Džejms Džojs i njegova urednica i izdavač Silvija Bič

Godine 1924. Džejms Džojs je, po peti put, operisao oči. Dok se oporavljao u bolničkoj sobi, pisao je u beležnici: „Danas, 16. juna 1924. godine, 20 godina kasnije. Da li će se iko setiti ovog datuma?“

Dok je ležao u bolnici, Džojs je možda sanjao Noru Barnakl. Možda je sanjao buduće likove, Finegana kako pada sa merdevina, Anu Liviju Pjurabel. Ali sigurno nije sanjao kako ljudi 16. juna po celom svetu, od Irske do Novog Zelanda, slave u čast njegovog književnog junaka Leopolda Bluma.

Tog 16. juna 1904. Leopold Blum jedrio je ulicama Dablina, u džepu je nosio krompir, okupao se sapunom od limuna, otišao na sahranu, na plažu, na ručak, na piće… ostavio je prost trag koji je Džojsovim umećem postao večnost

Najveći roman 20. veka za mene je upravo Uliks. Modernizam i avangarda, naturalizam i realizam, postmodernizam i mnogo više. On je antika u savremenom. Njegovih devet muza nisu puke predstave apstraktnih pojmova. To su Trgovina, Operska muzika, Ljubav, Štamparstvo, Industrija, Sloboda govora, Većinsko glasanje, Gastronomija, Lična higijena, Letnji koncerti, Bezbolni porođaj i Popularna muzika. U Uliksovom književnom pretku stoji obećanje: „Dobro došao, o živote! Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda.“ Vraćajući mu se bezbroj puta, uvek iznova otkrivam drugi svet Dablina i Džejmsa Džojsa u njemu, običnog čoveka u mreži umetnosti ili umetnika u spletu fizičkih potreba. Mnogi, međutim, nisu uspeli da se izbore sa njegovim narativom. Zato, kad kažem da sam zaljubljena u Džejmsa Džojsa, nema ko da me čuje.

Džojs i džojsovka Vesna Radman u Dablinu

Jednom prilikom naručivala sam polovna Borhesova dela. Bilo je nekoliko ponuda, sva iz iste godine, minimalnih razlika u ceni, ali samo jedan prodavac imao je inicijale H. C. E. (Here Comes Everybody), junak poslednjeg Džojsovog romana Fineganovo bdenje, još nije dobio srpski ekvivalent. Obavili smo kupoprodaju, zahvalila sam se i rezervisano (ne, nisam luda) pitala da li H. C. E. možda referiše na pomenutog Džojsovog junaka?„Jeste XX, drago mi je upoznati još jednog džojsovca.“

Prvi pravi Blumsdej organizovan je 1982. godine na stogodišnjicu Džojsovog rođenja

Tog 16. juna 1904. godine Džojsov književni dvojnik Leopold Blum, irski Odisej, kopirajter, otac, muž, ponekad i žena, jedrio je ulicama Dablina. U džepu je nosio krompir, okupao se sapunom od limuna, otišao na sahranu, na plažu, na ručak, na piće, u bolnicu, u noćnu četvrt i vratio se kući. Iza sebe je ostavio prost trag, koji Džojsovim umećem postaje večnost.

U matrici Homerove Odiseje, u jednom danu, na pozornicu stupaju sve drame iz prošlosti i budućnosti. I taj naizgled običan dan postaje centar ciklusa jednog života. I mnogo više. U Uliksu se sudaraju istorija jednog lika, jednog naroda, jedne civilizacije, jednog jezika, jedne književnosti. U njemu se ogleda blesak Džojsovog oduševljenja u susretu sa kinoprojektorom, novi oblici komunikacije, književnost na plakatu, slova koja lutaju po gradu. Zato je dan u kojem se odvija radnja romana ujedno i praznik za njegove zaljubljenike, za H. C. E. i mene, za druge čitaoce i za one koji ga nikad neće pročitati.

Svenijeva apoteka i dalje stoji na Linkoln plejsu, ali danas je književni klub

Nekoliko godina po objavljivanju romana, na optužbe da je tekst nejasan, Džojs je govorio: „Ako ne razumete, čitajte naglas i to sa dablinskim akcentom, onda je potpuno razumljivo.“ Danas na to možemo da zaboravimo. Džojsov Uliks pronašao je put do čitalaca i u vremenima kad nov stil života zauzima previše prostora. On živi i kad su korice zatvorene jer je 16. juna svima sve jasno – ljudi su na ulicama u edvardijanskoj odeći; oni glume, čitaju scene, piju, zabavljaju se i žive život iz knjige.

Džojsovuci u edvardijanskoji odeći na Blumsdej čitaju odlomke iz Uliksa

Pojam Blumsdej čuo se prvi put juna 1924. godine. Grupa anonimnih ljudi poslala je Džejmsu Džojsu hortenzije u beloj i plavoj boji kao znak zahvalnosti na Uliksu. O tom datumu govorili su kao o Blumovom danu i, nesvesno, otvorili novo poglavlje u kulturnom životu Dablina.

Još za Džojsova života bilo je pokušaja da se organizuje Blumsdej. Silvija Bič, Džojsova urednica i izdavač, priredila je šetnju po Parizu 1929. godine u kojoj su učestvovali Džojs i Beket. Priredba je propala jer su do podneva svi bili pijani. Slično su se proveli Patrik Kavana i Flen O’Brajen 1954, kada su pokušali da revitalizuju Blumsdej krećući se putanjom likova iz  knjige.

Svejnijeva apoteka na Linkoln plejsu jednog davnog Blumsdeja

Prvi pravi Blumsdej organizovan je 1982. godine na stogodišnjicu Džojsovog rođenja. Tim povodom, 16. juna, u Dablinu je održan veliki prijem književnika, koji su, uz laganu šetnju po gradu, odali počast autoru i njegovom umetničkom radu. Taj se simpozijum pretvorio u festival.

Ljudi su na ulicama u edvardijanskoj odeći, oni glume, čitaju odlomke, piju, zabavljaju se i žive život iz knjige

Ulicama Dablina 16. juna mile hiljade ljudi. Volela bih da budem jedna od njih – piti Ginis, jesti sendvič od gorgonzole i hraniti galebove na obalama reke Lifi u Džojsovu čast; biti na jedan dan Leopold Blum.

Duh Džojsa i Leopolda Bluma ožive po celom Dablinu svakog 16. juna

Džojsova Penelopa, njegova večna muza i žena Nora Barnakl, ostavila je trajan pečat na Uliksa i Blumsdej. U četvrtak 16. juna 1904. oni su izašli na prvi sastanak i šetali se po predgrađu Dablina. Tog dana ona je od njega „napravila muškarca“. Ovu su izjavu mnogi kritičari Džojsovog dela iskoristili kao protivargument tvrdeći da je jedan, suštinski prljav, seksualni čin motivacija za nastanak Uliksa. Očigledno su bili slepi za bujanje hrane, organa, krvi, seksa, za bujanje zemaljskog. Uliks je požuda i refleksija u jednom, on je ideja o čoveku i njegova manifestacija na Zemlji. Učesnici Blumsdeja prkose svima koji su roman smatrali skandaloznim, niskim i prljavim. Oni se rađaju kao Leopold Blum i umiru do sledeće godine – potvrđujući Džojsove reči: „Ako Uliks nije za čitanje, onda život nije za življenje.“

Džojs sa svojom večnom muzom i ženom Norom Barnakl i prijateljem

Već 35 godina organizatori širom sveta daju Uliksovim obožavaocima razlog za slavlje. I više. Blumsdej se obraća svima. On poziva sve radoznale da zakorače u svet književnosti. Osim javnih čitanja, organizuju se i sadržaji koji različitim posetiocima nude angažovanje u priči. Na taj način šira javnost upoznata je sa Džojsovim delom, iako ga, možda, nije ni pročitala.

Uliks je živi organizam, sa spletom ulica kao žilama u lavirintu tela Dablina. On diktira druge priče, piše nove knjige i tvori krug koji opstaje posle (skoro) 100 godina, a duh Džejmsa Džojsa i dalje bdi: na Blumsdeju

Od ranog doručka, u Blumovom stilu, kolona njegovih poklonika zaustavlja se u Svenijevoj apoteci koja i dalje stoji na Linkoln plejsu. Od kozmetničkih preparata u ponudi ima samo sapun od limuna, pošto apoteka radi kao književni klub. Pab Dejvija Birna, gde Blum odlazi na sendvič od gorgonzole, redovna je stanica za pintu Ginisa. Nezaobilazna je i pesma Baka Maligena:

O, što će nam biti fino,

Pićemo viski, pivo i vino!

Blumsdej bi mogao da se nazove i Džojsov dan. Uliks je ujedno i jedina knjiga koja ima svoj dan. Praznik. I biografiju, The Most Dangerous Book: The Battle for James Joyce’s ’Ulysses’ Kevina Birmingama.

U pabovima celoga dana traju žive svirke i ispijaju se hektolitri Ginisa

Uliks je živi organizam, sa spletom ulica kao žilama u lavirintu tela Dablina. On diktira druge priče, piše nove knjige i tvori krug koji opstaje posle (skoro) 100 godina. Zato duh Džejmsa Džojsa i dalje bdi: na Blumsdeju, na časovima modernizma, nad knjigama, u mislima, u pesmama drugih autora. A njegova ćerka, bolesna od očeve veličine, na pomen njegove smrti, viče:

Šta radi pod zemljom taj idiot?

Kad će rešiti da izađe?

Stalno nas posmatra.

(Rejmond Karver)

The post Život iz knjige: Biti Leopold Blum na jedan dan appeared first on 42 magazin.