Zadatak je sledeći: testirati istinitost tvrdnje mnogih da je septembar idealno vreme za letovanje. Verovatno su vam poznati ovi razgovori gde priča ide u smeru bajke kako je to vreme kada se obala transformiše, more je čisto i toplo, nema gužve, pa birate plažu i poziciju gde da stavite svoj peškir, da su cene dva puta niže, da je vazduh mirisniji… i da ne nabrajam dalje, svima je jasna poenta.

Nije da smo nas dve već bile na odmoru ove godine, nije ni da smo tempirale vreo jul ili avgust kao idealno vreme, a nismo se ni čuvale za septembar. Nije baš ni da smo htele da idemo zajedno, a nije baš ni Grčka bila nečiji izbor. Ono što jeste bilo je to da smo sedeli jedne večeri na piću i pričale standardne ženske priče, znate ono malo posao, malo odeća, malo muško-ženski odnosi, kombinacija – standardno, ništa posebno. I pošto su se priče za to veče potrošile i već je bilo tri posle ponoći, muzika iz šanka se stišala, a pojačao se razgovor pored nas. Sada obe slušamo i nijedna se ne pravi da nije tako. I nisu važno šta je rečeno bukvalno, da ne citiram, već utisak koji nam je sa suprotnog stola prenelo njih nekoliko tek pristiglo s plaže. Naime, oni su tog jutra doputovali i prodali nam septembar na moru, a da nisu ni znali. Kada nam je već krenula voda na usta, obe smo mislile samo jedno i dogovorile se u pet minuta da sutra krećemo, odmah nakon posla. Nema izgovora, ni izvlačenja! Bez pakovanja jer idemo na pet dana, bez smeštaja jer ćemo ga naći, bez plana gde idemo jer ćemo ga praviti usput, pod jednim uslovom – idemo kolima koja mogu da isprate ovu zamisao. Dakle, fali nam treći igrač! Po mogućstvu izdržljiv. No, kad je sve već test od koga nemamo nikakva očekivanja i ne igramo na sigurno ni na jednom planu, idemo do kraja u tom stilu – uzimamo potpuno nov model automobila koji nijedna nije vozila do tada.

Biramo Jeep Renegade. Naravno da nam treba pogon na sva četiri točka i naravno da nam treba da u momentu priključimo telefon preko bluetootha sa svojom playlistom za put i da pevamo na sav glas, a da nas niko na semaforu ne čuje, naravno da želimo da bude zelen jer tu boju kao biraju pametni ljudi, odnosno žene (to smo čule u nekom filmu) i krećemo, pun gas! Pa kako se složimo nas troje.

Znate one čuvene priče gde se sa strancem najbolje razumete o svemu, a onda se još i zaljubite i to bude ljubav na prvi pogled? Ja u to nisam verovala, do skoro!

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kada smo ušli u auto, zatvorili vrata oko 23 časa uveče i stali na prvi semafor, u tri sekunde smo odlučile gde zapravo idemo. Nas troje, računajući navigaciju, zacrtali smo cilj i znali smo da smo do jutra tamo. Odmah smo se složile oko izbora muzike koja je istog momenta stereo zvukom povezala sve strance u kolima. Nikome se nije pravila pauza do cilja, pa je nismo ni pravili, srećom niko nije pio mnogo vode. To je onaj neverovatan osećaj adrenalina i ljubavi prema jednostavnoj radnji koja se zove vožnja – e sada je išla u oba pravca. Prođu te žmarci, stisneš volan, daš gas i nasmeješ se sam sa sobom – taj neki osećaj poznat vozačima, a težak za opisivanje.

Vođa puta bio je logično Jeep jer ideja je gde te put odvede. Čim smo stigle, samo smo vozile od jednog do drugog mesta, preko brda, preko peska i naslaganih stena dok nismo svi poželeli da stanemo došavši do plaže na kojoj nikog nema. Nije ni čudo, s obzirom na to da je put kozji, a daljina maratonska, ali kad imate pogon na sva četiri točka, onda imate i taj luksuz da se okupate na plaži koja izgleda kao da pre vas tu niko nikada nije kročio, a kamoli se bućnuo. Što verovatno nije tako sad kad u Beogradu razmišljam i pišem, ali tamo je tako bilo i tačka.

To je onaj neverovatan osećaj adrenalina i ljubavi prema jednostavnoj radnji koja se zove vožnja – e sada je išla u oba pravca

Sledeća stanica smeštaj! U tom trenutku nam je žao što nemamo šator da kampujemo na plaži, no nema veze, nije loš ni prvi apartman pored plaže kada slušate talase s terase pre spavanja. Da, to je tako u septembru, i to uz kusur!

Jutro. Vreme je da se napravi plan bez plana! To u prevodu znači: ne idemo tamo gde je neko od nas već bio, a nas dve više ni ne znamo koji nam je ovo put da tamo svraćamo. Tražimo novo, sve što nije pored puta jer ne možemo da se izgubimo uz navigaciju, tražimo uske staze sa nedostupnim prilazom jer one kriju najlepše netaknute plaže, tražimo savršen pesak na koji zgazimo bose odmah čim pustimo kvačilo i pritisnemo stop za gašenje automobila jer to je sve za šta je pravljeno nas četvoro. Okej, zaboravila sam da tražimo i koju čašu vina kad se parkiramo uveče.

I tako je i bilo! Osetile smo sve što smo tražile i više se niko ne seća šta se kog dana desilo jer smo za pet dana prešle oko 3.000 kilometara i bili na… ni ne sećam se koliko plaža, ne sećam se ni kako se mesta zovu, ni koju smo hranu jeli, ni koje piće pili, samo se sećam da smo mogle da stignemo gde god smo poželeli.

I sad znam odgovor na pitanje kakav je odmor u septembru jer vidim da spadam u onu kategoriju ljudi s početka priče koja bira samo i isključivo septembar za odmor, a znam i provereno društvo koje odmah odgovori na sve što tražiš od saputnika za more – da te prati u svemu što zamisliš i da nikad ne postoji „ne mogu“ kao opcija. Kada to kažem, mislimo na auto koji je prošao morsko-ženski test, pa ga želimo i sledeće godine kada je plan da iz auta, kad ukucamo cilj na navigaciji, samo okrenemo i pitamo: „Septembar je, ko ima kupaći, imamo još tri mesta?“

The post Na more idem samo u septembru. Tačka! appeared first on 42 magazin.

Bivša atletičarka, magistar komunikologije, žena iz čijeg se CV-ja izdvajaju Olimpijske igre, Pesma Evrovizije i adidas u Nemačkoj i, kada tu zastanete, sve izgleda kao da ona korača uzlazom putanjom koju je sama osmislila, ali ako nastavite, sledi povratak u Srbiju. Pitali smo je zašto, a ona s osmehom, spontano, odgovara zato što tamo nije imala dovoljno onog što želi. Onda postaje deo Mikser festivala, Urbanog inkubatora, Krokodila, a paralelno otpočinje svoj najveći projekat – osnivanje Atletskog kluba Running sa idejom da promeni svest ljudima u Srbiji kada je reč o sportu. Kada žena sa takvim iskustvom počinje od nule i gradi brend, onda je zadovoljstvo razgovarati o njenim desetogodišnjim ciljevima, a već za nekoliko godina ostvarila je gotovo nemoguće, trčanje je postalo trend u Srbiji!

Radila si na velikim projektima kao što su Olimpijske igre u Atini 2004. Pesma Evrovizije 2006, u centrali adidasa u Nemačkoj između ostalog, a zatim se vratila u Srbiju. Šta je uticalo na tvoju odluku?
To se nije desilo planski, jer da se desilo planski, ne bi bilo tako. To je bilo pre deset godina. U tom trenutku su stvari ovde izgledale optimistično, izgledalo je kao da će se krenuti u nekom boljem pravcu. Tada mi se činilo da sa svim svojim iskustvom mogu ovde da napravim promenu. I nije mi odgovaralo da imam kancelarijski posao u inostranstvu – imala sam stabilan posao od devet do pet i osećala sam se kao u zatvoru, da gubim vreme i da ne doprinosim dovoljno. Nije mi bilo dovoljno da imam lepu platu s kojom mogu sebi i svom partneru da obezbedim lepši život, kola, letovanje… To mi nije bilo dovoljno. Sasvim slučajno odlučila sam da ne obnovim ugovor i da to stavim na stand by. Došla sam ovde na poziciju direktora u konsultantskoj kompaniji gde sam se zadržala pet dana. Zatim me je drugarica, producentkinja Maja Đulić, sada Maršićević, pozvala da pomognem revitalizaciji gradske četvrti Savamale, odnosno prvom Mikser festivalu i od tog trenutka počinje posao koji traje 24 sata, a nije usmeren na honorar već na društveno angažovanje.

Kod nas ne postoji neki profesionalni pristup u komunikacijama u sportu, pa se ljudi ili deca uključuju u sport kako bi bili Novak Đoković, a onda se isključuju u nekom periodu kada shvate da to nisu

To je prelomna godina budući da si tada osnovala Atletski klub Running.
Da, u novembru te godine osnovan je Running. Nekada sam se bavila profesionalno atletikom i odrasla sam na Partizanovom stadionu. Ono što je dobro u Nemačkoj jeste što sam se vratila trčanju, s obzirom na to da tamo postoji kultura trčanja i oprema mi je bila na raspolaganju (smeh). Polako sam se spremala za Beogradski maraton u aprilu te 2012. godine. Tada su već u Nemačkoj postojali road-running klubovi i ljudi koji trče. U Beogradu je tada je bilo svega stotinak rekreativnih trkača. Njih dvadesetak se okupljalo oko sajta Trčanje.rs koje je osnovano na jesen 2011. Njima sam se priključila i pomagala svojim znanjem i iskustvom jer sam mislila da kroz trčanje ljudi ovde mogu da postanu mentalno zdraviji, a onda i fizički. Paralelno su se dešavali projekti revitalizacije Savamale, Mikser festival, potom Urbani inkubator sa Goethe Institutom, koji je obuhvatao 10 projekata.

Kako nastaje Running?
Na preporuku glavnog trenera Trčanje.rs u novembru osnivam Running sa idejom da ponudim nešto drugačije. Da inkorporiram svoje iskustvo i ekspertizu u komunikaciju u sportu. Kod nas ne postoji neki profesionalni pristup u komunikacijama u sportu, pa se ljudi ili deca uključuju u sport kako bi bili Novak Đoković, a onda se isključuju kada shvate da to nisu i nikad se sportom više ne bave. Moja ideja je bila da se to promeni, da trčanje i sport učinim pristupačnim širim narodnim masama na njima blizak način – moderan i zabavan. U trenutku osnivanja Runninga želela sam dve stvari – prvo, da pokrenem besplatan program za decu kako bismo im trčanje predstavili kao omiljenu obavezu koja se neguje kroz život. To je trend u svetu, a kod nas to mora da počne da se dešava paralelno sa drugim promenama u Srbiji. Druga stvar je bila da rekreativnim trkačima obezbedimo prostor za presvlačenje, tuševe i trenersku podršku. To je falilo u tom trenutku. U saradnji sa opštinom Savski venac i Dečjim kulturnim centrom Majdan pokrenula sam program za decu i obezbedili smo trkačima da koriste prostorije. Nakon toga pokrenuli smo program za odrasle 10 Running, ali ovo su bile osnove.

Kakve je bio odziv ljudi te prve godine, a kako je danas s obzirom na to da je sada trčanje trend? Kako je to izgledalo prve godine?
Rekla si da se ljudi sada uključuju jer je trčanje kul. E to je rezultat onoga što smo tada radili. To je upravo to što sam želela da postignem, da ljudima trčanje postane kul obaveza. To smo postigli, a kako? U toj prvoj godini najbitnije je bilo vrlo jasno planiranje onoga što želite da postignete i kako. Tada smo imali kampanju Trčanje je. Želeli smo da kažemo da to nije samo atletika već je ljudima i revolucija u životu, vrsta meditacije… svakome je nešto drugo. Želeli smo da kroz online i offline kampanju te prve godine prbližimo trčanje na kul način pre svega mladim ljudima, a onda i starijim. Bilo je bitno planiranje, ali i prepoznavanje stvari i dalja modifikacija planova u skladu sa tržištem i društvom. U stvari, prvih godinu dana ništa drugo nismo radili osim što smo gradili vizuelni identitet, pravili jasne ciljeve, planove, kratkoročne i dugoročne, saradnje, ugovore, dizajn i komunikaciju. To traje! Kada pokrenete nešto od nule da biste stvorili brend koji ima identitet, morate da odvojite vreme za to. To vreme sam omogućila tako što sam radila druge stvari, pa nisam živela od toga i moglo je vrlo temeljno i profesionalno da se radi.

Zatim je nastao dečji program.
Ljudi misle da će odmah da se prijavi gomila dece, ali to nije tako. Ono što u realnosti igra najveću ulogu jeste reputacija i preporuka i prepoznavanje po senzibilitetu. Što se tiče dece, imamo između 10 i 20 klinaca koji prolaze kroz školu. Kod nas je, nažalost, mentalitet takav da ljudi ako ne plate, misle da ne dobijaju kvalitetnu uslugu, a mi angažujemo najbolje trenere na tržištu, biramo ih po visokim kriterijumima, tako ih i plaćamo i trudimo se da taj nivo kvaliteta održimo.

Kako izgleda dečji program?
On se sastoji iz treninga i radionica o ishrani. Treninzi su prilagođeni uzrastima. Počinje zagrevanjem, pa se radi tzv. poligon gde deca rade na koordinaciji tela kroz kolut napred, trčanje… osim na kondiciji, radi se i na motorici. Trening se završava igrom, sakrije se predmet recimo, pa ga oni traže i za kraj ide istezanje. To se održava za vikend, subotom i nedeljom. Volela bih da ovo raste jer je ovaj program osnovan kako bismo roditeljima, pored svega što plaćaju, knjiga, škola, odeće, obuće i ostalog, mogli da omogućimo nešto besplatno.

Uključila si i roditelje da ne moraju da čekaju da klinci završe s treningom već da to bude porodična aktivnost.
Pratili smo šta je nabolja praksa u inostranstvu kako bismo je primenili i ovde. U isto vreme primetili smo da roditelji, kad dovedu decu, sede ispred sale, pa ih dovedu kad im odgovara, a ne dovedu ih kad im ne odgovara. Želeli smo da postoji kontinuitet i da to bude zajednička obaveza jer smo znali da, ako to bude obaveza roditelja, oni će povesti i dete. Pa smo uveli program Running mama i Running tata uz nadoknadu od 800 dinara mesečno, što je 100 dinara po treningu, gde dobiju individualni trening u odnosu na kapacitete koje procenjujemo testiranjem. Oni odrade svoj trening i vrate se na rastezanje s decom i to postaje zajednička aktivnost.

Trčala sam sve trke Beogradskog maratona osim onih kada sam živela van Srbije. Sećam se i ’99. godine kada je bilo bombardovanje i pljuštala je kiša

Kakav izgleda program za odrasle?
Program 10 Running nastao je sasvim slučajno u februaru 2014. Mi smo koorganizator trke s preprekama Challenge Race na Košutnjaku i, odlazeći tamo, razgovarala sam sa glavim trenerom Igorom Čurovićem. Oboje smo se spremali za Beogradski maraton i razmišljali zašto ne spremamo još neke ljude za ovaj program. Sećam se da je on rekao da to ne može da bude da se samo skupimo i trčimo zajedno, već mora da bude prilagođenu kvalitetu koji želimo da postignemo. Da to bude manja grupa ljudi sa tri treninga nedeljno, da imaju kabine i tuševe, da jedan trening bude stabilizacija snage i rastezanja u sali, a zatim trčanje sa detaljnim planom ishrane. Onda smo se složili da tako krenemo i napravili smo prvi vizual. Trčali smo 10 Running Beograd, Novi Sad, Budimpešta, zatim Rim. Najdirljivije je to da imamo ljude od 16 do 60 godina. Jedna 16-godišnjakinja spremala se za maraton, a kada smo išli u Rim, ona i još neki mladi ljudi su sa našim programom prvi put putovali u inostranstvo i leteli avionom. Tada sam shvatila šta zapravo radimo! Dvoje dece leti s nama avionom, jedno prvi put ide u inostranstvo, drugo prvi put leti avionom – a razlog je trčanje!

To je dobar osećaj.
Jeste, zato smo 2013. počeli s programom međunarodne saradnje, a to je pregovaranje s međunarodnim trkama za povoljnije uslove za učešće trkača iz Srbije. Maraton i polumaraton u Stokholmu, gde smo bili prošle godine, košta skoro 100 evra, a nama je to mnogo. Nakon pregovora dobili smo popust i to ne samo za ljude iz Runninga već za sve ljude iz Srbije koji se prijave preko nas, a plaćali su 25 evra za trku. Za Rim smo takođe dogovorili odličan popust i poveli preko 70 ljudi iz Srbije u Italiju. Svi mediji su tada objavili da je to rekordni broj trkača iz Srbije na bilo kojoj maratonskoj trci u Italiji.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Nakon Košutnjak Challenge Race, koji je svake godine drugačiji, sledi Color Running, otkud ideja?
Košutnjak Challenge Race nastao je isto spontano, nekoliko rekreativnih trkača sa kojima sam trčala poželelo je da organizujemo trku s preprekama. Mi smo to organizovali za nas i prijatelje i to je skroz neplanirano preraslo u značajnu trku u Srbiji. O trci s bojama pričam otkad sam osnovala Running. To je najpopularnija tematska trka na svetu. Ona upravo uključuje decu i mlade ljude u sport na prezabavan način. Moja želja je bila da zvanični The Color Run dovedem u Srbiju, to je ogroman brend. Kontaktirala sam sa njima, ali licenca za naše tržište koštala je oko pola miliona evra. Tada sam shvatila da ne možemo zvanični Color Run da dovedemo već da napravimo našu tematsku trku u Srbiji, pa smo je nazvali Color Running, po našem Runningu. Boje su naravno najvažnije ali su preskupe – 100 grama te boje košta jedan evro, a na trci bacite oko 200 kilograma. Boje treba da budu organske i jestive, da ako nekom upadne u usta, ne bude problema, da se lako ispiraju. One moraju da prođu sve sanitarne kontrole, pa je procedura organizovanja ove trke mnogo komplikovanija od drugih.

Ovo je već treća po redu trka, što znači da ste ipak uspeli.
Prve godine kada smo je organizovali nismo imali glavnog sponzora – glavno sponzorstvo je nakon potpisanog ugovora bilo otkazano, tako da sam svu svoju ušteđevinu uložila da se desi prva trka, uz pomoć prijatelja i partera, među kojima je Savez za rekreaciju i fitnes Srbije. Boje, reći ću vam otvoreno, uzela sam od dečka koji u Mađarskoj organizuje žurke s bojama, a meni je 50 kilograma boje dovezao preko Horgoša. Bukvalno uz pomoć prijatelja i volontera uspeli smo da organizujemo prvu trku. Imali smo ogromnu medijsku pažnju i u Srbiji i u regionu. Tada sam znala da sa dobro obavljenim poslom možemo da nađemo sponzora za sledeću godinu, iako sam tada iskreno rekla da ja to više nikad neću raditi. Teško iskustvo u svakom smislu – vremena, emocija i finansija, svega!

Mislim da su ljudi efikasniji u svojim poslovima ako se bave sportom, generalni menadžeri velikih svetskih kompanija najčešće trče

Kako je onda došlo do druge trke?
Sledeće godine me je pozvala bivša koleginica iz agencije u kojoj sam radila pet godina i rekla „Dobar dan, da li je to Running? Da li će biti trke ove godine, mi želimo da budemo sponzor.“ Napravila sam prezentaciju uz ogromnu muku i poslala je i kompanijama koje se bave bojama. Ujutru sam poslala i bukvalno me je popodne zvala Tikkurila i rekli su da žele da rezervišu glavno sponzorstvo. Da jure ovu trku otkad je održana i da žele da budu glavni sponzor. To je ono kad ljudi kažu moraš nešto da daš da bi dobio. Trka je doživela neverovatan uspeh i sada mi je želja da samo raste. I ove godine je Tikkurila sponzor, oni proizvode boje organskog porekla, a ljudi koji imaju problem sa alergijama isključivo koriste Tikkuriline boje jer su antialergenske. Sada i drugi to prepoznaju, pa nam je ove godine sponzor i opština Stari grad jer je svake godine druga lokacija trke, a ove je na Dorćolu.

Šta mogu da očekuju 16. septembra oni koji se prijave za trku?
Ova trka sastoji se od dve trke – za decu i za odrasle. Ona je i pet friendly, pa smo prošle godine imali dve kuce, a ove godine imamo zvaničnu prijavu kako bismo mogli brojeve da uradimo i za kuce i mace. Za sada imamo blizu 10 prijavljenih. U 10 časova počine trka za decu na 300 metara, a u podne trka za odrasle. Manifestacija ne uključuje samo trku, već i aktivnosti pre trke koje naši partneri i sponzori organizuju i oni su zabavnog karaktera. Tako će na raspolaganju biti Jeep Renagede za avanturističku test vožnju kroz gradsku sredinu, ali i mnogi drugi, pa ljudi mogu da dođu ranije i da uživaju pre trke, ali i posle trke kada kreće žurka.

Kada pokrenete nešto od nule da biste stvorili brend koji ima identitet, morate da odvojite vreme

Kad si trčala svoj prvi maraton?
Kada je osnovan Beogradski maraton. Trčala sam sve maratone osim onih kada sam živela van Srbije. Kao mala pet kilometara, kao malo starija polumaraton, a jednom i ceo maraton. Sećam se i ’99. godine kada je bilo bombardovanje i pljuštala kiša. Tako da trčim ceo život sa jednom ogromnom pauzom, zbog koje mi je žao, a to je kada sam otišla u Atinu da radim i otprilike pet godina do Nemačke bila sam isključena. Kroz uključivanje u sport se sve menja, okruženje i poslovi, navike. Mislim da su ljudi efikasniji u svojim poslovima, ako se bave sportom, generalni menadžeri velikih svetskih kompanija najčešće trče. Ljudima se jednostavno promeni život kada počnu da trče, a kako se oni menjaju iznutra, to se vidi i spolja. Ja to vidim kod nas u Runningu, bukvalno na našem primeru, ne moram da gledam dalje – to su ljudi koji sada dobro izgledaju i sebi i drugima i dobro se osećaju.

Kakvi su dalji planovi?
Da Color Running raste zdravo. Da svake godine pružamo više trkačima i društvu, da naši partneki budu svake godine zadovoljni sa nama. Da se uključuju i drugi koji to prepoznaju, da budžet raste i da možemo da kažemo da ćemo imati na Ušću trku za 5.000 ljudi, da ćemo imati 1.000 kilograma boja, da će to biti regionalni događaj u isto vreme u nekoliko država, da ćemo imati video-bim gde u isto vreme svi startuju… Imam viziju te trke kako raste i već sada dogovaramo šta će biti za dve godine jer ona mora da raste i nema nazad. Volela bih da 10 Running naraste da imamo pet Running programa i da odemo na neke lokacije koje nismo videli, a da razlog putovanja bude trčanje. Ove godine idemo u Bejrut. Da dečji program nastavimo i da skupimo sredstva za još radionica o ishrani. A desetogodišnji cilj za Running jeste da aktiviramo tinejdžere kroz teen program, a ideja je aktivacija dece, pogotovo devojčica koje se isključuju iz sporta u tom periodu. To je već ispričana priča u Evropi, a kod nas je to sada aktuelna tema.

U vašoj kampanji ljudi su odgovarali na pitanje šta je za njih trčanje – a šta je ono za tebe, šta bi ti dodala na kraju rečenice: Trčanje je…
Život!

The post Milena Berić: Trčanje je revolucija u životu! appeared first on 42 magazin.