Vladimir Arsenijević opet piše o devedesetim godinama, gde locira izvor svekolikih nesreća ovog regiona, ali bez zrna patetike ide dalje i već deceniju dokazuje da književnost prati ubrzano vreme u kojem živimo, da može i te kako biti zabavna, da u njenoj biti stoji pričanje priča, te da književnost koja nastaje na četiri varijeteta jednog jezika jeste književnost jednog jezika.
O tome na KROKODIL-u već deset godina svedoče pisci iz eksjugoslovenskih republika koje bez titla i simultanog prevodioca sve razumemo dok daju sofa-intervju ili čitaju odlomak iz svojih dela. Ove godine imali smo priliku da baš razumemo Vedranu Rudan, Abdulaha Sidrana, Miru Furlan, Marka Tomaša, NewsBar, pa i Rumenu Bužarovsku koja je čitala odlomak svoje knjige Moj muž koja je prevedena s makedonskog. Čuli smo i Dejana Atanackovića, Marka Vidojkovića, Marka Šelića Marčela, Njuz.net i Zorana Kesića…
KROKODIL je opet doneo Okrutni optimizam – i kroz istoimeni dokumentarac o svojih prvih deset godina, ali i kroz animirani film Untravel Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg, knjigu Ranka Bugarskog Govorite li zajednički?, debatu o Deklaraciji o zajedničkom jeziku i prvu konferenciju o tome Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma,  te muziciranje pesnika Kralja Čačka i Bojane Vunturišević…
Budući da je KROKODIL Engaging Words zvanično ušao u drugu deceniju, sa Vladimirom pričamo o samoj ideji festivala koji se nadvija nad regijom, rečima i mislima.

Foto KROKODIL

Moram da vas pitam, možda neko to ne zna, a zanimljivo je: kako se angažuje reč i kako ste vi angažovali reč krokodil, da li ste prvo osmislili naziv pa se on složio u akronim ili ste slovima reči krokodil pridavali značenje?
Mi smo zaista krenuli od koncepta koji smo želeli da promovišemo. Naime, početkom dvehiljaditih konačno se otvorio prostor za novu komunikaciju. Ja sam u Beogradu osnovao izdavačku kuću Rende, naša prva edicija bila je Ledolomac – čija je namera bila da objavljuje autore sa prostora bivše Jugoslavije, jer čitavih prethodnih deset godina nismo znali šta se događalo u književnostima u Hrvatskoj, BiH, sa kojima delimo srodan, jedan jedinstveni jezik, ali ni sa onima koje su nam po senzibilitetu bliske, poput makedonske, slovenačke, kosovske književnosti. U Hrvatskoj je tada osnovan Festival A književnosti – FAK, koji je počeo da poziva pisce sa drugih prostora bivše Jugoslavije, te sam ja prilično redovno nastupao na FAK-u, kao i drugi autori koji nisu bili iz Hrvatske. U Rendeu smo već tada imali ideju da treba prodrmati i osvežiti format književnog predstavljanja, a FAK je donosio neku svežinu – bio je zasnovan na principima Novih puritanaca u Velikoj Britaniji, to je bio jedan interesantan neopank književni pokret krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih – odbijali su posredstvo i intervenciju književnih kritičara ili teoretičara, odbijali su institucije, nastupali su u pabovima i barovima, direktno, u neposrednoj komunikaciji sa publikom, uglavnom kroz javna čitanja, a događaji su se plaćali pivom. To je FAK preuzeo tako što je cena ulaznice uvek bila ekvivalentna ceni piva na mestu gde se događa, a ljudi su to razumeli kao participaciju, „evo, popiću tri a ne četiri piva, a jedno dajem piscima“. Romantičarski, poput nekog ranog rokenrola, i tu je bilo nečega jako uzbudljivog, a odgovaralo je promeni koju je književnost doživela tokom devedesetih – ona se od one ponešto rascvetale postmoderne, suviše formalne, suviše autoreferentne pa i samozaljubljene vratila na jednostavnost pričanja priče, gde je sadržaj ipak važniji od forme. A mi smo pred očima imali sadržaj koji je bio važniji od svake forme – gradovi gore, ljudi ginu, događaju se sve te nesreće… FAK se nakon nekoliko godina raspao zahvaljujući borbi ega… i za njim je ostala praznina. KROKODIL je osmišljen kao malo savremeniji FAK – već je bila 2008/09. Bilo nam je jasno da hoćemo da radimo regionalni festival i da hoćemo da ga radimo na interesantan i zabavan način, da nećemo onu postratnu fejk pornografiju gde se sad svi grle i ljube, nego da se kao autori na jedan normalan način obraćamo ljudima koji nas na jednako normalan način razumeju. Kad po knjižarama već nema knjiga pisaca iz nama srodnih zemalja, pisanih na našem jeziku, kad je sve toliko glupo, kad smo otkrili da čak i kad otpadnu politički razlozi koji stoje na putu komunikaciji ipak ostanu oni jadni provincijski poslovni razlozi i jedna uskogruda surevnjivost u zemljicama u kojima su po pravilu najveći izdavači ujedno i knjižari. A ako već nemamo knjige, hajde da pokušamo da dovodimo autore. KROKODIL – Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju – tako je stvorena definicija onoga što smo hteli i načina na koji smo time hteli da se bavimo.

Foto KROKODIL

Foto KROKODIL

Spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom

I da li ste uspeli u svom cilju ili, ako više volite, misiji?
Deset godina kasnije i dalje je taj regionalni aspekt jednako važan, i to je ono što je ujedno i malo depresivno. Kada smo pripremali ovaj, deseti festival, radili smo kratki dokumentarni film o nama i nazvali smo ga Okrutnim optimizmom jer smo videli da mi možemo ovako da se kao nešto veselimo, ali da realno kod nas razloga za veselje uopšte nema i da je sve to što smo mi radili u stvari danas u još gorem stanju nego što je bilo pre deset godina. I to je ta tužna istina, tako da ma koliko mi mislili da ćemo ostaviti regionalni aspekt po strani kada on postane uobičajen, nažalost, to se još nije dogodilo.

Za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima

Pre nego što ste se druge večeri vratili u amfiteatar ispred Muzeja Jugoslavije i primarno KROKODIL-ovo gnezdo, prve večeri sklonili ste se od kiše u bivši Dom sindikata koji je bio prepun – sve više ljudi dolazi na književnost uživo, svojevrstan karneval književnosti nabijen tim okrutnim optimizmom.
Mene je kao pisca užasno nervirala traljavost književnog predstavljanja. U razgovoru sa akterima, tokom devedesetih, uvek je postojala neka uobraženost tipa „književnost se brani samom sobom“ ili nešto tako, kao da književnost ima pravo da bude dosadna, a ti moraš mazohistički da trpiš, i to je rezultiralo time da na književnim događajima ima 11 ljudi, kada ih je 20, to se smatra velikim uspehom, devet je okej, a troje je sasvim u redu. Brojevi su se survali, a značajno otkriće jeste da je, izuzev možda par svetlih primera, to globalna pojava, ne nešto svojstveno ovom prostoru. Otuda se o tome govorilo tokom čitave prve decenije dvehiljaditih u nezavisnom književnom sektoru, te postoji i fraza audience development – razvoj publike, jer se smatralo da zapravo publike nema. Publike zaista i nema, a nema je zato što su književni događaji užasno dosadni. U startu smo doneli jednostavne odluke za koje smo znali da moraju da prijaju publici – dakle, ko god trenutno nema posla na stejdžu, nije na stejdžu, kratko i jednostavno. Hteli smo da shvatimo da nije stvar u svakom piscu pojedinačno nego u ukupnoj dinamici festivalske večeri, čak smo okrutno skraćivali nastupe, to je sada tri-četiri minuta kratkog razgovora i sedam-osam minuta čitanja, već deset minuta čitanja po autoru je mnogo. To može nekome da se čini brutalnim prema književnosti, ali nije tako. To je priznanje da živimo u doba strahovitog ubrzanja i da svi mi osećamo to ili kao problem ili kao suštinu našeg vremena. Ja to sve više osećam kao suštinu našeg vremena i pokušavam da se snađem u tom ritmu, umesto da nad tim jadikujem, što mi se čini jako konzervativnim i besmislenim.
Razumeli smo i da ljudi žive u pojačano vizuelnoj kulturi, da ne možete staviti pisca na praznu scenu i očekivati da publika u tome uživa. Sve oko nas je hiper-režirano – spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom. Ako je kukičanje propalo, ima nečeg u kukičanju što nije odolelo modernizaciji. Ista stvar je i sa knjigama. I to je rezultiralo time da je publika zaista u poprilično velikom broju počela da dolazi na naše događaje i taj broj se iz godine u godinu povećavao. Ove godine su te prve večeri vremenski uslovi zaista za nas bili jako deprimirajući. Trčali smo u Kombank dvoranu, koja je sjajan prostor, ali mislili smo „pući ćemo, biće to lep događaj za jedno stotinak ljudi“. Ali kada smo otvorili vrata, ponovilo se ono što nam se dogodilo na našem prvom festivalu 2009, kada smo zapravo samo oglasili svoje namere i spisak učesnika, pa su ljudi mogli da naslute o čemu se radi. Tada smo imali još goru kišu nego ove godine, tri dana je trajao festival, tri dana je padalo tako da se prst pred okom nije video, a mi nismo ni imali razloga da očekujemo više od stotinak, sto pedeset ljudi. Otrčali smo tada sa delom opreme u kino-dvoranu Muzeja Jugoslavije, smestili se, stajali na tremu i gledali tu kišu i mislili „toliko smo propali a nismo ni počeli“. No, onda smo videli ljude kako nadiru kroz pljusak koji je ličio na maglu, videli smo kako ljudi dolaze s kapuljačama i kišobranima, i to nas je zaista dotaklo jer smo shvatili da uopšte nije stvar u nama već u jednoj potrebi koju određeni ljudi imaju. Taj veliki broj ne dokazuje neke skrivene velike brojeve, to dokazuje veliku zainteresovanost jednog manjinskog dela našeg stanovništva. Broj ljudi koji bi došli na naš festival nije strahovito veliki, toga treba biti svestan, ali naših hiljadu ljudi je za nas jako važnih hiljadu ljudi.

Foto KROKODIL

Želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom…

Kakvi su vaši utisci sa KROKODIL-ovih 10? Sudeći po utiscima učesnika i publike, imate razloga da budete zadovoljni, a vidim da vas posebno veseli pozitivna energija, osmeh i zajedništvo.
Zaista smo zadovoljni spram umora koji osetimo, mogućnosti da sve propadne zbog glupih meteoroloških okolnosti jer moramo da trčimo u neku dvoranu koja, naravno, nije besplatna, a mi trpimo najelementarnije probleme finansiranja festivala koji je besplatan za publiku protiv svake logike i s obzirom na to šta donosi – a podrška nama na lokalnom nivou iznosi nula dinara. Iako, vrlo vredno i uredno, a to nameravamo da radimo i dalje, apliciramo na sve konkurse i kod Ministarstva i Grada Beograda. S druge strane, imamo podršku publike. I  u vezi sa pomenutim smehom, to je nešto čime se mi mnogo bavimo, jer ako osluškujete samo ono šta je želja publike, neminovno klizite ka populizmu, i tu nema govora. Mi zaista želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom, i sa različitim drugim stvarima. Naša namera je da i sami sebi a i drugima dokažemo da književnost pripada ovom vremenu. Ali ljudi vole da se smeju, i to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – bili su kod nas ove godine i Kesić, Njuz.net, NewsBar, Vedrana Rudan pa i Rumena Bužarovska, i svi su oni naprosto duhoviti, oni unose taj komični element, a to je takođe i jedan veliki deo stvaralaštva – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. I kad vi dovedete nekog ko je sjajan autor, ali naprosto ili nema izražen osećaj za performans ili performerski šlif, malo čita sebi u bradu ili naprosto ta proza ili poezija nije pisana tako da vam dotiče primarne receptore nego zahteva malo vašeg intelektualnog angažmana, ti vidiš da ljudi već kuckaju poruke, smaraju se, neki odlaze itd. Tu stvarno treba biti oprezan. Postoji zadovoljstvo u reakciji publike, to glumci znaju i vole aplauze, vole kad su ljudi zadovoljni, ali to vodi malo ka pojeftinjenju. Naš glavni angažman je u stvari da nađemo dobar balans.

Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Imali smo snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, ali razum ukazuje na to da na toj ideji treba raditi

Ipak, na KROKODIL-ovoj sceni se često mogu videti i trema, stidljivost i neprijatnost kao iskrena i danas ne baš na glasu osećanja senzitivnih bića kojima je primarno da napismeno, u samoći, kažu to što imaju. I lepo je kad to prepoznate.
Da, tako je, ali to zahteva senzibilisanu publiku, zahteva ipak jednu ozbiljnost publike i mislim da jedan deo publike svakako dolazi s takvim očekivanjima. Ono što je nama u svemu tome jako drago jeste da – u vreme kada ljudi retko izlaze iz generacijskih mehura, tinejdžeri komuniciraju sa tinejdžerima, stariji sa starijima – na našem festivalu je interesantan taj široki raspon publike. Kada gledamo fotografije, a uvek insistiramo da fotografi slikaju publiku, za nas je to zanimljivo da na svakom odsečku vidimo publiku različitih generacija, različitog imovinskog stanja – od klinaca, tinejdžera, koji rado dolaze jer im je zabavno, do moje mame, koja je veteranka u onim najzlatnijim godinama. Tu se stvori jedan kontakt između generacija koji je za nas dragocen.

Foto KROKODIL

Kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća

Ove godine predstavili ste knjigu Govorite li zajednički? Ranka Bugarskog, u kojoj profesor daje naučno-lingvističko potkrepljenje Deklaraciji o zajedničkom jeziku iz 2017. Kakvi su zaključci, koliko je i da li je Deklaracija ispunila svoj cilj? Igor Štiks je najavljujući debatu rekao da „regionom kruži bauk u vidu Deklaracije…“
On je naravno iskoristio Manifest Komunističke partije, što je sjajno poslužilo alegorijski. Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Mi smo imali snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, koji se najviše čuo u Hrvatskoj, iz određenih razloga, a bio je malo podmukliji ali ništa manje agresivan u drugim zemljama. S druge strane, mi smo postavili jedno hipotetičko pitanje da bismo označili našu nameru da nastavimo da se bavimo tom stvari, i to na nekoliko nivoa istovremeno, neposredno i kao deo festivala KROKODIL i nakon debatnog programa u CZKD-u održali smo prvu konferenciju projekta Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma, gde smo sa eminentnim istoričarima iz čitavog regiona počeli da se bavimo pitanjem revizionizma u regionalnim istoriografijama. To sve spada, ako se gleda kroz prizmu obrazovanja, u grupu tzv. nacionalnih predmeta koja je najviše izložena manipulaciji. Niko vam ne vrti mozak kroz časove muzičkog ili fizičkog, ali kroz časove društvenih predmeta, istorije, geografije, jezika itd. vrši se strahovita manipulacija, naročito u etnički mešanim sredinama. Nadam se da ljudi znaju za projekat Dve škole pod istim krovom u BiH i za segregaciju koja se vrši po školskim ustanovama i gde deca koja žive u istim soliterima i igraju se u istim parkićima idu u dve različite smene, u dva različita odeljenja, kao recimo hrvatsko i bošnjačko u Jajcu, pod lažnom premisom da govore različitim jezicima i uče različite verzije istorije u kojima su oni u ulozi neprijatelja. Dodajte tome dvadesetak ili petnaestak godina i dajte tim ljudima oružje u ruke i oni će ratovati jedni protiv drugih, a to nije samo zabrinjavajuće, to je zaista zastrašujuće, to zahteva brzu reakciju. Kada su se prošle godine klinci pobunili u Jajcu protiv segregacije i kada su demonstrirali i tražili da idu u ista odeljenja i da se ne razdvajaju po etničkom principu, nosili su parole na kojima su bile nacrtane kruške i jabuke – a to su radili zato što im je, kada je problem segregacije po etničkom principu bio predstavljen njihovoj kantonalnoj ministarki obrazovanja, ona rekla: „Pa čujte, ne možemo mešati kruške i jabuke.“ To politika čini odraslima. I to jeste zastrašujuće. Uprkos nevernim Tomama koji su nam govorili da klince to ne interesuje – mi smo imali jednu autentičnu pobunu klinaca, 15-godišnjaka koje nervira takvo stanje stvari jer im ide protiv zdravog razuma, jer oni jasno vide da razumeju jedni druge. Zato mislim da ima osnova da se na tome radi i da treba hvatati kontakt sa mladim generacijama i da takođe stvar treba jednim delom prebacivati sa polja lingvistike na polje književnosti.

Foto KROKODIL

Mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile

Kako?
Nas već duže intrigira jedna ideja, a to je da je u književnosti teško opravdati postojanje nacionalnih selekcija. Šta konstituiše, recimo, italijanskog pisca? Možda jedino jezik kojim piše jer je taj italijanski pisac možda inspirisan nekim norveškim piscem, odrastao je na raznim uticajima koji dolaze s različitih strana jer mi odrastamo na globalnoj kulturi. Šta je to, recimo, u mojoj književnosti dominantno da bih samoga sebe smatrao srpskim piscem? I još dalje, kad pređemo na teritoriju ovog jezika koja zahvata četiri države i kada Boris Dežulović napiše pripovetku Smrt na čistoj ekavskoj varijanti onoga što bismo zvali srpskom varijantom zajedničkog jezika i kad se ta priča, povrh svega, dešava u Kragujevcu 1941. godine – kada biste pravili antologiju srpske i antologiju hrvatske književnosti, gde tačno ide ta priča? Šta konstituiše nacionalnost priče? Genetska slika, hoćemo li da uzmemo autoru DNK da merimo? I tu ulazimo u jako neprijatne dalje teme i to raskrinkava ideju nacionalne književnosti, ona je u kontekstu u kojem mi postojimo, na sreću, nemoguća. Ona je, nažalost, činjenica, ali protiv nje treba raditi. Pisci su vezani zajedničkim senzibilitetom koji je lako definisati i još su više vezani činjenicom da pišu na jeziku koji postoji u četiri formalizovana oblika, ali da je uzajamno razumljiv i ne prevodi se. Te smo mi time pomislili da bi bilo jako interesantno da umesto onih jadnih štandića – crnogorski, bosanski itd. sa kojima se mi pojavljujemo na Lajpciškom sajmu knjiga ili u Frankfurtu i gledamo jedni na druge s nepoverenjem, a uvek nas smeste tamo negde pored WC-a – kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća. Uvek je dobar primer latinoameričke književnosti kako je odustajanjem od tih nacionalnih surevnjivosti pedesetih i šezdesetih godina postigla svetski uspeh koji ima i danas, pa više ne može da se razvrsta odakle je Ljosa, odakle je Markes… niti je to uopšte važno, oni pripadaju tom latinoameričkom duhu, oni su ga potom i kosmopolitizovali do izvesne mere i stvorili novu generaciju latinoameričkih pisaca i osvojili su za sebe pravo da pišu globalno, a mi se, nažalost, uvek saplićemo o same sebe.

Ljudi vole da se smeju, ali to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. Tu stvarno treba biti oprezan

Foto KROKODIL

Nedavno je objavljen vaš roman Ka granici treći iz tetralogije, sapunske opere Cloaca Maxima (U potpalublju, Ti i ja, Anđela). U knjizi još traju devedesete, a da li vam se u realnom vremenu čini da smo napustili cevi kanalizacije (ili metaforično analnog otvora)… i ako nismo, kada ćemo?
Iako se to protivi opštim uverenjima, zapravo mislim da smo mi već izašli iz toga, samo ono što nas je zateklo na drugoj strani nije ono čemu smo se baš nadali… Jedna naivna pomisao vladala je i kod nas i širom istočne Evrope da svi mi imamo potencijal neke Švedske, samo treba da se promene okolnosti i mi ćemo odmah da postanemo Švedska. Pritom su naše zamisli o tome šta znači i kako se postaje Švedska bile prilično vulgarne. Kada pogledate unazad, ljudi koji su živeli u ograničenim slobodama komunističkih sistema nisu hteli višepartijski sistem, ni ljudska prava, ni vladavinu prava… oni su hteli Kit-Kat čokoladice, leviske, ploče, hteli su da konzumiraju… Zapad je konzumerizmom pobedio Istok, a ne superiornom ideologijom. Ideologija verovatno jeste bila superiorna, ali nije to tako draškalo masu koliko svi ti proizvodi. Jer šta je bilo jugoslovenstvo? Ti zapravo nemaš farmerke, ali imaš mogućnost da odeš do Trsta, a onda s tamo kupljenim farmerkama odeš u Moskvu, pa se kurčiš. „Uživali“ smo neku središnju poziciju, ali bili smo siromašni rođaci Zapada i to je postalo jasno čak i po onoj gradaciji – kad se iz Srbije pređe u Hrvatsku, putevi su oduvek bili nešto bolji, pa su u Sloveniji bili još mnogo bolji, a u Austriji su putevi bili nenormalno dobri… Nama je bilo jasno da smo mi tu negde, no ne baš sasvim. Prošli smo kroz pakao raspada jedne zemlje za koju je imalo smisla čuvati je mimo ideologija, ali u redu, ona se raspala i, dakle, izašli smo negde na drugu stranu potpuno razoreni, razvaljeni i sa jako mnogo neodgovorenih pitanja u društvu, tako da je to tih naših dvadeset godina. Ima nečeg zastrašujućeg u tom vremenu jer uvek čovek dâ tome dobru perspektivu kada meri godine od završetka II svetskog rata. I tu je mesto gde naš problem zapravo leži – u jednom osećanju da stvari zapravo nisu gotove, da nisu završene. Kad je II svetski rat bio gotov, on je bio nesporno gotov, gotov na globalnom nivou, završen, podvučene su crte, neko je osuđen, većina ljudi koji su učestvovali u zločinačkim poduhvatima nije, ali to ko je pobedio a ko je izgubio u ratu nije dovođeno dalje u pitanje… I svet se formirao po nekim osnovama koje nisu bile zastrašujuće, moglo je da se krene dalje. Već 10 godina nakon II svetskog rata imate korenitu promenu paradigme, dolazi Elvis, počinje rokenrol, kultura mladih, novi talas u francuskom filmu, italijanska kinematografija, vespe, ceo svet se kreće negde drugde, već za generaciju kojoj ja pripadam, a koja je rođena samo 20 godina nakon II svetskog rata, ide Cezar, pa Napoleon pa Hitler… to je nešto što pripada davno preživljenom vremenu – samo 20 godina kasnije. Već tada nisi mogao da zamisliš da si mogao da se vratiš u neko takvo doba. Problem sa tim ratovima devedesetih jeste što su oni ostali otvoreni i što ih do dana današnjeg neko drži otvorenim. Tako da naš doživljaj sadašnjeg vremena nije u apsolutnoj koliziji sa vremenom kakvim jeste, ali jednim delom mi učestvujemo u mračenju ovog vremena. Nažalost, ekonomski ne stojimo dobro, a ne stojimo ni politički baš dobro. Ali kada neko kaže da je gore nego devedesetih, ja samo mogu da se gorko nasmejem, ali nekada bih nekome odvalio šamar. Jer danas lepo uzmeš pasoš, kupiš jeftinu avionsku kartu, iznajmiš Airbnb i za 200‒300 evra možeš da odeš bilo gde na svetu, cene su prilično ujednačene i u Beogradu, i u Stokholmu, ali i u Ugandi ili Argentini. Relativno je dostupno i moguće, a ti si slobodan da putuješ. Svet je prilično otvoren za nas, možda neko ima lične probleme da ode u Sloveniju, Hrvatsku, BiH i na Kosovo, ja lično nemam, za mene su to prijateljska okruženja. Uživam u činjenici da postoji naš region, za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima, kroz projekte kao što je KROKODIL itd., gledam da ih pospešim i podignem na viši nivo, ima dosta toga sa čime bi čovek mogao da se oseća dosta dobro u današnjem vremenu.

Foto KROKODIL

Problem je što mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile. Čak ni ako si u Bratuncu ili u Srebrenici ili u Orahovcu, onda mi se čini da ipak nije tako gore jer ti niko ne gine i nikoga ne kolju i niko nikog ne ubija na najstrašniji način. Legitimno je da neko misli da mu nije bolje jer nas interesuju naši lični životi, osoba koja ne može da sastavi kraj s krajem ne može biti zadovoljna svetom koji je eto takav, ali u jednom opštem smislu stvari jesu bolje.

A u tim devedesetim protagonisti vaše tetralogije od rata po slobodu odlaze u pseudoraj, na izmišljeno grčko ostrvo Omfalos.
Knjiga ima tri segmenta i tako je treba i čitati, oma ima i formu spirale, mislim da je i tako treba čitati. Iz tvrde realnosti ovog prostora, gde se gine na najstrašnije načine na dnevnom nivou, protagonisti ispaljuju sebe u nešto što njima liči skoro na alegoriju. Mi danas više to ne možemo da osetimo, ali taj osećaj koliko smo bili stranci u svakoj normalnosti, da se mi iz one atmosfere zateknemo u grčkom letovalištu ili u nekom evropskom gradu, u Parizu… Mi smo celom kožom, svakim milimetrom sebe osećali da nismo to, da ne pripadamo tu, a istovremeno to je i ta mimikrija da i mi imamo dve noge, dve ruke, glavu i da se ovako prividno ne razlikujemo od drugoga, ali naš osećaj stvarnosti bio je toliko drugačiji, da u tom jednom mitu jeftinog paradajz letovališta ili raju paradajz letovališta protagonisti knjige nakon svega što se dogodilo u U potpalublju i u Ti i ja Anđela pokušavaju nekako da izađu na kraj sami sa sobom i polaze na jedno putovanje koje ih vodi od Omfalosa, tog fiktivnog ostrva na samom severu Grčke, prema Atini i dalje prema…

Vladimir Arsenijević čita odlomak iz svog romana Ka granici na KROKODIL-u, foto KROKODIL

Stanite… Neka ljudi krenu Ka granici i pročitaju roman.
Hvala, Vladimire.

The post Vladimir Arsenijević: KROKODIL je opet rasterao sve bauke appeared first on 42 magazin.

Kada je u našu redakciju ušao Nenad Marić, pojavio se Kralj Čačka, a ja sam u tom predvorju našeg intervjua shvatila šta znači donedavno po mom mišljenju floskula o iskrenosti umetnika i njegovom prisustvu. Onda nam je Kralj Čačka pričao o Nenadu Mariću, slikaru i pesniku koji svoju liriku slika zvukom ili svoj zvuk oslikava. O tome kakva je njegova muzika, počeli su najpre da pričaju drugi – oni koji su ga prvi čuli. A onda su ga čuli drugi. Od uha do uha širili su se njegovi stihovi, njegov bluz i melanholični bariton. Poput neke akustične ponornice koja nalazi put do scene na kojoj baš on nedostaje. Kralj Čačka, rečito ćutljiv i svetlo mračan.

Dobar dan. Prvo pitanje je zašto ti je  trebalo toliko dugo da se pojaviš na sceni i u medijima?
Nije to bila neka namera, nisam verovatno nametljive prirode pa je to tako. Malo sam živeo neki povučeniji život, radio sam to što sam radio, a ovo sam puštao da se dešava spontano. Nije bilo kod mene mnogo ambicije sa te spoljne strane i bilo je prisutno zatvaranje u odnosu na društvo.

Muzikom se baviš oduvek, usput, od nekog momenta?
Od malih nogu, još od četvrte godine kad sam dobio prvu gitaru. Pošto mi je otac svirao, od njega sam naučio prve stvari, akorde… Pa sam onda sâm počeo da skidam raznu muziku koju sam tad slušao, Jimmy Hendrix, Led Zeppelin… da bih jedne godine, mislim da sam bio sedmi razred, privatno upisao muzičku školu, da naučim note itd., i to sam izdržao godinu dana. Posle srednje škole upisao sam Fakultet likovnih umetnosti i završio slikarstvo. Dok sam studirao, krenuo sam da pišem pesme, spontano.

Ja sam iz Čačka, mi smo u školi učili da Čačak na turskom znači blato. To mi je palo na glavu iz čiste igre, napravilo čvorugu i sad nema nazad

Tvoje pesme mračne, nežne, lirske. One nastaju iz kojih osećanja, kojih situacija, inspiracija?
Pa to je, rekao bih, vrsta nekakvog procesa kroz koji pokušavam da se izrazim, nešto da rešim, da kažem, ukažem, da objasnim, što osećanja, što ideje. Vrlo je teško pričati o tome jer je u pitanju nevidljivi proces, nije egzaktna stvar, nikad ne znaš gde će pesma da te odvede. Nema pravila za pisanje pesama, to je prosto potreba, prirodna i natprirodna, rekao bih. To svi ljudi imaju, samo u zavisnosti od toga čime se bave i kako se bave, kod nekih verovatno egzaktnijih stvari, opipljivijih to se vidi, dâ se primetiti, lakše je govoriti, ali ovako, kad je u pitanju pravljenje pesama i stvaranje muzike, to malo ume da bude teško za objasniti, bez namere da mistifikujem, da sumiram, pesme koje pišem nastaju iz života.

Imaš specifičnu boju glasa i način pevanja. To ispevavanje na slogove, negde se o pretvara u ou, naglo skraćivanje reči. Je l’ to namerno da bi dao neki melodičniji, drugačiji oblik pesmi ili to tako prosto izlazi samo od sebe dok pevaš i stvaraš? Meni to zvuči sjajno.
Zanimljivo zapažanje, hvala ti. To reči diktiraju i traže način da osvoje melodiju, da se obuku u melodiju. Ne znam. Misliću o tome (smeh).

Mnogi te porede sa Waitsom, Dylanom zbog te lirike. Meni si ti originalan, ali da li je neko imao uticaj na ovo što stvaraš?
Jeste sigurno. Mislim da sve utiče, sve što sam slušao i slušam utiče na ovaj ili onaj način, u to sam sve više i više ubeđen. Šta god da sam uneo u sebe, to prolazi kao kroz nekakav filter dok stvaram, zatim izlazi u ovoj ili onoj formi, u zavisnosti od trenutka, ideje, osećanja… Razna muzika je uticala, od ranog bluza, preko džeza, kasnije rokenrola. Dosta, naravno, ima uticaja Dylana, Waittsa, Cavea, takođe Kurta Weilla, Bertolta Brechta i mnogih drugih autora, ali ne kao namera, nego kao proces iz iskustva slušanja.

To reči diktiraju i traže način da osvoje melodiju, da se obuku u melodiju

Kada sviraš, da li ti više odgovaraju neka manja mesta, klubovi ili ti je udobnije u koncertnim salama? Da li ti je i koliko bitan vajb s publikom?
To je uvek dvosmerna komunikacija, nikad nije jednosmerna, bez obzira na to što je publika u naizgled pasivnom položaju ako sedi, ali ona isto tako učestvuje energetski. Dosta zavisi i od prostora i od mesta, čak na jednom istom prostoru ne može da se ponovi ista energija, uvek je drugačije. Negde mi više prijaju manji prostori i bliži kontakt sa publikom, dosta zavisi i od zvuka, ozvučenja, akustike prostora. Mada i veći prostori isto imaju svoju draž, drugačiji su, traže od tebe da uključiš neke druge senzore, nešto drugo se tu pojavljuje kao zadatak.

Kako se osećaš kada sviraš na bini? Ti nisi entertejner. Da li i na koncertu sviraš za sebe u svom bubbleu? Koliko atmosfera, ljudi utiču na to kad sviraš?
To je jedno posebno, izmenjeno stanje svesti i kad krene koncert, nisi više onaj što si bio pre nego što si izašao na binu. Muzikom pokušavam da se obraćam čoveku, pojedincu. To je moj način, kako si rekla, nisam entertejner, dobro je što nisam, nije mi to ni bio cilj. To je izmenjena svest, neopisivo stanje, nešto slično nekakvom transu.

Ti si slikar, završio si Akademiju. Da li slikaš i sada, koliko i da li odvajaš slikanje od muzike?
Dosta njih mi je reklo kako su slikovite pesme, čak su mi razni ljudi prilazili i govorili kako ih pesme inspirišu, tako da pretpostavljam da je to uticaj toga što sam studirao slikarstvo i slikao neko vreme, sad ne slikam toliko, ali crtam kad stignem, kad ugrabim vreme. Imao sam problem ranije, imao sam čak osećaj krivice u odnosu na to pitanje da li mogu da radim oba, da slikam i da sviram. To me je stvarno mučilo godinama, sad mi je smešno iz ove perspektive šta sam sebi radio. To je bio neki konflikt, potpuno sulud. U nekom smislu to se i prepliće, reči, slika i muzika, i prosto su uši, usta i oči spojeni u glavi negde.

Da li iz istih ili sličnih emotivnih stanja i inspiracija izbacuješ slikanje i crtanje i muziku?
Drugačije je malo. Jedna je potreba, bolje reći ideja, a ona se u mom slučaju grana na ta dva medijuma. Sada više muzika, a crteži iz glave koje pravim i koje sam pravio jesu crteži za koje mislim da nastaju iz potrebe za unutrašnjim čišćenjem, mada isto to mogu da kažem i za neke pesme. Kada sam radio po fotografiji, opet je drugačiji pristup kad se slika ili crta. Sve to otvara neka vrata u meni koja nisam ranije imao prilike da otvorim.

Ti sam stvaraš svoje pesme i muziku odavno. Dugo sa svojim bendom sviraš. Kako si došao do medija?
Zahvaljujući ljudima iz medija koji su podržali i prate to što radim. Prvo Milica i Ceca sa Studija B. Upoznali smo se na nekom koncertu, zatim su me povezali sa Vojom Aralicom i tako smo napravili prvi singl Moj avatar koji je izašao 2015, prvi put emitovan na Diskomeru Studija B dok je Ceca vodila i tada je krenulo nekako i po drugim emisijama uz podršku Milice i Cece, kasnije Ivana Lončarevića, Žikice Simića, Ljubiše Banovića i mnogih drugih.

To je jedno posebno, izmenjeno stanje svesti i kad krene koncert, nisi više onaj što si bio pre nego što si izašao na binu

Izvodiš li ili si izvodio pesme koje nisu tvoje?
Izvodim kao prepeve, zasad dve pesme, prva je Hometown Blues Stevea Earla, koju sam prepevao na inicijativu Žikice Simića, prvi put izvedena na jubilarnom koncertu Tajanstvenog voza, druga je Partizan, poznata u Cohenovoj obradi, prepevali su je Džoni Štulić, Arsen Dedić i mnogi drugi, a taj prepev koji sam radio inicirala je Milica Lapčević za potrebe jednog dokumentarnog filma koji je snimala. Ima još par prepeva na kojima trenutno radim, ali o tom potom…

Hajde da kažemo, možda neko nije čuo, zašto Kralj Čačka?
Ja sam iz Čačka, mi smo u školi učili da Čačak na turskom znači blato. To mi je palo na glavu iz čiste igre, napravilo čvorugu i sad nema nazad, nisam imao neki kao predumišljaj za taj pseudonim. Simboli su u pitanju, blato i taj pojam kralj kome s pravom oduzimam politički kontekst. Čačak je devedesetih bio kriminal i turbofolk i verovatno iz osećanja inferiornosti koje sam imao tada u odnosu na sredinu u kojoj se nalazim i interesovanja koja sam imao iskočile su te dve reči kao pomoć. Čini mi se iz ove perspektive da mi je tako nešto trebalo tada, simbolički da me održi u životu, da me održi u smislu.

Izašla ti je knjiga, zbirka pesama u oktobru 2016.
Jeste. Zahvaljujući Flaviju Rigonatu iz Loma koji je inicirao da dođe do štampanja knjige. Ideja je bila da se prikupe pesme koje smo već svirali na koncertima, a ja sam mu poslao dosta tih pesama i još nekih raznih koje sam pisao a koje nisu uspele da uđu u muziku. Onda je on napravo izbor, a ideja je bila da ide i CD uz to sa dve pesme i ja sam snimio Na margini i Naći ču izlaz. Knjiga se zove Na margini. Knjiga je izašla dva meseca pre CD-a Zemlja snova, za čije su izdanje zaslužni Ivan Lončarević iz Pop depresije i Peđa iz Odličnog hrčka.

U čemu uživaš a da to nije muzika koju stvaraš, pesme koje pišeš ili slikaš?
U naizgled malim stvarima. Nebo, drvo, ljudi, lica, razgovori, ako nije literatura, film, onda je muzika. Ne umem ja baš da uživam, to je problem.

Budući da je ceo tiraž knjige pesama Na margini rasprodat, poslušajte jednu od pesama iz zbirke koje je Kralj Čačka za tu priliku prvi put i otpevao

 Naći ću izlaz AUDIO

The post Kralj Čačka: Teško je biti opušten na margini appeared first on 42 magazin.