Monogamija je dugo opstajala kao model partnerskog odnosa koji simbolizuje trajnost, stabilnost i pogodno tle za odgajanje dece. Bila je slavljena i promovisana, a svako ko je pokušavao da živi otvoreno drugačije bio je žestoko osuđivan. Važna napomena je upravo u reči otvoreno, jer zapravo znamo da je monogamija oduvek bila sve samo ne ono za šta se izdaje. Stalne vanpartnerske veze, mnogo laži i prikrivanja i veštačko održavanje zajednica doveli su monogamiju do nove faze: budimo iskreni – monogamija je neodrživa.

Došli su novi oblici savremenih odnosa, poliamorija recimo, koja uključuje više odraslih osoba u partnerskom odnosu, uz pristanak i saznanje svih partnera. Čak i ona može nositi neki oblik tzv. monogamnosti, u smislu da se odnos može svesti samo na tri osobe koje su u vezi i da isključuje nove osobe. Sve se češće javljaju i takozvane otvorene veze koje na razne načine omogućavaju uključivanje novih osoba, posebno u seksualnom smislu, i donose neki nov oblik iskrenosti u odnosu. Nema više prevare, to jest više uključivanje novih ljudi ne zovemo tako i otvoreno razgovaramo o tome. Zapravo, šta god da odgovara odraslim ljudima i dobrovoljno je, spada u opseg normalnih oblika partnerskih odnosa.

Čini se da smo negde usput zaboravili na bliskost i intimnost, da smo ih lako zamenili površnim uzbuđenjima, formom i podrazumevanjem

Ali šta je sa monogamijom? Zašto i dalje opstaje i da li ima nade da u njoj ipak postoji neki smisao, čak i u savremenim oblicima odnosa? Da li je nepravedno prokažena?

Poslednjih godina javlja se sve više knjiga iz popularne psihologije koje govore o slaboj trajnosti ljubavi i činjenici da sve prestaje kad-tad. Nude se neki bleđi oblici odnosa upakovani u izraz prava ljubav, ali opisani na način da se zaista smorimo u ideji da mora da bude manje zanimljivo, sa manje strasti i bez famoznog pokretača iz stomaka. I da je jedini način da se to promeni zapravo odustajanje od monogamije.

Međutim, monogamija predstavlja odnos posvećivanja i razvoja bliskosti. Barem bi tako trebalo da bude. Zato želim da pišem o njoj iz potpuno novog ugla – zašto monogamija može da nam bude pogodno tle za sopstveni unutrašnji razvoj kroz opredeljivanje za jedan odnos. Bez ideje da nam takvo opredeljenje garantuje večitost veze, jer tako nešto ne postoji. Postoji aktivan trud oko odnosa sa neizvesnim krajem i to je nešto sa čim moramo da naučimo da živimo.

Zapravo, jedan život nam je malo za jednu osobu preko puta i čitav njen svet u interakciji sa našim

Ako posmatramo ljubavni odnos kao priliku za rast, zapravo nam je jedan život malo za jednu osobu preko puta i čitav njen svet u interakciji sa našim. Ukoliko uspemo da izgradimo dobru diferencijaciju unutar odnosa, učimo kako da ostvarujemo autonomiju kroz zajedništvo i na koji način možemo da se oslonimo i na sebe kada naiđu krize, bez potrebe da nam simbioza s partnerom rešava lične nedostatke. A uglavnom iz tih razloga i imamo potrebu za novim ljudima. Da se osetimo ponovo željenim, da zadržimo osećanje nezavisnosti, da ne budemo bliski, jer nas to plaši, da pobegnemo od dosade i da dobijemo na lakši način promenu ili uzbuđenje.

Ali hrabrost da ostvarimo bliskost sa nekim donosi ogromno uzbuđenje i dimenziju odnosa koja se dobija samo građenjem i ulaganjem. Dimenzija ljudskosti i važnosti osobe, bez obzira na formu odnosa u kojoj smo. Seksualnost prati tu vrstu razvoja, jer je bazirana na bliskosti i nosi uzbuđenje koje možemo nazvati „uzbuđenjem prave ljubavi“ i deluje daleko primamljivije od opisa iz gorepomenutih knjiga.

Monogamija je odluka koja nosi odgovornost i gubitak drugih opcija, a podrazumeva zrelost ličnosti oba partnera

Monogamija nije obligacija, monogamija može biti prirodni tok sazrevanja ljubavi. I, naravno, nije jedini pravi ili zdravi oblik ljubavi, ali jeste jedna od mogućnosti u kojoj možemo naći neki smisao. Jer čini mi se da smo negde usput zaboravili na bliskost i intimnost, da smo ih lako zamenili površnim uzbuđenjima, formom i podrazumevanjem. A da ono za čim čeznemo u svim pokušajima spajanja sa drugim bićem jeste zapravo mogućnost da nas neko zaista vidi i da poželi da uloži trud u građenje odnosa. To što smo sklopili brak ili rodili decu zaista nije nikakav siguran put ka zbližavanju ili posvećivanju, o čemu govori sve veća stopa razvoda i iskustva ljudi koji su se zapravo najviše emotivno odvojili od svojih partnera kada su postali roditelji, posebno u prvim godinama.

Monogamija je odluka, a kao i svaka odluka nosi odgovornost i gubitak drugih opcija, jer nam tako više odgovara u datom trenutku. Ako bih razmišljala o svojim klijentima koji su do starosti ostajali monogamni u odnosu, ono što bih povezala kao zajednički imenitelj bi svakako bila zrelost ličnosti oba partnera. Zrelost znači mogućnost da se potrebe odlože, da se frustracija podnese, da se razvija unutrašnji lokus kontrole i oslanjanje na sebe, a sve to sa ciljem da izgradimo zajedništvo u kome ćemo se osećati dobro. Deluje kao mali zahtev, ali je zapravo veliki zalogaj za hrabre.

Pravda za monogamiju.

The post PSIHOUGAO: Ima li nade za monogamiju? appeared first on 42 magazin.