Leonor Fini ispred kamere umetnice Dore Maar, 1936. godina

Nadrealistkinje su među nama

Već nekoliko puta smo spominjali esej istoričarke umetnosti Linde Nochlin koji postavlja pitanje: Zašto nije bilo velikih umetnica? Zbog toga što za žene, jednostavno, nije bilo onoliko prostora koliko je ostavljano za muškarce. Uspeh za ženu u umetnosti sve do sedamdesetih godina 20. veka značio je ogroman trud i neretko predstavljanje pod muškim pseudonimom.

Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo

Međutim – nadrealizam, umetnički pokret nastao u prvoj polovini 20. veka, iako je bio mizoginistički nastrojen i fokus stavljao pre svega na ekscentrične muškarce, ponekad je među svojim umetničkim redovima isticao i žene. To ne iznenađuje budući da su se nadrealisti zanimali za modu i pop kulturu tog vremena – Dalí je ilustrovao Vogue, aranžirao izloge robnih kuća i sarađivao sa italijanskom dizajnerkom Elsom Schiaparelli (baš tako je nastala čuvena Lobster haljina); reklame za beauty brendove tog vremena radili su gotovo svi nadrealisti.

Jedna žena, Leonor Fini, bila je kreatorka flašice za parfem Shocking Else Schiaparelli, a ušla je u istoriju dizajna i kasnije inspirisala savremene dizajnere (bočice najpoznatijih parfema Jean-Paula Gaultiera rađeni su po ugledu na parfem Schocking). Iako se ovakvim komercijalnim projektima „probila“ i došla do šire publike, ova pariska „It devojka“ dvadesetih godina prošlog veka bila je majstorka nadrealističkog slikarstva i libertina. A ipak, ako danas nekom pomenete njeno ime, pa čak i u Parizu, gradu u kom je živela i gde je vladala dominantno muškom umetničkom scenom, retko ko će ga znati.

U slavu ženske seksualnosti

Odmalena je znala da će postati umetnica. Više puta je pokušala da završi art škole, ali je svaki put bila izbačena zbog nedoličnog ponašanja i sve lošijeg vida. Nije imala zvanično umetničko obrazovanje već problema sa očima zbog kog je često nosila povez. Kada je zavoj sa očiju uklonjen, a vid joj se popravio, imala je ogroman poriv da se kreativno izrazi i oživi na platnu svoje unutrašnje vizije koje je doživljavala u periodu slepila.

Ona je prva žena u istoriji umetnosti koja je naslikala muški akt (1942)

Sa 24 godine u vozu za Pariz upoznala je italijanskog slikara Filippea de Pisia, koji ju je uveo u café society. Šarmirala je parisku scenu svojim bezrezervnim izražavanjem erotike, a njena dela izlagana su pored velikih suralističkih imena. Slikala je žene na pozicijama moći i slavila žensku seksualnost. Nikada nije bila robinja sistema, te je prva žena u istoriji koja je naslikala muški akt (1942).

Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo. Ali sigurni smo da se njoj ni to ne bi dopalo – jer mrzela je etiketiranje, upoređivanje i pripadanje bilo kakvoj grupi. Prezirala je nadrealistički pokret koji je u Francuskoj proslavio André Breton, nepokolebljivi mizogini muškarac koji je verovao u to da žena nikako ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu. Čak je i sam Dalí snishodljivo govorio o njenoj umetnosti opisujući je kao osrednje talentovanu, jer vrhunski talenat ne može imati neko ko „nema muda“.

Smrt autsajderke

Nezavisna i svojeglava, nije se obazirala na komentare i sama je sebi krčila stazu. Volela je da bude autsajderka. Nažalost, upravo zbog tih komentara koje je zanemarivala danas je češće prepoznaju kao „It devojku“ nego kao umetnicu zbog, tada, skandaloznog života koji je vodila; bila je otvorene seksualnosti, praktikovala „trojke“, protivila se braku i volela da živi u komunama.

Posebno je mrzela nadrealistički pokret jer ga je u francuskoj proslavio André Breton; on je otvoreno govorio da žena ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu

Godine 1965. u Belgiji je imala retrospektivu, praćenu jednom u Japanu (1972) i na kraju Parizu (1986). Međutim, nakon smrti 1996. godine popularnost joj je toliko opala da je francuska vlada odbila da prihvati njene slike umesto poreza na imovinu. Upravo su kritike ostalih surealističkih umetnika doprinele tome – poštujući stereotipe, društvo je kreativnost pripisalo muškarcima čija su se dela vrednovala i ušla u istoriju.

Od tada se Fini nalazi u fusnotama umetničkih knjiga, rame uz rame s mnogim svojim savremenicama. Priča je poznata: žena se snagom svoje ličnosti bori sa svetom, ali, čak iako uspe da se izbori za neko značajnije mesto, briše se iz istorije čim umre.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Nova struja

Ipak, deluje da se stvari menjaju. Prošle godine organizovana je veoma važna i vrlo uspešna izložba Dreamers Awake postavljena u galerijama White Cube u Londonu i Hongkongu, a prikazivala je radove nadrealističkih umetnica od tridesetih godina do danas, uključujući i nekoliko značajnih slika Leonor Fini. Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma na koje svet, jednostavno, nije obraćao pažnju daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola.

Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma koje istorija umetnosti zaboravlja daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola

Pored toga, couture kolekcija za proleće/leto 2018. brenda Dior, prikazana prošle godine, kao inspiraciono jezgro navodi slike Leonor Fini, ali i radove njenih zaboravljenih koleginica – Lee Miller, Mérete Oppenheim, Dore Maar i Dorothee Tanning.

Nadamo se da će neke surealistkinje ovakvim akcijama ipak biti spašene od opskurnosti, jer – njihov stvaralački opus zaista jeste fascinantan.

https://www.youtube.com/watch?v=5Ignr_w6ql4

.justified-gallery > a, .justified-gallery > div {
opacity: 1!important;
}

The post Nadrealistkinja koja je inspirisala Dior couture kolekciju appeared first on 42 magazin.

Slika umetnice Kathleen Gilje “Linda Nochlin in Manet’s bar at the Folies Begere”, 2005. godina

Godine 1971. Linda Nochlin objavila je esej nazvan Zašto nije bilo velikih umetnica?

Ovo pitanje koje Nochlin postavlja zapravo – nije pitanje. To je bio mamac za ljude kako bi istraživali dublje i razmišljali o problemu rodne neravnopravnosti u svetu umetnosti.

Mi smo već pisali o ovom eseju (kog u celosti možete pronaći na internetu) u kontekstu izložbe nadrealistkinja za koje gotovo niko ne zna, a bile su jednako dobre kao muški umetnici istog pravca koji su dobili status art legendi (Dali, Magritte, Miro, De Chirico).

Iz ilustrovanog vodiča za esej “Why Have There Been No Great Women Artists?” koji potpisuju Tiernan Morgan i Lauren Purje

Linda zaključuje da su žene sistematski kroz vekove namerno isključivane iz umetničke hijerarhije. One su uvek bile autsajderi. Međutim, Nochlin nam je pokazala kako se daju lako uzdrmati strukture koje su držale žene van stranica koje formiraju istoriju umetnosti – ona nije razmišljala o tome zbog čega je (na primer) Goya smatran za velikog umetničkog genija, već upravo suprotno – zašto nema „ženskog“ Goye? Ispitivala je nedostatak potencijala koji je ženama u startu bio onemogućen kako bi uopšte dospele do tog društvenog statusa. Zaključak eseja dobro kaže: institucije nisu dozvoljavale ženama da dostignu umetničku odličnost, bez obzira na njihov potencijal ili talenat. Uvek su opisivane kao „žene umetnici“, što bi automatski značilo – nedovoljno dobre.

Ona nije razmišljala o tome zbog čega je (na primer) Goya smatran za velikog umetničkog genija, već upravo suprotno – zašto nema „ženskog“ Goye?

Kada je ovaj esej prvi put objavljen u magazinu ARTnews 1971. godine, počeo je da mrda patrijarhalno umetničko društvo kom je bilo teško da prihvati da – nisu žene bile lošije, već im nije dozvoljeno da se obrazuju na pravi način i da njihov rad prosto nije vrednovan isto kao rad muških kolega.

Nakon toga, Linda je objavila nekoliko groundbreaking tekstova: Žene kao seksualni objekti: Studije o erotskim umetnostima (Woman as Sex Object: Studies in Erotic Art, 1973), ili Umetnost i moć (Art and Power, 1988), u kojima je komunicirala uticaj umetnosti na čitavo društvo.

Iz ilustrovanog vodiča za esej “Why Have There Been No Great Women Artists?” koji potpisuju Tiernan Morgan i Lauren Purje

Pored uspeha u pisanju, ona će biti upamćena i po tome što je pomagala mnogim mladim istoričarima/istoričarkama umetnosti, umetnicima/umetnicama i radnicima/radnicama u kulturi, kako je predavala na koledžu Vassar, Jejlu i Njujorškom institutu za lepe umetnosti.

Kako se vest o njenoj smrti širila, tako smo dobili uvid u to koliko je zapravo pomagala umetnicima, budući da svi stavljali statuse na svojim profilima na društvenim mrežama.

Marta Jovanović, performans umetnica, postavila je Lindinu sliku i napisala: „Počivaj u miru, moja učiteljice i muzo. Promenila si način na koji posmatramo žene u svetu umetnosti i ostaćeš sa mnom zauvek.“

Kako se vest o njenoj smrti širila, tako smo dobili uvid u to koliko je zapravo pomagala umetnicima jer svi su stavljali statuse na svojim profilima na društvenim mrežama

Istoričar umetnosti Matthew Israel, kome je Nochlin predavala na Njujorškom univerzitetu, rekao je: „Bila je tako velikodušna u deljenju svog znanja i vremena.“

Kao i kroz tekstove koji su gurali granice, pomeranje granica zahtevala je i od svojih studenata. Saznajemo da je bila zahtevna i temeljna.

„Rekao bih da je Linda kao profesorka uticala na mene da razmišljam o tome ko je i koliko zastupljen i vidljiv u svetu umetnosti – i zašto je to tako. Umetničke institucije imaju izbor da odluče čije priče će ispričati, a Lindin glas me je uvek bodrio da u tom smislu pokušam da napravim pozitivnu promenu i otvorim vrata onima za koja su bila zatvorena“, dodaje Israel.

Iz ilustrovanog vodiča za esej “Why Have There Been No Great Women Artists?” koji potpisuju Tiernan Morgan i Lauren Purje

Na sreću, Linda se nije sasvim oprostila sa nama. Njena najnovija knjiga (koju s nestrpljenjem čekamo) Misère: The Visual Representation of Misery in the 19th Century biće objavljena u martu sledeće godine. Radujemo se, još jednom, čitanju njenih misli.

The post Žena koja nam je promenila mišljenje o istoriji umetnosti appeared first on 42 magazin.