Priznajem, oduvek su mi se dopadale maske. Svejedno da li su to bile damske maske sa balova iz 15. veka, venecijanske koje su postale svojevrstan simbol italijanske kulture, odmetničke sa Divljeg zapada, maske Anonimusa koje je proslavio pokret Okupirajmo Volstrit ili ona Džokera, koju su koliko pre nekoliko meseci nosili demonstranti od  Bejruta, Bagdada i Hongkonga do Santjaga. Nebitno dakle, da li su kao mletačke, misteriozne imale simboliku jednakosti, brisale granice između bogatih i siromašnih i bile korisno pokriće za poroke i promiskuitet. Nevažno da li su kao kod pokreta Okupirajmo Volstrit bile reakcija na uvođenje „socijalizma za bogate“ – poretka u kome je sistem štitio povlašćene čak i ako su kriminalci ili su kao u slučaju Džokera bile podsetnik svih naših potrošenih revolucija.

Kineski dizajneri su 2015. u Parizu predstavili prve maske. Pevačica Bili Ajliš nosila je preko lica Gucci maramu na dodeli nagrada Grammy. Pandemija je izazvala pravu epidemiju slavnih lica prekrivenih maskama najrazličitijih desena i kreatora, a italijanski digitalni magazin NSS opisao ih je kao prvi „obavezni“ dodatak koji je u skladu sa 21. vekom

I tako, sve do pojave virusa korona. Mučninu sam osetio već prvih dana kada je sva ta tirkizna i bela hirurgija svesti preplavila ulice, prodavnice, pa čak i stanove. Detektovao sam ih kao simbol opšte konfuzije i straha, dezinformacija, poluistina, anksioznosti i teskobe. Maska je preko noći postala avatar virusa, simbol panike, želje da se sakrijemo i bespomoćnosti da zaista nešto promenimo. Probao sam jednu, izdržao nekih 150 metara i zaključio da su veće šanse da se ugušim pod tim parčetom gaze nego što su potencijalni izgledi da virus dođe po mene. Dodatnu averziju razvio sam kad sam ispred zgrade u kojoj stanujem video tipa sa vojničkom maskom. Izgledao je kao da je dezerter iz Velikog rata koji je upravo utekao s Marne od bojnih otrova. Opet, razumeo sam prekorne i prezirne poglede na ulici i prodavnici, ljudi na koncu imaju pravo na strah, moj problem je što ne razumem ozbiljnost situacije.

A onda je jednog dana aristokratsko bledilo beogradskih ulica počelo da pokazuje blagi osip. Desilo se slučajno, u supermarketu sam video sredovečnu gospođu sa priručno skrojenom maskom Hello Kitty. Očigledno, pozajmljena tkanina od prerasle ćerke, zatim su se ukazali cvetovi, medvedi, čak i jedan jazavičar ispred Maxija koji je imao prikladno skrojenu crnu masku, pa rekao bih Zoroa, koja je savršeno prianjala uz šiljastu glavicu i njušku. Konačno, simpatije sam povratio kada sam se mimoišao s mladim parom savršeno uklopljene odeće, maštovitih maski i sunčanih naočara. I da se razumemo, nije reč samo o potrebi da se ljudi zaštite – bile su to poruke vlastima koje nam bezočno poručuju da je prirodno da verujemo njihovim rečima umesto sopstvenim očima, i još više, potreba da u nenormalnim vremenima sačuvamo zrno racija. Ako baš hoćete, bila je to parola da imidž ne trpi kompromise.

Modna industrija nepogrešivo je prepoznala puls ulice, ako hoćete životnu potrebu, a modne kuće Chanel i Fendi predstavile su svoje modele na revijama. I ne samo to, prve donacije za borbu protiv pandemije stigle su baš od proizvođača luksuzne robe

Ima nečeg jezivog u činjenici da je ono što je zadesilo Evropu, a pogotovu Italiju, buknulo baš u toku Milanske nedelje mode, kada je ogroman broj ljudi u tih sedam dana prodefilovao praktično kroz jednu tačku. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je to razlog što je Italija postala središte onoga što će prodrmati čitav svet, ali je svakako bio signal modnim kompanijama. Nije trebalo mnogo, bilo je očekivano i nije prvi put, modna industrija nepogrešivo je prepoznala puls ulice, ako hoćete životnu potrebu, a modne kuće Chanel i Fendi predstavile su svoje modele na revijama. I ne samo to, prve donacije za borbu protiv pandemije stigle su baš od proizvođača luksuzne robe. Tako je LVMH, asocijacija brendova čiji su osnivači Luj Viton i Moet, već u februaru donirala Crvenom krstu Kine više od dva miliona dolara. Bio je to početak, slično su učinili i drugi „teškaši“ modnog sveta – Prada je donirala respiratore bolnicama u Milanu, Bvlgari je izdvojio novac za kupovinu mikroskopske opreme neophodne za proučavanje virusa, a Đorđo Armani je dao skoro milion i po dolara bolnicama u Rimu i Milanu.

Nije da je maska kao modni aksesoar prvi put viđena baš u ovo nedoba, ali kao nekakvo predskazanje upravo su kineski dizajneri 2015. u Parizu predstavili prve maske. Pevačica Bili Ajliš nosila je preko lica Gucci maramu na dodeli nagrada Grammy. Pandemija je izazvala pravu epidemiju slavnih lica prekrivenih maskama najrazličitijih desena i kreatora, a italijanski digitalni magazin NSS opisao ih je kao prvi „obavezni“ dodatak koji je u skladu sa 21. vekom.

U supermarketu video sam sredovečnu gospođu sa priručno skrojenom maskom Hello Kitty. Zatim su se ukazali cvetovi, medvedi, čak i jedan jazavičar ispred Maxija koji je imao prikladno skrojenu crnu masku, pa rekao bih Zoroa

I mora se priznati da je ovaj magazin u pravu. Ako smo se već sakrili i otuđili iza lažnih profila na društvenim mrežama, brižljivo negujući kulturu straha od svakodnevice bolesti ili kriminala, za očekivati je bilo i da sakrijemo najizloženiji i najvidljiviji deo sopstvenih bića. Makar i zbog iluzije da će nas maska zaštiti mnogo više od sveta nego od virusa. Jednostavno je, on se pojavio kao sezonski radnik koji bi nešto da ukrade kad okrenemo leđa i nestaće čim obuzdamo paniku.

A maske, maske će ostati. Valjda kao znak brige i za druge, simbol solidarnosti, svedočanstvo vremena kojim ćemo jednom objašnjavati sopstvenu istoriju.

Do tada, stvari stoje kao i sa svakom drugom deficitarnom robom. Što ih je manje, to su traženije. Valjda ću negde iskopati jednu. Samo da ne bude hirurška.

The post Moda u doba pandemije: Kad je svaki dan maskenbal appeared first on 42 magazin.

Pomalo paradoksalno, iako na prvi pogled sušte suprotnosti, vojska i moda su već vekovima nerazdvojni partneri koji se neprestano prepliću, utiču jedna na drugu i kreiraju dominante trendove, posebno od završetka Drugog svetskog rata. Uostalom, ako vam to deluje pomalo čudno, zapitajte se koliko ljudi u svom okruženju poznajte a da nemaju kargo pantalone, vojničke čizme, vijetnamku, parku, spitfajerku (pilotska jakna) – možda neku od njenih varijacija ili makar neki kamuflažni detalj… U socijalnom smislu i moda i vojska imaju jasnu hijerarhiju, strategiju i filozofiju, teže uniformnosti s jasnim obeležjima pripadnosti i prepoznatljivosti.

Vraćajući se unatrag u istoriju, mogli bismo ići čak do pred kraj 17. veka i uzeti kao graničnik 1693. godinu, kada je švedski kralj Karl XI objavio zvanični zakonik o odevanju i obuvanju vojske. Ali za ovih nekoliko vekova vojna odeća, koja je dugo tretirana kao odora za sirotinju i kriminalce, i u estetskom i u društvenom smislu doživela je toliko promena, pa bismo kao relevant reper o njenom uticaju na ono što danas podrazumevamo pod modom ipak pre mogli uzeti upravo svetske ratove u 20. veku, koji su temeljno promenili lice ove industrije. Ako smo nekada i mogli da kažemo da su uniforme jasno pozicionirale njenog nosioca unutar određene grupe, dajući mu određeno mesto u hijerarhiji, onda moramo konstatovati da je militari stil sada opšteprihvaćeni pojam, koji se ne vezuje za rat, niti njegovog nosioca ideološki određuje. Naprosto, stvari su se kretale tako da je forma postala bitnija od prvobitne namene da se vojnik oseća udobno, da mu je toplo i lako se kreće u svojoj odori.

Planetarnu popularnost i upliv vojnih linija u modnu industriju doneo je Vijetnamski rat. To se posebno odnosi na jaknu M65 – kod nas poznatu i kao vijetnamka, koja je postala obeležje antiratnih aktivista

Luj-Fransoa Kartije kreirao je model sata za tenkiste i njegov prototip poklonio američkom generalu Džou Peršingu

Ali, kako smo već konstatovali, nakon krzna i glamura bel epoka, sivilo Velikog rata i ogromni ljudski gubici uticali su i na modu. Žene, prinuđene da rade muške poslove, skratile su suknje tik ispod kolena, sako je počeo da podseća na uniformu, boje su postale zagasite upravo zbog velikog broja žrtava. Pod uticajem Prvog svetskog rata stvarala je i Koko Šanel. Njen naum je bio da žena ostane i dalje elegantna, bez obzira na to što su u novonastaloj situaciji morale da se late muških poslova. Zato je osmislila posebnu liniju koja je podsećala na mušku sportsku odeću s jasno naglašenim detaljima uniformnosti. A tokom Velikog rata – 1917. Luj-Fransoa Kartije kreirao je model sata za tenkiste i njegov prototip poklonio američkom generalu Džou Peršingu, koji je predvodio ekspedicione snage u Prvom svetskom ratu.

Koju ste političku opciju obukli danas?

Ipak, masovnu upotrebu u modi uniformi je obezbedio Drugi svetski rat. Prve kargo pantalone koje su imale jedan džep na butini i jedan napred nosilo je britansko vojno osoblje potkraj tridesetih godina prošlog veka, kada je postalo jasno da je globalni sukob neizbežan. Trag fenomena masovne upotrebe vojne odeće vodi do bitnika – Alena Ginsberga, Džeka Keruaka, Vilijama Berouza – koji su poslovično dekintirani najjeftinije a najkvalitetnije mogli da se oblače kupujući kod Armije spasa, u prodavnicama vojnih viškova. Osim toga, reč je o generaciji koja je Drugi svetski rat i Korejski rat videla direktno iz rova i kojoj je vojnička jakna postala veteransko obeležje i statusni simbol.

Danas, koliko god pojavu miitari stila posmatrali kao deo urbanog imidža, ona je i odraz ubrzanog vremena u kome živimo. Jednostavno je, u džepove kargo pantalona i pilotske jakne staje sve što vam je potrebno – od mobilnog telefona, preko pasoša i novčanika s kreditnim karticama, do hrane

Ali kada već govorimo o zagrljaju mode i vojske, upravo Drugi svetski rat otkriva i mračne strane ove simbioze. Nije tajna da je krojač iz Mecingena Hugo Bos radio uniforme za jedinice Hitlerovog Vermahta i zloglasne SS odrede. Problem je, međutim, što Bos nije bio motivisan samo materijalnom dobiti kada je pristupao Nacionalsocijalističkoj partiji, već što je i svojim uverenjima naginjao nakaznoj ideologiji.

To što je nakon rata utvrđena njegovu povezanost s nacistima nije značilo i zabranu rada. Sam Bos nije doživeo procvat svoje firme (umro je 1948), koja se šezdesetih okrenula uglavnom proizvodnji odela i postala jedan od najuticajnijih modnih brendova. Iako kompanija odavno nema veze s Bosom jer je porodica firmu prodala, sadašnji vlasnici su pre nekoliko godina morali da odgovaraju na neprijatna pitanja i objašnjavaju da je to sada brend s „potpuno drugim licem“. Ali to je bila cena odluke da se zadrži ime njenog osnivača. Takođe, ako je verovati Halu Voganu i njegovim navodima u knjizi Spavati s neprijateljem: Tajni rat Koko Šanel, slavna kreatorka bila je antisemita, homofob i aktivno je sarađivala s nacistima tokom okupacije Pariza.

Koko Šanel

Još jedna knjiga – Luj Viton: Francuska saga, beleži da je modna kuća imala jake veze s Višijevskim režimom i maršalom Filipom Petenom. Prema tim tvrdnjama, najstariji sin Luja Vitona, Anri, navodno je bio čest gost kafea koji je držao Gestapo.

Cigareta – dinamit u temeljima njihovog sveta

Bacajući opet pogled preko ramena u prošlost, nepobitno je da je planetarnu popularnost i upliv vojnih linija u modnu industriju doneo Vijetnamski rat. To se posebno odnosi na jaknu M65 – kod nas poznatu i kao vijetnamka, iako su američki vojnici u močvarnim i toplim predelima jugoistočne Azije nosili kraću i mnogo tanju varijantu ove jakne.

U svakom slučaju, ona je postala obeležje antiratnih aktivista. Hipi generacija navlačila je ovu jaknu u njenim najrazličitijim varijantama kako bi izrazila politički stav i solidarnost s veteranima. Jednostavno, ona je postala demonstracija nekonformističkog pobunjenog stava, a nasleđivale su je generacije istog političkog opredeljenja. Za ovo razdoblje možemo vezati i fenomen kampovanja, a s obzirom na to da je vojska najveća kamperska organizacija, nije bilo ničeg prirodnijeg da oprema i odeća barem nalikuju vojničkoj. U svakom slučaju, javno razobličavanje tabua, nadolazeći feminizam i pojava hipika rezultirali su opštim prihvatanjem odeće inspirisane uniformom.

S druge strane, poznate kuće visoke mode poput Toma Forda i pomenutog Luja Vitona, shvatajući da se militari izgled spušta među mase, upravo tih šezdesetih – prve su inspiraciju pronašle u vojnoj estetici. Odeća, modni dodaci, nakit, printovi imali su vojničke elemente. Ostaće zabeleženo i da je uniforma britanskog vojnika u Indiji u 19. veku poslužila kao inspiracija Ivu Sen-Loranu za kolekciju iz 1968. godine.

Iv Sen-Loran, 1968.

Pod uticajem Prvog svetskog rata stvarala je i Koko Šanel. Njen naum je bio da žena ostane i dalje elegantna, bez obzira na to što su u novonastaloj situaciji morale da se late muških poslova. Zato je osmislila posebnu liniju koja je podsećala na mušku sportsku odeću s jasno naglašenim detaljima uniformnosti

Danas, koliko god pojavu miitari stila posmatrali kao deo urbanog imidža, ona je jednostavno i odraz ubrzanog vremena u kome živimo. Jednostavno je, u džepove kargo pantalona i pilotske jakne staje sve što vam je potrebno – od mobilnog telefona, preko pasoša i novčanika s kreditnim karticama, do hrane. Može biti da naša vremena sliče ratnim, možda postajemo moderni nomadi svesni da opstanak zavisi od sposobnosti da se brzo krećemo i prilagođavamo svakodnevnim promenama, ili možda ipak neformalnom odećom baš kao pre pedeset godinama izražavamo politički stav, neslaganje ili makar odbijanje da se utopimo u globalizovanu bezobličnu masu.

Da li je priča o Klubu 27 samo mit ili ipak nije?

Kako god posmatrali stvari, odeća je oduvek bila vizuelni rečnik individue. Ona komunicira i šalje poruke, čak i onda kada samo želimo da obučemo nešto udobno i praktično. Ili kako to kaže Alison Luri, američka književnica i dobitnica Pulicerove nagrade, neformalna odeća je kao neformalni govor. Štaviše, može se tretirati i kao sleng. Baš kao i govoru, značenje odeće zavisi i od okolnosti u kojima se nosi. A vojnički stil, baš kao i vojnički život, prepun je avanture i opasnosti.

The post Vojska i moda: Uniformisanje individue appeared first on 42 magazin.