Za sve ljubitelje fanka, džeza i soula Petar Zorkić je pravo osveženje na našoj sceni. Multiinstrumentalista iz Beograda sa upečatljivom odevnim predmetom – kariranim pantalonama – deli sa nama iskrenu emociju kroz svoj prevenac Come With Me.

Za njega je muzika jako jednostavna i plemenita, a šta smo još od njega saznali, pročitajte u nastavku.

 Iako si dugo na sceni, nekako mi se čini da ne zna puno ljudi za tvoje talente – sviraš gitaru, bas gitaru, perkusije, komponuješ i pevaš. Gde si se do sada skrivao?
Prvu svoju pesmu sam napisao… sada već ima petnaest godina. Tada sam svirao sa svojim prvim (srednjoškolskim) bendom koji se zvao Maron Sho. Tada sam počeo da ispitujem svoj muzički senzibilitet i da razmenjujem ideje u devetočlanoj ekipi. To je bilo baš zabavno i vrlo korisno iskustvo na samom početku sazrevanja. Nastupali smo kao ludi svuda gde smo mogli, čak smo svirali i na Beer Festute 2007. godine, a nakon nekoliko godina smo se razišli u dobrom duhu i većina saboraca bavi se i dan-danas muzikom. U međuvremenu sam pisao svoje pesme koje su polako počele da se gomilaju, pa je trebalo tu gomilu ukrotiti i razvrstati.

I onda odlučio da ih snimiš i podeliš sa svetom.
Dogovorio sam se sa svojim prijateljem Karlom Testenom, inženjerom zvuka, da mi on bude glavni producent za prvih desetak pesama koje sam odlučio da snimim. Snimili smo ih u studiju kod divnih ljudi iz Del Arno Banda. Snimio sam vokale, gitare i bas gitare, bubnjeve je snimio Peđa Milutinović, duvačke sekcije Miloš Nikolić, a perkusije Marko Louis. Usledile su određene životne okolnosti koje najčešće naiđu neplanirano, pa sam čitav snimljen i gotov album stavio ad acta. Nakon nekog vremena počeo sam da pravim nove pesme, koje su vremenom sazrevale zajedno sa onim starim i počeo sam da uviđam da zapravo imam jednu celinu koja je samo moja, autentična. U međuvremenu, počeo sam da sarađujem sa Markom Louisom, Božom Vrećom, Danijelom Kajmakoskim, Ronom Holsijem… radio sam aražmane, tekstove, pisao muziku itd. Upoznao neke divne ljude, sa kojima sad sarađujem i sa kojima osim bine delim i nedoumice, dileme, životne probleme, ali i sreću. Ponosno mogu da kažem da imam privilegiju da radim sa ljudima koji su potpuno oslobođeni sujete, ljubomore, zavisti i svih onih pošasti koje umeju svaku umetnost da uguše. Mislim da su pesme zrele da ugledaju svetlost dana i sada ću izbacivati singlove, koji će biti krunisani albumom u izdanju Mascom Recordsa, a potom ću sa mojim divnim prijateljima iz benda da se spremam za nastupe.

Sa kojim instrumentom se najbolje osećaš na sceni, ako je moguće izdvojiti neki? Ili pak voliš da se nađeš na sceni za mikrofonom?Moram reći da je jednako uzbudljivo i magično i svirati i pevati. Bitno je pružiti publici radost i sreću, tačnije podeliti sa njima sve to. Nikako folirati se ili pokušavati biti neko drugi, jer se to oseti i onda sve gubi smisao. Muzika je veoma jednostavna i plemenita sama po sebi. Nego mi kao vrsta volimo sve da zakomplikujemo i da se pitamo suvišna pitanja…

Reci nam nešto više o saradnji sa Markom Louisom.
Marka sam upoznao preko zajedničkog prijatelja Miloša Nikolića, našeg bisera među trubačima. On mi je najpre snimio perkusije u prvom kontingentu pesama, koje će tek da ugledaju svetlost dana. Ubrzo smo počeli sa se družimo i tako došli na ideju da pre nego što otputujemo u Berlin sa našim suprugama, snimimo neke zajedničke pesme. Za nepuna dva dana snimili smo sedam ili osam pesama, napisali tekstove, aranžmane, napravili omot za CD, narezali diskove… Sledeća scena je bila – nas dvojica na ulicama Berlina sviramo našu muziku snimljenu pre desetak dana i prodajemo diskove (smeh), to je bio više eksperiment i želja da iskusimo uličnu svirku u jednoj ozbiljnoj metropoli u kojoj je kultura ulične svirke vrlo razvijena. Na taj način smo se još više povezali i počeli da radimo zajedno po povratku u Beograd. Usledilo je snimanje Markovog prvog albuma Shine On Me, za koji smo zajedno pisali muziku, aranžmane i tekstove. Potom smo radili neke moje nove pesme u koje spada i aktuelni singl Come With Mei još neke pesme koje ću uskoro prezentovati, zatim smo radili na Markovom drugom albumu, počeli zajedno da radimo muziku i za druge izvođače. Divno smo se ukapirali nas dvojica i u muzičkom i u ljudskom smislu, iako se nekad žanrovski ne poklapamo, što zapravo može biti veliki plus. Lepo funkcionišemo i podržavamo se. Nastavljamo da radimo nove stvari jer smo obojica i gladni muzike i željni kvalitetne saradnje i međusobne i sa drugim kolegama.

Singl Bamboo Soup, za koji potpisuješ muziku, tekst, aranžman, vokale, gitaru, bas gitaru, scenario… Odakle inspiracija? Da li možda dolazi od tvoje lepše polovine, supruge, koja je uz tebe glavni akter spota?
Moja supruga Tijana i ja volimo da kuvamo, odatle i ideja za ovu pesmu. Često razmenjujemo recepte, ali ima i nekih recepata koje jedno drugom ne odajemo namerno, kako bi iznenađenje bilo veće. Jedan od recepata koje ona ima u rukavu je i supa od bambusa, s tim što sam uspeo od nje da iskamčim recept da bih mogao da napišem pesmu. Dakle, nisam zloupotrebio informaciju, naprotiv. Zbog toga smo se i dogovorili da ona u spotu kuva supu koju inače fantastično pravi. Singl Bamboo Soupsamostalno sam izbacio prošle godine, ali će uskoro ova pesma biti zvanično objavljena kao singl, takođe pod etiketom Mascom Recordsa, a režiju spota potpisuje moj prijatelj i saradnik Dragan Jereminov.

Da li bi sa nama podelio recept za supu od bambusa?
Naravno.

(Recept za supu od bambusa možete pročitati u petak 22. juna u našoj rubrici Vikend-receptJ)

Čula sam da ti od muzičara najviše prija Sting. Zašto? I koja njegova numera u tebi pokreće najlepšu emociju – ljubav?
Po mom mišljenju, Sting ima vrlo lepo izbalansiranu sirovost (koju je pokazao još u svom periodu punk-reggae izraza sa bendom Police) sa nekom strpljivošću i mudrošću koju je kasnije ovaplotio u pesmama kada je otpočeo solo priču, a u kojima ima puno popa, bluza, čak i soula i nekih džezi momenata. Čini mi se da je uvek veoma iskreno (i maestralno) pripovedao o ljubavi i socijalnim prilikama, iz čega možemo izvući zaključak da je on samo jedan običan čovek. Da mu je život pun uspona i padova i da on ta svoja iskustva nesebično deli sa ljudima. Pored toga, uvek voli da eksperimentiše sa najrazličitijim muzičarima i da od njih uvek nešto novo nauči, što i sam voli da kaže. On je tip koji je pun iznenađenja, zato me uvek iznova intrigira. Teško mi je da se odlučim za jednu njegovu pesmu koja ume da me udari u glavu. Ali bi možda prva među jednakima bila jedna stvar koja je manje poznata široj publici – I Was Brought to My Sensessa albuma Mercury Falling. Ona je savršen etalon za balans o kome pričam – balans je kod muzičara i uopšte u muzici veoma potreban, kao i u životu.

Voliš da budeš okružen knjigama. Omiljena knjiga ili omiljene knjige?
Veoma mi je teško da nađem favorite među knjigama, filmovima i u muzici, tačnije ne trudim se nikad da ih konkretno odredim jer se neprestano iznenađujem novim sjajnim delima i ljudima. Mogu da kažem da volim Kiša, Sartra, Selindžera, Kamija, Hesea i još mnogo drugih… ima puno knjiga koje sam pročitao, ali ima još više knjiga koje treba da pročitam. Nedavno sam završio Tai Gorana Gocića – fantastična knjiga. Roman prvenac mog prijatelja, basiste Dušana Bogovića Gerija Višak životaje takođe fenomenalan. Trenutno završavam roman Pod gorom maslinovom, takođe prvenac mog prijatelja, slikara Luke Tripkovića, a potom prelazim na Irvina Jaloma.

S obzirom na to da voliš karirane pantalone i da ti je u njima najudobnije, od kog materijala i koje boje moraju biti u kombinaciji da bi bile savršene? I odakle ta ljubav prema kariranom?
Odrastao sam u porodici u kojoj su boje i oblici, isto koliko i reči, bile najviše zastupljene, a ja sam dodao audio-efekat u kuću. Verovatno mi je spontano došlo da još u gimnaziji počnem da nosim karirane pantalone, koje mnogi nazivaju i pidžamom. Te pantalone su mi uvek bile lagodne za nošenje, a vremenom sam počeo da ih skupljam jer su mi kombinacije boja tih pantalona, koje su se pojavljivale u buticima, postajale sve zanimljivije. Moram priznati da su mi vremenom karirane pantalone postale oličenje neke slobode, pored pomenute lagodnosti. Takođe, nigde ne piše da su takve pantalone predviđene samo za spavanje, što je opšte uvreženo mišljenje, pa me neretko ljudi u šali pitaju da li sam tek ustao iz kreveta kad se pojavim u njima. Naravno da su najudobnije pamučne, hehe…

Tvoj novi singl Come With Me pojavio se u perfektnom trenutku – proleće, sunce, kada sve odiše ljubavlju i seksom. I za ovu pesmu potpisuješ muziku, aranžman, tekst, vokale, gitaru i bas gitaru. A nas zanima ko je njena muza, kome je pesma posvećena? Gde bi voleo da se izgubiš sa svojom ljubavi i da se nikada ne vratite (Come with me my love let’s get lost and never come back)?
Moja muza je svakako moja supruga i ona me dosta inspiriše kada pišem pesme, u to nema sumnje. Međutim, tema pesme Come With Memože da se odnosi na bilo koje dvoje ljudi koji prosto žele da se otisnu daleko, ka nekom horizontu i da se u tom odlasku i perpetualnom putovanju nikada ne vrate na tačku sa koje su krenuli. To je ujedno i metafora koja govori da odnos između dve osobe mora neprestano da se gradi, unapređuje, da se prelaze nove granice, da se rešavaju problemi, da se uživa u međusobnom prisustvu i da se postavljaju novi zajednički izazovi.

Kada kažem da se izgubimo i nikada ne vratimo… to su predeli koji će tek biti otkriveni, mahom nepoznati i neisplanirani, baš zato i hoćemo da se izgubimo. Da li je to voda, zemlja, more, planina, vazduh, lebdenje ili letenje ili seksualna ekstaza sama po sebi – nije važno, ali bitna je neizvesnost i zajedničko istraživanje nepoznatog.

Ti se potpisuješ kao scenarista spota, odakle ideja, inspiracija…? Prostor u kome je snimljen spot je pored studija, moj drugi prostor za rad, ali istovremeno i za dokolicu. U njemu pravim pesme, organizujem probe (ako nisam u studiju) sa ekipom sa kojom sviram, čitam, gledam filmove, slušam ploče i širokih ruku dočekujem goste. Zato sam i insistirao da ceo ovaj ambijent koji me svakodnevno inspiriše bude ovekovečen kamerom i propraćen prvim zvaničnim singlom. Veoma sam se udobno i zadovoljno osećao tokom snimanja. Moj prijatelj Dragan Jereminov režirao je i snimao spot, a s obzirom na to da mi sarađujemo već duže vreme i odlično se razumemo i slažemo, zaista je bilo uživanje raditi tokom celog procesa snimanja.

I za kraj, šta radiš kada dođeš kući posle napornog rada u studiju?Nema pravila. Nekad dođem mrtav umoran, naročito ako zaglavim do kasno, pa se samo srušim u krevet. Nekada sam pod utiskom posla koji sam obavio u studiju, pa kod kuće nastavim da razrađujem melodije, tekstove, ideje, zapisujem deonice za neki instrument itd. Ali dešava se i da napravim neku klopu i pustim da me film ili knjiga uspavaju.

The post Petar Zorkić: Najvažniji sastojak muzike, baš kao i života, jeste balans appeared first on 42 magazin.

Promociju albuma Beskraj za medije i prijatelje Marko Stojanović Louis održaće 20. aprila u UK Parobrod, gde će biti priređena i audio-vizuelna postavka 12 fotografija sa tekstovima pesama, ali sa kojih se mogu i odslušati numere. Ova informacija je važna, kako nam je rekao Marko, za širu publiku koja će moći već dva dana nakon promocije da presluša nov materijal, uglavnom duete na njegovom drugom solo albumu koji je podržao SOKOJ i Lampshade Media. A da ništa nije slučajno, pa ni ovaj datum, potvrdio mi je svestrani umetnik koji je odrastao na džezu, soulu, zvuku Crnog kontinenta, ali i pod uticajem balkanske i romske muzike, za šta je zaslužan njegov otac, veliki Louis.

Moj omiljeni datum je 25. i uvek sam gledao da to bude datum kada izlaze nove stvari – moj prvi singl izašao je 25. aprila, a solo album 25. maja. Ovoga puta nisam uspeo da uklopim, ali sviđa mi se i ovaj broj – 20. 4. Album Beskraj radio sam aktivno godinu dana, neke pesme bile su započete pre pet, šest godina i stajale su u fioci, a sada su zaživele.

Specifičnost novog albuma su dueti.
Ceo album ima 11 pesama, i od toga su devet dueti, a interesantno je to da je u pitanju internacionalna postavka muzičara. Neki od njih su zvučna imena, a neki nisu tako poznati, ali su sjajni muzičari. Recimo, jedan od  njih iz Bosne i Hercegovine je Adnan Šaran iz grupe Skroz, genijalac, čovek koji stvara poeziju, napisao je tekst za dve pesme, a jednu smo otpevali zajedno. Zatim tu je Božo Vrećo, pesma Pašana izašla je u junu. Sa Božom imam sjajnu saradnju, nastupamo zajedno, producirao sam deo njegovog albuma Pandora.

Božo je postao jedna od najvećih zvezda regiona. Svako ko je radio sa njim kaže da je fascinantan, da ima neverovatnu energiju. Kakvi su tvoji utisci?
Mislim, ja ga nekako drugačije gledam jer smo postali mnogo dobri prijatelji, bukvalno mi smo kao braća, čujemo se svaki drugi dan. On je divan čovek, to što se vidi na TV kako se oblači i kako se ponaša ništa nije fejk, to je on, kako priča i kada ga vidiš u haljini, što je za neke ljude u  regionu možda malo agresivno, malo i prepotentno, buntovnički… Ali ne, to je on, njegov stil, najiskrenije radi svoju muziku, piše svoje tekstove koji zvuče kao da su iz nekog drugog veka, pravi svoju garderobu, slika slike… Imaće svoju prvu izložbu. Jedan potpuni umetnik. I mnogo mi je drago da smo našli ne samo umetnički zajedničku tačku već i prijateljsku.

Ta atmosfera se može osetiti i u spotu za pesmu Pašana?
Jeste. Pesma Pašana nastala je tako što mi ju je on otpevao preko Skypea. Ja sam je snimio i od toga napravio aranžman. A snimanje spota trajalo je od četiri ujutro do zalaska sunca. Hodali smo po Sarajevu i Mostaru i smejali smo se, sijali smo od pozitivne energije. Pored Pašane, uradili smo i pesmu Pandora, koja je i naslovna pesma njegovog albuma. To je moj fazon, moja muzika uz koji sam ja odrastao, soul muzika, muzika koju su pevali i izvodili crnci, Afrikanci, zatim Amerikanci džez, fank, soul, i to je nekako najviše uticalo na moje pevanje. Ceo život to sam najviše voleo, pogotovo muške vokale soul pevača, i to je, da kažem, na mene najviše uticalo. S druge strane, taj balkanski pečat, pogotovo orijentalni motivi, kad čujem taj melos, indijsku frulu, našu trubu, bugarski kaval, ja se istopim.

Ono što je kod tebe najupečatljivije jeste spoj nespojivog.
Kada je izašao prethodni singl, koji će takođe biti na ovom albumu, Pada noć koji sam radio u duetu  sa indijskom pevačicom Tanu Saksenom, pojavili su se napisi u medijima o tome kako spajam nespojivo. To je jedan od razloga zašto se ovaj album zove Beskraj. Radna verzija albuma bila je Bezgranično jer mislim da su ograničenosti samo u ljudskim glavama, dok u muzici ne postoje granice. Ja prelazim geografske granice, ali, što je još bitnije, one u glavama. Na albumu se nalazi i duet sa Vasilom Hadžimanovim, to je obrada pesme moga oca Doviđenja po tekstu Sergeja Jasenjina, njegovo oproštajno pismo, i za mene to je jedna od najtužnijih i najlepših pesama. Kada smo već na teritoriji Makedonije, hteo bih da najavim još jednu pesmu Cveće safranovo iz Mokranjčevih rukoveti. Moj otac je ovu numeru takođe obradio ’85. godine, a ja sam je sada uradio zajedno sa Vlatkom Stefanovskim. Meni je lično ova pesma možda najjača i najemotivnija na albumu.

Ako se baviš umetnošću zbog para, onda zaboravi

Interesantan je podatak da si sarađivao i sa jednim bugarskim reperom?
Da, njegovo ime je Borislav Dimitrov Bobo. On je polu-Afrikanac i polu-Bugarin. Kada budete čuli pesmu Mreža i njegov bugarski jezik na afrički način, biće vam sve jasno. Ta pesma je dugo tražila svoj put i slučajno se desio naš spoj dok sam radio prateće vokale za pesmu za Eurosong. Tekstualno, uostalom kao i većina pesama sa albuma, nije na prvu loptu.

Tu je i jedna naša mlada pevačica koja je studirala solo pevanje na Berkleeiju?
Da, to je Aleksandra Denda, koja je orijentisana više na etno-pevanje. Upoznao sam je na jednoj kreativnoj radionici, gde smo eksperimentisali da otpevamo nešto na jeziku koji ne postoji. I tako je nastala pesma Ovaj grad, jako mistična pesma. Setio sam se nje i pozvao je da otpeva na jeziku koji ne postoji. Pored toga, još jedan atipičan duet na poznatu pesmu Đelem đelem nastao je sa riđim Jermeninom poreklom iz Iraka, koji izgleda kao Boris Becker. Violinista koji je muziku studirao na Berkleeju, a živi u Bostonu. Veliki autor, koji spaja orijentalnu indijsku i jermensku muziku sa klasičnom. Odmah sam se zaljubio u njegov ton i kontaktirao sa njim.

Dok mi nabrajaš sve te neverovatne ljude koji u svojoj muzici imaju dosta tradicionalnih i etno momenata, interesuje me kako ova mlada, instagramska publika prihvata ovakve muzičke eksperimente?
Meni je uvek izazov da, kada nešto novo izbacim, to dođe do što više ljudi. Imam utisak da svi dobro prihvataju moju muziku i drago mi je da mogu da kažem da se krug oko mog brenda sve više širi. Najvažnije u svemu jeste da radim ono što volim, a ne da bi to neko voleo.

Možda ti naruku ide i trend koji su marketinški stručnjaci nazvali industrijom nostalgije, koja je bazirana na stvarima iz prošlosti koje bude lepa sećanja i emocije?
Ne opterećujem se tim. Može da se zove industrija nostalgije ili nemamo više ideja.  Ha, ha, ha. Šalim se. Naravno, drago mi je da je tako. I ja lično volim retro, nostalgično… Da li je to podsvest kojoj je nametnuta marketiška strategija ili energičnija obrada starih stvari, nebitno je.

Kad čujem taj balkanski i orijentalni melos, indijsku frulu, našu trubu, bugarski kaval, ja se istopim

S tim u vezi prosto se nameće spoj tvog oca Louisa i tebe. Da li si namerno ostavio njegov nadimak kao znak prepoznatljivosti?
Iako mnogi misle da sam namerno ostavio ime Louis kako bi me povezivalo s ocem i da bih lakše došao do popularnosti,  to nije tačno. Moje puno ime u ličnoj karti je Marko Stojanović Louis. I dok sam živeo u Nemačkoj, svi su me zvali Marko Louis. Nema veze s tim da želim da se ne ugase sećanja na mog oca, već je to moje prezime. Devedesetih, u vreme rata na bivšim jugoslovenskim prostorima, imao sam problem u Nemačkoj jer je na vratima stajao natpis Stojanović Louis, pa su nam neki ogorčeni ljudi ostavljali smeće na pragu. Svašta smo preživeli i na kraju je ostalo Marko Louis.

Deca poznatih uglavnom imaju slične probleme. Na početku im je možda lakše da uz poznato ime oca ili majke uđu u svet slavnih, ali kasnije moraju silno da se potrude da dokažu da imaju svoj profesionalni put. Šta ti kažeš na to?
Opet, nemam to opterećenje. Kada sam došao iz Nemačke da živim ovde i da studiram, nisam imao od čega da živim i meni je poslednje bilo da tražim od mojih roditelja novac,  bilo mi je važno da nađem da li posao, da li bilo šta, i mene otac primi u svoj bend kao perkusionistu gde sam ja puno, puno naučio od njega i njegovih muzičara, danas mojih mnogo dobrih prijatelja. Nikad se nisam opteretio tim, mislim da najviše deca imaju problem s tim jer se sami identifikuju kao deca slavnih. Često mi se dešava da me pitaju zašto nisi rekao ko si, da smo znali… Druga pozitivna stvar što sam Louisov sin jeste da sam instrumente dobio jeftinije.

Šta planiraš posle promocije albuma?
Trebalo bi da održim koncert krajem maja ili početkom juna u Beogradu. Još uvek nemam tačan datum. A posle toga imam već šest-sedam nastupa zakazanih po muzičkim festivalima u regionu, recimo na Nišvilu, River Stageu, posvećenom Šabanu Bajramoviću, u avgustu, na Mountain Music Festu na Divčibarama i nekoliko  solističkih koncerata u regionu. Posle promocije Beskraja, moja sledeća ideja jeste da uradim nekoliko pesama na nemačkom. Ipak sam tamo proveo veći deo života i nosim trag i te kulture. Ti kad uđeš u neku radnju da kupiš banane, pored tebe je Turčin, na kasi je Albanac, a onda u kupatilu, dok pereš ruke, naletiš na Norvežanina. I pored problema sa rasizmom, tamo sam naučio šta je tolerancija i kulturološka razlika.

Umetnici često odustanu od nekog svog pravca kada zaključe da se od ljubavi ipak ne živi.
Ja ću sada citirati nekoga, na neki način, ali ne znam koga. Čuo sam rečenicu: ako se baviš poslom zbog para, onda zaboravi, pogotovo u umetnosti. A ako se baviš time iz ljubavi, onda ćeš to raditi sa velikim fokusom,  non-stop, i bićeš kvalitetan u tome, a novac će sam doći. Za razliku od Nemačke, gde pored muzike možeš u kafiću ili radnji da zaradiš hiljadu evra mesečno, ovde kao pevač, muzički producent ili sound dizajner ne možeš paralelno da radiš,  jer ne možeš vremenski da uklopiš sve obaveze i zaradiš novac koji je potreban za život. Onda je meni lakše da se u Srbiji bavim onim što volim jer nemam izbora. Ja sam ovde imigrant i ja sam srećan.

The post Marko Stojanović Louis: Moja muzika briše granice. Ja sam jedan srećan imigrant appeared first on 42 magazin.