Neo Design je možda mlad brend, ali Nevena Ivanović, osim po godinama, to kao dizajner svakako nije. Njena karijera počela je kada su je prvi put inspirisala afrička plemena, sa 13 godina imala je prvu reviju i jedan san – reviju u Parizu. Deset godina kasnije to se i dogodilo. Nagrade govore o kvalitetu njenog brenda koji je nastao još na fakultetu kad joj je bilo 18, a pažnja koju privlače govori da publika prepoznaje originalnost ideja iza kojih stoji. Na njenim modelima vidljiva je strast sa kojom pristupa modi, ali mi smo je pozvali da to vidimo i uživo. I Nevena nam je to i pokazala kroz svaki segment vremena koje je provela u našem studiju. Od stajlinga, kada je ušla na vrata, preko priče o dizajnu i momentima zbog kojih živi i stvara, do finalnog dela kada je stala pred objektiv i počela da se kreće.   

Kakvi su ti utisci sa Fashion Weeka na kom si osvojila nagradu Fashion Scout SEE Southeast Europe Fashion Showcase?
Baš sam verovala u to što sam uradila i očekivala sam da će bar nešto biti, makar revija u regionu, pošto je bilo više nagrada. Međutim, pobedila sam i bila sam presrećna, bilo mi je prepuno srce. A tek sutradan mi je stigla gomila poruka i poziva sa čestitkama, novih pratilaca na Facebooku i Instagramu, potpuno ludilo koje nisam očekivala. Drago mi je što je neki iskren rad došao do publike.

A kada se uporediš s ostalim takmičarima?
Što više dizajnera upoznajem, sve više cenim tuđi rad. U početku sam bila više isključiva i nisam razmišljala da je to nečiji rad, već sam gledala samo finalni proizvod. Ponašala sam se više kao publika nego kao kolega dizajner. Kada sam ja krenula da radim aktivnije, da radim kao stilista i da upoznajem dizajnere, počela sam više da cenim tuđi rad i bilo mi je sve teže da budem objektivna. Na samom takmičenju nisam ni mogla da vidim sve stvari pre revije, nisam ni znala sa kim se takmičim, ali sam po reakcijama u backstageu shvatila da sam ja njihov favorit.

Kampanja za 41. Belgrade Fashion Week. Foto: Jovan Stevanović

Diplomirala si prošle godine zvanično.
Da, po drugi put jer se moj fakultet zatvorio, pa sam upisala još jednu godinu na Megatrendu.  Na Mod’Artu sam od prvog do poslednjeg dana gradila svoj brend, jer je prosto takav koncept. Od fakulteta nisam očekivala ništa, a mnogo sam znanja dobila za godinu dana. Mislim da je fakultet možda na lošem glasu zbog studenata, a ne zbog kadra koji ga drži. Nisu mogli da me isteraju sa fakulteta, svaki dan izlazila sam poslednja sa čuvarom.

Videla sam koliko je prezasićeno tržište. I čini mi se da sad dolazi velika smena u modi. Mislim da industrijska, komercijalna moda postaje toliko svakodnevna da je neprimetna

Neo Design je nastao još tada?
Da, nastao je još tada i sve što sam radila kasnije stavljala sam pod to ime i nekako je počeo kao brend sam od sebe da se gradi. Sada to ljudi već prepoznaju i meni je to super! Tako da mi je fakultet dao vetar u leđa i naučio me kako da radim, a ja sam to kasnije samo nadograđivala.

Brend je ozbiljna stvar, koliko je teško formirati ga kao student i biti siguran u ideju i estetiku?
Šta god da radiš u datom trenutku, ti misliš da je to tô. Tek kad prođe vreme, shvatiš gde si grešio. Jednostavno, bila sam luda po tom pitanju, apsolutno sigurna u to što radim i verovala sam u to. Čini mi se da to daje dobre rezultate. Kada si student, ti si slobodan, smeš da probaš i kažeš da je to brend sa 18 godina. Ta ludost te zapravo natera da uradiš tako nešto i onda stvarno krećeš da radiš. Nastane prva kolekcija, presrećan si jer je nešto izašlo iz tvoje mašte, onda nastaviš dalje i to ide. Kad se okreneš, zapravo shvatiš da si ozbiljno ušao u to.

Šta ti je bila smernica dok si pokretala brend, šta si imala kao početnu ideju u glavi?
Vezuješ se za nešto što ti je poznato i krećeš sa nečim što ti je okej. Tada se poklopilo da su trendovi koji su se tada pojavili, a to je sportski stil i etno koji potiče iz Afrike u mom slučaju, bili ono što mene inspiriše već neko vreme. Afrika me je inspirisala još od klinačkih dana kada sam gledala emisije o plemenima. I to se nekako povezalo. Kada počneš da radiš diplomsku izložbu, to izgleda kao nešto najvažnije u životu i kreneš da izvlačiš iz sebe sve ono najdublje što te inspiriše. To je tvoj životni projekat u tom trenutku. Kroz prvu kolekciju mnogo pričaš o sebi, a takva je i moja bila. Tada sam se prvi put susretala na svim nivoima sa muškarcima u poslu i kolekcija je bila posvećena statusu žene u afričkom i današnjem društvu. Želela sam da pokažem koliko se to malo promenilo.

Kolekcija Creature from East. Foto: Alek Živković

S obzirom na to da si prošle godine diplomirala, tvoj brend je za jako kratko vreme privukao pažnju svih poznavalaca mode, a utisak je da postoji mnogo duže.
Možda zato što sam mnogo duže razmišljala o tome. Diplomsku sam uradila i nju su tada primetili ljudi, ali ja jednostavno tada nisam bila spremna i to nije bio trenutak za mene. Nisam bila zadovoljna time, moralo je da bude bolje od toga. Onda je usledila pauza između dva perioda školovanja i rad s prijateljima kroz neke druge stvari koje nemaju veze s mojom estetikom. Sledeća kolekcija na kojoj sam radila bila je namenjena internacionalnom takmičenju u Trstu i stalno sam razmišljala o tome da ja ovo ne radim za domaće tržište, da moram u svetu da se poredim sa ljudima koji rade mnogo bolje od mene. Tada sam shvatila da nije važno šta je u trendu, nego da radim ono što se meni baš sviđa. Ako se meni baš sviđa, mora da se svidi još nekome. Ne postoji drugi recept.

Otkud naziv Neo?
Sama reč Neo nije ime iz Matrixa kao što su svi pomislili (smeh). Nastala je kao posledica mog traženja afričke reči za rađanje i nastanak i zvučala je kao ne, što mi je zvučalo previše odrično, pa sam je završila sam sa samoglasnikom i tako je nastao Neo. A ljudi su to počeli da vezuju za moje ime i sada me neki zovu Neo, što je meni simpatično. Što se estetike tiče, ona se uvek vezivala za spoj tradicionalnog i modernog. A to tradicionalno je u početku bila Afrika, pa Japan, a sada sam se posvetila Balkanu jer odatle potičem. Zanimljivo mi je da istražujem odakle sve potičem, kroz razne stvari i muziku. Mislim da sam našla neiscrpni izvor inspiracije. Važan mi je taj spoj tradicije, korena i onoga odakle potičeš i modernog. Budućnost koja se zasniva samo na budućnosti bez istorije je prilično klimava. A ideja Neo je to – spaja sve tradicija sveta u nešto moderno.

Kao stvaralac, često se osećaš usamljen u svom svetu, a kada shvatiš da svi prolazimo kroz iste probleme, to čini da se ne osećaš toliko posebnim i da stalno radiš na sebi i ideš dalje jer znaš da te okružuju jako kreativni ljudi

Kada bi morala preko telefona nekome ko ne zna gde je Srbija da objasniš ukratko estetiku tvog dizajna bez vizuelnog prikaza, šta bi rekla?
Uglavnom komuniciram kroz sliku. Rekla bih crno, naravno, teksture, forme koje se prepliću i stvaraju nove odevne predmete, da imaš sve u jednom. Zamisli da imaš jaknu koja u sebi ima ranac i nakit, al’ sve to izgleda okej (smeh). Veruj mi, nije preterano. Eto, možda nešto tako. Ali svakako ta komunikacija kroz vizuelno je najbitnija za svakog vizuelnog umetnika, pa i za mene. Baš sam sada imala iskustvo na takmičenju gde je trebalo da pričam o kolekciji i stala sam pred žiri i krenula da pričam, ali me uopšte nisu slušali. Oni su samo ustali i išli oko odeće kao oko skulpture, što je bila i ideja da je vide sa svih strana. To me je oduševilo, shvatila sam tada da ne moram da pričam uopšte.

Pored svih nagrada koje imaš, dobila si još jednu pre par dana kada je italijanski Vogue objavio tvoju kolekciju.
Pre toga su objavljivali nešto sa Fashion Weeka, ali tekst nikada nije bio samo o tome što sam ja uradila i nisam verovala da se to desilo. Toliko sam iskreno to radila, a to su pokazale i moje suze na kraju revije, gde me je bilo i blam, ali ako je to dovelo do Voguea, baš je podstrek i samo treba da nastavim da guram. Ne zato što je to Vogue, nego iza njega stoje ljudi koji zaista prate modu oduvek i zaista je velika stvar kada te oni primete.

Sada kada se toliko toga lepog dešava, šta bi želela sledeće da osvojiš?
Plašim se da, ako kažem, neće se ostvariti. To je počelo još sa 13 godina kada sam imala prvu reviju i to je s jedne strane smešno, a s druge ozbiljno i ta revija se zvala La Mode del a Mode, posvećena francuskoj modi. Deset godina kasnije moja revija održana je u Parizu. Kažu ljudi veruj u čuda i eto ga! To sam zamišljala tada i to se ostvarilo. Kada sam bila u Parizu prošle godine, nisam mogla da verujem da me je moja odeća dovela dovde. I ako nastavim da radim, mogu da proputujem svet, i to je super ideja! Želim da me moja odeća vodi tamo odakle crpim inspiraciju, da moja odeća bude putovanje i da ja putujem sa njom. To je ideja koju želim da proživim kroz svoj brend.

Ko je žena koja nosi tvoj dizajn?
Aktivna žena, umetnica koja može to da iznese. Oduvek sam želela da uradim nešto za Bjork, iako nisam sigurna koliko je moja trenutna estetika nešto što joj je blisko. Sve što publika dobije kao utisak proizilazi iz stajlinga, a ti kad razdvojiš komade, kao što su ove pantalone koje nosim – to je sasvim nosiva stvar.

Kolekcija Ensoneo 2. Foto: Audrey Štecinjo

Osim dizajna, ti radiš stajling i art direkciju. Je l’ misliš da je sve to neophodno danas dizajneru?
Ne mora da bude neophodno. Neki jednostavno završe svoj proizvod i ne znaju šta s njim dalje. Zato postoje stilisti. To je za mene hobi koji mi je doneo mnogo iskustava i mnogo novih ljudi. Plemenito je kada upoznaješ ljude koji stvaraju. Kao stvaralac, često se osećaš usamljen u svom svetu, a kada shvatiš da svi prolazimo kroz iste probleme, ne osećaš se toliko posebnim, stalno radiš na sebi i ideš dalje jer znaš da te okružuju jako kreativni ljudi. To mi je doneo rad na stajlingu.

Imaš li ideju o kampanji dok još praviš stvari?
Nekada da, sada nemam, nisam stigla da razmišljam. Ali onda se vratim na inspiraciju i idem kroz isti proces, ali razmišljam o fotkama, ne razmišljam o kroju i detaljima. Razmišljam kako da tu ženu ubacim u ambijent koji je meni u glavi sve vreme. Radim sa super ljudima, ali volim i da probam sa nekim novim i mislim da je velika stvar dati nekom priliku, jer dok mu ne daš, ne znaš šta sve može. Meni su je davali kada sam bila na stažu, a kada ja nekom sada dam, to mi je baš strava!

Svaki stilista ima neki segment od koga kreće da pravi stajling, šta je tvoj?
Mene inspiriše kosa, a i u mojom kolekcijama se provlači to preplitanje kroz tkanja i slično. Inspirišu me taj hair i beauty momenat i saradnja sa tim ljudima. Taj momenat da predstavim lice žene koju zamišljam mi je jako bitan. Uvek ih zamišljam kao boginje. Nekako se više bavim art direkcijom koja je umetnička i nema komercijale, jer to već svi rade, pa ne moram i ja.

Kako nastaje tvoja kolekcija, ne izgleda kao laka za izvođenje?
Na početku svaku kolekciju radim sama, to ne mogu nikome da prepustim jer sliku u mojoj glavi samo ja mogu da započnem.Kada vidim šta je osnovni kroj koji se razvija, mogu da formiram u skicu i predam šnajderki da mi pomogne. To je jedina osoba sa kojom radim van kuće, a kod kuće je to čitava familija koja završava ručne radove koje ja postavljam. Ideja mi je da se to zadrži na malom biznisu, jedno desetak ljudi maksimalno. I jedino tako stvari mogu da ostanu autentične i da tržište ne bude preveliko.

Shvatila sam da nije važno šta je u trendu, nego da radim ono što se meni baš sviđa. Ako se meni baš sviđa, mora da se svidi još nekome. Ne postoji drugi recept

Ti si član Not Just a Labela i odmah si dobila nagradu za prvu kolekciju Ensoneo.
Ja sam oduševljena njima, zato što sve prilike koje sam do sada dobila, a nisu vezane za našu nedelju mode, došle su preko njih. Revija u Parizu, prodaja i izlaganja, a sada dogovaram reviju u Sloveniji. Dosta ljudi prati platformu i često se pojavljuju ponude za nešto što je tamo negde u svetu i što svi zamišljamo kao veoma nedostupno i daleko, a zapravo ja sam došla do svega toga preko Not Just a Labela.

Kako je prošao Pariz?
Bila sam oduševljena saradnjom sa ljudima i ceo događaj je bio odlično propraćen. Bilo je 2.500 ljudi na reviji. Međutim, primetila sam tu dozu zasićenosti modom. Toliko toga je viđeno tamo i toliko je teško da se bilo šta novo pojavi i da te ljudi brzo primete kao u Beogradu. Kažu ljudi mene su preko noći primetili, čim je izašlo, sutradan su svi pitali za to. Tamo nije bila takva reakcija. Ja nisam imala nikakva očekivanja, samo sam želela da vidim. Ali me je malo tresnulo da je zaista tako, da ima mnogo ljudi i da moraš da se trudiš maksimalno da to dođe do strane publike, ako već to želiš. Videla sam koliko je prezasićeno tržište. I čini mi se da sad dolazi velika smena u modi. Mislim da industrijska, komercijalna moda postaje toliko svakodnevna da je neprimetna i sada će početi da se pojavljuju neke nove stvari. Ne mogu da tvrdim, ali tako osećam taj vibe.

Čiji rad ceniš?
Sve je krenulo sa McQueenom, naravno, a onda sam počela da istražujem i druge dizajnere – Yamamoto, Iris van Herpen i Britanka Neri Oxman, Ackermann, Givanchy.

Na čemu sada radiš?
Proširujem kolekciju koja se pojavila na Fashion Weeku i nju spremam za London. Trebalo bi uobličiti tu kolekciju. To su planovi za skoriju budućnost, a sve dovodi neke nove prilike, tako se nekako namešta i shvatila sam da treba da se prepustim. Go with a flow! Inspiracija iz moje kolekcije je bila Only dead fish go with a flow, tako da sam uvek negde između toga. Pratim flow onoga što me vodi, ali nikad ne pratim ono što vodi modu.

Kolekcija Ensoneo. Foto: Alek Živković

Šta je tvoj strah?
Da ne bude bolje od prethodnog. Imala sam jednu situaciju i ovo prvi put kažem javno, a to je da nisam bila zadovoljna Ensoneo 2 kolekcijom, jer je ona bila samo razblažena ideja onoga sa čime sam počela. To jeste možda ideja komercijalnih kolekcija da se inspirišu visokom modom, pa se spuste na nivo koji je za prodaju, ali meni to ne prija. Ne prihvatam niske standarde i to je nešto što ne želim da mi se ponovi. Želim da radim jednu kolekciju godišnje jer mi je previše brzo da za šest meseci stvaram potpuno novi svet. To je ono što ja radim dok stvaram. Napravim ceo univerzum u kome zažive ti novi ljudi i brzo mi je da to radim na šest meseci ili još brže kao u svetu. Tako da bih da se moj brend zadrži na visokoj modi u tom smislu, a komercijalni deo može da se uzme, kao što rekoh, kroz odvojene komade. Ali mi je mučno da reprodukujem.

Najjača emocija koju ti budi moda?
Stvaranje. Iako se nisam porađala, to tako izgleda, ti iz sebe izbaciš nešto što će imati potpuno novi život, da li će naći kupce, prikazati se negde, otputovati. Stvaranje je ono što te vozi i kada prvi put vidiš kolekciju na modelima, to je najemotivniji trenutak. Mesecima si gledao delove toga, zatim na lutkama i onda tek kada stane ispred tebe i prošeta po pisti, shvatiš da je sama odeća započela neki svoj put, mislim da je to najlepša stvar za koju živiš. Nema ništa lepše od toga.

The post Nevena Ivanović Neo: Želim da moja odeća bude putovanje i da ja putujem sa njom appeared first on 42 magazin.

Ko je Ana Ljubinković profesionalno, a ko privatno?
Profesionalno, sve više se u ovom mom poslu doživljavam kao umetnica. Baviti se ovde drugačijom modom, autorskom, zahteva neke sposobnosti i razmišljanja van okvira. U poslednje vreme osećam želju da se vratim umetnosti jer sam diplomirala slikarstvo i ta crta mi radi više nego ova… modom sam krenula da se bavim kao nekim eksperimentom i, sticajem okolnosti, otišla sam na tu stranu. A privatno, jako sam stidljiva, a ljudi misle da sam nepristupačna. Ne volim da izlazim, volim s malim krugom ljudi da se družim, volim prirodu i životinje i volim puno da radim. Volim da radim prvo i pre svega. Posao mi dođe kao hobi jer se zabavljam dok radim – što je idealno. Takav osećaj imam od starta i to mi je pomoglo da prevaziđem mnoge prepreke i ostanem dosledna sopstvenom stilu, koji je teži za pomovisanje, a i za opstanak.

Završila si Fakultet likovnih umetnosti i u tvom radu se baš vidi ta dodatna crta. Jesi li nastavila da se baviš slikarstvom usputno?
Nisam, baš nisam, jer je moda ono što me trenutno u potpunosti zaokuplja. Ali sada kreće da mi smeta jedna stvar u modi, a to je intenzivnost, brzina, mom karakteru bi odgovaralo kada bi se pravila jedna kolekcija godišnje. I onda bih joj se ja posvetila tokom cele godine jer je to neki tempo koji meni odgovara. Imam ideju da na jesen predstavim kolekciju u kojoj će se sezone stopiti, da probam da radim na taj način jer mislim da će mi to više prijati. Umetnošću se ne bavim, jer bi u tom slučaju meni umetnost bila hobi, a to ne može da bude. Ako se baviš umetnošću, moraš da stvaraš i telom i umom. Stvarno bih volela da u budućnosti neki period posvetim samo umetnosti. Toj nekoj ideji koja bi mi oduzela dosta vremena, i ne mogu da je realizujem dok god se bavim nečim drugim, a to je neka vrsta instalacije koja bi obuhvatala i slikanje i modu donekle.

Smeta mi intenzivnost i brzina u modi. Mom karakteru bi odgovarala jedna kolekcija godišnje

Mnogi ljudi tvoju modu i doživljavaju kao neku vrstu instalacije, a modele kao mahom nenosive. Kako ti doživljavaš svoj izraz, smatraš da je nenosiv ili mu ipak dodeljuješ neku krajnju namenu?
Ta moja moda ima slobodu da se ponaša i razvija kako hoće. Ako mi se rade nekomercijalne stvari – ja ću raditi to što me inspiriše, ako mi se odjednom radi neki minimalizam – radiću, ako mi se radi komercijalno – radiću, mada, nije do toga došlo. Na primer, ja sama radim svoje krojeve. Onda me taj proces pravljenja oblika, ispitivanja forme, linije, ritma, proporcije itd. – to me odvede na jednu ili na drugu stranu. Ako preovladaju detalji kao u prethodnoj kolekciji, s vezom, onda taj oblik postane nešto što nosi vez i mora da bude potčinjen vezu. A ako prevlada oblik, onda je sve podređeno obliku.

Dakle, ne stvaraš u glavi sliku žene koja nosi tvoje modele i onda ih njoj prilagođavaš?
Ne mogu baš da kažem da zamišljam ženu koja će to da ponese… Kada predstavljam modele na revijama, oni zajedno formiraju siluetu koja možda deluje isuviše avangardno, međutim, kada se rasparčaju ti komadi, sve ispadne mnogo nosivije. Moć prezentacije je velika i meni se dopada da moji modeli izgledaju što vernije početnoj tački inspiracije, ali nikad ne znam šta će na kraju proizaći iz svega. Na primer, ove kapice pionirske koje sam imala na poslednjoj reviji, nikad ne bih rekla, ali više ne znam koliko smo komada napravili i izvezli. Potpuno neočekivano.

Kad kažeš „izvezli“, očigledno je da postoji razlika između inostranstva i našeg tržišta, odnosno modnih senzibiliteta i sklonosti ka eksperimentisanju i testiranju granica. Ljudi su mnogo slobodniji tamo negde. Okej, reč je o standardu, ali možda ima veze i sa mentalitetom…
Mislim da ima veze sa tim što je kod nas kultura zapostavljena već decenijama. Ne pokušavam ovim što pričam da omalovažim srpski narod na bilo koji način, samo iznosim činjenice. U medijima su zapostavljena umetnička dešavanja. Evo FEST na primer, kada se na premijeri pojavi neka svetski poznata glumica, ona preuzme fokus sa tog dešavanja i događaj nije više FEST ili čak film u kome glumi, već činjenica da je ona došla u Beograd.

Mina Davidovac s pionirskom kapom, kolekcija proleće – leto 2017.

U medijima danas generalno ima dosta odvlačenja pažnje i fokusa na nebitno, dok ono bitno promiče.
Da, imamo i situaciju gde u modnim magazinima nema reportaža sa modnih događaja. Kako god da okrenemo, mi imamo najjaču nedelju mode u regionu, ali taj događaj je godinama zapostavljen u medijima. Mi smo stavljeni u situaciju izokrenutih vrednosti, zaboravila sam koje je bilo početno pitanje, ali ovo je zaključak (smeh). Kada bi kod nas, na primer, svako otvaranje umetničke izložbe bilo malo slavlje kulture, svi prisutni bi imali priliku da odenu i nešto ekstravagantnije.

Recimo da u modi postoje neke dve struje, ako ćemo baš da pojednostavimo stvari. Jedna je nosiva, komercijalna struja, koja ne mora da bude komercijalna u smislu Zare, već se tretira kao nosiva moda, a druga je ta, avangardna, koju si ti definisala kao malo drugačiju i kojoj pripadaš. Večita je polemika koja je ciljna grupa ove potonje i da li ona pripada pisti ili galerijskom prostoru.
U pravu si, definitivno se danas moda razdvaja na te dve struje. Jedna je komercijalna, konzumentska, a druga ona koja, prema mom mišljenju, pomera neke standarde, pa i razmišljanja. Ne razumem zašto sebe zamišljati u outfitu iz izloga ako može da se osmisli nešto kreativnije? A s druge strane, najpametnije je pronaći najbolje i od jednog i od drugog i iskoristiti to, odnosno kloniti se i jednog i drugog ekstrema. Široka je to tema, ali evo, i ova moda koja se bavi eksperimentom može da postane main stream. Da li smo pre deset godina mislili da će plavi karmin ili zelena kosa biti normalne pojave?

Koji je najveći nedostatak naše modne scene?
Odsustvo originalnosti. Ne mora da znači da sam u pravu jer trenutno sve u svetu liči na Gucci, a prolazi kao autorska moda. Zameram nedostatak originalnosti, upornosti, predanosti, posvećenosti. Razumem da je teško realizovati kolekciju kada je skoro nemoguće plasirati je, bilo da je komercijalna ili ne. Ipak, najveći problem je percepcija te iste mode, gde se neke ružne čipkane haljine s perjem i pregršt cirkona kapiraju kao dizajn.

Danas je modni bloger ko god za sebe kaže da je modni bloger, a modni dizajner ko sebe proglasi modnim dizajnerom. Ali ako ja sebe proglasim lekarom, ići ću u zatvor

Misliš li da je to zahvaljujući nedostatku kriterijuma, da imamo standarde koji ne bi trebalo da budu standardi? Ako je tako, ko su ti koji kreiraju ove standarde i šta se to desilo sa autentičnim influenserima, magazinima i svima onima koji bi trebalo da su kompetentni da utiču na javno mišljenje?
Mnogi ljudi koji se bave modom, koji na primer prave te haljine, ne znaju da je moda primenjena umetnost. To bi trebalo nešto da govori o tome kakva ta moda treba da bude. Ne kažem da ona obavezno treba da bude ekstravagantna ili avangardna da bi se smatrala primenjenom umetnošću, ali jednostavno, onaj ko se bavi modom mora da ima barem neko osnovno vizuelno obrazovanje. Da zna šta je proporcija, da zna osnovne elemente likovnog izražavanja, a ne da voli da prelistava magazine i da bira šta mu se dopada, pa to da pravi.

Ranije su dizajneri plasirali trendove i nametali svoje viđenje žene, dok se danas dizajnerima plasira šta tržište želi, odnosno podilazi se tržištu.
I zato je sada vreme da se to preseče (smeh). Danas je modni bloger ko god za sebe kaže da je modni bloger. Isto tako, ko god sebe proglasi modnim dizajnerom, on je modni dizajner. Ali ako ja sebe proglasim lekarom, ići ću u zatvor.

Dakle, ako se od sada neko proglasi modnim dizajnerom, predlažeš da ga zatvore (smeh)?
Samo kažem da ukoliko ja sad otvorim kliniku i krenem da lečim ljude, završiću u zatvoru.

Da zaboravimo sad na tvoju lekarsku praksu i vratimo se na modnu, koji je najveći kamen spoticanja do sada, a koja tačka prekretnica?
Mislim da je to jedno, jedna stvar – ono zbog čega mi je bilo i teško i lako. Od početka sam imala svoju viziju mode koje se nisam odrekla do danas, iako mi je to znatno otežalo put. Da sam želela da kreiram modu koja je komercijalnija, imala bih više sredstava, lakši bi mi bio život. Ali ja ne bih mogla tako time da se bavim, bilo bi mi dosadno i odustala bih vrlo brzo. Jer, volim ja da nosim bele košulje, ali me one ne zanimaju kao izraz. A taj kamen spoticanja, to me je na kraju izdvojilo i izguralo. Od prve revije imala sam podršku Beogradske nedelje mode, to ne govorim jer nešto nekome dugujem, nego je zaista tako. Uvek sam imala prostor da pokažem šta god hoću. Mislim da na modnoj sceni ima mesta za svakoga ko radi vredno i predano i kvalitetno, bilo komercijalno ili ne.

Marina Krtinić u kampanji za kolekciju proleće – leto 2016.

Da li kod nas može da se živi od mode?
Pa, može. U svojoj radnji prodajem delimično modele sa revija, a delimično modele koji su nosiviji. Ove nosivije stvari pravim isključivo za radnju, to je ta jednostavnija linija. Najkomplikovanije modele ni ne stavim u radnju. Evo, daću ti primer goblen-haljine iz prošle godine. Nju smo napravili od četiri goblena, i to se bockalo mesecima, na kraju smo ih sastavili u haljinu koju ne mogu ni da ponovim, niti da joj odredim cenu.

A je l’ možeš da je podigneš?
(Smeh) Mogu, nije tako teška. Iza te kolekcije stoji čitava priča o svim tim goblenima za zlatnim ramovima koji te privlače da uđeš u njih. Moja baba je pravila te goblene i oni su meni uvek izgledali kao prozori u neki savršeni svet, drugačiji svet. Eto, mene inspirišu takve neke stvari. Ne inspiriše me trend određeni, ne gledam šta se dešava na modnoj sceni, između ostalog i zato što imam jako vizuelno pamćenje i ne želim da to ostavi traga na mojim kolekcijama.

Ali svakako postoje neki svetski kreatori čiji rad ti je blizak?
Ovo što sada radi Gucci jeste nešto što se meni baš dopada. Njihove aktuelne kolekcije su kič u osnovi, kič, kič, kič. I to se svima dopada. Radi se o percepciji brenda i prezentaciji. Kada ja napravim nešto što je kič, onda je to neukus, ali kada Gucci to uradi, onda je ultratrendi.

Sve dok modni magazini imaju istu ciljnu grupu kao i trač novine, nikada se ne bih vratila uređivanju mode i stajlingu

Saradnja sa Avonom je nesporno bila od velikog značaja za tebe, ali kako si ti pronašla svoj interes u svemu tome?
Avon je jedan veoma komercijalan brend namenjen prosečnoj Srpkinji. I meni je drago da su te žene, koje možda nisu ni znale da postoji Beogradska nedelja mode, na ovaj način saznale baš za mene. U celoj priči, najsvetlija tačka jeste da me oni nisu ni na koji način uslovljavali i tražili od mene da se prilagodim Avonu i ženi kojoj se obraćaju, već su želeli da prezentuju mene koja radim to što volim i ostvarujem svoje snove, možda kao neku motivaciju. I zbog toga ta saradnja i dalje traje. Velika je stvar kada vas neko podrži bez zareza. Kada bih želela da napravim reviju gde se ni u jednom trenutku ne vide lica manekenki, a Avon je beauty brend – to bi bilo u redu. Takve saradnje su takođe i veoma, veoma retke. Meni se ranije dešavalo da sponzor traži da njegov brend bude veći i vidljiviji na reviji od mog.

Nedavno se Miley Cyrus pojavila u tvojoj haljini. Da li ti znači taj vid promocije, kada neka poznata ličnost ponese tvoj model?
Meni to i znači i ne znači. Opet, jedno je kada neka svetski poznata ličnost ponese neki model, jer je to promocija na svetskom nivou, a drugo je kada se to desi lokalno. Uglavnom se to izokrene, pa fokus bude na toj ličnosti, a ne na onome što nosi. Desilo mi se i da Katie Price traži neku haljinu, ali odbila sam, ne mislim da bi mi to baš pomoglo.

Da pomenemo i tvoj izlet u izdavaštvo, rekla si mi malo pre nego što sam počela da snimam ovaj razgovor, nikad više u magazin, baš ti se nije dopalo?
Stajlingom i uređivanjem mode sam počela da se bavim u Prestupu, a sve iz nekog viška kreativne energije i želje da nađem način da finansiram svoje kolekcije. To je bio neki drugačiji magazin, nije bio komercijalan i bavio se raznolikim temama, eto, tad je postojao takav magazin. Onda je došao L’Oficiell, dobila sam odličnu ponudu koju nisam mogla da odbijem. To je bio i najozbiljniji period mog bavljenja stajlingom. To je bio super period. Ali tada su magazini bili drugačiji, imali smo ozbiljnu produkciju, editorijali su bili zaista na svetskom nivou, mogao si da pročitaš svašta zanimljivo. Sada u modnim magazinima čitamo o poslovnim uspesima generalnih zastupnika brendova umesto o dizajnerima tih brendova. Ne znam koga to zanima, ali je jasno kakva je situacija i šta je važno.

Znači, magazini stop.
Pa sve dok modni magazin bude imao istu ciljnu grupu kao i neke trač novine, da.

Za ovih deset godina bavljenja modom postala si javna ličnost, a niko ne zna ništa o tebi?
I ovo što će moja slika da izađe na portalu 42 negde me duboko ometa. Kada bi, ne daj bože, krenuli da me prepoznaju na ulici, sumnjam da bih se ikada više slikala za nešto. Ono što radim je za mene prioritet i jedino što je bitno. Ali shvatam da nekad moram i da pričam.

Pa, okej je da ljudi znaju ko stoji iza nekog imena. I ako je to jedna osoba, sa individualnom pričom, možda ta priča može da ohrabri nekog da se upusti u istu priču?
Zato i pričamo, jer iz tih razloga i treba da se priča. A što se tiče moje privatnosti, kada me novinar pita gde sam bila na letovanju, mogu samo da se zapitam zašto je to bitno, tako da to neće nikad biti u novinama. Nije mi razumljivo interesovanje za bilo šta što radim van profesije. Mislim, razumem da je to neki tip voajerizma, ali nema tu ništa zanimljivije od onoga što pokažem na pisti.

Ima li slobodnog vremena uopšte u tvom privatnom životu?
Pa, prošle godine nisam imala. To je bilo užasno. Desilo se da su se pojavljivale poslovne mogućnosti koje nisam mogla da odbijem i non-stop sam se nalazila u situacijama „ako prihvatim, kajaću se, ako ne prihvatim, kajaću se“. Ako prihvatim, posao će pojesti svaki moj slobodni trenutak, ako ne prihvatim, propustila sam dobru priliku i tako cele godine. Zato sam se sada, u januaru i februaru, samo odmarala, totalno sam se deaktivirala, spavala sam po 14 sati i videla koliko sam se zapravo ispraznila. Ali moj pravi problem je što sam definitivno one man show, ne daj bože da znam da šijem, onda bih imala krevet u radionici i to bi bilo to.

I za kraj, gde si bila na letovanju?
(Smeh).

The post Ana Ljubinković: Moja moda je slobodna da ide gde hoće appeared first on 42 magazin.