Ko god dođe na koncert Balkanopolisa ponese sa sobom deo akusutične tradicije Blakana i čistu emociju. Već dve decenije ta grupa vrsnih instrumenatalista širom sveta pronosi izvorni melos ovih prostora i dokazuje da muzika briše granice, vreme i prostor, da hrani dušu i sve dovodi u stanje radosti i smirenja. Slobodan Trkulja, osnivač ove etno-grupe i naš čuveni muzičar, priča nam o tome kako tradicija sa njima putuje u budućnost.

Gospodine Trkulja, kako izgleda život u Balkanopolisu?
Izgleda kao predukus raja, Balkanopolis je mesto iz mojih snova koje je postalo stvarno i delim ga sa celim svetom. Mesto muzike o kojoj sam sanjao, koju stvaram i čija zvučna energija okuplja ljude na svim meridijanima.

Evo, 25. novembra u 20 časova koncertom u Sava centru slavite 20 godina stvaranja faktički novog muzičkog žanra – moderne tradicija Balkana. Kako su vama protekle ove dve decenije, kako su vam zvučale i kuda su odvele i vas i muziku u vama?
Neverovatno putovanje od 20 godina prošlo je kao u trenu. Toliko dobrih koncerata širom sveta, toliko energije podeljeno sa divnim ljudima na svim meridijanima. Pre svega napravili smo veliki pomak na domaćoj sceni, tradicija je dobila novi prostor i novi zvuk sa kojim je postala deo modernog doba u kome živimo. Koncept „moderne tradicije“ pokazao se savršeno uspešnim, pokrenuli smo renesansu naše tradicije.

Da li moguće modernizovati narod inovirajući njegov etno-zvuk?
Narod možemo inspirisati, to je moja uloga kao umetnika, pružiti im jedinstveni umetnički doživljaj koji će ih oplemeniti, učiniti boljim. Kad ćemo već jednom da shvatimo da sva agresija među decom, vršnjačko nasilje, odrasli ljudi koji pucaju zbog sitnica, dolazi mahom od groznih stvari koje konzumiramo u toku dana putem medija. Čovek je reaktivno biće, ako mu truješ dušu svakodnevno raznim budalaštinama i „senzacijama“, crnom hronikom, vestima od „životne važnosti“ o svetskoj krizi na drugom kraju planete, ako mu se kao uzori poturaju amoralne, nevaspitane i promiskuitetne osobe, šta možemo da očekujemo do da prihvati te obrasce ponašanja kao normu. S druge strane, pružite toplu reč punu razumevanja i ljubavi, inspirišite čoveka da postane bolja verzija sebe, da ljubavlju pobeđuje strah i burne emocije, i dobićete bolje društvo, dobićete decu koja svoj potencijal ispunjavaju na takmičenjima a ne tučom jedni drugih. Povedite celu porodicu na Balkanopolis koncert i dobićete doživljaj koji će vas sve inspirisati snagom i lepotom naše kulture i tradicije, čućete muziku koja hrani dušu i osetićete energiju koja briše vreme i prostor ostavljajući vas u stanju potpune radosti i smirenja. Ne znam da li si na to mislila kad si mislila na modernizaciju naroda, ali ako jesi, onda je moj odgovor – da. To je upravo ono za šta se borimo već 20 godina. I nemamo nameru da stanemo.

Pamtiću kako 31.000 Kineza peva sa nama na srpskom, Ruse koji nas na bis zovu ovacijama i ispraćaju u suzama, nastup na trgu u Novom Sadu kada je publika ispred bine sa nama pevala po kiši

Gde pronalazite nove stare muzičke zapise? Da li sarađujete sa etnomuzikolozima koji istražuju na terenu?
Pesme koje izvodimo su mahom moje autorske kompozicije inspirisane našim tradicionalnim zvukom i našom narodnom poezijom, ali prožete mojim zvučnim doživljajem naše muzike.

Kako vam zvuči Srbija danas?
To potpuno zavisi od toga koju muziku slušate. Moja Srbija zvuči vrlo inspirativno, energično i poletno.

Maestralno svirate više od 15 instrumenata – blok flautu, klarinet, kaval, frulu, gajde, diple, dvojnice, akustičnu gitaru, tenor saksofon, tamburu, jermenski duduk, okarinu, alt i sopran saksofon… a sigurno sam neki izostavila. Koji svirate najbolje, koji zvuči baš kao vi lično? I kako ste uspeli da na gajdama oponašate električnu gitaru?
Svi ti instrumenti su deo mene i ja deo njih. Sa klarinetom imam najdužu vezu, on je nekako preteča svih ostalih instrumenata koje sviram. Ono što je interesantno za sve ove instrumente je što neke sviram kao levoruk a neke kao desnoruk. Džimi Hendriks je gitaru svirao na desnoj strani, Klepton je svira okrenutu nalevo. Tako i instrumenti koje sviram držim suprotno, neke sa desnom rukom dole a levom iznad, a neke obrnuto. Muzičarima to uglavnom stvara zbrku, ali meni su kao detetu neki instrumenti prirodno legli suprotno. Zbog toga sada imam dve tehnike sviranja na više instrumenata, i to te poprilično oslobodi kao muzičara. Gajde su mi uvek imali neku epsku energiju, maltene kao rok instrument. Trenutno ih sviram koristeći gitarske efekte, i zvuk poprilično podseća na električnu gitaru, ali gitaru koja ima vazduh u tonu. I dalje su to gajde, ali posebnog zvuka zbog kojeg sam morao da promenim i način kretanja prstiju po instrumentu. Vrlo je delikatno za sviranje.

Verujte mi da pamtim lica iz publike sa svakog nastupa, svima sam dao delić sebe i poneo sa sobom po delić njihove ljubavi

Dobili ste jednom u Holandiji nagradu za najlepši muški vokal Balkana, a negujete grleno pevanje i vizantijsko pojanje. Recite nam nešto o tome.
Uz malu ispravku, holandske novine su me proglasile najlepšim muškim vokalom Balkana, nije to nagrada, ali to je vrlo subjektivan doživljaj. Nikad nisam pevao da impresioniram, naprosto koristim svoj glas da prenesem osećanja i da upotpunim pesmu koju izvodimo. Volim boju grlenog pevanja i inspirisan sam vizantijskim pojanjem.

Sarađivali ste sa mnogim umetnicima koji iz svojih postojbina donose specifičan zvuk – sa Marizom, Dalarasom, Oletom Adams, Josipom Lisac… Sa kojim se tradicionalnim melosom najbolje slaže fjužn melos Balkana, Balkanopolisa? Sa kojim se muzičkim žanrom najbolje slaže balkanska etno-muzika? Kako vi danas uopšte gledate na muzičke žanrove?
Za mene muzika ima samo energetsku odrednicu, žanrovi kao takvi služe drugim ljudima da rečima objasne šta slušaju. Muzika Balkanopolisa nosi u sebi zvuke koji su postojani i traju vekovima, prvenstveno tradiciju, ali i orkestarski zvuk, boju Vizantije.

Promovisali ste duh naše muzike i samim tim naroda širom sveta, u arenama i teatrima širom Evrope i Dalekog istoka – gde ste osetili najbolji prijem, čija nas duša najbolje razume? Koji ćete koncert pamtiti?
Mnogo toga je ostalo u sećanju, 31.000 Kineza koji su pevali sa nama na srpskom, Rusi koji su nas zvali na bis ovacijama i ispratili u suzama, nastup sa Metropol orkestrom u Sava centru i na trgu u Novom Sadu, kad je počela da pada kiša i kada je publika ispred bine nama pevala po kiši dok god kiša nije stala – i mi nastavili koncert. Nastup za BBC televiziji u Škotskoj, nastup na Evroviziji pred 100 miliona gledalaca, nastup u Japanu i aplauz usred pesme… verujte mi da pamtim lica iz publike sa svakog nastupa, svima sam dao delić sebe i poneo sa sobom po delić njihove ljubavi.

Pre nekoliko meseci za 42 magazin govorila je Neda Nikolić koja je na prijemnom ispitu za Berlinski džez institut žiri oduševila svirajući džez na fruli, a mi smo u intervju sa njom insertovali snimak muziciranja ove mlade umetnice upravo sa vašeg koncerta, na koji je ona ponosna. Recite nam nešto o saradnji s Nedom i koliko je važno da mladi ljudi koji neguju tradicionalnu muziku, a kojih je malo, dobiju podršku muzičara poput vas?
Neda ima moju podršku od prvog dana kada smo se sreli na jednoj regionalnoj televiziji. Njena ljubav prema tradiciji i sviranju je toliko očigledna da sam bio presrećan što sam napokon sreo dušu koju ta muzika „oradosnjava“ kao mene – što je izraz mojih ćerki kad te nešto ili neko čini radosnim (smeh). Danas su retki ljudi koji su s velikom ljubavlju i ogromnom radošću posvećeni bilo čemu a kamoli umetnosti. Neda je upravo jedan od tih retkih ljudi. Pored toga što je talentovana i što ima dar, vredna je i nalazi u sebi motivaciju da napreduje i da osvaja nove zvučne predele. To se i čuje u njenom sviranju. Kažem ovo jer znam da i ako pročita moje reči primiće ih više kao obavezu da nastavi još više da radi nego kao potvrdu ostvarenog cilja. Muzika je bezgranična, nema joj kraja i svi mi koji smo joj se posvetili učimo do kraja života.

Balkanopolis izgleda kao predukus raja, mesto iz mojih snova koje je postalo stvarno i delim ga sa celim svetom

Do sada ste objavili albume Balkanopolis & Metropole Orchestra Live in Belgrade, Kingdom of Balkanopolis, a snimili ste i mnogo nezavisnih numera kao što su Nebo, Lepe moje crne oči. Planirate li uskoro nov album? Šta ćete nam svirati na predstojećem koncertu?
Balkanopolis drži koncerte od preko tri sata. Naša publika zna da ih na koncertima uvek obradujemo  novim pesmama i novim zvukom, pa ćemo i ovaj put izvesti neke pesme premijerno 25. novembra u Sava centru. Jednu od njih ćemo uskoro izbaciti kao maksi singl, a gosti na njoj su nam Mariza, Jorgos Dalaras, Pelageja iz Rusije i još nekoliko izuzetnih pevača. Program će biti retrospektiva muzike koju smo stvarali prve dve decenije, ali i iskorak u nešto novo i drugačije, kao najava novog zvuka koji spremamo za sledeću deceniju. Balkanopolis i naš zvuk su energija koja menja oblik, ali njena suština uvek ostaje ista.

Muzika Balkanopolisa nosi u sebi zvuke koji su postojani i traju vekovima, prvenstveno tradiciju, ali i orkestarski zvuk, boju Vizantije

Da li i dalje uz sos od višanja vaše majke kao prilog jedete meso?
Šta god da jedete uz taj sos dođe mu kao prilog (smeh).

I za kraj – šta vas čini srećnim i u čemu uživate, a da nije muzika?
Moj mali porodični raj, mesto ljubavi i inspiracije, supruga i tri ćerke, moje divne četiri muze koje me inspirišu i čine boljim čovekom.

The post Slobodan Trkulja: Balkanopolis je pokrenuo renesansu naše tradicije appeared first on 42 magazin.

Kada se glagol „ljubiti“ upotrebi da bi se precizno opisalo kako se svira jedan instrument, odmah naslućujete da između onoga ko svira i sredstva iz kog nastaju tonovi postoji velika intima, bliskost i – ljubav. A kada devojka do svoje 19. godine uradi nešto što pre nje nije učinio niko, pa na fruli zasvira džez, to je podvig koji je odmah svrstava u heroje milenijumske generacije. Neda Nikolić iz Kovina je taj svoj neobičan spoj demonstrirala pred komisijom Berlinskog instituta za džez na prijemnom ispitu u pratnji kompletnog džez orkestra i ostavila ih bez teksta.
Za 42 magazin priča o svom putu od Kovina do Berlina koji je popločan velikom posvećenošću i radošću muziciranja.

Nedo, u jednom intervjuu kažeš, citirajući svog mentora Boru Dugića, da je frula jedini instrument koji ljubiš kad sviraš i to zvuči baš lepo, jako romantično. Reci nam nešto o toj ljubavi prema fruli, kako ste se vas dve zavolele?
Sve je počelo nekako spontano, što je zapravo i lep početak za jednu priču. Svirala sam blok flautu u osnovnoj školi i to mi je odmah postala glavna zanimacija. Tražila sam od tate note, a on ih je imao dosta s obzirom na to da je ranije svirao harmoniku. On poseduje veliki talenat za muziku, pa ga je prepoznao i u meni i predložio mi frulu. Pristala sam ne znajući u šta se upuštam. Vremenom, isto tako spontano i neosetno, frula i ja postale smo nerazdvojne i meni je postalo jasno da želim time da se bavim i da volim taj instrument.

Nedavno si na fruli svirala džez usred Berlina – kako si uopšte došla na ideju da na ovom tradicionalnom, srpskom instrumentu zasviraš ovu afroameričku muziku?
S obzirom na to da sam već zašla u etno-džez, htela sam da pokušam nešto slično tome. Imala sam priliku da odem u Berlin na Džez institut u sklopu državne akademije umetnosti. Prvi krug odvijao se preko interneta, gde sam ja poslala audio-kompozicije. Profesorima se to dopalo, pa sam išla u drugi krug, uživo sviranje pred komisijom, sa određenim propozicijama. Preko ovog prijemnog ispita došla sam u kontakt sa čistim džezom, što me je zaista fasciniralo.

Kada je moj školski drug Veljko Nenadić napisao kompoziciju za frulu i klavir, u prvi mah ta  ideja bila je suluda, ali čim su zvukovi naša dva instrumenta počeli da se prepliću, muzika je sve govorila

Pretpostavljam da si primljena na Berlinski institut za džez, ispričaj nam kako je reagovao žiri.
Nisam tamo primljena, ali ostvarila sam sa nima saradnju i kontakt, a upisala sam etnomuzikologiju na FMU u Beogradu.
Nisam sigurna šta im je bilo veće iznenađenje, frula kao njima nepoznat instrument ili moja odluka da na tradicionalnom instrumentu sviram džez. Poslala sam im prvenstveno kratko objašnjenje o fruli i nešto malo o njenoj istoriji. Povrh svega, kada sam iznela pet, šest frula na sto, ipak su imali dodatnih pitanja. Dok je trajao prijemni, zgledali su se i međusobno komentarisali, pokazivali na frule, ali ipak je na fruli izašlo sve kao i na drugim instrumentima, što je i bilo jedno od njihovih pitanja.

Budući da se razvijaš kao solista, tada si prvi put nastupala u pratnji kompletnog džez sastava: bubnjara, kontrabasiste i pijaniste. Opiši nam to iskustvo.
Zbog malog nesporazuma nisam bila sigurna da li će me pratiti uživo ili ću svirati na matricu. Pripremila sam i jedno i drugo, naravno, a kada sam tog dana saznala da me prati uživo pomenuti sastav, obradovala sam se. Pošto pred svaki nastup treba održati probu sa orkestrom, studenti koji su došli na ovaj prijemni već su nastupali sa džez sastavom i ranije. Iako ja nisam, to mi ipak nije predstavljalo problem, sve je bilo navežbano, tako da je jedino preostalo moje oduševljenje kada smo počeli da sviramo. Bila sam zaista fascinirana svakom kompozicijom. Frula se odlično uklopila u taj sastav, a ja se jedino nadam da ću imati priliku da se organizujem da ponovo sviram sa takvim orkestrom.

Ako malo više pažnje i truda uložite u nešto, vremenom će vam se vratiti uspeh i zadovoljstvo, samo je potrebno strpljenja i upornosti

Tebi je tek 19 godina, kako si se uopšte zainteresovala za etno, tradicionalnu muziku i šta privatno slušaš? Ko su ti uzori?
Odmalena sam u kontaktu sa narodnom muzikom, za šta je tata zaslužan, ali i pored toga nisam imala direktan kontakt sa njom kako bih odlučila da sviram ili pevam. Frula je bila neki presek kada sam počela da izvodim narodnu muziku. Kad sam upisala osnovnu, a zatim i srednju muzičku školu u Smederevu, upisala sam etnomuzikološki odsek i krenula na časove etno-pevanja. Na taj način sam i zavolela našu tradicionalnu, takozvanu etno-muziku.
Privatno volim da slušam razne žanrove, u zavisnosti od raspoloženja. Naklonjena sam dosta našoj tradicionalnoj muzici, ali postoje periodi kada volim da slušam i stranu. U poslednje vreme uživam u swing jazzu ili bebop jazzu. Volim da čujem nove stvari, zapravo meni nove, melodije stranih kompozitora ili druge tradicionalne melodije.
Uzori su mi moj profesor Bora Dugić i Slobodan Trkulja. To su, po mom mišljenju, dva različita umetnika, naklonjena različitim pravcima, recimo. Dugić, koji je zaista perfekcionista, umetnik koji je napravio preokret u svetu frule, najbolji frulaš na našim prostorima a i šire, zaista maestro. Trkulja, slobodan umetnik, čovek od improvizacije koji zna kako da uživa na sceni. Zaista vrstan umetnik, koji je fenomenalan kako na saksofonu i klarinetu tako i na raznim drugim instrumentima.

Svi te već predstavljaju kao etnomuzikologa, da li u toj oblasti vidiš svoj muzički rast i razvoj?
Etnomuzikologija je nešto što ja volim, i pre svega poštujem i trudim se da to održavam, u smislu očuvanja tradicije i proučavanja zaboravljenih stvari. Osim toga, ne vidim svoj neki veći razvoj u tome, možda u nekoj kombinaciji sa drugim stilovima, na čemu već i radim.

Kada te čovek gleda i sluša s kakvom lakoćom sviraš, deluje tako jednostavno, a u stvari duvački instrumenti zahtevaju najpre besprekorno disanje, mir. Da li to dolazi iz tvog ličnog mira ili ti frula donosi mir? Koliko dnevno vežbaš?
Vidim sebe kao avanturistu i osobu koja je konstantno u pokretu. Imam prilično nemiran duh, ali na pozitivan način. Uvek želim nešto da istražim, vidim, čujem, naučim… U tom slučaju, mir sam našla u fruli i u samoj muzici koju izvodim. Frula je miran instrument, jedan od prvih instrumenata na svetu, što već govori dosta, ali može biti i živa kada se to traži do nje. Na raspustu imam više vremena, trudim se da to iskoristim, pa vežbam satima, po ceo dan. Kada je u toku škola, pokušavam da se organizujem da to bude konstantno, ali usklađeno sa drugim obavezama.

Vremenom, spontano i neosetno, frula i ja postale smo nerazdvojne i meni je bilo jasno da želim da se bavim muzikom i da volim taj instrument

Imaš li predstavu koliko žena svira frulu kod nas i, uopšte, koliko se devojaka odlučuje za neki tradicionalni instrument? Pre nekoliko godina pojavila se devojka na guslama, Bojana Peković, i odmah skrenula pažnju javnosti.
Jeste retkost, ali poznati su i podaci da su ranijih godina na saborima frulaša pobeđivale i žene. Od tada se, po mom mišljenju, povećala brojnost devojaka, trenutno ima više devojčica mlađeg uzrasta koje počinju da sviraju frulu. Ima i par devojaka mojih godina koje sviraju. Generalno, za druge tradicionalne instrumente nema velike zainteresovanosti kod devojaka. Bojana je na guslama takođe napravila divnu stvar, iskombinovala razne stvari što ju je i dovelo do javnosti, a to potpuno podržavam.

Pohađala si srednju muzičku školu u Kraljevu, koje još instrumente sviraš osim frule?
Završila sam četvrti razred u Kraljevu, sad upisala FMU u Beogradu, ali sam tu školu izuzetno zavolela i vezala sam se za nju. U toj školi naučila sam da sviram kaval i gajde, a u  muzičkoj školi u Smederevu naučila sam flautu. Nedavno sam počela da sviram i saksofon.

Sa drugom iz škole Veljkom Nenadićem, kompozitorom i pijanistom, sviraš etno-džez klasiku, reci nam nešto o toj saradnji, o čudesnom spoju vaših instrumenata.
Ne mogu da se setim precizno kako je počelo, ali znam da je on napisao kompoziciju za frulu i klavir. U prvi mah je ta ideja bila suluda, ali čim su zvukovi ova dva instrumenta počeli da se prepliću, muzika je sve govorila. Vremenom je počeo da piše više kompozicija za ovaj duo i one su bile i zahtevnije. Na taj način smo zašli u žanr etno-džeza koji se zapravo odlično uklopio sa našim instrumentima.

Nastupali ste i na mnogim festivalima i nagrade silne osvojili.
Nastupali smo na raznim manifestacijama i okupljanjima u Srbiji. Osvojili smo prvo mesto na Smotri stvaralaštva srpskih kompozitora na Ubu, na Smotri muzičkih talenata u Sremskim Karlovcima i drugim takmičenjima. Pobedivši na Festivalu slovenske muzike u Beogradu, plasirali smo se u Moskvu i tamo osvojili Gran pri takmičenja, a prvo mesto osvojili smo i na takmičenju Golden Key Composition Competition u Njujorku.

Tvoj put od Kovina do Berlina predstavljen je u Telenorovom filmu iz serijala #mladiheroji. Kako je to biti mlada heroina u zemlji gde je većina mladih malodušna i bez nade? Šta možeš da poručiš svojim vršnjacima – kako da postanu heroji?
Nadam se da će, osim na današnji modernizovani svet, baciti pogled i na stvari koje ispunjavaju čoveka i koje su zapravo realne. Film o meni nosi jednu prirodnu i lepu priču koja zaista može samo pozitivno uticati na moje vršnjake. Ako malo više pažnje i truda uloži u nešto, vremenom će se vratiti uspeh i zadovoljstvo, samo je potrebno strpljenja i upornosti.

The post Neda Nikolić: Džez na fruli – čudo u Berlinu appeared first on 42 magazin.