Ako pogledate fotografije, reviju ili haljinu sa etiketom Vlade Savića, već od prvog momenta bivate uvučeni u njegov opipljiv magični svet – a to je glavna karakteristika njegovog rada, nedodirljiva nakon godina i godina postojanja na našoj dizajnerskoj sceni. Zahvaljujući iskustvu rada na raznim projektima, poslovima stiliste, modnog urednika, bayera, te profesora, Vlada sagledava modu iz svih uglova i baš zato ga pitamo kako mu uspeva da njegov dizajn ostane izolovan od modnih i socijalnih uticaja.

U modnim kućama Tifany i Zekstra ispekao si zanat odmah nakon studija, koliko ti je to pomoglo da kasnije nastaviš rad pod svojim imenom?
Kad sam završio faks, uvek sam čitao biografije stranih dizajnera i tamo je uvek pisalo da su dizajneri praktično bili šegrti. Nikada niko nije iz klupe osnovao svoj brend. I bilo mi je uvek čudno kako kod nas odmah sa fakulteta imaš reviju. Ja sam hteo da idem tim putem jer mi je tako bilo logično. Sve što sam naučio, kako u biti moda funkcioniše, tamo sam naučio. Koji su to postupci i ko je sve uključen u jedan veliki sistem od belog parčeta papira, od kog i ja danas polazim, do kupca koji ode u radnju i odabere da to kupi. Tamo sam napravio širu sliku mode i biznisa. Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega. Dobra ideja u glavi ne mora da bude dobra i u realizaciji.

Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove

Kada si na fakultetu i studiraš dizajn, pun si entuzijazma i infantilno ulaziš u proces stvaranja sa velikim vizijama, to je osećaj koji svaki dizajner želi da zadrži, ali često ne uspe iz mnogo razloga. Kakav je slučaj sa tobom?
Kad sam upisivao Fakultet primenjenih umetnosti, nisam imao utisak da je to javni poziv. Mislio sam da je dovoljno da budeš talentovan i vredan i da je to to. Uopšte nisam imao sliku da treba da radiš na mnogo nekih polja da bi uspeo. Kada sam završio faks i shvatio da ne želim ići u inostranstvo na usavršavanje, ja sam shvatio da više ne vidim smisao u glamuroznom životu,  putovanjima,  velikim kolekcijama, aplauzima i životu gde nije moja porodica i prijatelji. Sve to mi je postalo nekako nebitno. Valjda sam sazreo kao čovek i nije mi stalo do preteranog uspeha i popularnosti, i da mi je najvažnije da budem srećan makar u kolekciji od deset modela. Važno je da se to meni dopada, makar niko ne morao to da kupi, da ja tu svoju umetničku crtu zadovoljim. Ni sada mi to nije važno, jer da jeste, verovatno bih bio negde drugde i imao svoju radnju, atelje ili veliku firmu. Negde mi je uvek bilo bitnije da budem priznat a ne poznat. Nisam izgubio entuzijazam, nego su mi neke stvari postale važnije od toga, a to je porodica.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Šta je najlepši deo tvog posla?
Sam susret sa belim papirom i moja vizija koja se pretoči u skicu a kasnije u model, to je ono što me tera da idem dalje. Uživam u tome da sve to zamišljam i nadograđujem kako bi sve moglo da bude veće i dalje. I to je najlepše, ta vizualizacija koja nekad i ne mora da se manifestuje. A onda dolazi realizacija koja nekad stvara dosta problema jer više nisam samo ja u igri, nego je ceo tim – krojači, šivači, izbor materijala i nailazimo na probleme  koje ne rešavam samo ja, već sve zavisi od više ljudi. Tako da mi je najslađe kada sam sâm, ispred mene je beli papir i maštam.

Kako izgleda ta scena u tvojoj glavi?
Nikad mi nije u glavi jedan odevni predmet, nego ceo koncept. Ja sam u nekom prostoru, ateljeu ili showroomu, i to izgleda tako, tu počinje stvaranje. Čak i kada ne znam kako komadno izgleda garderoba u njemu, znam kako izgleda štender. Imam kompletnu sliku neke vizije svog umetničkog sveta i koncepta koji želim da predstavim. Ne zamišljam top ili haljinu pojedinačno, već uvek gledam neku širu sliku, tek kasnije razmišljam o komadima ponaosob.  U takvom  prostoru, sa tom estetikom, i onda se tu osećam dobro.

Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka

Nakon mnogo godina uspeo si da se pozicioniraš na tržištu kao dizajner čiji stil prepoznajemo. Kako je išao taj put dok nisi pronašao tvoju ličnu estetiku koju danas vezujemo za tvoje modele?
Mislim da je to moja najveća vrednost. Dizajneri u moru svojih kolekcija propuštaju osnovu, a to je da nemaju svoju estetiku. Neki ponavljaju iz godine u godinu iste modele i publika ima privid da je to njihova estetika, jer toliko puta ponovljena stvar uđe u oko i oni prepoznaju rad nekog dizajnera. A suština mode nije u ponavljanju već u pružanju nečeg novog iz sezone u sezonu. Moda se na tome bazira. Valjda su iskustvo, sam rad i obrazovanje meni dali tu pozadinu da to kad izađe bude stvar koja nosi moju estetiku. To se gradilo konstantno, čak i kada neki modeli nisu izašli na pistu. Kao kod umetnika, radiš, slikaš i gradiš svoju estetiku, pa to posle nekog vremena izađe u javnost i neko primeti.

Bez obzira na tvoj dizajnerski potpis, kod tebe je s novom kolekcijom uvek nešto novo.
Posao dizajnera jeste da predviđa. Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove. On daje pretpostavku šta bi trebalo da se nosi.

Kako bi opisao svoj rad kao modni kritičar?
Geometrija, boja, redefinisanje kroja kroz geometriju, colorblocking, ženstvenost.

Geometrija je glavna karakteristika tvojih modela.
Kada bi rasklopila moju suknju, videla bi da su tu dva-tri geometrijska oblika i kada ona padnu na figuru, dešava se taj lep momenat. Kada kažem geometrija, to u mom slučaju nije banalan trougao na topu, već je geometrija sakrivena u kroju ili slaganju boja. Po principu umetničkih slika. Kada bih svoju haljinu nacrtao na platnu, to bi bila savremena slika u nekom modernom prostoru ili galeriji. To je ta moja granica između umetnosti i mode, s jedne strane, a mog komercijalnog pristupa, sa druge. Ja nisam dizajner koji je arty po svaku cenu. Želim da napravim brend koji je baziran na visokom prêt-à-porteru, ja ne želim da moja haljina bude iz Zare, ni da budu super i začudne na pisti i da se tu završi svaka priča. Želim da se nosi.

To su te česte krajnosti.
Kod nas se poslednjih godina modna scena svodi na čist amaterizam ili umetnički koncept koji je napravljen zarad fashion showa koji dobije aplauz, i to je to. Sve te revije u inostranstvu koje vidimo jesu takve, oni imaju novca da to zaista bude show, ali u radnji to nije tako, revija služi građenju kredibiliteta, modne filozofije, imidža firme i oni to mogu. A mislim da mi nismo u situaciji da pravimo show radi showa.

Za stanje na srpskoj dizajnerskoj sceni zaslužna je šira slika, kako politička i kulturna, tako i društvena, ali to se na tvojim modelima ne vidi. Kako uspevaš da izoluješ svoj rad od svih ovih uticaja i održiš kvalitet i pravac i da li nekad praviš kompromise?
To je sama promišljenost kreatora i onoga što on želi da bude. Mi svi gledamo iste stvari, čitamo istu literaturu, gledamo iste sajtove, idemo na ista mesta, a ti si kao umetnik i dizajner filter koji prima onoliko koliko želi i filtrira šta će na njega uticati, a šta ne, i šta će na kraju prikazati. Iks puta mi se dešavalo da skice koje nikada nisam realizovao vidim i prepoznam kao slična rešenja negde u inostranstvu. Taj ciklus mode je krug koji se neprestano okreće i dešava se da neko na drugoj strani planete ima istu viziju ili istu misao kao ja, i to mi je jako zanimljivo kada vidim.

Imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar i ovu drugu gde sam slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem

Šta treba da zadovolji tvoj proizvod da bi ti stajao 100 odsto iza toga?
Počev od kroja, materijala i fitinga do te umetničke strane, kako taj odevni predmet izgleda i da li opravdava tu etiketu koja je za vratom.

Šta ti je najteže u poslu?
Da budem sam sa sobom i donosim odluke kuda ja to idem, a kuda želim. Nije mi teško da radim, niti rad s klijentima jer je to ciljna grupa koja razume moj rad i nema puno lutanja. Oni meni ne traže nešto što nije moj potpis. Nemam problem ni sa saradnicima, ni sa medijima, ali sam sa sobom imam – koji su sledeći koraci, gde ja to želim da idem, ne sa svojim estetikom, već sa svojim brendom, kako ga razvijati i to mi je teško. Nikako da se odreknem svojih interesovanja u modi na kojima sve vreme radim. Za brend za koji sam radio idem kao bayer u inostranstvo, prošle godine bio sam profesor na privatnoj modnoj akademiji, radim kao stilista i modni urednik i najmanje se posvećujem svom radu i svom imenu. Ja se klijentima  mnogo više dam jer osećam odgovornost i ne mogu da zabušavam, a najteže mi je da presečem da sam sâm sebi najvažniji klijent.

Važno mi je da svaki moj model opravdava etiketu koju nosi za vratom

Otvorila su ti se nova tržišta, kako je došlo do toga i kako to utiče na tvoj način razmišljanja vezan za tvoj dizajn i biznis plan?
To je jako teško jer se rad odavde svodi na tvoj rad sa samim sobom. Nemam nikog ko se bavi marketingom ili bilo kojim segmentom posla. Kao što je to inače u Srbiji – sam svoj majstor od belog papira pa do krajnog produkta. Imao sam neke upite vezane za Bliski istok i dopao mi se taj način rada koji sam inače i zamišljao da tako funkcioniše. Tamo određeni showroomovi naprave order, odabir modela i boja koji se njima dopadaju, u konfekcijskim veličinama koje oni žele, oni to plate 50 odsto unapred, a 50 odsto po isporuci robe, i to je kraj. Tako se radi u svetu. Imao sam super iskustvo sa tim, a da bi se to nastavilo i širilo, potreban ti je agent u inostranstvu koji će tražiti te showroomove, raditi za tebe i uzimati procenat i biti deo tvog tima koji širi mrežu. Tržište Srbije je malo, moja ciljna grupa je mala, a ja ne želim da širim ciljnu grupu jer bi to onda bilo podilaženje masi, što ne želim i moj put bi bio inostrani put. A pozivi iz showroomova iz regiona traže komisionu prodaju. Ti njima napraviš kolekciju, uložiš i deo koji ne prodaju, oni ti to vrate. Oni nemaju nikakve troškove i nikakav rizik već ti jednostavno ulažeš u njihovu radnju. Jedina opcija u ovako maloj zemlji jeste da se otvoriš ka inostranstvu. Mi se još uvek nismo zasitili brendova kao što je H&M, koji je nedavno došao kod nas, a svet je davno otišao dalje, oni svi žele da budu individualci i ne žele da izgledaju kao svi. Kada stranci dođu kod nas i uđu u П1 radnju gde prodajem, oni pitaju šta je od domaćih dizajnera jer žele da odavde ponesu to, a ne idu u radnje koje imaju robu kao svuda u svetu. Mi još uvek nemamo tu kulturu da kupujemo autorske komade domaćih dizajnera.

Tvoje modele nosila je Jelena Đoković, stilizovao si princezu Jelisavetu, a često na naslovnim stranama domaćih magazina tvoji modeli su u glavnoj ulozi. Govoriš kako ti je svaki klijent važan, a koga bi sa internacionalne scene voleo da vidiš u svojoj kreaciji?
Kao što nisam razmišljao ko bi ovde to nosio, nisam razmišljao ni ko bi to nosio u inostranstvu. Ja nemam razvijenu tu, možda je glupo da kažem, ali socijalnu inteligenciju. Nikada se nisam družio sa ljudima koji su bitni, koji bi mi pomogli, nisam vukao nikog za rukav da stavi moje stvari u novine ili da ih obuče. Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka i to je to. Ali moraću da razmislim ko bi od stranih ličnosti to mogao da bude.

Šta čini jedan brend?
Brend je reč koja se ovde često koristi i tamo gde joj mesto nije. Mislim da je samo par dizajnera u Srbiji uspeo da izgradi svoj brend, i to je to. Ako bi sutra neki stranac želeo da ih kupi, oni bi lako mogli da prodaju svoj brend i njima se stvarno divim. Čak i neka zvučna imena za koje zna široka masa nisu brend. Brend se bazira na kvalitetu, dobom proizvodu, marketingu, tradiciji, uokviren tako da čini celu jednu filozofiju, tako da je, nažalost, malo dizajnera koji su uspeli u tome.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Kako ti vidiš brend Vlada Savić u budućnosti?
Nemam neke velike ambicije, znam da bi trebalo da zvuči možda drugačije, ali u principu nemam. Imam ambiciju da pravim svoje kolekcije, da imam svoj atelje i prodajno mesto u Beogradu, i to je to. Ako se desi nešto veliko za inostranstvo, mislim na prodaju o kojoj sam pričao, a bazirana je na radu odavde, to bi bilo lepo. Mene ne bi činilo srećnim ništa što je megalomanski. Nije mi sreća u novcu, aplauzima, da me nose najveće zvezde u Srbiji. Ja sam srećan kada stvaram svoj svet. Dobar dizajner je onaj koji je stvorio svoj estetski univerzum koji funkcioniše nezavisno od drugog modnog univerzuma. Napraviti magiju oko sebe i svog brenda je nešto najteže.

Ti se sa suprugom konsultuješ u radu, ona vrlo često i prva proba modele tvojih novih kolekcija, a da ne govorimo o osloncu koji se vidi iz vašeg odnosa. Koliko ti je važno da imaš i taj ženski senzibilitet u procesu kreiranja i kako je to uticalo na tebe?
Ona je kao neki skretničar i pomaže mi možda manje u vizuelnom, a više u nekim odlukama o kojima sam pričao. Kada nisam siguran kojim putem treba da idem, onda ona nastupa, zato kažem da je kao skretničar (smeh).

Na čemu sada radiš i kakvi su ti bliski planovi?
Ja ne razmišljam nikada o samoj reviji, razmišljam o toj celoj slici kolekcije. Zamišljam 15 outfita, kako to teče, kako to funkcioniše zajedno ali i kako će posle pojedinačno funcionisati. Trenutna želja mi je da napravim malu wedding kolekciju, ali ne kroz čipku i til, već bi to bili moji modeli samo u beloj boji. Želeo sam da napravim pandan tome, da svoje modele koji su bestseleri selektujem i napravim ih i u crnoj boji. Da imam deset belih i deset crnih outfita. Mene često vezuju za boju, međutim, kad se neki komad oboji u crnu ili belu boju, to postaje potpuno druga priča koju želim sada da ispričam.

Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega

Posao modnog urednika Bazara i stiliste je potpuno drugačija stvar od dizajnerskog, kako se tebi čini i koliko on doprinosi tvom primarnom zanimanju?
Odmah posle fakulteta počeo sam da radim na više strana i sve mi je bilo zanimljivo. Želeo sam da vidim kako stvari funkcionišu i krenuo sam u sve vode. Kad sve to krene, onda ti uvek bude žao da se otisneš samo na jednu stranu jer želiš da je istražiš do kraja i onda ti se desi da sediš na više stolica. S jedne strane je to super, jer se razvijaš i modu sagledavaš iz više uglova, kroz novine, klijente, stajling, komercijalni pristup, kroz rad za brendove. Ono što je zajedničko za sve jeste to što si ti ograničen, imaš zadate impute koje moraš da ispuniš. Meni puni baterije što sam ja u svom primarnom poslu slobodan, a umetnik ako nije slobodan, nije umetnik. Tako da sam uvek na dve strane. Kao da imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar, i ovu drugu, gde sam potpuno slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem.

Kada se ne bi bavio modom, čime bi se bavio?
Pa enterijerom! Sada bih dao više novca za dobru stolicu nego za komad garderobe. Ja generalno imam stav da jedan talenat nikad ne ide sam, naročito kada je dizajn u pitanju, tako da bih se ja time bavio.

Kada bi trebalo da stilizuješ naslovnu stranu 42 magazina, kako bi izgledala, odrešene su ti ruke?
Ona bi izgledala minimalno, fashion, fashion, fashion! Jer ja vas percipiram kao fashion, ne znam zašto. Možda bi izgledala crno-belo zbog vašeg vizuelnog koncepta. Nekako inostrano,  kao vaš vizuelni identitet. Urbano, a kao da ne dolazi odavde. A stajling bih dao Lari da radi.

The post VLADA SAVIĆ: Dobar dizajner stvara svoj nezavisni estetski univerzum appeared first on 42 magazin.

Kako izgleda baviti se dizajnom u Srbiji, možete da pretpostavite, modom takođe, a ako sve to podignete stepenik više i selektujete kategoriju muška moda, onda ste ravno zašli u sferu ekstremnog sporta. Milica Vukadinović, iako se slaže sa mnom, ne pridaje mnogo značaja tome. Iako se bavi sporednim projektima kako njena moda ne bi trpela kompromise, ona je pronašla neiscrpnu inspiraciju koja se dopunjuje svakodnevno, izlazi čim uhvati papir i olovku, pa posao dizajnera muške mode radi s lakoćom, dečjom iskrenošću i ozbiljnom ljubavlju. Za nju je njena profesija mesto kome apsolutno pripada.

Otkud muška moda?
Ne postoji neki konkretan razlog zašto muška moda. Počelo je od fakulteta, kroz zadatke i teme koje smo obrađivali, i muška moda je sama izašla iz mene. To je očigledno nešto što sam oduvek nosila u sebi. Nikada se nisam ni pitala, niti želim da znam zašto sam u polju muške mode. U tome se samo prijatno osećam i crpim ogromnu inspiraciju. To je trenutno moj život i nadam se da će i dalje biti.

Ne beležim usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene

Šta je ono što te privlači kod muške mode što ne pronalaziš u ženskoj?
Mislim da sam bila tomboy kao mala i dosta sam okružena muškarcima. Imam lep odnos sa svojim ocem, bratom i drugarima i mislim da je esencija svega što radim izvučena iz odnosa sa tim ljudima. Od detinjstva do dana današnjeg crpim iz naših svakodnevnih razgovora, žurki i vremena koje provodimo zajedno – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene. Ne beležim to usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu. To su stvari koje svakodnevno zabeležiš duboko u svojoj podsvesti i kada dođe trenutak da radim na kolekciji, krenem da radim i sve to što se nakupilo izleti samo od sebe.

Foto: Jani Ugrin

Kada umetnik dobije nagradu ULUPUDS-a, to dâ izvestan vetar u leđa, ali koji momenat ti je zapravo dao pravi vetar u leđa?
To je bila prva kolekcija na Beogradskoj nedelji mode 2013. godine. Između fakulteta i te prve kolekcije sam malo istraživala i udaljila se od svog posla. Bavila sam se drugim poslovima i preispitivala sam sebe. Vodila sam jedan bar u Beogradu i mislila sam da se neću ni vratiti u modu koliko sam se udaljila. Zatim se desio taj prelomni trenutak kada sam počela da radim na kolekciji i kada sam je prikazala publici. Nisam očekivala nikakvu reakciju, radila sam je za svoju dušu iz ljubavi prema sadašnjoj profesiji i želji da se vratim njoj. Kada se revija završila, taj osećaj bio je prekretnica za sve što se dalje dešavalo, za ono što danas radim i ono što me danas pokreće. Tada sam se setila koliko ljubavi imam za svoj posao, kakav je osećaj biti u profesiji koju voliš. Ja se neću više odvajati od toga, to je definitivno i nema više nazad. Ja tu pripadam.

Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo

Kako je došlo do saradnje sa Not Just a Labelom i šta ti je to donelo?
NJAL su sa mnom kontaktirali nakon revije u Holandiji. Prezentovala sam samo svoj rad, nisam još uvek ušla u prodaju, jer ti komadi koje sam radila odmah posle revije odu, tako da nije bio trenutak da uradim nešto vezano za prodaju. Oni su poznati, ali nisu jedini način, postoje druga mesta gde dizajneri mogu da se promovišu. Ja se ne promovišem previše i znam da je to pogrešno. To je ta umetnička strana sa kojom se borim i radim na tome.

Šta je razlika između autorskih kolekcija i brenda u tvom slučaju?
Autorska moda je nešto gde se mi predstavljamo kao umetnici, bar iz mog ugla. To je kada ja kao umetnik želim da ispričam jednu priču koju će svako doživeti na svoj način, to je neka neobjašnjiva potreba da izbaciš iz sebe tu kreativnost koja se taloži, koju ako ne prikažeš imaš osećaj da ćeš eksplodirati. A brend je drugi vid celine, gde ti kao umetnik pratiš klijente. Gledaš i ispituješ ko bi mogao da ponese tvoje stvari i svakodnevno uživa u nečemu što ja stvaram, to je jako kompleksna stvar. To zahteva ne samo biti umetnik, već se prilagoditi tržištu, kupcu i socijalizovati se. Kada me posmatraš kao umetnika, ja ne moram da se socijalizujem, da se krećem, ni komuniciram, sve što imam da kažem je kroz reviju prikazano. Ne moram da dam opis kolekcije, ni da kažem šta me inspiriše, svako može da doživi kolekciju na svoj način. A brend je nešto od čega se živi, uspostavlja se komunikacija sa svim ljudima i teško je iako istovremeno i lepo.

Tvoji modeli predstavljeni su u Holandiji, Sloveniji, Italiji, kako reaguju ta tržišta na tvoje modele i gde se najbolje pozicioniraju?
Reakcije su uvek pozitivne. U Srbiji takođe, ali to nije isti tip reakcije.

Foto: Jani Ugrin

U kom smislu?
Izlažem istu kolekciju u Holandiji, Sloveniji, Italiji, Engleskoj i Srbiji. Ne pravim posebne korekcije za inostranstvo i Srbiju, idem uvek sa istim komadima. Za ovo tržište trebalo bi da ne budem previše ekstravagantna, da bude malo mirnije, a svesna sam da se u inostranstvu traži nešto inovativno, pomereno i nesvakidašnje. Dosta mi je izazovno da radim kolekcije koje će biti predstavljene ovde i tamo, jer treba da zadovoljim oba tržišta. U tom smislu su reakcije drugačije. Kod nas je reakcija da je to malo pomereno i nešto što nismo videli do tada, a tamo je reakcija da je to super i pomereno, ali komercijalno, ono što bi moglo da se ponese. Tako da su to potpuno različita dva tržišta. Izazovno je raditi paralelno i iz te pozicije postaviti cilj. Moram sebe da preispitam više puta i dosta je kompleksnije nego da su ti razrešene ruke. Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo.

Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao

Izazov je baviti se dizajnom u Srbiji, modom, a muškom pogotovu. To dođe kao neki ekstremni sport.
Jeste kao ekstremni sport, i fizički i psihički! Iz čiste ljubavi možeš da se baviš time, ali moraš da imaš backup.

Šta je tvoj backup?
Ja ih na sreću imam više. Upuštam se u mnogo projekata koji mi zvuče interesantno kada se skupi dobra ekipa, tako da ne mogu da se požalim. Bavim se muškom modom, to je moja primarna profesija, ali sam konstantno u predivnim projektima, okružena sam super ekipom, radim punom parom, ali apsolutno uživam u tome.

Mnoge tvoje kolege se bave stajlingom, kostimom i sličnim stvarima kako bi zaradili da ulažu u svoje primarno zanimanje, odnosno u izradu kolekcija. Kako ti gledaš na to?
Baš malopre sam rekla da se inspiracija sreće svakodnevno i gde ćeš više od toga. Kada radiš kao kostimograf, stilista, dizajner za jednu, drugu, treću firmu, od kojih se jedna bavi sportskom odećom, druga trikotažom, treća uniformama… ti se svakodnevno susretneš sa toliko ljudi, toliko različitih prostora, enterijera, eksterijera, upoznaš mnogo toga i kako, kada dođeš na to da radiš na svojoj kolekciji, ne možeš da nemaš inspiraciju. Nemoguće je da, kada si konstantno zaposlen i okružen timom kreativnih ljudi, budeš neispunjen.

Foto: Jani Ugrin

Gde nabavljaš materijale?
Kada putujem. Kada sam na godišnjem odmoru (smeh).

Kada reaguješ na kolekciju – kada je vidiš prvi put na modelima tokom revije ili kada je gotova kampanja?
Reakcija publike mi je jako bitna. Kada vidim gotovu kolekciju, editorijale i kampanje, tada je već to davno prošlo. Kada dođe do editorijala i kampanje, ja sam već u sledećem projektu. Kada se završi prvo predstavljanje pred publikom, ta histerija i pozitivno zadovoljstvo traju par dana i odmah imam potrebu da uđem u nešto novo – to je za mene sasvim dovoljno.

Od koga tražiš drugo mišljenje kada nisi sigurna u nešto što napraviš?
Dešava mi se da se, pred sam kraj kolekcije, ja malo zasitim, krenem da razmišljam o sledećem projektu i imam neke nove ideje koje se ne uklapaju u ono na čemu radim u tom trenutku. Tada počnem da mislim da to nije dovoljno, da je trebalo više, bolje i onda se žalim par dana prijateljima koji su iz istog posla. Niko me ne podrži tada, ali imam njihovu ogromnu podršku za ono što radim i to prođe. To se uvek dešava, sada već znam, to je uvek nedelju dana pred predstavljanje kolekcije kada je najveći haos. Onda samo ustaneš jednog jutra, uđeš u atelje, pogledaš kolekciju i kažeš sebi – strava!

Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju

Šta pomisliš kada iz publike gledaš svoju reviju?
To je pravi osećaj! Ti si odabrao muziku, prošao fitinge, tu i tamo si uhvatio zihernadlom neke modele da to bolje stoji, sediš u publici i znaš šta je iza svega toga i sve ti izgleda savršeno. Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao.

Kada govorimo o ciljnoj grupi za tvoje modele, oni su neprestano na granici između dečaka i muškarca, za koga ih zapravo praviš?
Ja se držim dosta te dečje, dečačke strane muškarca. Svaki muškarac, koliko god je odsečan, ozbiljan, skockan, simetričan, ima tu dečju crtu, koju kod nekog prepoznaš na prvu loptu, a kod nekog zagrebeš, pa je opet nađeš. Koliko god kolekcije različite bile, mislim da je ono što ih objedinjuje baš ta dečja strana muškarca. Nekad je predstavljena kroz vez, kroz kolorit, aksesoar, ali to dečačko je ono što svaka kolekcija nosi. Ta igra dečaka i muškarca je konstanta, i to će se provući kroz svaku kolekciju. To je srž svega toga. Toga ima i kod žena, ali kod muškaraca je intrigantnije s obzirom na njihov stav. Otkriti tog dečaka u njima, to je jako kompleksan, ali i zanimljiv put – to je istraživanje koje ne može da se generalizuje, vrlo je individualno. To je neiscrpna inspiracija!

Kakve su tvoje ambicije, o čemu maštaš?
Mislim da ništa nije preambiciozno – sve može, zašto da ne? Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju. U tome sam najviše uživala, to je ono što me formiralo kao ličnost i kao umetnika, i onda sam svoje ciljeve počela da postavljam u što bližoj budućnosti da bih više uživala. Tako da su moji ciljevi uglavnom kratkoročni, tu su. Svako veče ležem s novim ciljem i novom idejom i to je ono što me ispunjava.

 Završen je Ljubljana Fashion Week, gde si se predstavila kolekcijom Fallirant, a šta je sledeće?
Nastavljam sa radom na seriji, spremam autorsku kolekciju koja bi trebalo da bude gotova na jesen i radim na svom brendu, to su krupnije stvari, a ima sa strane projekata i projekata.

 Šta je koncept prethodne kampanje Fallirant i otkud taj naziv?
Svi znamo značenje reči folirant. Kada sam krenula da pišem tekstove i najave za kolekciju, ta igra reči se desila spontano, ali ne bih volela da taj fallirant ima negativno značenje. Mi smo navikli da kada kažemo za nekog folirant kada je prevrtljiv, lažljiv i sl., ali ne – to može da bude muškarac koji će da se zaigra i poigra svojom pojavom, ali to ne mora nužno da bude loše. U ovom slučaju sigurno nije loše. Pretposlednja kolekcija bila je Haiduk jer je to bio savršen opis energije muškarca koji bi poneo tu kolekciju i uvek je prisutan taj bunt, pa sam odlučila da taj naziv zadržim i za brend koji radim – u toj jednoj reči najbolje se predstavlja muškarac za kog ja stvaram, muškarac koji to može da ponese, njegov stav prema svetu i samoj modi definitivno jeste Haiduk.

The post Milica Vukadinović: Hajduk je tip muškarca za kog stvaram appeared first on 42 magazin.