[See image gallery at 42magazin.rs]

Ćao Hristina, da li bi nam rekla nešto više o sebi i tvom dosadašnjem radu, ilustracijama i angažmanu u polju (pre svega) grafičkog dizajna?
Još od ranog detinjstva ispoljavala sam afinitet prema crtežu i bojama. Posle završene srednje škole za dizajn i smera tekstil, htela sam da naučim nešto potpuno novo i drugačije sa čim se nisam susrela ranije kao što je video, plakat, tipografija, knjiga i sve ono što donosi grafički dizajn. Oduvek me je privlačilo kombinovanje medija – od paterna u tekstilu do animacije i publikacije. Imala sam tu sreću da sam u prvom razredu srednje škole otkrila mračnu komoru i fotografiju kao medij koja mi je i dan-danas hobi i nepresušna inspiracija.

Posle završenog fakulteta nastavila sam da radim na raznim projektima u domenu kulture, ali i na korporativnim projektima.

U tom periodu imala sam prilike da sarađujem sa vrlo inspirativnim ljudima kao što su Isidora Nikolić, Borut Vild, Miloš Tomić, kolektiv Kiosk, kao i sa institucijama iz tog domena – Centar za promociju nauke, Kulturni centar Beograd, konferencija (Grafički) Dizajner: Autor ili univerzalni vojnik... Godine 2014. dobijam poziv iz studija Metaklinika da dve nedelje radimo na nekom projektu, a na kraju sam se tamo zadržala skoro dve godine. Potom se selim u Nemačku, gde dobijam posao u berlinskom start-upu na poziciji dizajnera koji se bavi razvojem korporativnog identiteta, gde sam ostala sve do prošle jeseni kada sam pokrenula svoj lični projekat.

Sedište ti je u Berlinu, ali radila si i na projektima kod nas. Koliko i kako se tržišta/klijenti razlikuju iz tvog iskustva?
Dosta se razlikuju, što je i prirodno. Na Balkanu, kao što znamo, vlada haotična atmosfera i u Beogradu imate jednu osobu koja prepoznatljivu po određenom senzibilitetu i okruženje je takvo da se ljudi ponašaju kao da je ona „jedina“ koja nešto tako može da uradi, a ovde takvih diznajera/umetnika ima barem još pedeset. U Berlinu su ljudi otvoreniji i brže se stiču novi kontakti, pa tako je i sama saradnja brža i opuštenija. Sa druge strane, porez je ovde ono što umetnike i dizajnere tera da otvaraju firme u drugim zemljama (na primer u Estoniji), a da im na sajtu i dalje stoji da su locirani u Berlinu, što od njih praktično pravi duhove od osoba. Što sam duže ovde, shvatam da i u ovom sistemu ima krivina.

U radu sa nemačkim klijentima rekla bih da su oni dosta organizovani: tačno znaju sta hoće i traže od vas da u minut isporučite finalno rešenje.

Nema odlaganja i budžet je u cent unapred isplaniran. Veliki je grad i posla generalno ima, u Berlinu neprestano raste start-up scena – samim tim je i potražnja za poslom velika. Sigurna sam da bi, kada bi se nemačka preciznost i doslednost u poslu isprepletala sa balkanskom spontanošću i emocijama, to bila kombinacija koja daje daleko bolje i kreativnije rezultate.

U ličnim projektima, posebno kada je reč o kolažima, postala si poprilično prepoznatljiva. Da li se trudiš da taj princip primeniš i u radu s klijentima, ili tada lični stil prestaje da važi?
Zasada su to dve odvojene stvari, ali nadam se da ću u budućnosti moći da ih spojim u jednu. Često se dešava da kada radite za određene klijente, morate da pratite njihove želje, očekivanja i teško je lični ukus usklađivati s tim. Uvek se trudim, šta god radila, da ostavim svoj lični rukopis jer mislim da su takve stvari autentičnije i prepoznatljive, odnosno – da skreću pažnju.

Kada pričamo o kolažima – oni su mešavina boja i zanimljivih tekstura. Kako ih biraš?
Duže vreme htela sam da radim kolaže i crteže, ali nisam pronalazila dobar trenutak. Prošle jeseni su se sklopile kockice i osetila sam da moram nešto svoje da pokrenem. Oduvek sam imala preduzimački duh u sebi, kao i podršku porodice i prijatelja, što mi je omogućilo da slobodnije da razmišljam, pa se to, konačno, pretočilo u kolaže. U mojim kolažima koristim papir za origami koji se dobro uklapa sa fluorescentnim bojama – pre svega zbog kontrasta. Koristim i razne vrste selotejpa, a ponajviše zlatni, kao neku vrstu akcenta. Tekstura grafitne olovke je svaki put različita i daje kolažu dozu prefinjene estetike.

Koji su tvoji alati za rad? Koje programe obožavaš?
Isključivo moje ruke i moj lični asistent – prodavnica Modulor, u kojoj svakodnevno pronalazim nove inspiracije i materijale s kojima želim da eksperimentišem.

Kvaliteti i veštine koje dobar dizajner/ka ili ilustrator/ka treba da ima?
Pored talenta, mislim da su najvažniji disciplina i dobra komunikacija.

Ti radiš od kuće, frilensuješ. Kako to izgleda?
Iako nemam klasično radno vreme, imam utisak da radim više od prijatelja koji rade od 9 do 17. Međutim, istovremeno osećam veću slobodu bez uobičajenog radnog vremena.

Nekad mi se desi da provedem ceo dan za stolom stvarajući kolaže, a već sledećeg dana mogu da ne radim ništa.

To ne znači da nisam uposlena neprekidno, jer sam većinu vremena sama svoj menadžer i moram da, osim o kreativnom radu, mislim o još dosta stvari koje se neće same odraditi. U mom slučaju to podrazumeva da koordiniram svaku komunikaciju sa štamparijom, odgovaram na mejlove, pošaljem porudžbine ako ih imam tog dana, dokupim materijale i papire, sastajem se sa programerom i drugim saradnicima, planiram nastajanje novih projekata… Naglasila bih da je dosta bitna stvar i strpljenje koje se stiče vremenom. Zasada mogu da budem jako ponosna kada vidim da moji kolaži oplemenjuju nečiji enterijer i šta sam sve uspela da uradim za jako kratko vreme.

Šta misliš da li su dostupne online reference uticale na to da dizajn postaje sve više homogen?
O da! Primećujem kako je došlo do zasićenja sadržajem, što je sa jedne strane pozitivno jer su online predavanja, kursevi i seminari dostupni, ali, s druge strane, svakodnevno smo izloženi mnoštvu informacija koje ne uspevamo da obradimo, a već stižu nove. Zato se radije okrećem nekim klasičnijim medijima kao što su časopisi i knjige. Imam utisak da onda na miru mogu da konzumiram ono sto me zaista zanima i da lakše biram, bez pritiska.

Srećna sam kad na Amazonu, za samo nekoliko evra pronađem vintage knjigu, koja me inspiriše mnogo više nego neki profil na socijalnim mrežama koji pokušava da mi skrene pažnju svake sekunde.

Međutim, moram da priznam da i dalje najviše koristim Instagram, gde i primećujem tu homogenost. Ako me pitate čije profile trenutno najčešće posećujem, odgovor bi bio Garance Vallée i Hélène Rebelo.

Sta radiš kada se kreativno zaglaviš?
Uglavnom volim da se šetam. Pored vožnje bicikla, šetnje su idealno vreme kada najviše razmišljam. U poslednjih nekoliko godina primetila sam da sam dosta inspirisana arhitekturom i enterijerima, detaljima, oblicima, ali i skulpturom, tačnije keramikom. Prestala sam da pratim šta je to novo na dizajn sceni, iz zasićenja, ali i zbog sredine u kojoj živim – umetnost je u njoj nemoguće izbeći.

Šta možemo da očekujemo od tvojih projekata u budućnosti? 
Uskoro ćete moći da kupite moje radove u raznim galerijama ili koncept radnjama širom sveta. Takođe planiram da uradim neku seriju inspirisanu grčkom mitologijom i ornamentima u antičkoj Grčkoj, a na listi su mi i obilasci raznih sajmova sitoštampe u Evropi. Želja mi je da organizujem i pop-up event, gde će ljudi moći malo više da se upoznaju sa mojim radom i sa mnom, u potpuno opuštenoj atmosferi. Ali o tom – potom.

Najbolji savet koji si dobila i koji prenosiš drugima?
Polako, ne žuri, uspori i pokušaj da pronađeš stil, svoju stvar, oblik, glas, notu i fokusiraj se na to da ga učiniš što boljim. Sve ostalo će doći samo.

Više Hristininih kolaža, crteža, ilustracija, publikacija i projekata pronađite na:
hristinapapadopulos.com
instagram.com/morphologija
vimeo.com/hris

The post Virtuelna galerija: Hristina Papadopulos appeared first on 42 magazin.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Galerija @s19e98

Kristina, iako fotografišeš dosta toga, rekla bih da te ljudi najpre prepoznaju po profilu @s19e98 na kom se nalaze portreti žena u seksi pozama. Koja se priča krije iza @s19e98 i kakve su reakcije na nju, na fotografije koje radiš?
Smatrala sam da je veliki izazov fotografisati i izbeći efekat vulgarnog kada nastaje akt. Ideja je bila da u par kadrova prikažem senzualne momente osobe u svakodnevnom okruženju. Razmišljala sam dosta o tome kako će ljudi reagovati, pogotovo što ranije nisam radila ništa slično, ali po reakcijama rekla bih da su doživeli fotografije onako kako sam isprva želela.

Jedinstvenu perspektivu poseduje svako, kako fotograf tako i posmatrač, tako da ne želim da to ograničavam na binarne kategorije muško-žensko

Da li ljudi instinktivno pomisle da je muškarac iza objektiva ili misliš da posmatrač može jasno da primeti senzualnost žene i iza kamere? Koja je to jedinstvena perspektiva koju, kao žena, unosiš u ovu vrstu fotografije?
Čisto sumnjam da se na osnovu senzibiliteta koji odaje fotografija može zaključiti da li je autor muškarac ili žena. Jedinstvenu perspektivu poseduje svako, kako fotograf tako i posmatrač, tako da ne želim da to ograničavam na binarne kategorije muško-žensko.

Od svih umetničkih formi koje fotografija podrazumeva, zašto si izabrala ovu, donekle erotsku?
Bio je dobar način da više ljudi čuje za moj rad; ovakav tip fotografija svakako ne može da ostane neprimećen u moru fotografija na dnevnom nivou. Takođe, smatram da je erotski žanr široko polje eksperimentisanja. Erotiku svako drugačije doživljava, ali ja se vodim starim klišeom koji potvrđuje da erotika nije u potpuno nagom telu.

Šta misliš o tome što na Instagramu i dalje moraš da prekrivaš određene, a za mrežu „neprimerene“ delove tela tvojih modela?
Očigledno je da sve ljude koji objavljuju već godinama sličan sadržaj jako smara taj momenat cenzurisanja, ali takva je politika aplikacije. Ne verujem da će se išta u vezi s tim promeniti uskoro. Jednostavno se prilagodiš, nađeš neki emoji za prekrivanje i moliš se da te neko ne prijavi.

Kako biraš modele, scenografiju i kostim? Menjaš li opremu u odnosu na sve to ili uvek fotografišeš istom kamerom?
Modele biram uglavnom na Instagramu, jednostavno tu mi je najlakše da prepoznam estetiku i potencijal. Što se tiče scenografije i kostima, sve zavisi od uslova u kojima fotografišem, ali svakako je uvek nešto specifično za osobu koju trenutno fotkam ukombinovano sa nečim što ja preferiram. Od foto-aparata koristim Canon 750D i Nikon L35AF.

Oba projekta razvijaju se nezavisno i rekla bih da su se ljudi koji prate navikli na raznovrsnost u mom radu

Koliko je za tebe važna postprodukcija? Traže li je modeli?
Postprodukcijom se retko bavim zato što ne želim da kvarim sirovost fotografije. Takođe, iz iskustva znam da sve može da se sakrije ili istakne na neki način tokom fotografisanja, sa time su upoznati i modeli.

Kada koristiš prirodno svetlo, kada rasvetu, a kada blic?
Najčešće koristim blic, rasvetu nikada, a prirodno svetlo u prilikama kada želim više atmosferičnu fotografiju.

Na tvom drugom, a jednako aktivnom profilu @diptihdiptih sarađuješ sa kolegom Peđom Đulinićem, sa kojim, putem fotografija, razmenjuješ poglede na svet. Koliko su ljudi, nakon što si ih navikla na erotski sentiment, raspoloženi za ovu formu? Šta ona tebi znači?
Zapravo sa diptisima sam krenula mnogo ranije, samo sam na profilu @diptihdiptih prvi put  spojila Peđine i moje fotografije. Samim tim što su različiti autori i pristup fotografiji, postalo je mnogo zanimljivije i zahtevnije. Oba projekta razvijaju se nezavisno i rekla bih da su se ljudi koji prate navikli na raznovrsnost u mom radu.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Galerija @diptihdiptih

Planiraš li još projekata? Nekih novih na ovim profilima o kojima smo sada razgovarali i, možda, pokretanje nekih sasvim novih i drugačijih galerija?
Nove stvari koje planiram vezane su za već postojeće projekte – želim da proširim obe ideje i više se pozabavim street fotografijom.

behance.net/simickristina

The post VIRTUELNA GALERIJA: Kristina Simić appeared first on 42 magazin.

Od pravnika do umetnika
Herni Matisse rođen je 31. decembra 1869. godine u malom industrijskom mestu Boen an Vermandoa, na severu Francuske. Tokom svoje karijere, koja je trajala više od šest dekada, izražavao se pomoću gotovo svih medija – od slikanja pejzaža, portreta, enterijera, zatim skulptura i crteža, pa sve do kolaža u jarkim nijansama po kojima je postao poznat i zauzeo poziciju jednog od najuticajnijih i najprepoznatljivijih ljudi 20. veka.

Međutim, priča o ovom umetniku počinje vrlo neumetnički. Kao mladić, Matisse je bio pripravnik u advokatskoj kancelariji, a 1889. i zvanično je postao pravnik – dobivši diplomu u Parizu. Nakon diplomiranja, Matisse radi u advokatskoj kancelariji u gradiću Sen Kenten, gde uporedo polazi na časove crtanja. Puni 21 godinu, počinje da slika i shvata da je to zapravo njegov životni poziv.

Tokom svoje karijere izražavao se pomoću gotovo svih medija – od slikanja pejzaža, portreta, enterijera, zatim skulptura i crteža, pa sve do kolaža u jarkim nijansama

Godine 1891. odlazi u Pariz kako bi usavršio svoje umetničke veštine i upisuje kurseve na prestižnim  koledžima – Académie Julian i École des Beaux-Arts. Ove škole učile su ga akademskim metodama: slikanju prema živom modelu ili kopiranju dela starih majstora, ali Matisse je, kako je živeo u Parizu, bio u dodiru i s delima postimpresionista Paula Cézannea i Vincenta van Gogha. Stvara pod njihovim uticajem i učestvuje u nekoliko zaista zapaženih grupnih izložbi sredinom devedesetih godina 19. veka. Nakon toga njegova dela putuju od Londona do Korzike.

Slikanje emocije
Početkom 20. veka Matisse biva inspirisan poentilizmom i umetnicima Georgesom Seuratom i Paulom Signacom. Umesto klasičnih pokreta četkicom, oni koriste tehniku tačkanja kako bi slikali, što je veoma zahtevno i impresivno. Matisse počinje da izlaže u progresivnijim galerijskim prostorima poput Salona des Indépendants, a prvu samostalnu izložbu pravi u galeriji čuvenog dilera umetninama (sa kojim je blisko sarađivao i najpoznatiji jugoslovenski kolekcionar Erich Šlomović) – Ambroisea Vollarda. Vollarda verovatno prepoznajete i po tome što je prošle godine njegova kolekcija Picasovih linoreza bila izložena u beogradskoj Kući legata.

Matisse dostiže kreativni vrhunac 1904/5. kada odlazi na jug Francuske u Sen Trope. Ovo mesto iz njega izvlači neku neobičnu vrstu inspiracije koja se materijalizuje u slikama kao što je Luxe, calme et volupté. Tokom leta provedenog na Mediteranu on stvara neka od najpoznatijih dela – Otvoren prozor i Ženu sa šeširom. Izlaže ih u Parizu, a jedan savremeni kritičar tog vremena slikama daje epitet fauves, što u prevodu znači – divlje zveri.

Žena sa šeširom

I upravo tako Matisseov način slikanja postaje klasifikovan kao fovizam, tj. stil koji se odlikuje sposobnošću da jednostavnim linijama prikaže emocije, jakim i odlučnim pokretima četkice, te jasnim, kontrastnim bojama. Najprepoznatljivije delo fovizma je verovatno Radost života – velika kompozicija koja prikazuje ženske aktove. Većina njegovih zrelijih radova nastoji pre da prikaže emociju ili atmosferu nego realističnu scenu.

Matisse ili Picasso?
Kako je pronašao svoj stil, Matisse putuje u Nemačku, Italiju, Španiju i Severnu Afriku radi inspiracije. Kupuje veliki studio u pariskom predgrađu i potpisuje ugovor s prestižnom galerijom Bernheim-Jeune. Njegove slike pazare poznati kolekcionari tog vremena – Gertruda Stein i ruski biznismen Sergei I. Shchukin.

Čas klavira

Od 1910. do 1920. Matisse nastavlja da oduševljava i iznenađuje publiku bojama, strukturama, dvodimenzionalnim prikazivanjem raznih scena i jasnim linijama. Neki radovi, poput slike Čas klavira (1916) istražuje strukture i geometriju kubizma, pokreta koji se vezuje za Matisseovog umetničkog rivala Pabla Picassoa. Ipak, uprkos radikalnom pristupu boji i formi, Matisseovi subjekti su gotovo uvek tradicionalni: scene iz slikarskog studija, portreti prijatelja, familije i aranžiranje figura u prostoru.

Umetnost je život
Kasnije u karijeri Matisse dobija nekoliko zaista velikih angažmana – radi mural za umetničku galeriju kolekcionara dr Alberta Barnesa, nazvan Ples 2 (1931‒33), kao i ilustracije za limitirano izdanje knjige poezije.

Ples

Godine 1941. dijagnostikuju mu rak i nakon operacije Matisse postaje vezan za krevet – ali to ne sprečava razvoj njegove umetničke pasije! On vezuje olovku ili pastelne boje sa štap, kači papir na zidove i crta iz kreveta. Ova dela nisu ništa manje inovativna i vibrantna od ranijih radova.

Većina njegovih zrelijih radova nastoji da pre prikaže emociju ili atmosferu nego realističnu scenu

Takođe, godine 1947. objavljuje knjigu Jazz, u kojoj deli misli o životu i radu, a ilustruje je živahnim kolažima. Ovaj projekat navodi ga da se više posveti kolažima i radi nekoliko serija ekspresionistički oblikovanih ženskih figura od raznobojnih papira zalepljenih na pozadine velikog formata. Najpoznatiji kolaž iz ove serije je Bazen (1952). U jednom od poslednih projekata Matisse je kreirao murale za katoličku kapelu u jednom gradiću blizu Nice (spominjali smo je u okviru naše liste – najlepši svetski vitraži).

Matisse je umro 3. novembra 1954, u 84. godini, u Nici gde je i živeo. Upravo ta njegova kuća danas je pretvorena u veoma lep muzej ispunjen raznovrsnim vibrantnim i optimističnim radovima koji emituju neopisive emocije, inspirišu i govore da je svet radosnije mesto kada se oboji lepim nijansama.

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post Henri Matisse – čovek koji je slikao radost appeared first on 42 magazin.

Pretpostavljamo da je Gaginoj haljini odavno istekao rok, ali radovi Linder Sterling su sveži zauvek, i posebna pažnja im se pridaje danas u vremenu kada jača feminizam. Pitate se – zašto?

Fokusirajući se na modnu industriju, ali i industriju porno-časopisa, te na isečke iz retro magazina za domaćinstvo, Sterling pravi kolaže koji se suprotstavljaju ideji o ženskoj ulozi u društvu

Fokusirajući se na modnu industriju, ali i industriju porno-časopisa, te na isečke iz retro magazina za domaćinstvo, Sterling pravi kolaže koji se suprotstavljaju ideji o ulozi žene u modernom društvu, ali i o njenom izgledu. Žensko telo ponuđeno je javnosti uglavnom iz tri perspektive – lepotica koju svako želi (ili želi da bude ta), savršena domaćica ili seks-igračka. Kolaži koje Linder pametno sklapa ujedinjuju ovo trojstvo u jedinstveni, često veoma zabavan miks glamuroznih haljina, napućenih usana, raširenih nogu, golih grudi, kapkejkova i usisivača, te dobija nešto što bi, po društvenim normama, trebalo da predstavlja – idealnu ženu.

Pored fenomenalnih foto-kolaža, ova umetnica je poznata i po svom uticaju na pank i postpank scenu, te u svoje najbolje prijatelje ubraja Morrisseya, s kojim je osnovala bend Ludus, ili celu ekipu benda Buzzcocks, čiji je cover albuma Orgasm Addict upravo ona radila.

Iako je porno-industrija, po kojoj su u prošlosti prepoznavali radove Linder Sterling, danas izgubila šok-tretman i ekskluzivitet, te publiku često ostavlja ravnodušnom, feministička tematika koja se jasno čita u njenim radovima sada je relevantnija nego ikad – ona otvara debatu o prisvajanju ženskog tela i vlasništvu nad njim.

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post Značaj perverzne umetnosti appeared first on 42 magazin.