Stanley Kubrick

Nijedan od ovih velikana nikada nije dobio Oskara za najbolji film, najprestižniju nagradu koju dodeljuje Američka filmska akademija. Spisak, blago rečeno, ozbiljnih promašaja i zaumnih odluka se tu ne završava. Na ovom mestu sasvim je smisleno postaviti pitanje – kako je moguće da su neki od filmova koji su kasnije bili označavani kao temeljci filmske umetnosti bivali zaobiđeni u dodeli najpoželjnijeg muškarca Holivuda, pozlaćene statue teške nešto manje od četiri kilograma za kojom luduju apsolutno svi koji nešto znače u filmskoj industriji?

Zaista kao loš vic zvuči da je te 1976.  remek-delo Taksista Martina Skorsezea sa maestralnim Robertom de Nirom u ulozi pomahnitalog vijetnamskog veterana ostalo u senci filma Roki

Već izvesno vreme Oskar bismo mogli posmatrati i kao istorijat svojevrsnih skandala, nekada izazvanih samim događanjima u filmskoj industriji, a nekada zbog toga što je to mesto sa koga najdalje odzvanjaju politički stavovi i finansijski interesi. Ostaće zabeleženo da je Marlon Brando 1973. godine odbio da primi nagradu za najbolju mušku ulogu u filmu Kum zbog diskriminacije američkih Indijanaca. Tri godine ranije isto je uradio Džordž Skot koji je odbio Oskara za glumu u ostvarenju Paton, izjavljujući da je čitava stvar sa Oskarom ponižavajuća i da uopšte ne želi da se takmiči sa ostalim glumcima. I dok ove godine izvanredni roud movie Zelena knjiga, topla priča o prijateljstvu u odvratnim vremenima segregacije u Americi šezdesetih godina zasluženo puni dvorane, sama ceremonija opet nije mogla da prođe bez ozbiljnih potresa. Naime, Džordž Kluni, Bred Pit, Robert de Niro, reditelji Martin Skorseze i Spajk Li, ali i mnoga druga velika imena Holivuda, podržali su proteste zbog planova organizatora da najbolju fotografiju, montažu i neke druge kategorije budu dodeljene nakon emitovanja reklama, smatrajući to uvredom za umetnike. Odluka da se čitav događaj fiksira na tri sata kako bi se povećala televizijska gledanost dodatno je razjarila filmske poslenike.

Alfred Hitchcock

Sasvim je smisleno postaviti pitanje – kako je moguće da su neki od filmova koji su kasnije bili označavani kao temeljci filmske umetnosti bivali zaobiđeni u dodeli najpoželjnijeg muškarca Holivuda?

Nije neka mudrost zaključiti da već duži niz godina kvalitet nije ni prvo, još manje jedino merilo za dodelu Oskara. Istovremeno, lista filmova koji su zaobilaženi toliko je duga da bi zahtevala opsežniju studiju, pa ćemo se na ovom mestu okrenuti samo onim ostvarenjima koja ni pod kojim uslovima nisu smela biti preskočena.

Quentin Tarantino

Ovaj niz nesumnjivo predvodi Alfred Hičkok koji je za svoja dva remek-dela Vrtoglavicu (1958) i Psiho (1960) ostao bez ijednog Oskara. Oba filma, prvi fascinantni ljubavni triler u kome briljira veliki Džejms Stjuart i drugi koji je poslužio kao uzor mnogim kasnijim kultnim horor-filmovima naći ćete na svakoj iole ozbiljnijoj listi deset najboljih filmova svih vremena. Zanimljivo je da je Hičkok Psiho nameravao da snimi kao crnohumornu parodiju i da je bio užasnut kada je shvatio da su ga ljudi shvatili ozbiljno. Bilo je prekasno da se bilo šta objašnjava, a Psiho je i tako odmetnut od svog autora, nešto poput Frankeštajna, ušao u sve filmske antologije.

Robert Altman

Alfred Hičkok za svoja dva remek-dela Vrtoglavicu (1958) i Psiho (1960) nije dobio nijednog Oskara

Istovetnu sudbinu podelila su još dvojica velikana – Stenli Kjubrik i Kventin Tarantino.  Prvi je izvisio za klasik Paklena pomorandža (1971), zastrašujuću viziju budućnosti u kojoj je nasilje podrazumevajući deo svakodnevice i koju uveliko danas živimo, kao i za film Doktor Čudoljub iz 1964, sigurno najbolje antiratno ostvarenje ikada snimljeno, satiričnu komediju koja u jeku Hladnog rata potpuno obesmišljava sumanutu trku u naoružanju između SAD i tadašnjeg SSSR-a. S druge strane, ako donekle možemo razumeti zašto je Tarntinova krvava bajka Ulični psi iz 1992. ostala bez zlatne statue jer ju je te godine pokupio Klint Istvud za izvanredni vestern Neoprostivo, nikada neće biti jasno zašto nije čak ni nominovan za najbolji film, a još manje će biti jasno kako je čarobno krimi remek-delo Petparačke priče dve godine kasnije izgubilo trku sa solidnim ali neuporedivo slabijim Forest Gampom. Možda odgovor leži u Tarantinovoj subverziji dotad neviđenoj u Holivudu, eksplicitnim scenama nasilja koje prosečni gledalac ne može da svari, prezrenoj stripovskoj estetici ili ignorantskom odnosu samog autora prema Oskaru, tek ova dva filma će reditelja smestiti u panteon besmrtnika čije se svako naredno snimanje čeka s posebnim nestrpljenjem.

Filmovi Jima Jarmuscha koje ne smete propustiti

Stenli Kjubrik za Paklenu pomorandžu (1971) nije dobio statuetu, dok su Petparačke priče Kventina Tarantina 1994. izgubille trku sa solidnim ali neuporedivo slabijim Forest Gampom Roberta Zemekisa

Zanimljiv je slučaj još dva klasika iz, čini se, uklete 1994. godine. Bekstvo iz Šošenka Frenka Darabonta, adaptacija predivne istoimene novele Stivena Kinga, možda i najbolje ostvarenje podžanra takozvanog zatvorskog filma, i Bilo jednom u Americi Serđa Leonea, verovatno najuverljivije ispričana priča o odrastanju u jevrejskoj četvrti u vreme Velike depresije, neizrecivo bolna i istovremeno nežna povest o prijateljstvu, ljubavi i izdaji takođe je ostala u senci Forest Gampa. Ne može se odreći da se reditelj Robert Zemekis u Forestu ozbiljno posprdnuo sa Amerikom kao „zemljom mogućnosti“, u kojoj je uspeh zagarantovan čak i ako ste na granici tuposti. Sve što je potrebno jeste da budete uporni. Reč je o zaista ozbiljnoj kritici konzumerističke kulture, ali taj film ni u jednom momentu ni izbliza ne dobacuje do ostvarenja Darabonta i Leonea. Slična sudbina zadesila je remek-delo Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole iz 1979, uz Lovca na jelene sigurno najboljeg filma o Vijetnamskom ratu, u odmeravanju sa nagrađenom melodramom Kramer protiv Kramera, kao i film Pijanista romana Polanskog koji je 2002. ostao bez Oskara zbog mjuzikla Čikago, kog da se jedva više iko i seća.

Remek-delo Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole iz 1979, uz Lovca na jelene sigurno najboljeg filma o Vijetnamskom ratu, nije dobio Oskara

Ali ako ove propuste možemo nazvati gafovima, šta onda reći za nekoliko kolosalnih promašaja, a najilustrativnija su dva primera. Prvi je Građanin Kejn Orsona Velsa iz 1941, priča o mladom i bogatom idealisti Čarlsu Fosteru Kejnu, koga će skandali preobraziti u ostarelog samosažaljivog pustinjaka, film koji je Američki filmski institut deset godina zaredom proglašavao najboljim filmom svih vremena. Nagradu je te godine pokupio film Kako je bila zelena moja dolina Džona Forda. Ništa manje markantan nije ni primer jednog od sinonima za film uopšte Čarlija Čaplina, koji je dobio Oskara za najbolju muziku u Svetlima pozornice, ali nikada i najvažnije nagrade za najbolji film i glumca.

A da su čak i u Holivudu ponekad spremni da priznaju grešku, ma koliko to besmisleno i odocnelo izgledalo. pokazuje slučaj jednog od kultnih reditelja Martina Skorsezea. Zaista kao loš vic zvuči da je te 1976. njegovo remek-delo Taksista sa maestralnim Robertom de Nirom u ulozi pomahnitalog vijetnamskog veterana ostalo u senci filma Roki, koji će se pretvoriti u simpatični i komercijalno izuzetno uspešni serijal. Ali svako poređenje ova dva filma je najblaže rečeno degutantno. Gotovo istovetna sudbina zadesila ga je četiri godine kasnije kada je memoarsku adaptaciju boksera Džejka Lamote pretočio u vanserijsko ostvarenje Razjareni bik. Samo bog zna šta je na umu bilo članovima Američke filmske akademije kada su se odlučili da Oskara dodele bledunjavom debitantskom ostvarenju Roberta Redforda Obični ljudi. Nepravda je ispravljena kada je 2007. dobio najprestižniju nagradu za film Dvostruka igra, sagu o irskoj mafiji u Bostonu sa maestralnim Džekom Nikolsonom i ništa lošijim Leonardom Dikaprijom. Ali, budimo pošteni, Skoseze je snimio pregršt boljih filmova. Bila je to tek kompenzacija za nepravde.

Građanin Kejn Orsona Velsa iz 1941. nije dobio nagradu Američke filmske akademije, a Čaplin je dobio Oskara za najbolju muziku u Svetlima pozornice, ali nikada i najvažnije nagrade za najbolji film i glumca

Čak i ako uvažimo argument da su nagrade najčešće odraz kompromisa i da neko na kraju krajeva uvek mora biti nezadovoljan, da bitnu ulogu igra i toliko poželjna politička korektnost i nadasve komercijalni potencijal, nepobitna je činjenica da umetnička vizija, inovativnost i uticaj na neke buduće generacije reditelja poodavno nisu na ceni. Isuviše često se, naročito u poslednjih četrdesetak godina, dešava da najprestižniju nagradu dobijaju blokbasteri sjajne produkcije i nikakvog umetničkog značaja.

Ali kada se na kraju dana saviju crveni tepisi za izveštačeno poziranje i pogase sva ta silna svetla, u bioskopskoj tami gledaoca ne možete prevariti. Nije mu čak potrebno ni bogzna kakvo filmsko znanje. Ono što valja izvući će iz njega najdublje emocije – tugu, radost, suze ili strah… Nekada će biti dovoljno i samo dva sata dobre zabave.

Zato, valjda, i znamo napamet sve Tarantinove filmove. I nijedan Roberta Zemekisa. Uprkos njegovom Oskaru.

Filmovi koje ćemo gledati u 2019.

The post Zašto su najbolji filmovi ostali bez Oskara appeared first on 42 magazin.