Dalí, ukratko

Salvador Dalí rođen je 11. maja 1904. godine u Figerasu, u Španiji. Roditelji su ga još u detinjstvu ohrabrivali da se bavi umetnošću, a tu pasiju razvijao je i tokom studija na Madridskoj akademiji. Godine 1920. odlazi u Pariz, gde upoznaje Picassoa, Magrittea i Miróa, koji ga inspirišu da se bavi nadrealističkim slikarstvom. Desetak godina kasnije proslavlja se slikom Upornost sećanja – sada veoma poznatim izmišljenim pejzažom u kom se topi nekoliko časovnika. Usponom fašističkog lidera Francisca Franca u Španiji, tokom četrdesetih godina, Dalí biva izbačen iz nadrealističkog pokreta, ali ga to nipošto nije sprečilo da se i dalje bavi umetnošću. Danas, on važi za jedan od simbola ne samo nadrealističkog slikarstva već i cele Španije. Umro je u rodnom gradu 1989. godine.

Mali Dalí

Maestralni umetnik danas poznat kao Dalí zapravo se zove Salvador Felipe Jacinto Dalí i odmalena je imao podršku roditelja da se bavi umetnošću, da ne beži od svog ekcentrizma i tako osvaja svet.

Školu nije završio jer je smatrao da niko od profesora nije kompetentan da oceni njegova dela

Još kao dete upisao je školu crtanja na koledžu Colegio de Hermanos Maristas. U to vreme nije bio ozbiljan student, radije je sanjario i pažnju poklanjao posebno kreiranoj odeći ili frizurama koje su ga izdvajale iz mase. Na jednom od raspusta s porodicom putuje u Kadakes i tamo otkriva moderno slikarstvo. Kasnije te godine otac mu organizuje prvu izložbu na kojoj su bili prikazani njegovi crteži ugljem. Do 1919. učestvuje na prvoj javnoj izložbi u Opštinskom teatru grada Figerasa.

Veza između bunta i nadrealizma

Tri godine potom Dalí upisuje Akademiju San Fernando u Madridu. U tom momentu on ima 17 godina, a život u studentskom domu njegov ekscentrizam diže na nov nivo – pušta kosu, zulufe, oblači se kao engleski aristokrata s kraja 19. veka… Slikao je pod uticajem kubizma, čime je privukao pažnju kolega i profesora. Godine 1923. biva suspendovan sa akademije zbog oštrih kritika koje je upućivao profesorima i zbog organizovanja protesta protiv školske uprave. Te iste godine bio je uhapšen jer je pružao podršku separatističkom pokretu. Na akademiju se vraća tri godine kasnije, ali je ne završava jer smatra da niko od profesora nije kompetentan da oceni njegova dela.

Upornost sećanja

Ipak, školovanje nije proveo isključivo buntovnički. Upravo tamo otkrivao je razne forme umetnosti i kopirao mnoge klasične umetnike – Raphaela, Bronzina i Diega Velázqueza (od kog je usvojio i karakteristično stilizovanje brkova). Takođe, interesovao se za avangardne pokrete, za Dadu ili Antiestablišment.

Salvador Dali stilizovao je brkove po uzoru na Diega Velasqueza

Između 1926. i 1929. Dalí putuje u Pariz, gde se druži s Pablom Picassom. U tom periodu slika nekoliko radova inspirisanih upravo ovim velikim umetnikom. Upoznaje i Miróa, španskog slikara i skulptora, koji je, zajedno sa pesnikom Paulom Éluardom i slikarom Renéom Magrittom, otkrio Dalíju nadrealizam. Dotad Dalíjeva dela bila su impresionistička, futuristička i kubistička.

Dalí postaje jedan od istaknutih predstavnika nadrealizma, tvrdivši da je on sam bio umetnost

Dalíjeve slike počinju da prikazuju tri teme – čoveka i senzacije, seksualnu simboliku i ideografiju. U radu je koristio tehnike klasičnih majstora, pod uticajem renesanse, što je bilo u suprotnosti s tematikom snova, prikazima halucinacija i izmaštanih likova koji su se pojavljivali na slikama. Među mnogim umetnicima koji su ušli u svet nadrealizma Dalí postaje jedan od istaknutih predstavnika tog pokreta, tvrdivši da je on sam bio umetnost, te je tako i živeo. Tridesetih godina, kao nadrealista, počinje aktivno da se bavi ilustracijom knjiga, kao što su Faust i Život je san.

Sarađivao je i sa dizajnerkom Elsom Schiaparelli, te su zajedno kreirali čuvenu haljinu “Jastog”, 1937. godine

Dalí je opsesivno čitao Freudove teorije psihoanalize i svoje opservacije na ovu temu prenosio je na platna. Razvija tzv. paranoično-kritični metod, mentalnu vežbu kojom pokušava da dođe do podsvesti radi pojačavanja umetničke kreative.

Godine 1929. umetnička istraživanja prenosi na svet filma i sarađuje s Luisom Buñuelom na dva filmska naslova: Andaluzijski pas (Un Chien Andalou) i Zlatno doba (L’Age d’or). Kasnije se i pojavljuje u filmu Spellbound (1945) Alfreda Hitchcocka, a njegove slike korišćene su za prikazivanje i dočaravanje sekvenci sna.

https://www.youtube.com/watch?v=054OIVlmjUM

Gala

Avgusta 1929. upoznaje rusku imigrantkinju Elenu Dmitrievnu Diakonovu, deset godina stariju od njega. Iako je tada bila udata za nadrealističkog slikara Paula Éluarda, jaka fizičko-psihička atrakcija s Dajem navela ju je da se razvede i počne da živi s novim ljubavnikom. Dalí ju je zvao Gala, bila mu je muza, inspiracija, a na kraju i životna partnerka. Davala je balans Dalíjevom kreativnom haosu – bavila se finansijama i menadžerskim delom koji slikarski posao, takođe, zahteva.

Gala s šeširom Else Schiaparelli, dizajniranom na osnovu Dalijevih skica, 1938. godina

Do 1930. Dalí je bio velika ne samo nadrealistička već i legitimna pop zvezda. Njegova vibrantna ličnost često je, prema nekim kritičarima, bacala u senku umetnički rad.

Drugi svetski rat i izbacivanje iz nadrealističkog pokreta

Kako je ratna atmosfera jačala u Evropi, a posebno u Španiji, Dalí biva izbačen iz nadrealističke grupe umetnika jer je odbijao da se zauzme protiv fašiste Francisca Franca (dok su Picasso, Buñuel i Miró to uradili). Iako je ovim činom označen fašistom, neki istoričari umetnosti veruju da je do izbacivanja došlo zbog velike svađe s vođom nadrealističkog pokreta – Andréom Bretonom.

Opsesivno je čitao Freudove teorije psihoanalize i svoje opservacije na ovu temu prenosio na platna

Međutim, uprkos toj situaciji Dalí nastavlja da izlaže na nadrealističkim izložbama širom sveta. Kada je Drugi svetski rat počeo, seli se u SAD, gde ostaje do 1948.

Menhetn, crtež Salvadora Dalija

U tom periodu Amerikanci mu priređuju retrospektivu u Metropoliten muzeju, a prati je štampanje autobiografije Tajni život Salvadora Dalíja. Kasnije objavljuje još dve veoma popularne knjige – Skrivena lica i Dnevnik genija.

Dalíjev neverovatni muzej

Nakon rata vraća se u Figeres, svoj rodni grad, i od 1960. do 1974. posvećuje svoje vreme kreiranju Dalí teatra-muzeja. Muzej je izgrađen u opštinskoj zgradi, upravo onoj u kojoj je imao prvu samostalnu izložbu, zvanično je otvoren 1974, kao i najveća je nadrealistička struktura na svetu, sa serijama nepovezanih prostorija u kojima je svaki detalj priča za sebe.

Fotografija: Moris Moreno

U muzeju se nalazi i kolekcija njegovih slika, skulptura i eksperimenata, a neki od njih rađeni su ekskluzivno za ovu priliku i postavku. U ovom periodu povezuje se sa bogatim američkim kolekcionarima koji uspostavljaju organizaciju Dalijevi prijatelji. Ova organizacija, nekoliko godina kasnije, otvara još jedan Dalíjev muzej na Floridi.

Poslednje godine

Osamdesetih godina Dalí biva primoran da se povuče jer razvija motorni poremećaj zbog kog ne može da drži četkicu u ruci. Nedugo potom, njegova žena Gala umire. Ovi događaju bacaju ga u duboku depresiju. Poslednjih godina nije se bavio javnim životom, a umro je 23. januara 1989. u rodnom gradu. Sahranjen je u sopstvenom muzeju, gde i danas možete posetiti njegovu kriptu.

Beogradska publika je u nekoliko prilika mogla da vidi dela čuvenog umetnika. Godine 2009. u Servantesu je bila postavljena izložba Dali i magija ilustracije, 2010. u Muzeju 25. maj bila je Dalijeva postavka nazvana Božanstveni svetovi, dok je nekoliko njegovih slika bilo prikazano u okviru izložbe Četiri mačora u Galeriji New Moment 2013. godine.

The post Da li dobro znate ko je Dalí? appeared first on 42 magazin.

Naravno da imamo svog favorita, koga ovde nećemo otkrivati, ali ćemo se zato vratiti u prošlost – podsetiti se nekih filmskih dobitnika ove prestižne nagrade i malo obnoviti istoriju najpoznatijeg francuskog filmskog festivala i istoriju filma, uopšte.

La Dolce Vita (Sladak život); Federico Fellini, 1960.

Sladak život je ekspresionistička bajka koja prati Marčela Rubinija, novinara žute štampe, opsednutim filmskim zvezdama i njihovim životima.

Upravo je ovaj film inspirisao termin paparaco fotograf, a osim tog kurioziteta, film se poigrava sa svim čime može, a što odslikava naše društvo. Struktuiran je tako da na narativno zanimljiv način istražuje teme poput religije, ljubavi, politike, socijalnih odnosa…

Roma, Citta aperta (Rim, otvoren grad), Roberto Rossellini, 1945.

Kada čujete za italijanski neorealizam – znajte da je ova Roselinijeva drama upravo ono što taj termin podrazumeva.

Film je snimljen u dokumentarnom maniru, a predstavlja Rim nakon pada Musolinijevog fašističkog režima i kraja Drugog svetskog rata. Kako bi prikazao Rimljane pod nacističkom okupacijom, Roselini priča priču o članu Pokreta otpora koji beži od Gestapa, uz pomoć sveštenika (ovaj lik baziran je na realnom svešteniku don Pietru Mirosiniju, koga su, kada je otkriveno da je pomagao Pokretu otpora, odmah ubile vlasti).

U neorealističkom maniru, Roselini je glavne uloge poverio amaterima Aldu Fabriziju, Ani Manjani ili Marćelu Paljeriju, a neki od njih ušli su kasnije u filmsku istoriju.

Apocalypse Now (Apokalipsa sada), Francis Ford Coppola, 1979.

Ovaj film je definicija genijalnog ludila ili lude genijalnosti – srčani udari, samoubistva, jezive oluje, rat, droga i Marlon Brando samo su neke od ključnih reči koje bi se mogle vezati za Kopolin masterpis.

Scenario je baziran na noveli Džozefa Konrada – Heart of Darkness, ali je radnja, koja se u knjizi odigrava u Africi, premeštena u Vijetnam, u jeku rata. Baš tamo pratimo kapetana Vilarda koji juri niz reku Nuang sve do srca džungle, kako bi pronašao odbeglog pukovnika Kurca. Tokom ovog psihideličnog putovanja on prolazi kroz ratna bojišta, Playboy zečice i jednu stravičnu sektu.

Pulp Fiction (Pretparačke priče), Quentin Tarantino, 1994.

Plaćene ubice Džuls Vinfild i Vinsent Vega treba da povrate novac koji je ukraden njihovom poslodavcu Marselasu Volasu. Kao čovek od poverenja Vinset Vega ima dodatni zadatak da nekoliko dana kasnije, kada Marselas bude van grada, izvede u provod Miju Volas, Marselasovu suprugu. U priču se uključuje i Buč Kulidž, bokser na zalasku karijere, potplaćen od strane Marselasa da izgubi svoj sledeći meč.

Životi naizgled nepovezanih ljudi prepliću se tokom nelinearnog toka filma, rezultirajući zaista bizarnim situacijama.

All That Jazz (Sav taj džez), Bob Fosse, 1979.

Priča o nadarenom koreografu koga je sopstveni nagon, kako profesionalni tako i lični, doveo do uništenja. Čuveni brodvejski reditelj i koreograf Bob Fos zasnovao je film na ličnom iskustvu.

Džo Gideon je pozorišni reditelj i koreograf koji pokušava da uskladi rad na najnovijem brodvejskom mjuziklu i montiranje holivudskog filma koji je režirao. On je radoholičar koji ne vadi cigaretu iz usta i neprekidno spava sa svojim plesačicama. Bez dnevne doze Vivaldija, kapi za oči, alka selcera, deksedrina i seksa, ne bi imao dovoljno energije da vodi najveći šou od svih – svoj život. Devojka Kejti, bivša žena Odri i ćerka Mišel pokušavaju da ga vrate s ivice propasti, ali prekasno je za njegovo iscrpljeno telo i stresom oštećeno srce.

Les parapluies de Cherbourg (Šerbuški kišobrani), Jacques Demy, 1964.

Premijerno prikazan na Kanskom festivalu 1964, godine – film je momentalno trijumfovao i osvojio Zlatnu palmu. Ova odluka žirija je, doduše, izazvala kontroverze među delom kritike koja je film smatrala „previše komercijalnim“ i „nedovoljno umetničkim“ za dodeljivanje tako velikog priznanja.

Međ publikom je pak imao daleko bolji prijem. Katrin Denev je upravo zahvaljujući naslovu Les Parapluies de Cherbourg postala jedna od najvećih zvezda francuskog i evropskog filma, a numere koje se u filmu čuju i danas važe za velike hitove, a žive i kroz obrade raznih pop izvođača.

Kagemusha (Kagemuša), Akira Kurosawa, 1980.

Smeštena u 16. vek, kada su se moćni ljudi borili za kontrolu nad Japanom, ova priča istražuje prirodu političke moći i gubitak identiteta. Film prati Šingena Takedu, koji se drži podalje od bojnog polja zahvaljujući bratu Nobukadu, koji se zauzimao za njega i u ratu postavljao kao njegov dvojnik.

Beskompromisni Akira Kurosava naišao je na brojne poteškoće radeći da ovom, za vreme kada je nastao zahtevnom filmu. U nekom momentu mu je ponestalo finansija neophodnih za finiširanje projekta, te je režiser koji se pre angažmana u filmskoj industriji bavio slikarstvom, pretvorio Kagemušu u seriju slika pod istim nazivom. Prodajom ovih dela, između ostalih kolegama Džoržu Lukasu i Frensisu Fordu Kopoli, on je dobio finansijsku podršku koja mu je umnogome pomogla da realizuje film.

Viridiana, Luis Buñuel, 1961.

https://www.youtube.com/watch?v=x4hTSjfh7Y0&t=1s

Bunjuel je satiričar, fetišista i kralj crne komedije. Takav je i ovaj film.

Drama se vrti oko glavne junjakinje Viridijane, devojke koja želi da se zamonaši, ali neposredno pre uzimanja zaveta dobija poziv od dalekog rođaka kojeg je samo jednom u životu videla. Pod presijom odlazi do njegove farme, mesta na kom se on, nakon gomile bizarnih dešavanja, obesi. Tako farma ostaje Viridijani, koja odustaje od ideje da postane monahinja i ostaje tu s rođakom Horheom i njgegovom devojkom Lucijom, koji se, zajedno, brinu o siromašnim sugrađanima i edukuju ih.

The Third Man (Treći čovek), Carol Reed, 1949.

Smatra se jednim od najvažnijih filmova svih vremena (prvi je na listi Top 100 filmova Britanskog filmskog instituta), i ne samo to – Treći čovek najbolje je ostvarenje filmskog noir žanra.

U uvrnutoj priči smeštenoj u ratom oskrnavljenom Beču, pulp fiction pisac Holi Martins traži svog prijatelja koji ga je tu i pozvao, Harja Lajma. Nalazi ga mrtvog, dok ga nose tri muškarca od kojih dva uspevaju da identifikuju, ali niko ne zna ko je – treći čovek.

The post Filmska lista: Kanski pobednici za sva vremena appeared first on 42 magazin.

Radila je sa nekim od najboljih reditelja 20. veka – Antonioni, Cocteau, Buñuel, Welles, Fassbinder su samo neki, inače bi se ceo tekst završio nabrajanjem. Bila je lav međunarodne kinematografije, inteligentna, nezavisna i neverovatno lepa, s karijerom koja je trajala više od šest decenija tokom koje je igrala oko 150 naslova.

E, od tih 150 mi izdvajamo pet koje morate pogledati ako do sada niste, a ako jeste – onda ste svakako fan i repriza vam neće škoditi.

Jules & Jim, 1962.
Režija: Francois Truffaut

Film je adaptacija romana Henri-Pierrea Rochéa, a potpisuje ga reditelj Francois Truffaut. Kada je tražio glumicu koja će odslikati glavnu pritagonistkinju Catherine, Francois je imao problema – nije bilo jednostavno pronaći ženu tako poželjnu i zavodljivu, a u isto vreme mladalačkog duha, neuhvatljivu. I tu se pojavila Jeanne, koja je gotovo bez truda uspela da postane senzualna Catherine – devojka u koju se zaljubljuju i Jules i Jim. Danas je po toj ulozi najviše i pamtimo, čini nam se.

Gde da gledate: https://putlocker.rs/watch/jules-and-jim.vv386/2qw062

La Notte, 1961.
Režija: Michelangelo Antonioni

https://www.youtube.com/watch?v=4vpgYkte1i8

Hladna lepota Jeanne Moreau i miks senzualnosti i inteligencije učinili su je idealnom glumicom za filmove italijanskog reditelja Michelangela Antonionia. Kada je počeo da snima triologiju koju čine filmovi L’Avventura, La Notte i L’Eclisse, za glavnu ulogu u naslovu broj dva izabrao je upravo Jeanne. Pored nje u filmu La Notte glume i Marcello Mastroianni, te Monica Vitti. Ovaj film je emotivan, realan i surov, a Moreau, u njemu, apsolutno brilijantna. Ukoliko ne volite online streaming, ovaj film se često prikazuje u Jugoslovenskoj kinoteci, pa nije loše da, tu i tamo, pogledate njihov program.

Gde da gledate: https://putlocker.rs/watch/la-notte.2oy00/zq1xjm

Diary of a Chambermaid, 1964.
Režija: Luis Buñuel

Moreau nastavlja saradnju sa sjajnim rediteljima, te sredinom šezdesetih radi sa španskim velikanom Luisom Buñuelom. Film je na francuskom, a ona glumi spremačicu iz Pariza koja je poslata da radi na seoskom buržoaskom imanju. U ulozi spremačice ona je naizgled nevina i fina, ali ubrzo vidimo kako se prilagođava novonastaloj situaciji, te postaje proračunata i koristoljubiva. Ovaj naslov doživeo je rimejk prošle godine i ušao u oficijelnu selekciju Kanskog festivala, a ulogu spremačice koju je tumačila Moreau, u novom ostvarenju pripala je Léi Seydoux.

Gde da gledate: http://www.dailymotion.com/video/x2cad1f

The Immortal Story, 1968.
Režija: Orson Welles

Orson Welles i Moreau sarađivali su na tri projekta, i dok naslov The Trial voli kritika, a Chimes at Midnight publika, njena uloga u filmu The Immortal Story je najbolja. Kao Virginie, žena koja se sveti za očevu smrt, Moreau nudi zaista kompleksan performans.

Gde da gledate: http://putlocker.io/watch/oxQAWoxn-the-immortal-story.html

The Train, 1964.
Režija: John Frankenheimer

https://www.youtube.com/watch?v=Kuyme-U9-es

Naslov značajan za čitavu filmsku industriju definitivno je The Train, a ujedno i jedan od Frankenheimerovih najboljih filmova. The Train govori o tome kako se može meriti čitavo kulturno nasleđe jedne zemlje s vrednošću ljudskog života. Jeanne u ulozi Cathrine – vlasnice hotela, i ovog puta, deli platno sa velikanom filma – Burtom Lancasterom.

Gde da gledate: http://sockshare.net/watch/yd6BJOd7-the-train.html

The post 5 najboljih filmova Jeanne Moreau appeared first on 42 magazin.