sam spomenula na početku.

„Cela ova multimedijalna postavka atmosferična je, sugestivna. I to je namerno tako.“

Izložba Kako sam prvi put u životu svesno doživela osećaj erotike zahvaljujući Em-Ti-Viju: David Bowie, China Girl otvorena je do 30. juna 2018. u umetničkom prostoru U10 (Kosovske devojke 3); radno vreme galerije je od 13h do 21h svakim danom osim nedelje i ponedeljka.

The post Vođenje kroz izložbu Ive Kuzmanović appeared first on 42 magazin.