Ima tome godina, više se i ne sećam povoda, kada mi je jedan prijatelj, ljubitelj džeza, poklonio reprodukciju slike Žan-Mišela Baskijata na kojoj se ovaj oprašta od jednog od svojih idola, neprevaziđenog saksofoniste Čarlija Parkera. Ako se to, zapravo, uopšte može nazvati slikom. Pre će biti da je reč o odocneloj čitulji iz 1982, na kojoj nema nijednog crteža izuzev grubo sklepane krune i krsta i nezgrapno ispisanih slova „Stanhope hotel, 2. april 1955. godine“. Nikada nisam dokučio otkud ovaj datum, s obzirom na to da je Parker zaista umro te godine u tom njujorškom hotelu na Petoj aveniji, u apartmanu svoje prijateljice Panonike Kenigsvarter, u 34. godini, ali 12. marta. Zašto pominjem to, osim zbog činjenice da nikada nisam video ekspersivniju čitulju? Odgovor je prilično jednostavan – zato što su obojica bili fatalni spoj genijalnih poeta ulice i geta, eksplozivnog talenta i gneva, žrtve univerzalnog principa slave i neizbežne poročnosti, koja je neminovno došla po svoje. S tom razlikom da je Baskijat sagoreo u svojoj 27. godini, ali su obojica u svojim kratkim životima učinili dovoljno da postanu besmrtni.

Već dovoljno bogat, Baskijat se šetao u Armanijevim odelima umrljanim slikarskim bojama iz čijih su džepova virili svežnjevi dolara, svedočila je Madona, s kojom je bio u kratkoj i burnoj vezi. Bio je apsolutni simbol njujorške art scene osamdesetih

Šest decenija od Baskijatovog rođenja dobar je povod da se prisetimo da je i pored neverovatne slave koju je stekao još za života, bio često omalovažavan, a nakon smrti usiljeno i neprilično veličan upravo od onih koji su ga osporavali. Tako je Herbertu Šolu, njegovom kolekcionaru, odbijen zahtev da radovi Žan-Mišela budu deo postavke u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, uz prilično uvredljivo objašnjenje – „bez ulične umetnosti“. Iz tog ugla posmatrano, bilo bi zanimljivo videti šta bi Baskijat rekao na činjenicu da ga danas svrstavaju među najznačajnije neoekspresioniste. Verovatno bi se kiselo osmehnuo, kao što je to često činio u neprijatnim situacijama, okrenuo se i u nekoliko poteza od najbližeg njujorškog zida napravio nesputanu i divlju sliku na kojoj se obračunava sa licemerjem današnjeg sveta.

Iako sa zavidnim poznavanjem istorije umetnosti, Baskijat je autentični produkt njujorških ulica, beskućnik i milioner, vrisak i bes obespravljenih Afroamerikanaca, ekscentrični i harizmatični izdanak vudu nasleđa, imajući u vidu njegovu kreolsku krv od oca Haićanina i majke Portorikanke. Ili bi možda kao Endi Vorhol, s kojim se intenzivno družio i radio, želeo da postane živa pop ikona…

Andy Warhol: autentično neautentični umetnik

Anegdota kaže da ga je Vorhol čekao nekoliko sati u jednom njujorškom restoranu gde je trebalo zajedno da ručaju. Kada se već vidno iznervirani mesija pop arta spremao da krene, Baskijat se pojavio sa ogromnim platnom na kome je naslikao portrete njih dvojice. Njihova saradnja pomogla je Baskijatovom vrtoglavom rastu popularnosti, ali i Vorholovom poslu. Nije to bilo bezuslovno prijateljstvo, ali je mladi umetnik svakako u starijem kolegi video očinsku figuru koja mu je nedostajala još od tinejdžerskih dana.

Otvoreno i bez zazora, na svojim platnima obračunavao se s rasizmom, segregacijom, Vijetnamskim ratom, pohlepom bogatih i narastajućim socijalnim razlikama. Crtao je neprekidno i crtao je svuda. Na drvenim vratima, starim frižiderima, praktično na svemu što bi mu palo pod ruku

U svakom slučaju, Njujork sedamdesetih godina, kada je Baskijat kao tinejdžer odlučio da napusti nasilnog oca i prepusti se beskućništvu i lutanju, bio je idealan mizanscen za njegov temperament i senzibilitet. Paralelno s danima najvećeg nasilja, koje je tako maestralno ovekovečio Martin Skorseze u Taksisti, bujao je jedan sasvim drugi svet. U CBGB-iju i klubu Mudd The Ramones i Peti Smit ispisivali su prve stranice panka, Tom Verlejn i The Television pretili su da oduvaju sa scene orkestrirani i okoštali simfo-rok, hip-hop je provirivao i nosio nepatvoreni ritam života. Istovremeno, Baskijat je baš u to vreme s prijateljem Al Dijazom počeo da ostavlja poruke po uštogljenom Menhetnu pod pseudonimom SAMO (same old shit).

Bile su to socijalne i političke parole, ali su se mogli čitati i kao fragmenti nadrealističke poezije. Iz današnje perspektive gledano, čini se da se oko mladog umetnika isuviše brzo rađao mit. U samo nekoliko godina od gradskih parkova stigao je do naslovne strane New York Times. Jedan od njegovih prvih kupaca bila je legendarna pevačica grupe Blondie Debi Hari, koja je za 200 dolara kupila sliku Cadillac Moon. Treba li uopšte govoriti da danas vredi desetine miliona dolara. Redovna mušterija i veliki ljubitelj njegovog rada bio je Dejvid Bouvi. Već dovoljno bogat, Baskijat se šetao u Armanijevim odelima umrljanim slikarskim bojama iz čijih su džepova virili svežnjevi dolara, svedočila je Madona, s kojom je bio u kratkoj i burnoj vezi. Bio je apsolutni simbol njujorške art scene tog vremena. A to, složićemo se, nije bilo nimalo lako pored već pobrojanih imena. Uostalom, o njemu je snimljeno nekoliko filmova, ali je do današnjih dana najuverljiviji ostao dokumentarac iz 1996. Baskijat, koji je režirao slikar Džulijan Šnabel sa sjajnim ostvarenjima Džefrija Rajta u naslovnoj ulozi i Dejvida Bouvija, koji je igrao Endija Vorhola.

U vremenu kada se samo minimalizam smatrao umetnošću, Baskijat se okrenuo grubim figurama i sopstvenim herojima slikajući boksere Muhameda Alija i Šugar Reja Robinosona, džez muzičare Majlsa Dejvisa i Luja Armstronga, ali i biblijske likove poput Samsona. Njegov jedinstveni narativ i primitivni elementi rezultirali su magijskom simbiozom. Možete to nazvati i besmislenom improvizacijom nesvesnog, ali se niko nije usudio da ospori sirovu snagu Baskijatovog izraza. Uostalom, u jednom od intervjua, ljut zbog rasnih predrasuda i u umetničkim krugovima, kazao je da je 80 odsto njegovih slika nastalo iz čistog besa. Otvoreno i bez zazora, na svojim platnima obračunavao se s rasizmom, segregacijom, Vijetnamskim ratom, pohlepom bogatih i narastajućim socijalnim razlikama. Crtao je neprekidno i crtao je svuda. Na drvenim vratima, starim frižiderima, praktično na svemu što bi mu palo pod ruku. Na pitanje zašto su ljudi na njegovim radovima toliko kruti, govorio je da je to zbog toga što odveć nemaju rafinman.

Iako sa zavidnim poznavanjem istorije umetnosti, Baskijat je autentični produkt njujorških ulica, beskućnik i milioner, vrisak i bes obespravljenih Afroamerikanaca, ekscentrični i harizmatični izdanak vudu nasleđa, imajući u vidu njegovu kreolsku krv od oca Haićanina i majke Portorikanke

Untitled (Bez naslova) iz 1982.

Crni Pikaso, kako ga je krstila likovna kritika zbog stilskih sličnosti, ali i meteorskog uspona, ostavio je iza sebe više od 1.000 slika i 2.000 crteža, a na jednoj aukciji 2017. godine njegovo bezimeno platno Untitled (Bez naslova) iz 1982. prodato je za 110,5 miliona dolara, što je najveća suma isplaćena ikada za delo jednog američkog umetnika.

Pablo Picasso – slikar, skulptor, keramičar i POP ikona!

Čarli Parker i Žan-Mišel Baskijat imaju još jednu zajedničku stvar. Otišli su s ovog sveta mirno, ne praveći galamu, umorni od života. Lekar koji je konstatovao Parkerovu smrt procenio je da je telo staro između 55 i 60 godina iako je imao samo 34. Baskijat je uoči smrti avgusta 1988. jednostavno odbacio svoja platna i četke, otuđen i dalek od sve te vreve i slave koju je tako brzo stekao i izgustirao. Obojica verovatno nesvesni uticaja koji su ostavili, a koji se neće sagledavati u samo jednoj generaciji.

The post Šest decenija od rođenja Žan-Mišela Baskijata: Mračne ulice crnog Pikasa appeared first on 42 magazin.

Za početak – da li ste se nekad zapitali koliko puta ste od ljudi iz vašeg okruženja čuli: „Ovo je za Felinija“ i pomislili šta time hoće da kažu? Da je nešto urnebesno, groteskno, karikaturalno… Ovaj kratki pojmovnik je tačan, ali nepotpuno opisuje ono što je Federiko Felini, jedan od najvećih režisera otkako su braća Limijer izmislila pokretne slike, zapravo radio. Tom popisu slobodno možete dodati – ekstravagantno, erotično, cirkuski prenaglašeno, dečje maštovito… I prilično sam siguran da njegovu veličinu i opus ni tada do kraja nećemo precizno definisati. Tako je sada – kada se obeležava vek od njegovog rođenja (20. januar 1920), a izvesno će tako biti i za narednih sto godina.

Federiko Felini i Marčelo Mastrojani

Formalno, Felinijev značaj možemo posmatrati kroz četiri Oskara za najbolji strani film (peti je stigao kao nagrada za životno delo), gomilu Palmi, Lavova i ostalih individualnih priznanja, ali ako se njegov opus sagleda u celini, pokazaće se da moderni film duguje ovom velikanu više nego što se može i pretpostaviti. Još neki giganti poput Martina Skorsezea i Džima Džarmuša nikada nisu krili da im je baš Felini uzor, a Sav taj džez Boba Fosa, predivni Sinema Paradizo Đuzepa Tornatorea ili Pad Džoela Šumahera duboko su zagledani u nasleđe velikog Italijana – posebno njegovo ostvarenje Sladak život iz 1960. godine. Štaviše, na primeru ovog filma možemo se osvedočiti da taj uticaj nadilazi sineastičke okvire i zadire duboko u društvene fenomene. Tako je, između ostalog, nastao i u masovnu upotrebu ušao izraz paparaci jer se u filmu pojavljuje fotograf pod imenom Paparaco. Italijani su mu se, između ostalog, odužili i tako što odeću sa rol-kragnom i danas zovu imenom filma Dolce Vita.

Felini nikada nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke

Bacajući pogled na Felinijevu biografiju, treba zabeležiti da je njegovo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine. Događaj koji će odrediti njegovu karijeru i život bio je preseljenje u Rim, gde je upisao pravni fakultet na koji nikada nije kročio, zarađujući tih dana za život crtanjem stripova, karikatura i pisanjem kratkih priča za novine. Vrata filma kroz koja je Felini s lakoćom prošao otvorio mu je još jedan velikan – Roberto Roselini, koji mu je poverio da bude saradnik na scenariju i asistent režije u njegovom filmu Rim, otvoren grad. Gotovo sve nakon toga za Felinija, režisera, bio je sladak život, čak i onda kada ga je kritika sekla na komade.

Marčelo Mastrojani i Anita Ekberg

A upravo to se dogodilo sa njegova prva dva filma – debitantskim Svetlosti varijetea, koji potpisuje zajedno sa Albertom Latudom, i prvim samostalnim ostvarenjem Beli šeik. Čudno je to sa Felinijem, ni tada, ni kasnije kada je postao svetski priznati režiser nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su one odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke. Tvoreći neformalnu trilogiju sa filmovima Ulica, Kabirijine noći i Sladak život, koji će mu obezbediti status filmskog kolosa, Felini nimalo ne haje za standardne filmske postupke, za uobičajenu naraciju, za uobičajenu građu predstavljenih događaja koja bi od filma načinila celinu… Ta ogromna, razuđena struktura baš tom veličinom i nepojamnom razbarušenošću postiže ono što je i danas ideal mnogih režisera – da uhvate balans bitnih i još više nebitnih događaja od kojih se sastoji život. I da, savršeno mu je jasno da su ovi mali događaji krucijalni, budući da važna dešavanja u životu nisu monumentalne stene oštrih ivica, već se svaki od njih utapa u moru nebitnih, koji ga ublažavaju, deformišu i na koncu oblikuju. Jer posle svakog kratkotrajnog vrhunca, orgazma, dolazi dugački antiklimaks, a posle glamurozne i burne noći sledi jutro s glavoboljom i mučninom. Ma naposletku, sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma.

Inače, snimanje ovih antologijski kadrova trajalo je neuobičajeno dugo. Lepa Nordijka je bez pogovora i problema podnosila sate u hladnoj vodi, ali Mastrojani je ispod odela nosio ronilačku opremu. Kako ni to nije pomoglo da se navikne na hladnu vodu, prema Felinijevom svedočenju, glumac je ispio flašu votke i odvalio se od života. Kao što rekosmo, posle žurke dolazi glavobolja.

Felinijevo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo je čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine

Na vrhuncu slave, sa tri sjajno pozicionirana filma, Felini pravi zaokret i svoj rad uvodi ideje Karla Gustava Junga. Njegov uticaj snažno je prisutan u ostvarenjima Đulijeta i duhovi, Satirikon i veličanstvenom filmu Osam i po, u kome Mastrojani donosi ulogu režisera Gvida, koji je u potrazi za izgubljenom inspiracijom. Sam Felini će kasnije ispričati da se u tom periodu života upravo tako osećao i da je Gvido zapravo njegov alter ego. Možda mu i možemo poverovati na reč, izuzev što ga demantuje jedna „sitnica“. Baš ured kreativne krize – za Osam i po dobija trećeg Oskara. Jungove seminalne ideje o animi i animusu, kao i arhetipovi i kolektivno nesvesno obeležiće ovaj ciklus njegovog stvaralaštva.

Čekajući Irca: Dobri duh loših momaka – Martin Skorseze

Nije, razume se, uputno raspravljati o ukusima, ali svakako najvoljeniji, možda i najnežniji Felinijev film Amarkord (Sećam se) definitivno će ga postaviti među besmrtnike.

I to ne zato što mu je doneo i četvrtog Oskara, to je već prešlo u rutinu, već zato što je reč o fantazmagoriji i nostalgičnoj priči o odrastanju u malom selu na obali mora tridesetih godina prošlog veka. Kroz urnebesno humorne i isto toliko poetične epizode iz života stanovnika sela, Felini nam dočarava mučninu bitisanja u vreme već vladajućeg fašizma i njegovog saputnika klerikalizma, obračunavajući se usput s malograđanštinom, ljubomorom na tuđi uspeh, ali i ne zaboravljajući magiju života. Zato se Federiko toliko dramatično razlikovao od svojih uglavnom mračnih kolega. Maštom dečaka kroz čitavu karijeru slavio je život, bio je otelotvorenje najlepših fantazija, nadilazeći normirane okvire filma.

Sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma

To što mu je Holivud nekoliko puta položio crveni tepih pred noge, pozivajući ga da snima u Americi, geniju ništa nije značilo. Odbio je svaki put, ostajući dosledan Rimu i Riminiju kao prvim i jedinim ishodištima svoje inspiracije.

Za kraj – Felini je dugo za života bio popularniji od svojih filmova, glumaca koji su u njima igrali, čak popularniji i od sebe kao režisera. Jer čak iako nikada niste pogledali nijedan njegov film, sigurno ste čuli njegovo ime. I u nekoj urnebesnoj ili apsurdnoj situaciji ćete reći: „Ovo je za Felinija.“

The post Felinijev vek: U slavu slatkog života appeared first on 42 magazin.