Naravno da imamo svog favorita, koga ovde nećemo otkrivati, ali ćemo se zato vratiti u prošlost – podsetiti se nekih filmskih dobitnika ove prestižne nagrade i malo obnoviti istoriju najpoznatijeg francuskog filmskog festivala i istoriju filma, uopšte.

La Dolce Vita (Sladak život); Federico Fellini, 1960.

Sladak život je ekspresionistička bajka koja prati Marčela Rubinija, novinara žute štampe, opsednutim filmskim zvezdama i njihovim životima.

Upravo je ovaj film inspirisao termin paparaco fotograf, a osim tog kurioziteta, film se poigrava sa svim čime može, a što odslikava naše društvo. Struktuiran je tako da na narativno zanimljiv način istražuje teme poput religije, ljubavi, politike, socijalnih odnosa…

Roma, Citta aperta (Rim, otvoren grad), Roberto Rossellini, 1945.

Kada čujete za italijanski neorealizam – znajte da je ova Roselinijeva drama upravo ono što taj termin podrazumeva.

Film je snimljen u dokumentarnom maniru, a predstavlja Rim nakon pada Musolinijevog fašističkog režima i kraja Drugog svetskog rata. Kako bi prikazao Rimljane pod nacističkom okupacijom, Roselini priča priču o članu Pokreta otpora koji beži od Gestapa, uz pomoć sveštenika (ovaj lik baziran je na realnom svešteniku don Pietru Mirosiniju, koga su, kada je otkriveno da je pomagao Pokretu otpora, odmah ubile vlasti).

U neorealističkom maniru, Roselini je glavne uloge poverio amaterima Aldu Fabriziju, Ani Manjani ili Marćelu Paljeriju, a neki od njih ušli su kasnije u filmsku istoriju.

Apocalypse Now (Apokalipsa sada), Francis Ford Coppola, 1979.

Ovaj film je definicija genijalnog ludila ili lude genijalnosti – srčani udari, samoubistva, jezive oluje, rat, droga i Marlon Brando samo su neke od ključnih reči koje bi se mogle vezati za Kopolin masterpis.

Scenario je baziran na noveli Džozefa Konrada – Heart of Darkness, ali je radnja, koja se u knjizi odigrava u Africi, premeštena u Vijetnam, u jeku rata. Baš tamo pratimo kapetana Vilarda koji juri niz reku Nuang sve do srca džungle, kako bi pronašao odbeglog pukovnika Kurca. Tokom ovog psihideličnog putovanja on prolazi kroz ratna bojišta, Playboy zečice i jednu stravičnu sektu.

Pulp Fiction (Pretparačke priče), Quentin Tarantino, 1994.

Plaćene ubice Džuls Vinfild i Vinsent Vega treba da povrate novac koji je ukraden njihovom poslodavcu Marselasu Volasu. Kao čovek od poverenja Vinset Vega ima dodatni zadatak da nekoliko dana kasnije, kada Marselas bude van grada, izvede u provod Miju Volas, Marselasovu suprugu. U priču se uključuje i Buč Kulidž, bokser na zalasku karijere, potplaćen od strane Marselasa da izgubi svoj sledeći meč.

Životi naizgled nepovezanih ljudi prepliću se tokom nelinearnog toka filma, rezultirajući zaista bizarnim situacijama.

All That Jazz (Sav taj džez), Bob Fosse, 1979.

Priča o nadarenom koreografu koga je sopstveni nagon, kako profesionalni tako i lični, doveo do uništenja. Čuveni brodvejski reditelj i koreograf Bob Fos zasnovao je film na ličnom iskustvu.

Džo Gideon je pozorišni reditelj i koreograf koji pokušava da uskladi rad na najnovijem brodvejskom mjuziklu i montiranje holivudskog filma koji je režirao. On je radoholičar koji ne vadi cigaretu iz usta i neprekidno spava sa svojim plesačicama. Bez dnevne doze Vivaldija, kapi za oči, alka selcera, deksedrina i seksa, ne bi imao dovoljno energije da vodi najveći šou od svih – svoj život. Devojka Kejti, bivša žena Odri i ćerka Mišel pokušavaju da ga vrate s ivice propasti, ali prekasno je za njegovo iscrpljeno telo i stresom oštećeno srce.

Les parapluies de Cherbourg (Šerbuški kišobrani), Jacques Demy, 1964.

Premijerno prikazan na Kanskom festivalu 1964, godine – film je momentalno trijumfovao i osvojio Zlatnu palmu. Ova odluka žirija je, doduše, izazvala kontroverze među delom kritike koja je film smatrala „previše komercijalnim“ i „nedovoljno umetničkim“ za dodeljivanje tako velikog priznanja.

Međ publikom je pak imao daleko bolji prijem. Katrin Denev je upravo zahvaljujući naslovu Les Parapluies de Cherbourg postala jedna od najvećih zvezda francuskog i evropskog filma, a numere koje se u filmu čuju i danas važe za velike hitove, a žive i kroz obrade raznih pop izvođača.

Kagemusha (Kagemuša), Akira Kurosawa, 1980.

Smeštena u 16. vek, kada su se moćni ljudi borili za kontrolu nad Japanom, ova priča istražuje prirodu političke moći i gubitak identiteta. Film prati Šingena Takedu, koji se drži podalje od bojnog polja zahvaljujući bratu Nobukadu, koji se zauzimao za njega i u ratu postavljao kao njegov dvojnik.

Beskompromisni Akira Kurosava naišao je na brojne poteškoće radeći da ovom, za vreme kada je nastao zahtevnom filmu. U nekom momentu mu je ponestalo finansija neophodnih za finiširanje projekta, te je režiser koji se pre angažmana u filmskoj industriji bavio slikarstvom, pretvorio Kagemušu u seriju slika pod istim nazivom. Prodajom ovih dela, između ostalih kolegama Džoržu Lukasu i Frensisu Fordu Kopoli, on je dobio finansijsku podršku koja mu je umnogome pomogla da realizuje film.

Viridiana, Luis Buñuel, 1961.

https://www.youtube.com/watch?v=x4hTSjfh7Y0&t=1s

Bunjuel je satiričar, fetišista i kralj crne komedije. Takav je i ovaj film.

Drama se vrti oko glavne junjakinje Viridijane, devojke koja želi da se zamonaši, ali neposredno pre uzimanja zaveta dobija poziv od dalekog rođaka kojeg je samo jednom u životu videla. Pod presijom odlazi do njegove farme, mesta na kom se on, nakon gomile bizarnih dešavanja, obesi. Tako farma ostaje Viridijani, koja odustaje od ideje da postane monahinja i ostaje tu s rođakom Horheom i njgegovom devojkom Lucijom, koji se, zajedno, brinu o siromašnim sugrađanima i edukuju ih.

The Third Man (Treći čovek), Carol Reed, 1949.

Smatra se jednim od najvažnijih filmova svih vremena (prvi je na listi Top 100 filmova Britanskog filmskog instituta), i ne samo to – Treći čovek najbolje je ostvarenje filmskog noir žanra.

U uvrnutoj priči smeštenoj u ratom oskrnavljenom Beču, pulp fiction pisac Holi Martins traži svog prijatelja koji ga je tu i pozvao, Harja Lajma. Nalazi ga mrtvog, dok ga nose tri muškarca od kojih dva uspevaju da identifikuju, ali niko ne zna ko je – treći čovek.

The post Filmska lista: Kanski pobednici za sva vremena appeared first on 42 magazin.

Ovogodišnji festival naslovljen Wearing Time: Past, Present, Future, Dream, traje od 11. do 26. marta i daje nam uvid u to kako moda i film interaguju.

U susret ovom modno-filmskom događaju sastavili smo listu od deset naslova koji na najlepši način predstavljaju fashion + film spoj, a koji svaki modni sladokusac mora pogledati:

The Inferno Unseen (2017)

U saradnji sa online bioskopom MUBI, festival Moda na filmu predstavlja remasterovan film Henri-Georgesa Clouzoa iz 1964. godine – Inferno.
Clouzotovi kamermani Andréas Winding i Armand Thirard su pre 50 godina snimili 12 sati apstraktnih scena u kojima glavnu ulogu igra čuvena Romy Schneider, ali ovaj film nikada nije završen – do danas. Nova verzija The Inferno Unseen u fokus stavlja proganjajuće boje i koloritne vizije. U ovoj uniji filmskog i sartorijalnog krije se istinsko remek-delo.

La Dolce Vita (1960)

Scena u kojoj Anita Ekberg izlazi iz Fontane di Trevi u crnoj haljini bez bretela i dalje ostaje jedna od najnezaboravnijih u filmskoj istoriji. Malo ljudi zna koliko je zapravo film inspirisan tadašnjom modnom scenom. Režiser Fellini izjavio je jednom prilikom kako je Balenciagina crna haljina (koju je nedavno reinterpretirao nov kreativni direktor Balenciage Demna Gvalsalia u kolekciji za jesen/zimu 2017) svojom dramatičnom siluetom bila početna ideja na kojoj je baziran ostatak estetike.

Balenciaga, haljina iz kolekcije za jesen/zimu 2017, nastala po uzoru na kostim Anite Ekberg u filmu La Dolce Vita

Blade Runner (1982)

Šta nositi na ulicama Los Anđelesa 2019. godine?

Bundu i natapiranu kosu – očigledno. Film Blade Runner Ridleya Scotta jeste kultni bioskopski hit, kako zbog neponovljive atmosfere, tako i zbog sjajnih kostima koji su neponovljiv miks futurizma i film noir stila. Glumica Sean Young seća se glavnog kostimografa Charlesa Knodea, koji joj je dozvolio da zadrži pomenutu bundu nakon što se snimanje završilo. A potom je otišao da radi na sledećem hitu – filmu Braveheart.

Sean Young u bundi Charlesa Knodea

Belle du Jour (1967)

U ulozi seksualno frustrirane domaćice koja se okreće prostituciji radi zadovoljstva, garderoba glumice Catherine Deneuve bila je zaista predivna – pensil suknje, svilene bluze i stileto cipele.

U ovom Buñuelovom filmu kostime je radio niko drugi do Yves Saint Laurent, koji je nakon završetka snimanja filma postao blizak prijatelj sa Catherine Deneuve.

Prêt-à-Porter (1994)

Ova filmska satira Roberta Altmana snimana je tokom Pariske nedelje mode, a kao cameo uloge pojavljuju se mnogi dizajneri, supermodeli, ali i glumci poput Julie Roberts, Sophie Loren i Tima Robbinsa. Film je dobio oštre kritike javnosti, pre svega zbog dvominutne sekvence gde gledamo gole manekenke kako šetaju pistom praćene pesmom Pretty benda Cranberries.

Cleopatra (1963)

Garderoba koju je predivna Elizabeth Taylor nosila u filmu Cleopatra nije inspirisala samo mnoge modne linije već i aksesoare, te make-up trendove (posebno kolekciju za jesen-zimu 2007. Alexandera McQueena).

Budžet za kostime iznosio je 194.800 dolara, a posebno skupa bila je haljina napravljena od 24-karatnog zlata, najskuplji komad napravljen za film ikada.

Alexander McQueen, jesen/zima 2007.

A Single Man (2009)

https://www.youtube.com/watch?v=sC9Zm1UJ7zs

Modni dizajner Tom Ford režirao je film A Single Man, ali takođe je bio i direktor garderobe. Kada je razmišljao o kostimima, angažovao je holivudsku stilistkinju Arianne Phillips da mu pomogne. Zajedno su kreirali nezaboravne monohromne outfite, pre svega za glumicu Julianne Moore.

The Fifth Element (1997)

Dizajner Jean Paul Gaultier bio je glavni dizajner i tvorac futurističkih kostima u SF ostvarenju Peti element, uključujući i legendarni kostim inspirisan zavojima u kom pamtimo Millu Jovovich. Gaultier je uradio ukupno 954 kostima za film i bio je prisutan svaki dan tokom snimanja kako bi ih modelirao na glumcima.

Basic Instinct (1992)

https://www.youtube.com/watch?v=GWWoqqqlpDI

Sharon Stone zavaljena u stolici prekrštenih nogu, dok nosi all white kombinaciju, nezaboravna je. Ovu haljinu je kreirala dizajnerka kostima Ellen Mirojnick sa željom da lik koji Sharon tumači podseća na Hitchcockove heroine. Mnoge savremene dizajnerke, od sestara Olsen za brend The Row do sestara Rodarte, navode kostime ovog filma kao veliku inspiraciju za ono što rade.

The Row Resort kolekcija inspirisana ulogom Sharon Stone u filmu Basic Instincts

A Bigger Splash (2016)

https://www.youtube.com/watch?v=eBpvKfMWB-o

U filmu A Bigger Splash, koji je omaž francuskom remek-delu La Piscine, jedna stvar ispada važnija samog scenarija – kostimi. Kao Marianna Lane, glumica Tilda Swinton tokom dva sata, koliko film traje, šeta Dior haljine s potpisom bivšeg art direktora Rafa Simonsa.

The post 10 filmskih naslova za modne sladokusce appeared first on 42 magazin.