Konačno je čoporu ljudi jasno da između njih i pasa postoji samo razlika u perspektivi. To im je slikama od reči pokazao čovek koji se nada najboljem, pisac kome je imperativ da postane najnormalniji čovek na svetu, poput junaka njegovog prvog romana Najnormalniji čovek na svetu. On je Ivan Tokin, superstar među piscima mlađe srednje generacije, njegov drugi roman Pas (Arete) ima drugo izdanje, a mi smo hteli da saznamo kako mu polazi za rečju da obične stvari lirski uneobiči.

Ivane, u vašem novom romanu priliku da nam se u prvom licu obrati imao je jedan pas. Kako je on iz vas progovorio?
Samo je čekao da progovori, a onda su se okolnosti tako namestile da je morao. Jedva sam dočekao, mada nisam ni znao da jedva čekam. Povod je bio finansijske prirode, a razlog je bio zakopan duboko u meni. Krenulo je slučajno a nastavilo se namerno, i nastaviće se dok ne iskopam sve što postoji, u meni, o tome.

Da li Ivan bolje razume psa ili pas Ivana?
Ne znam, mada sumnjam da Ivan može bilo šta bolje da razume od psa. To nije predviđeno da bude tako, ta dvojica nisu u istoj ligi. Bave se istim sportom, ali veštine im nisu uporedive. Pas ne zna ništa i sve mu je jasno, a kod Ivana je obrnuto.

Za sedam-osam godina kao pisac doživeli ste veliku popularnost i objavili dva romana, knjigu poezije, ali i zbirku kolumni Molekuli, odabrane od izašlih u City magazinu. Šta ste to uradili ljudima?
Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam. Ja sam samo jedan od nas, ništa više i ništa manje od toga.

Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem

Vidite ono što ne vide svi, opažate neopažajno, čujete nečujno, zumirate mikrosvet. I uspešno skrećete pažnju na očito važne obične stvari koje ljudima promiču. Šta su za vas molekuli?
Molekuli su preveliki, to je samo naslov zbirke priča. Svako vidi ono što izabere da vidi. U svakoj kapi vode je ceo svet, nesumnjivo. Posmatrati cvet, jedan jedini, dovoljno je, pogledati sebe u ogledalu, gledati se pažljivo, više je nego dovoljno.

Pišete iz registra literarne nepretencioznosti, to je utisak mnogih. Čitalac ne zna gde ćete ga odvesti, a onda mu kao sasvim nenamerno rečju dotaknete „nešto“. Da li vi vodite ideju ili ideja vodi vas?
Ma nemam pojma, dotaknem nešto slučajno, sebi, i slučajno drugima. Ja se trudim da preživim, da sačuvam glavu na ramenima, kako god, ako moram da pišem da bih živeo, a moram jer moram, pisaću, čim mi bude zabavnije nešto drugo, radiću to drugo. Ne izgleda mi da ću se pomeriti od pisanja, mada ko će ga znati. Voleo bih da naučim da sviram bubnjeve i da slikam, akvarel.

U Najnormalnijem čoveku na svetu izložili ste nas zanimljivom opisu slika, kakve, zapravo slične, verujem, ima dosta ljudi malo starijih ili mlađih od vas. Da li je najnormalniji čovek na svetu uspeo da zadrži taj epitet i da li još razgovara sa dečakom sa fotografija?
Više nego ikad razgovara, u tom romanu je savladao tu veštinu i ne napušta je, uživa u njoj i zbog nje pati, kao što je to i predviđeno. Glavni junak tog romana je za mene skoro idealan tip. Težim da budem takav i ne mogu da kažem da mi loše ide, mada mi realno ne ide baš najbolje, ali dobro je, kad nije bolje.

Ljubav prema kafani, to je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu

Vaše pesme objavljene su u zbirci Troje uz poeziju Ognjenke Lakićević i Vladimira Tabaševića. Da li su vaši stihovi poezija svakodnevice ili svakodnevica poezije?
Poeziju pišem samo kad baš moram. To nije često i nadam se da se neće često dešavati. Teško to preživljavam. Ne znam za poeziju svakodnevice i svakodnevicu poezije. Lepo mi zvuči i jedno i drugo.

Šta je za vas reč?
Reč je devojčica od tri godine, u beloj haljinici sa karnerićima, s mlađom sestrom na leđima, musava od sladoleda, nasmejana i umorna, pospana i spremna na sve.

Radili ste kao šanker, konobar, revizor računovodstvenih izveštaja, prodavac čokolade, IT konsultant, pomoćnik zidara, veb-dizajner, a jedno od vaših ovozemaljskih zanimanja bilo je i kuvanje. Koliko vam je koristan taj veoma zanimljiv spisak iskustava u vašem novom zanimanju?
Radio sam i radiću. Pomoglo mi je koliko mi je i odmoglo. Nemam zanimanje, zanimljivo mi je sve.

Trenutno radite kao kopirajter, tako se upisujete na listu mnogih poznatih književnika koji su u tome bili ili jesu jako uspešni. Kako vam ide to kreiranje reklama?
Trenutno radim kao kopirajter u agenciji New Moment i odlično mi ide, lepo mi je i zabavno na poslu.

U kolumnama/pričama koje ste objavljivali u Playboyu pisali ste, između ostalog, o pušenju, hrani, dijeti, ali i o lečenju mamurluka. Kako se leči mamurluk, preterivanje u bilo čemu, a kako apstinencija od bilo čega?
Retko sam mamuran, mada često pijem alkohol. Pijem jer volim da pijem, nisam mamuran jer ne volim da budem mamuran. Što se preterivanja tiče, dugo sam se trudio da ne preterujem, ali nisam uspeo u tome. Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem.

Kafana. Institucija, utočište, šta… kakva je to ljubav?
To je obična ljubav prema mirisima kuhinje, alkohola, pikavaca i upaljenih cigareta, klimavim stolicama i stolovima koji škripe, prema preglasnim ljudima, pristojnim ljudima, prijateljski nastrojenim konobarima i onim drugima, nadrkanim tipovima kojima moraš da se dodvoravaš, ako si takav čovek, ili da se samo družiš s njima, ili da te nema. To je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu, a u životu nema ničega drugog osim ljubavi, to valjda već svako zna.

Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam

Da li čitate ovih dana? Slušate li nešto ovih dana? Šta je za vas ovih dana?
Ovih dana čitam manje nego inače, jer pišem. Čitam ponovo delove knjiga koje su napisali Knut Hamsun, Fridrih Niče, Srđan Valjarević, Rejmond Karver i Vilijam Fokner. Trenutno slušam Karlu Bruni, Morisija, alt-J, Beirut, Stromae, LCD Soundsystem i Lepu Brenu.

I za kraj, nadate se najboljem. Šta je za vas najbolje?
Za mene je najbolja Andrea.

Hvala najlepše.

The post Ivan Tokin: Voleo bih da naučim da sviram bubnjeve i da slikam, akvarel appeared first on 42 magazin.

Najmasovnija kulturna manifestacija u Srbiji i najveća smotra pisane reči u regionu – 62. međunarodni beogradski sajam knjiga otvoren od 22. do 29. oktobra u Hali 2 Beogradskog sajma. Pod sloganom Ključ je u knjigama, ovogodišnji počasni gost zemlje su nemačkog govornog područja – 4 zemlje jedan jezik – odnosno književnost koja stiže iz Nemačke, Austrije, Švajcarske i Lihtenštajna.

Kao i uvek, više od 450 domaćih i stranih izdavača pripremili su sajamske popuste od 30 do 70 odsto na stare i nove naslove, a vama ne preostaje ništa drugo no da napravite spisak, napunite ceger dobrim mislima i pripremite se zimsko čituckanje. Na Sajmu možete i sresti svog omiljenog pisca, sa njim popričati i dobiti potpis.

Ovo je naša sajamska lista za kupovinu, čitanje, biblioteku…

Kraljevsto PO, Paola Natalikjo

Na ovogodišnjem sajmu knjiga NURDOR predstavlja četiri nove publikacije namenjene deci i mladima obolelim od raka, njihovim roditeljima i široj javnosti. Nakon upeha u Italiji, a zahvaljujići samoj autorki Paoli Natalikjo, NURDOR će srpskoj publici predstaviti ovu zbirku neverovatnih priča o nepobedivim devojčicama i dečacima sa Odeljenja pedijatrijske onkologije.

Molekuli, Ivan Tokin

Molekuli su zbirka priča Ivana Tokina objavljivanih od 2009. do 2015. godine, ali i do sada neobjavljenih priča. Većina njih pisana je za City Magazine. Fotografije koje prate priče uglavnom su snimane mobilnim telefonom i raspoređene su u knjizi nasumično, ali ima nekih koje su baš tamo gde bi trebalo da budu.
Samizdat

Prolazim kroz zidove, Marina Abramović

„Iskusila sam apsolutnu slobodu – osetila sam da mi je telo neograničeno, bezmerno; bol je bio nevažan, apsolutno sve je bilo nevažno – i taj osećaj me je opio.“ Više od 750.000 ljudi našlo se 2010. u redu ispred MoMA u Njujorku da bi videlo retrospektivnu izložbu Marine Abramović i dobilo priliku da sedne naspram nje u performansu dugom više od 700 sati. Tada je proslavljeno skoro 50 godina revolucionarne umetnosti performansa i dokazao da je Marina Abramović zaista prava prirodna sila. U ovoj dirljivoj knjizi umetnica se suočava sa svim čudnim protivrečnostima mita koji se meša sa svakodnevnim životom i uspeva da o sopstvenom životu progovori na ličan, samokritički način.
Samizdat

Slijepa karta, Marko Pogačar

Autor važi za jednog od najboljih regionalnih pesnika, ali i za pasioniranog globtrotera. Ova knjiga putopisnih eseja svedočanstvo je o tome kako su hiljade kilometara i bezbroj meridijana koje je obišao ostavili dubok i intenzivan trag u njegovom iskustvu i stvaralaštvu, a doživljaje i meditacije na temu specifičnosti različitih kultura on oblikuje jedinstvenim i upečatljivim poetskim jezikom prikazujući ritam, mirise i ljude sa ulica Berlina, Bruklina, Tbilisija, Majorke, Pekinga, Dakra…
Kontrast izdavaštvo

Prave Beograđanke, Igor Marojević

Ovo je roman o fatalnim ženama 21. veka.  Ko je femme fatale u sadašnjem Beogradu? Autor preoblikuje savremenu sliku o gradu i izmešta neka značajna a pomalo zaboravljena pitanja o ženi u sasvim nov kontekst, obeležen važnim iako neizrečenim pitanjem: mora li prava Beograđanka biti fatalna? Originalno i duhovito, ali i gorko štivo.
Laguna

Poslednja stanica Britanija, Goran Gocić

Siciliјаnski emigrant Antonio priča o svom boravku u Britaniji osamdesetih godina, o krađama u prodavnicama i skvotovanju u južnom Londonu. Nјеgоvi saborci s margine – Luka, izbacivač u noćnom klubu, Goran, budući novinar, i Ivan, politički emigrant iz Praga – našli su se u centru istorijskih zbivanja i iz njihove perspektive napeto pratimo dve poslednje decenije 20. veka: uspon londonske umetničke scene, pad Berlinskog zida, šok neoliberalizma, odjeke dalekih frontova. U ispovestima običnih ljudi lako se prepoznaje univerzalnost naših težnji, a emigrantsko iskustvo uči nas da smo svemogući, nezaustavljivi i bezgranični.
Laguna

Bob Dilan, Tarantula

Nivo podsvesti možda je jedino pravo polazište za čitanje Tarantule. To je svet u kome čitalac i sam postaje lik iz Dilanove pesme, neko „ko zna da se nešto događa, ali ne zna šta je to“. A već nakon nekoliko stranica shvata da ovo delo ne treba odgonetati, niti ga treba „razumeti“ u bilo kom uobičajenom smislu te reči. Treba ga čitati naglas, bez agresivnog učitavanja i štreberskog traženja smisla. Ono nešto neuhvatljivo što ostane posle takvog čitanja, to je muzika. A ona je, srećom, izvan i iznad svakog razuma.
Geopoetika

Život i pustolovine Džeka Engla, Volt Vitman

Tokom 1852. mladi Volt Vitman (1819–1892) izdržavao se radeći na bruklinskim građevinama, a istovremeno je zdušno radio i na svoja dva rukopisa. Jedan je kasnije postao najpoznatija pesnička zbirka slobodnog stiha u američkoj istoriji – Vlati trave, a drugi, roman, objavljivan je pod pseudonimom u nastavcima u književnom časopisu Dispeč. Vragolasta priča o deci bez roditelja, pohlepi i avanturi u Njujorku pojavila se u tišini. I potom je nestala. Nakon 165 godina, 2016, književni stručnjak sa Univerziteta Hjuston Zakari Terpin pronalazi jedine sačuvane primerke romana u nastavcima, svoju avanturu pretače u uzbudljivu studiju koja je i specijalan uvod Geopoetikinom izdanju samog romana.
Geopoetika

Srce tame, Džozef Konrad

Junak romana Čarls Marlo, u službi jedne belgijske trgovačke kompaniје i sa zadatkom da zameni nastradalog kapetanа rečnog parobroda, plovi drevnom rekom рrаvо u doskora netaknuto srce Afrike. Užasnut je gramzivošću „civilizovanih“ otimača slonovače i zainteresovan pričama о tajanstvenom Kеrсu, jednоm od njegovih prethodnika koji је među domorocima postao neka vrsta božanstva. Susret sa teško obolelim Кеrсоm za Marloa је susret s оtеlovljenjem degradacije sveta iz koga obojica potiču, ali i susret koji donosi strašnu spoznaju dubine do koje može da se sunovrati uzvišena ljudska priroda…
Kontrast izdavaštvo

Ogledalo gospodina Grimsa, Dorota Terakovska

Agata se razlikovala od većine dece. Nije govorila mnogo, ali imala je nesvakidašnji dar – videla je i čula stvari koje drugi nisu: senku čoveka koji je prošao tuda pre nekoliko minuta, eho razgovora u telefonskoj slušalici obavljen ko zna kad i sliku u ogledalu koja ne reflektuje odraz, već je ulaz u Nešto…
P priča o univerzalnim vrednostima i o lošim pojavama koje se mogu desiti uvek i svuda: žudnji za moći, uništavanju prirode, mešanje u prirodni poredak stvari, ali i o snazi neprolazne nade da se loše stvari uvek mogu ispraviti i o razlikama dečjeg i odraslog pogleda na svet.
Propolis Books

Zlatno doba pijanizma, Aleksandar Gatalica

Ovo je istorija dvanaest najvećih pijanista 20. veka. Napisana je tako da zainteresuje i one koji klavir vole da slušaju i one koji ga sviraju kao mladi ili iskusni profesionalci. Napisana je tako da na gotovo romaneskni način čitaocu približi živote i karijere umetnika koji su u svoje vreme bili popularni kao današnji filmski glumci, muzičari koji su putovali od grada do grada, pronoseći slavu svojih brzih prstiju i blistavih interpretacija. U vreme kada su ploče na 78 obrtaja bile još retkost i kada je zvuk na njima bio takav da su slušaoci jedino mogli da naslute veličinu pijaniste i sanjaju kada će uživo čuti Rahmanjinova, Hofmana, Kortoa, Gizekinga ili Šnabela…
Službeni glasnik

Dnevnik šonjavka 10 – Stara škola, Džef Kini

Život je bio bolji u stara dobra vremena. Da li je baš tako? To je pitanje koje se Gregu vrzma po glavi kada jednog vikenda čitav grad dobrovoljno odustane od elektronskih uređaja. Ali moderna vremena imaju svoje pogodnosti, a Greg nije baš pripremljen za život na starinski način. Da li će uspeti da preživi sve veću napetost u domu Heflijevih? Da li je „stara škola” previše teška za njega?
Dereta

Ostaci dana, Kazuo Išiguro

Išiguro oslikava jedan svet u nestajanju kroz sudbinu čoveka koji u ostacima dana na jedan setno melanholičan način govori o tragici života, neostvarenoj ljubavi dužnosti, dostojanstvu i odanosti. S finom ironijom i bez trunke sarkazma, autor majstorski uspeva da dočara specifičnost engleskog humora, prezir prema američkim novotarijama ili razmišljanja o odanosti i vernosti. Zahvaljujući japanskom poreklu Išiguro je sa jasnije distance mogao da vidi i prepozna ono je najkarakterističnije i najprepoznatljivije u njegovoj novoj domovini. Autor je za ovaj roman dobio Nobelovu nagradu za književnost 2017, a to je preporuka u koju ne treba sumnjati.
Dereta

The post U knjigama je ključ, pronađite ga na Sajmu ovih dana appeared first on 42 magazin.