Pomalo paradoksalno, iako na prvi pogled sušte suprotnosti, vojska i moda su već vekovima nerazdvojni partneri koji se neprestano prepliću, utiču jedna na drugu i kreiraju dominante trendove, posebno od završetka Drugog svetskog rata. Uostalom, ako vam to deluje pomalo čudno, zapitajte se koliko ljudi u svom okruženju poznajte a da nemaju kargo pantalone, vojničke čizme, vijetnamku, parku, spitfajerku (pilotska jakna) – možda neku od njenih varijacija ili makar neki kamuflažni detalj… U socijalnom smislu i moda i vojska imaju jasnu hijerarhiju, strategiju i filozofiju, teže uniformnosti s jasnim obeležjima pripadnosti i prepoznatljivosti.

Vraćajući se unatrag u istoriju, mogli bismo ići čak do pred kraj 17. veka i uzeti kao graničnik 1693. godinu, kada je švedski kralj Karl XI objavio zvanični zakonik o odevanju i obuvanju vojske. Ali za ovih nekoliko vekova vojna odeća, koja je dugo tretirana kao odora za sirotinju i kriminalce, i u estetskom i u društvenom smislu doživela je toliko promena, pa bismo kao relevant reper o njenom uticaju na ono što danas podrazumevamo pod modom ipak pre mogli uzeti upravo svetske ratove u 20. veku, koji su temeljno promenili lice ove industrije. Ako smo nekada i mogli da kažemo da su uniforme jasno pozicionirale njenog nosioca unutar određene grupe, dajući mu određeno mesto u hijerarhiji, onda moramo konstatovati da je militari stil sada opšteprihvaćeni pojam, koji se ne vezuje za rat, niti njegovog nosioca ideološki određuje. Naprosto, stvari su se kretale tako da je forma postala bitnija od prvobitne namene da se vojnik oseća udobno, da mu je toplo i lako se kreće u svojoj odori.

Planetarnu popularnost i upliv vojnih linija u modnu industriju doneo je Vijetnamski rat. To se posebno odnosi na jaknu M65 – kod nas poznatu i kao vijetnamka, koja je postala obeležje antiratnih aktivista

Luj-Fransoa Kartije kreirao je model sata za tenkiste i njegov prototip poklonio američkom generalu Džou Peršingu

Ali, kako smo već konstatovali, nakon krzna i glamura bel epoka, sivilo Velikog rata i ogromni ljudski gubici uticali su i na modu. Žene, prinuđene da rade muške poslove, skratile su suknje tik ispod kolena, sako je počeo da podseća na uniformu, boje su postale zagasite upravo zbog velikog broja žrtava. Pod uticajem Prvog svetskog rata stvarala je i Koko Šanel. Njen naum je bio da žena ostane i dalje elegantna, bez obzira na to što su u novonastaloj situaciji morale da se late muških poslova. Zato je osmislila posebnu liniju koja je podsećala na mušku sportsku odeću s jasno naglašenim detaljima uniformnosti. A tokom Velikog rata – 1917. Luj-Fransoa Kartije kreirao je model sata za tenkiste i njegov prototip poklonio američkom generalu Džou Peršingu, koji je predvodio ekspedicione snage u Prvom svetskom ratu.

Koju ste političku opciju obukli danas?

Ipak, masovnu upotrebu u modi uniformi je obezbedio Drugi svetski rat. Prve kargo pantalone koje su imale jedan džep na butini i jedan napred nosilo je britansko vojno osoblje potkraj tridesetih godina prošlog veka, kada je postalo jasno da je globalni sukob neizbežan. Trag fenomena masovne upotrebe vojne odeće vodi do bitnika – Alena Ginsberga, Džeka Keruaka, Vilijama Berouza – koji su poslovično dekintirani najjeftinije a najkvalitetnije mogli da se oblače kupujući kod Armije spasa, u prodavnicama vojnih viškova. Osim toga, reč je o generaciji koja je Drugi svetski rat i Korejski rat videla direktno iz rova i kojoj je vojnička jakna postala veteransko obeležje i statusni simbol.

Danas, koliko god pojavu miitari stila posmatrali kao deo urbanog imidža, ona je i odraz ubrzanog vremena u kome živimo. Jednostavno je, u džepove kargo pantalona i pilotske jakne staje sve što vam je potrebno – od mobilnog telefona, preko pasoša i novčanika s kreditnim karticama, do hrane

Ali kada već govorimo o zagrljaju mode i vojske, upravo Drugi svetski rat otkriva i mračne strane ove simbioze. Nije tajna da je krojač iz Mecingena Hugo Bos radio uniforme za jedinice Hitlerovog Vermahta i zloglasne SS odrede. Problem je, međutim, što Bos nije bio motivisan samo materijalnom dobiti kada je pristupao Nacionalsocijalističkoj partiji, već što je i svojim uverenjima naginjao nakaznoj ideologiji.

To što je nakon rata utvrđena njegovu povezanost s nacistima nije značilo i zabranu rada. Sam Bos nije doživeo procvat svoje firme (umro je 1948), koja se šezdesetih okrenula uglavnom proizvodnji odela i postala jedan od najuticajnijih modnih brendova. Iako kompanija odavno nema veze s Bosom jer je porodica firmu prodala, sadašnji vlasnici su pre nekoliko godina morali da odgovaraju na neprijatna pitanja i objašnjavaju da je to sada brend s „potpuno drugim licem“. Ali to je bila cena odluke da se zadrži ime njenog osnivača. Takođe, ako je verovati Halu Voganu i njegovim navodima u knjizi Spavati s neprijateljem: Tajni rat Koko Šanel, slavna kreatorka bila je antisemita, homofob i aktivno je sarađivala s nacistima tokom okupacije Pariza.

Koko Šanel

Još jedna knjiga – Luj Viton: Francuska saga, beleži da je modna kuća imala jake veze s Višijevskim režimom i maršalom Filipom Petenom. Prema tim tvrdnjama, najstariji sin Luja Vitona, Anri, navodno je bio čest gost kafea koji je držao Gestapo.

Cigareta – dinamit u temeljima njihovog sveta

Bacajući opet pogled preko ramena u prošlost, nepobitno je da je planetarnu popularnost i upliv vojnih linija u modnu industriju doneo Vijetnamski rat. To se posebno odnosi na jaknu M65 – kod nas poznatu i kao vijetnamka, iako su američki vojnici u močvarnim i toplim predelima jugoistočne Azije nosili kraću i mnogo tanju varijantu ove jakne.

U svakom slučaju, ona je postala obeležje antiratnih aktivista. Hipi generacija navlačila je ovu jaknu u njenim najrazličitijim varijantama kako bi izrazila politički stav i solidarnost s veteranima. Jednostavno, ona je postala demonstracija nekonformističkog pobunjenog stava, a nasleđivale su je generacije istog političkog opredeljenja. Za ovo razdoblje možemo vezati i fenomen kampovanja, a s obzirom na to da je vojska najveća kamperska organizacija, nije bilo ničeg prirodnijeg da oprema i odeća barem nalikuju vojničkoj. U svakom slučaju, javno razobličavanje tabua, nadolazeći feminizam i pojava hipika rezultirali su opštim prihvatanjem odeće inspirisane uniformom.

S druge strane, poznate kuće visoke mode poput Toma Forda i pomenutog Luja Vitona, shvatajući da se militari izgled spušta među mase, upravo tih šezdesetih – prve su inspiraciju pronašle u vojnoj estetici. Odeća, modni dodaci, nakit, printovi imali su vojničke elemente. Ostaće zabeleženo i da je uniforma britanskog vojnika u Indiji u 19. veku poslužila kao inspiracija Ivu Sen-Loranu za kolekciju iz 1968. godine.

Iv Sen-Loran, 1968.

Pod uticajem Prvog svetskog rata stvarala je i Koko Šanel. Njen naum je bio da žena ostane i dalje elegantna, bez obzira na to što su u novonastaloj situaciji morale da se late muških poslova. Zato je osmislila posebnu liniju koja je podsećala na mušku sportsku odeću s jasno naglašenim detaljima uniformnosti

Danas, koliko god pojavu miitari stila posmatrali kao deo urbanog imidža, ona je jednostavno i odraz ubrzanog vremena u kome živimo. Jednostavno je, u džepove kargo pantalona i pilotske jakne staje sve što vam je potrebno – od mobilnog telefona, preko pasoša i novčanika s kreditnim karticama, do hrane. Može biti da naša vremena sliče ratnim, možda postajemo moderni nomadi svesni da opstanak zavisi od sposobnosti da se brzo krećemo i prilagođavamo svakodnevnim promenama, ili možda ipak neformalnom odećom baš kao pre pedeset godinama izražavamo politički stav, neslaganje ili makar odbijanje da se utopimo u globalizovanu bezobličnu masu.

Da li je priča o Klubu 27 samo mit ili ipak nije?

Kako god posmatrali stvari, odeća je oduvek bila vizuelni rečnik individue. Ona komunicira i šalje poruke, čak i onda kada samo želimo da obučemo nešto udobno i praktično. Ili kako to kaže Alison Luri, američka književnica i dobitnica Pulicerove nagrade, neformalna odeća je kao neformalni govor. Štaviše, može se tretirati i kao sleng. Baš kao i govoru, značenje odeće zavisi i od okolnosti u kojima se nosi. A vojnički stil, baš kao i vojnički život, prepun je avanture i opasnosti.

The post Vojska i moda: Uniformisanje individue appeared first on 42 magazin.

Da je odeća mnogo više od estetskog kriterijuma ili puke potrebe da nas nešto štiti i greje, jasno je već odavno. Mislite da je slučajno što je prvi američki predsednik Džordž Vašington na svojoj inauguraciji 1789. godine nosio tamnosmeđe odelo? Boja koju je „otac nacije“ izabrao bila je nijansa srednje klase, a Vašington joj je time poručivao – ja sam jedan od vas.

Skoro dvesta godina kasnije sasvim drugačiji razlozi, ali sa zajedničkim imeniteljem – otporom prema zvaničnoj politici, inspirisali su generaciju beat pesnika i pisaca, predvođenih Alenom Ginzbergom i Džekom Keruakom, da svoj nekonformizam i neslaganje sa konzervativnim ideološkim postavkama iskažu nošenjem za to vreme skarednih, jeftinih, ofucanih kožnih jakni. The American way of life nije bio njihov san, Korejski rat i nadolazeća kriza u Vijetnamu bili su njihov košmar. To što su takav način oblačenja prisvojile i pop ikone poput Džejmsa Dina ili Marlona Branda, pretvarajući ih u mejnstrim odoru prihvatljivu i konzervativnom Amerikancu u Albami, sasvim je druga stvar i, ako ćemo pravo, šteta, jer u pitanju je ubistvo jedne pravedne pobune. Ali da se ne lažemo i ne udaljavamo od teme, otkad to Holivud i istinski politički protest idu zajedno?

Norman Majler u svom eseju Beli crnac hipstere karakteriše kao „moderne egzistencijaliste, razvedene od društva i na putovanju samospoznaje“. Po toj definiciji, oni beže od kiča savremenog društva i distanciraju se od mozgova ispranih popularnom kulturom

Mnogo, mnogo nama bliže vremenski, neupućene u njegovu politiku i njegov običaj da govori odećom, početkom godine šokirao nas je kanadski premijer Džastin Trido kada se na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, saboru političkih i ekonomskih moćnika sveta, pojavio u ljubičastim čarapama sa žutim patkicama. Kanadski premijer već se svetu predstavljao sa dve različite čarape u drečavim bojama, a ostaće upamćeno da je gostujući u jednoj televizijskoj emisiji klasično odelo kombinovao sa čarapama sa likom Čubake iz legendarnog serijala Ratovi zvezda. Ali šta nam svim tim „ludorijama“ poručuje Trido? Da je nekonvencionalan, alternativan, sklon političkim kompromisima i toleranciji i, nadasve, da je tip koga zanimaju i „ovozemaljske“ stvari. Da li biste sledili njegov stilski izbor? Možda ne. Da li biste, da ste Kanađanin, glasali za njega?

Mislite da je slučajno što je prvi američki predsednik Džordž Vašington na svojoj inauguraciji 1789. godine nosio tamnosmeđe odelo? Boja koju je „otac nacije“ izabrao bila je nijansa srednje klase, a Vašington joj je time poručivao – ja sam jedan od vas

Sasvim pogrešno bilo bi na ovom mestu zaključiti da jedino važne i/ili poznate ličnosti izborom odeće šalju svoje političke poruke. Primera koji dokazuju suprotno je mnogo. U našoj svakodnevici i prošlosti. Jedan od stilski i politički najživopisnijih jeste onaj nastao u zlatnoj eri svinga tridesetih godina. Mladi Afroamerikanci u Njujorku tada su svoj politički identitet i pobunu protiv dominantne bele populacije izražavali predimenzioniranim sakoima i širokim pantalonama drečavih boja. Vrisak kanarinac-žutih pantalona ili sakoa boje limete bio je, verovali ili ne, bolniji prst u oko većinski rasistički nastrojenoj Americi nego svi verbalno izraženi stavovi. Bio je to bunt u ime dalekih predaka – nekada robova diljem zemlje. Sa nemerljivo većom težinom nego što danas ima takozvana rep kultura, u čijoj stilskoj prepoznatljivosti mnogo veću ulogu igra odnos prema seksu, drogama i novcu.

Slično se može reći i za „modernu“ verziju pank stila. Nastala kao rezultat saradnje kreatorke Vivijen Vestvud i osnivača Sex Pistolsa Malkolma Maklarena, koji su kroz pank odeću oblikovali svojevrsnu kritiku zaparložene, konzervativne i ekonomski posrnule Britanije sedamdesetih godina prošlog veka, pank modna ideologija, u detaljima ili u stilu, danas je samo flert sa ovim vrednostima, često isključivo modni ukras onima koji za istinski bunt nemaju ni kredibiliteta ni… (pip).

Ako ste do sada zaključili da su u pogledu političkih poruka koje šalje naš stilski izbor, po skromnom mišljenju autora ovog teksta, stvari nekad izgledale mnogo jasnije, u pravu ste. Linija + boja + detalj – i, nekada, zaista nije bilo teško dešifrovati politički stav pojedinca. Da li je to uopšte moguće danas kada je demokratizacija mode obukla čitavu planetu u džins i tzv. street style konfekciju? Kako iščitavati ideologiju tipa koji nosi vijetnamku, taj autentični komad antiratnog pokreta koji je pomalo cinično ali suštinski idealno korespondirao sa činjenicom da su u istoj odeći ginuli Niksonovi mladići na Indokineskom poluostrvu? Može biti da je reč i o potomku nekog iz generacije dece cveća. Ili momku koji je jednostavno shvatio da ništa bolje ne štiti od košave od bezvremenog modela M65, čije verzije sada postoje u skoro svakoj drugoj radnji. Kako tumačiti čitavu armiju muškaraca uniformisanih u čino pantalone, džempere i košuljice svih mogućih nijansi ili dame tzv. looka „skinuto s lutke“ (setite se samo čupavih papuča od prošlog leta uz obaveznu LV torbu)? Ali zar i to što tu ne piše ništa (osim natpisa na majici, koji često i ne razumeju) nije prilično glasna poruka? Možda i najglasnija – ja stav nemam, ni stilski, ni uzročno-posledično politički!

Da. Stvari su se na polju iščitavanja političkih ideologija na osnovu modnih izbora malo razvodnile. Da ne kažemo blurovale. Ali ni to nije bez poruke. Blurovalo se i uverenje pojedinca da izražavanjem svog političkog stava može doprineti političkim tokovima, a kamoli promenama.

Na ovom mestu valjalo bi se prisetiti Normana Majlera koji u svom eseju Beli crnac hipstere karakteriše kao „moderne egzistencijaliste, razvedene od društva i na putovanju samospoznaje“. Po toj definiciji, oni beže od kiča savremenog društva i distanciraju se od mozgova ispranih popularnom kulturom. Ali kako sada stvari stoje sa tim „plemenom“? Da, oni hrabro kombinuju nespojive komade, brižljivi su prema kosi i bradi, ali su i veoma „pažljivi“, da ne kažemo isprani, sa svojim Instagram profilima, vrlo mejnstrim gledaju Vesa Andersona i Džima Džarmuša, čitaju Murakamija… Sve to trebalo bi da ukazuje na to da su im bliske ideje savremene levice, ali sve ovo – čitav taj trud da se po svaku cenu bude drugačiji – ne deluje baš levičarski iskreno. Kako to obično biva kad obrnuta psihologija radi umesto nas, postajemo deo amorfne mase, pa, bar u lokalnoj izvedbi, ovi „samospoznajući egzistencijalisti“ mnogo više deluju kao dobrostojeći, dokoni gradski blejači nego kao politički odmetnici.

Le Sape: fenomenalna supkultura afričkih dendija

Ali nije sve izgubljeno. Naprotiv. Čak i u masovnoj ujednačenosti mape ipak postoje.

Primer 1
– Kargo pantalone i dukserica s kapuljačom? Sasvim je moguće zaključiti da većinski „kargisti“ pripadaju opoziciono nastrojenoj struji, ali sa nešto manje liberalnog stava od plemena koje se danas kolokvijalno naziva novim hipsterima.

Primer 2
– Tesna majica ili košulja, tesne cipele i još tesnije farmerke ili pantalone? Moj glas ide onima koji su na vlasti, ko god da su oni.

Primer 3
– Korporacijski tipovi u groteskno uskim odelima za koja se, po svoj prilici, oblače kašikom za cipele i dame zvane SSS (shtikla, suknja, sako). Čak i oni u kežual varijanti (firmirani od patika do duksa i teniskog reketa) potrudiće se da vam dokažu da je liberalni kapitalizam najbolji od svih svetova za koje znamo.

Primer 4
– Crne kargo pantalone, duboke Dr. Martens čizme i crna Fred Perry polo majica, na primer… Radikalno – desničarski. Jasno i glasno.

U jednom od tekstova za Movem Fashion Magazin, divni, modno i inače osvešćeni kolega Ashok Murty otkriva sebe otkrivajući tuce tamnoplavih sakoa u svom ormaru. U mom prebrajam tri tzv. bajkerke (a sve nešto mislim da mi je potrebna još jedna). Ostalo je prilično mejnstrim. Ali ima tu i jedna krava bunda i užaaaasno špicaste kaubojke koje su izdržale više trendovskih talasa, a koje nosim samo kad sam baš, baš svoja, odnosno kada sam „nekonvencionalna, alternativna, sklona kompromisima i toleranciji“.

Ashok Murty: Ja sam Ashok 100%

Kanadski premijer već se svetu predstavljao sa dve različite čarape u drečavim bojama, a ostaće upamćeno da je gostujući u jednoj televizijskoj emisiji klasično odelo kombinovao sa čarapama sa likom Čubake iz legendarnog serijala Ratovi zvezda

Ukratko, ja glasam za žute patke (bez lokalnih primesa u značenju).

Ako me pitate za druge, u svetu koji sve više naginje onom „može da bude ali ne mora da znači“, odajem priznanje svakoj hrabrosti da se stav iskaže. Kroz modne izbore ili bilo koje druge. Dok to nije na štetu drugih. A moda to nikada nije. To su ljudi koji je nose, to jest njihove ideologije. U mikro i makro razmerama.

The post Koju ste političku opciju obukli danas? appeared first on 42 magazin.