Kada Džon Ridli, scenarista i dobitnik Oskara za sjajni film Dvanaest godina ropstva, u tekstu objavljenom u Los Angeles Timesu jednoznačno pledira da HBO privremeno sa svog repertoara skine klasik Prohujalo s vihorom, jedan od najgledanijih filmova 20. veka i dobitnika deset Oskara, zato što „odražava rasne i etničke predrasude i glorifikuje ropstvo i robovlasnički američki jug pre građanskog rata“, onda je sasvim smisleno postaviti nekoliko važnih pitanja. Najpre, da li ovakav Ridlijev stav implikuje da u budućnosti vrednost filmova nećemo određivati na osnovu umetničkih i estetskih kriterijuma, već ćemo istrgnutim iz istorijskog konteksta i vremena u kome su nastali klasicima suditi na osnovu političkih kriterijuma? Potom, kako da se to nakon zaista mučnog i, van svake sumnje, rasno motivisanog ubistva Džordža Flojda Ridli nije obrušio na ostvarenje Rađanje nacije Dejvida Grifita koje zaista eksplicitno veliča Kju kluks klan i Afromerikance prikazuje, blago rečeno, inferiornim. Odgovor je jednoznačan, Prohujalo s vihorom je jedno od najgledanijih ostvarenja u istoriji filma i njegov uticaj nemerljivo je veći od Grifitovog ostvarenja iz ere nemog filma.

Prohujalo s vihorom

I ništa nije sporno u stavu da Prohujalo s vihorom, snimljen 1939, jasno odražava rasne i etničke predrasude jer se, kako rekosmo, ne može posmatrati istrgnut izvan istorijske i društvene kontekstualizacije, ali za upit ostaje kako to da je crna glumica Heti Makdenijel dobila Oskara za ulogu u ovom remek-delu baš kao i bledolika Vivijen Li? Ili zašto nikome nije zasmetalo Oskarom nagrađeno ostvarenje iz 2018. Zelena knjiga Pitera Farelija, u kome izbacivač iz jednog noćnog  kluba (Vigo Mortensen), koji je prinuđen da prihvati posao vozača crnog džez pijaniste (Maharšala Ali, koji je dobio Oskara za sporednu ulogu u ovom filmu) ni najmanje nije oduševljen novim zanimanjem. Pride, izdavačka kuća džez pijaniste vozaču daje svojevrsni priručnik za restorane, prenoćišta i benzinske pumpe u kojima su Afroamerikanci dobrodošli.

Zelena knjiga

Sasvim je moguće da odgovor leži u jednom od najglupljih postulata liberalnog društva, tuposti političke korektnosti, koja postaje novi oblik totalitarizma. Interesantno je da se ovakva moralna žandarmerija pojavljuje u jeku zatvaranja granica, ksenofobije, sistemske netrpeljivosti prema migrantima i u momentima kada profašističke partije kao od šale ulaze u parlamente ili ih čak osvajaju u zemljama koje sebe nazivaju liberalnim demokratijama. A da stvar bude još gora, ovakvi stavovi ukidaju umetničkim ostvarenjima pravo da budu fikcija – mogućnost da ulepšavaju, preteruju, maštaju, promišljaju, na koncu, da budu i karikaturalni. Sledstveno tome, znači li to da bi trebalo zabraniti, recimo, remek-delo pisca Filipa K. Dika Čovek u visokom dvorcu, apokaliptičnu viziju čovečanstva u kojoj su pobednici Drugog svetskog rata nacisti, a po kojoj je snimljena vrlo dobra i komercijalna serija. Nije li Dikov roman dramatično upozorenje koliko istorija u svojim cikličnim ponavljanjima ume da bude zlokobna a ne veličanje nacista?

Antisemitizam je mračna evropska priča, živ i žilav, nalik američkom rasizmu. Razlika je u činjenici da je istorijsko sećanje svežije, pa je i tolerancija mnogo niža i mora se držati duboko u podsvesti javnosti. Zato Šindlerova lista Stivena Spilberga nakon gotovo trideset godina i dalje izgleda opominjuće

Gran Torino

Uzmemo li kao relevantnu definiciju Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasizma da je reč „o uverenju da osnov kao što je rasa, boja kože, jezik, vera nacionalna pripadnost ili etničko poreklo opravdava prezir prema određenoj osobi ili grupi ljudi, ili ideju o superiornosti određene osobe ili grupe ljudi“, neće biti teško zaključiti da rasizam, pa i onaj na filmu, nije samo specifikum Amerike. Možda možemo govoriti o tome da je Amerika glasnije kroz kinematografiju progovorila o ovim problemima jer su se sa ovakvim predrasudama sretali i drugi doseljenici od Azijata do Iraca. Monumentalni Istvudov Gran Torino jasno govori o netrpeljivosti ratnog veterana prema kulturi njegovih azijatskih komšija koja biva potisnuta univerzalnim principom pravde.

Cigareta – dinamit u temeljima njihovog sveta

Sve to, razume se, nikako ne znači amnestiju za ostale, posebno ne za Evropljane. Možda je razlika u tome što se odnos prema drugima i drugačijima na Starom kontinentu ne pokazuje uvek kroz odnos prema boji kože jer nema preteranog istorijskog iskustva u tom pogledu, ali Evropa boluje od endemskog šovinizma i mržnje prema Jevrejima. Antisemitizam je mračna evropska priča, živ i žilav, nalik američkom rasizmu. Razlika je u činjenici da je istorijsko sećanje svežije, pa je i tolerancija mnogo niža i mora se držati duboko u podsvesti javnosti. Zato Šindlerova lista Stivena Spilberga nakon gotovo trideset godina i dalje izgleda opominjuće, a Pijanista Romana Polanskog deo odgovornosti za pogrom nad Jevrejima u okupiranoj Varšavi svaljuje i na Poljake. Čudno je da niko od Evropljana koji sada likuju zbog situacije u Americi nije pomenuo filmove Leni Rifenštal koji otvoreno glorifikuju nacističku estetiku.

Pianist

Istina, evropska kinematografija se u novije vreme sa još nekoliko ostvarenja ubedljivo obračunava s problemom rasizma. To se pre svega odnosi na film Fatiha Akina Iz ništavila, u kome mlada Nemica ostaje bez supruga kurdskog porekla i sina, koji stradaju od neonacista. Dubina rasizma pokazana je kroz odnos nemačkog pravosuđa koje oslobađa ubice i pojedinca, Nemice koja pravdu uzima u sopstvene ruke. Zlatna palma i Zlatni globus više nego zasluženo otišli su u ruke Fatiha Akina i Dajane Kruger. Ništa manje pažnje ne zavređuje ni izvrsno francusko ostvarenje Bednici, u kome se autor Ladj Li obračunava sa sistemskim rasizmom. Kada govorimo o ostalima, ne treba zaboraviti ni australijski Romper Stomper, priču o teroru tamošnjih neonacista nad azijatskim doseljenicima, iako je reč o jednom od mnoštva klišeiziranih ostvarenja podžanra skinhed filmova. Jednostavno, beležimo ga kao ilustraciju činjenice da je rasizam prisutan na svim meridijanima.

Iz ništavila

Ukidaju li ovakvi stavovi umetničkim ostvarenjima pravo da budu fikcija – mogućnost da ulepšavaju, preteruju, maštaju, promišljaju, na koncu, da budu i karikaturalna?

Ali vratimo se Americi i dešavanjima od pre nekoliko godina. Naime, 2016. proslavljeni režiser Spajk Li i glumica Džejda Pinket Smit bojkotovali su dodelu Oskara zbog toga što među nominovanim dominiraju belci. Li je na Instagramu tada ostavio post da „ne može da podnese“ ovaj spektakl uručivanja nagrada koji je „beo kao sneg“, preneo je BBC. Robert Redford odgovorio je, jedva kontrolišući prezir, da ga zanimaju samo rezultati na platnu. Nema spora da je dinamika Holivuda prilagođena belima, uostalom, o tome svedoči i činjenica da je za više od 90 godina koliko se dodeljuje nagrada Američke filmske akademije tek nešto više od 30 crnaca dobilo prestižno priznanje. Nekoliko godina kasnije, Natali Portman negodovala je zato što je zanemaren rad žena reditelja. Na ovaj način i Li i Portmanova su u igru uveli kriterijum proporcionalnosti, što je po sebi problematično jer kvote i te kako umeju da zaobiđu kvalitet. A kvalitet su Oskarima po dva puta potvrdili Denzel Vošington i Forest Vitaker, baš kao i Morgan Frimen, Hale Beri, Semjuel Džekson… I da, šta ćemo sa produkcijom iz drugih krajeva sveta, poput Kine ili Bolivuda, koja se jedva vidi u Americi?

Naposletku, postavlja se pitanje da li bi neki filmovi danas uopšte mogli biti snimljeni? Ako se na listi za odstrel našao i Diznijev Dambo iz 1941. zato što u tom crtaću njegovi pomagači – vrane crne boje i govore slengom crnaca iz Harlema, odgovor nije teško naslutiti.

Da li u budućnosti vrednost filmova nećemo određivati na osnovu umetničkih i estetskih kriterijuma, već ćemo istrgnutim iz istorijskog konteksta i vremena u kome su nastali klasicima suditi na osnovu političkih kriterijuma?

Treba li uopšte dokazivati da je rasizam s one strane pameti, ali jedan nedavni događaj zaista je izgledao tragikomično. Naime, najveći švajcarski lanac supermarketa Migros uklonio je iz svojih trgovina slatkiš Mohrenkopf (Moor’s Head) zbog kritika da širi rasizam. Sumnje u rasističku pozadinu švajcarskog čokoladnog mančmeloua pokrenuo je anonimni korisnik Twittera koji je podstakao više rasprava o poreklu imena ovog slatkiša i odgovornosti kompanije koja vređa kupce prodavajući Mohrenkopf (Moor’s Head), koji se odnosi na heraldički prikaz glave, obično tamnopute osobe, iz profila.

Film Prohujalo s vihorom, snimljen 1939, jasno odražava rasne i etničke predrasude jer se ne može posmatrati istrgnut izvan istorijske i društvene kontekstualizacije

Sasvim je umesno upitati se da li neko zaista misli da će ovako bizarna odluka popraviti položaj Afroamerikanaca u Americi ili status u Holivudu. Može biti da je sve ovo rezultat griže savesti notorno liberalnih intelektualaca, ali takva postavka stvari znači da „različitost“ postaje svojevrsni imunitet. Svako drugačije mišljenje tada može biti proglašeno rasizmom, homofobijom, mizoginijom… Ili ćemo u skladu s novom normalnošću menjati pol, orijentaciju i identitet da bismo ostvarili bilo kakva prava.

Epitaf za muškarca

The post Film u doba etničkih sukoba: Kako je Dambo postao rasista appeared first on 42 magazin.

U svakom slučaju, nisam očekivao neki preterano emotivni trip. U vreme kada sam živeo u Pragu patio sam za Beogradom, prijateljima, porodicom, nervirala me češka sitničavost, ponekad i neprikrivena ksenofobija, bio sam pomalo zavidan zbog činjenice da Prag nikada nije rušen. Za razliku od mog Beograda. Cinično sam se odnosio prema činjenici da su tokom Drugog svetskog rata podigli ustanak 5. maja 1945, a da se Hitler ubio pet dana ranije, dakle, kada je odavno sve bilo jasno. Prepričavao sam anegdotu sa češkim poznanikom koji je igrom slučaja završio gimnaziju u Novom Sadu i koji mi je u jednom kvaziistorijskom naklapanju pojasnio kako su Srbi ludi jer ih je sa svakim ratom sve manje, dok kod Čeha stvari stoje potpuno suprotno: „Kako koji okupator stigne, muškarci dižu ruke a žene noge i uvek smo na broju“, saopštio mi je kroz smeh za njega ovu neopozivu činjenicu. Nije me bilo briga za Zlatni grad, istočni Pariz, kako su ga nazivali, za osam miliona turista koji se svake godine tiskaju i škljocaju skupim foto-aparatima ostavljajući sedam milijardi dolara godišnje, nisam mario za Kafku, Smetanu, Nerudu, Rudolfinum, impresivne gotske građevine i ostale znamenitosti iako sam ih sve posetio. Jednostavno, nisam bio svestan da sam u tom gradu proživeo neke od najlepših godina života. Osim toga, sedamnaest godina je u današnjem ubrzanom svetu čitava epoha. Čak i ako je bilo nekih emocija, odavno su izbledele, mislio sam prihvatajući to putovanje.

Prvi znaci panike pojavili su se kada je avion počeo da se spušta ka pisti Aerodroma Vaclav Havel, ja ga pamtim pod starim imenom Ruzinje. U stomaku sam osetio dodir hladnog metala i znao sam da sam olako doneo odluku da se vratim. Bilo mi je jasno da će ovo biti sve samo ne rutinska šetnja gradom za koji sam bio uveren da mi ne znači mnogo. Baš kao što sam znao da neću ići ponovo da gledam Starogradski trg, astronomski sat Orloj, Hradčane, kraljevske rezidencije, katedrale Svetog Vida, Vaclava i Vojtheha, Zlatnu ulicu, u kojoj je jedno vreme živeo Franc Kafka… Imao sam svoje intimnu putanju i toponime koje sam želeo ponovo da vidim.

Na mojoj listi vrlo visoko stoji pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a u kojoj su najobičniji četvrtasti drveni stolovi bez stolnjaka i iste takve stolice, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam

Prve večeri, odmah nakon što smo bacili torbe u hotelske sobe, odveo sam kolege u jedan restoran. Prepoznao me konobar, čovek odnekud iz Vojvodine, nisam mogao tačno da se setim odakle. Zajedno smo delili prve, teške gastarbajterske dane radeći u prodavnici srebra u blizini Karlovog mosta kod nekog tipa iz Beograda koji je držao nekoliko takvih šopova. Preda mnom je pukao jedan zaboravljeni svet, likovi iz prošlog života, mahom pošten svet koji se sklanjao pred Srbijom devedesetih. Pili smo besomučno, mi za stolom, on s nogu između dve porudžbine u pretrpanom restoranu…

Ujutru, mamuran, nekako sam uspeo da složim mapu mojih toponima, odlučio sam da prvo obiđem Lenonov zid, jednu od retkih stvari koja mi je promakla u tih nekoliko praških godina. Put je neizbežno vodio kroz turistički najgušće nabijen deo Starogradskog trga, pa kroz uličicu u kojoj je nekada bila „moja radnja“ sa srebrom preko Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, za koji je vezana jedna legenda. Prema tom predanju, par koji se poljubi na sredini mosta ostaće zauvek zajedno. Nisam mogao da se setim da li smo to uradili, sedamnaest godina je čitava večnost… Odmah u utrobi Karlovog mosta, malo s desne strane primetio sam vrevu. Znao sam da sam blizu. Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980. godine, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma. U tih devet godina – do Plišane revolucije trajalo je nadmetanje policije, koja je uporno farbala zid u sivo – onako kako je izgledala i svakodnevica, i nepoznatih uličnih umetnika, koji su sa istom upornošću iznova vraćali Lenona, poručujući da vreme totalitarizma polako ističe. Sovjetski Savez se ljuljao pod teretom sopstvenih protivrečnosti, Gorbačovljeva perestrojka i glasnost bili su samo eufemizam za kraj jedne imperije. Nakon pada komunizma 1989, zid je postao atrakcija, a 2014. godine uz obeležavanje četvrt veka Plišane revolucije grupa studenata likovne akademije ga je ponovo prefarbala uz objašnjenje da je rat odavno gotov i da na zidu sada treba da budu ispisivane poruke nove generacije. Nije pomoglo, Lenon se ponovo zapatio, psihodeličan i šareniji nego ikad. Tog jutra, tip sa akustičnom gitarom vozio je, učinilo mi se možda i zbog mamurluka, zloslutno sladunjavu stvar iz kamenog doba. Nisam siguran, čini mi se da je to bila Michelle. Stavio sam nekoliko evra u kutiju i na zarđalom češkom zamolio da zasvira ništa manje zašećerenu Yesterday. Nekoliko Japanki ljubazno me je pitalo da ih slikam za uspomenu, imao sam toliko pristojnosti da odslušam pesmu koju sam tražio. Zaobišao sam Lenonov kafe u blizini i zaključio da mi turisti ništa manje ne idu na nerve nego pre sedamnaest godina.

Prema predanju, par koji se poljubi na sredini Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, ostaće zauvek zajedno

Narednog dana kolege s jedne televizije koje su radile reportažu o praškim znamenitostima zamolile su me da budem jedan od sagovornika imajući u vidu upravo činjenicu da sam živeo u češkoj prestonici. Izabrao sam ikoničnu kafanu Slavija, smeštenu odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije, i mesto koje u svojih skoro 140 godina pamti svašta – od Rilkeovih stihova do Masarikovih poseta i Havelovih zavereničkih planova. Pričao sam kako je našim rediteljima Milan Kundera predavao književnost 20. veka i kako je Goran Marković u jednom intervjuu prepričao dogodovštinu s predavanja. „Kundera nam je, sećam se, oba semestra govorio o Tomasu Manu i Ernestu Hemingveju. Jednom mu je neko od studenata zamerio što forsira „tog Nemca“. Uostalom, rekao je kolega, Nemci su završili kao fašisti. „Valjda je samo tako velika nacija koja je svetu dala Getea bila u stanju da padne tako nisko, u fašizam“, odgovorio je Kundera. Govorio sam im o dokumentarcu Nedostaje mi Sonja Heni, u kome je, pored naših velikih reditelja Karpa Godine, Puriše Đođevića i Dušana Makavejeva, snimao i Miloš Forman. Čitao sam za potrebe reportaže odlomak iz Kafkinog Zamka na češkom, knjige koju je koleginica kupila u nekoj antikvarnici, nespretan kakav jesam stigao sam i da polomim jeftinu, kičersku i beskrajno neodoljivu figuru Švejka koju sam kupio tog dana, lika iz romana Jaroslava Hašeka, a koji je trebalo da čitavu priču učini autentičnijom. Bilo mi je žao Švejka, kolege su ga zadržale za sebe, a ja sam sutradan kupio istog takvog. Dugo nakon što su isključili kamere, ostao sam da sedim i ispijam bljutavu imitaciju espresa. Svejedno, beskrajno sam uživao.

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio

Na mojoj listi, vrlo visoko stajala je pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a koja se sastoji od najobičnijih četvrtastih drvenih stolova bez stolnjaka i istih takvih stolica, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam. Češka ikona, pisac Bohumil Hrabal bio je redovan gost, baš kao i Vaclav Havel ili čuveni fudbaler Antonin Panenka, tvorac najčuvenijeg penala u istoriji fudbala. Određeni dani bili su rezervisani za češku hokejašku reprezentaciju koja je tukla Ruse na Olimpijadi, što je daleko nadilazilo sportski značaj. Kada je Havel postao predsednik, baš tu je odveo na pivo tadašnjeg predsednika Amerike Bila Klintona. Mogli ste da pokušate da rezervišete, ali to je išlo teško ili nikako. Dopadalo mi se i to što su Česi tu bili ono što zaista jesu – nacija koja je i u vreme najjače represije uspela da sačuva duh građanske tradicije i tihog otpora. Konobari tu turistima upadljivo neljubazno objašnjavaju kako nema mesta, a na internet strani pivnice možete naći više nego jasnu poruku: „Ne dolazite!“ Provukao sam se ovog puta s nekoliko rečenica češkog, ali tek nakon što sam prošao test poznavanja Praga koji je trebalo da ih uveri da sam zaista neko vreme bio žitelj njihovog grada. Nije da su me ljubazno gledali, ali nije ni da me je bilo briga, pio sam pivo, može biti, na stolici na kojoj je Hrabal u glavi slagao stranice romana Služio sam engleskog kralja.

Kafana Slavija, smeštena odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto je gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio. U donjem, koncertnom delu, koji se takođe nimalo nije promenio, još je mirisalo na sinoćnu svirku. Smešten na Maloj strani, s druge strane Karlovog mosta, klub je sve ono što možete da zamislite kada pomislite na džez. Mračan, skučen, intiman, zadimljen, uz zvuk instrumenata koji kao da dolaze iz obližnjeg slivnika. Tu sam slušao Džefa Balarda, bubnjara koji je tokom karijere svirao sa Rejom Čarlsom, Petom Metenijem i Čikom Korijom, sjajnog pijanistu Breda Meldaua, i nezaboravnu soul pevačicu Šeron Džouns. Uostalom, tu sam proslavio jednu od najlepših novih godina. Ne sećam se više ko je svirao, meni je izgledalo kao da slušam muziku iz bas saksofona Jozefa Škvoreckog, tog manifesta slobode u nacističkoj i sovjetskoj diktaturi. Ljudi su napolju panično pričali o milenijumskoj bubi, a mi smo se besomučno nalivali irskim viskijem, smejali se s nepoznatim strancima i kad god smo to mogli, vraćali se Malom Glenu.

Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma

Za kraj putovanja ostavio sam Trg mira (Namjesti miru), predivni skver samo malo izvučen iz najužeg turističkog jezgra. Nisu razlog ni fino poređane betonske staze koje sa svih strana na kraju tvore krug na ulazu u impresivnu neogotičku Crkvu Svete Ljudmile, ni zelene površine između staza, ni tramvaji koji vas zvonko podsećaju na duh starog Praga. Razlog je sasvim druge prirode. U Pragu decembarski jezik s Vltave ume da bude debeo, jak i probija do kostiju. Jednog takvog decembra u Pragu, u kojem sneg skoro nikada ne pada, video sam, čini mi se, najkrupnije pahulje u životu. Novca je bilo koliko za čaj u obližnjem kafeu i tramvajsku kartu za besomučnu vožnju i razgledanje grada. Ali je pogled na taj trenutak bio besplatan, a stvari u životu bezuslovne. Seo sam u isti kafe, samo što više ništa nije bilo isto. Ni tada ni sada, sedamnaest godina kasnije, nisam ušao u Crkvu Svete Ljudmile.

Bilo bi previše. Čak i za Prag.

The post 42 sata u Pragu: Moj intimni vodič – 17 godina kasnije appeared first on 42 magazin.

Obrazovan u Njujorku, gde je diplomirao u školi vizuelnih umetnosti, profesionalno formiran u Parizu, Raul Dijaz (Raul Rodrigo Rafael Diaz), čileanski fotograf, jedna od najvećih zvezda sveta Polaroida, u Beograd je sa svojom izložbom doneo i svet glamura i patinu neodoljive nostalgije nekih drugih vremena. Od 1990. godine živi i radi u Parizu. Oprobao se i u modnoj fotografiji, gde je bio saradnik velikih imena poput Marija Testina ili JB Mondina, ali je zvezda postao birajući teži put. Njegov rad odvojen je od svih digitalnih procesa, trendova modernog vremena, često deluje vanvremenski. Jedinstvena kreativnost naznačena je sečenjem, otvaranjem i ponovnim sjedinjavanjem naizgled potpuno nekompatibilnih komada fotografija koji daju jedinstvene celine. U razgovoru za 42 magazin, između ostalog, otkriva zašto je odlučio da karijeru gradi mimo dominantnih tokova digitalne fotografije. „Studirao sam u Americi i voleo da radim u foto-laboratoriji. Ali na fakultetu je već tada sve bilo podređeno tehnologiji. Svi su govorili da je gotovo s laboratorijama, sa negativima i da je budućnost u isključivo digitalnoj fotografiji. Pokušali su da mi isperu mozak. Rekao sam ’ne’, zašto digitalno, to nije prava fotografija? Odlučio sam se za Polaroid jer je brz, fotografija je gotova za minut, možete da je skenirate i spremna je za štampanje. Znate, kada pritisnete dugme na aparatu, momenat, samo taj jedan tren koji ste uhvatili jeste prava fotografija. Osim toga, volim da osetim fotografiju u ruci, nešto poput vas novinara koji volite težinu printa.“

Živite i radite u Parizu skoro tri decenije, kako je taj retro postupak koji podrazumeva Polaroid prihvaćen u umetničkoj prestonici sveta?
U suštini, vrlo dobro. Imao sam sreće da u Parizu počnem karijeru kao modni fotograf i tada sam koristio samo Polaroid. Krenulo je dobro i svi su odjednom zavoleli Polaroid, iako je digitalna fotografija bila u ekspanziji. Retro fotografi koji su koristili Polaroid stvorili su zajednicu. Otvorio sam malu galeriju i pravio isključivo izložbe fotografija rađene Polaroidom i foto-aparatima sa starim filmovima. Mogu vam reći da je u Parizu nastala vrlo jaka i aktivna scena. Ono što je najlepše u svemu jeste da sve više mladih ljudi dolazi i želi da fotografiše Polaroidom.

Sigurno ste se oprobali i u digitalnoj fotografiji. Kako gledate na te fotografije i kolege koje rade u toj tehnici?
Naravno da sam radio i digitalnim aparatom. Što se mene tiče, postoje samo dobre i loše fotografije. Najvažnije je da uhvatite pravi ugao i trenutak i da je ta slika dovoljno uzbudljiva. Kad sam ozbiljnije počeo da se bavim fotografijom, krenuo sam da eksperimentišem s Polaroidom, izgledalo mi je kreativnije, digital mi se učinio previše jednostavnim. Znate, imate filtere i sva ona razna pomagala. Opet, s Polaroidom je veća mogućnost da napravite grešku, a osim toga rad je znatno skuplji. Zato mi se čini da je za mlade početnike digitalna fotografija dobar put. Digital je definitivno demokratizovao fotografiju i izazvao revoluciju, ali nemojte mi zameriti, za mene to nije prava fotografija. Ako želite zaista da napravite nešto u tom svetu, morate probati i ovo drugo.

Da li su nostalgija i glamur starih vremena nešto što Polaroid fotografiju čini privlačnom?
Polaroid jeste nostalgija. Imam malu radnju u kojoj prodajem opremu i kada ljudi uđu, govore: „Bože, moj deda je imao takav aparat, moji roditelji su imali Polaroid.“ Svi znaju za takve aparate i fotografije. Ali prava nostalgija vas pogodi kada uzmete aparat u ruke. Kada dodirnete fotografiju koja je stvarna. Mislim da taj osećaj dolazi zbog duge istorije Polaroida i činjenice da su svi bar jednom držali u rukama taj aparat. Ali, kao što rekoh, oprema nije jeftina, filmovi takođe, pa je nostalgija je i te kako skupa.

Raul Dijaz i Zoran Preradović

Sve više umetnika se iz radoznalosti i želje da pomere granice vraća klasičnoj fotografiji. Ljudi se okreću analognim fotografijama jer su retke, posebne… Srećem i ljude koji mi kažu: „Čoveče, nikada nisam video ružniji aparat od tvog.“ Moj odgovor je: „U pravu ste, ali on pravi sjajne fotografije.“

Digitalni aparati su u jednom trenutku potpuno uništili Polaroid, ali je grupa entuzijasta s Florijanom Kepsom na čelu osnovala pokret Nemogući projekat, prepoznajući osobenost analogne fotografije u digitalnom svetu?
Bilo je teško na početku. Ali rekao sam ljudima – znate šta, ako spalim fotografiju ili napravim mrlje, to je moja odgovornost, baš kao i kada napravim dobru fotografiju. Kod digitalne fotografije dobijete tačno ono što vidite, sa filmom je to sasvim drugačije. Ako je napolju toplo, dobićete drugačije boje, ako je hladno, biće to opet nešto sasvim drugo.

Polaroid jeste nostalgija. Imam malu radnju u kojoj prodajem opremu i kada ljudi uđu, govore: „Bože, moj deda je imao takav aparat, moji roditelji su imali Polaroid.“

Vi ste vlasnik prve radnje Nemogućeg projekta u Parizu. Kako ljudi reaguju na analogne fotografije?
Mogu vam reći da je to naišlo na neverovatan odjek u hipsterskoj zajednici i uopšte toj modnoj industriji. Otkinuli su na činjenicu da se Polaroid vratio. Ali šta se desilo? Kupili su aparate, dva-tri pakovanja filmova, otišli kući, bili su uzbuđeni, ispucali filmove, ali proizvod nije bio dobar. Jasno je da morate razumeti fotografiju, poznavati hemikalije, upotrebu svetla i temperature. Sve to čini dobru fotografiju. Razmišljao sam o činjenici da su uzbuđeni, ali i da su se vrlo brzo razočarali. Mislili su da je Polaroid lagan, ali, nažalost, nije tako. Oni koji su zaista bili zainteresovani vratili su se da prođu osnovnu obuku. Drugi su odustali, možda i zato što to baš i nije jeftina zabava.

Volim da osetim fotografiju u ruci, poput vas novinara koji volite težinu printa

Polaroid su koristili neki od velikih umetnika poput Ansela Adamsa, Vokera Evansa ili Endija Vorhola. Mislite li, na primer, da je Vorhol poživeo, da bi i danas u digitalnoj eri koristio Polaroid?
Vorhol bi sigurno otišao u digitalnu fotografiju. On je bio umetnik koji je uvek pokušavao da eksperimentiše s novom estetikom i uglavnom je uspevao da pomeri granice istorije. Siguran sam da bi mu to ne bi bio problem ni sa digitalnim aparatom. Osim toga, ne mislim da je bio naročito nostalgičan tip.

U Parizu ste radili i kao modni fotograf. Kakva su vaša iskustva i mišljenje o modnoj fotografiji?
Nije da sam baš planirao da se bavim time, ali znate kako je to, nekada stvari pronalaze vas. Iskreno, zaista sam uživao radeći taj posao, svakodnevno sam sretao nove ljude. Osim toga, modna fotografija podrazumeva čitav tim – stilistu, šminkera, frizera… Morao sam da se prilagodim i konceptu samog magazina. Bio je to izazov za mene, budući da sam do tada uglavnom radio sam. Za mene moda podrazumeva i muziku, a to mi mnogo znači. Ponekad je bilo potrebno dočarati ambijent događaja koji je trajao po pet-šest sati. Bilo je vrlo zabavno, ali i zahtevno. Fotografisao sam gole modele, a nije nimalo lako postići da to ne izgleda kao pornografija, a da istovremeno bude seksi. Nikada se nisam koncentrisao samo na jednu ili nekoliko fotografija. Za mene je modna fotografija priča koja mora da ima početak, razradu i logičan završetak.

Odlučio sam se za Polaroid jer je brz… Kada pritisnete dugme na aparatu, momenat, samo taj jedan tren koji ste uhvatili jeste prava fotografija

Živimo u vremenu instant komunikacije, društvenih mreža… Kakva je budućnost analogne fotografije?
Mislim da se analogna fotografija vraća. Već sam rekao da ljudi postaju nostalgični prema nečemu što mogu da dodirnu. Osim toga, sve više umetnika se iz radoznalosti i želje da pomere granice vraća klasičnoj fotografiji. Ljudi se okreću analognim fotografijama jer su retke, posebne… Srećem i ljude koji mi kažu: „Čoveče, nikada nisam video ružniji aparat od tvog.“ Moj odgovor je: „U pravu ste, ali on pravi sjajne fotografije.“ Za profesionalne fotografe digitalna kamera postala je previše jednostavna, oni žele izazov i pravu fotografiju. Siguran sam da analogna fotografija nikada neće nestati, a posebno sam srećan što mlađe generacije pokazuju interesovanje za stare tehnike.

Digital je definitivno demokratizovao fotografiju i izazvao revoluciju, ali nemojte mi zameriti, za mene to nije prava fotografija. Ako želite zaista da napravite nešto u tom svetu, morate probati i ovo drugo

Vaše fotografije su ogledna tabla eksperimenata. Kako ljudi to prihvataju?
Uglavnom imaju predstavu da je lako raditi s Polaroidom. Kada vide da sečete fotografije, rastavljate ih, pomerate i ponovo skupljate u smislenu celinu, postaju zainteresovani za tu tehniku. Naravno, morate im reći da su neke fotografije samo splet srećnih okolnosti, samo lucky strike. Što uistinu ponekad i jesu.

Aleksandar Kujučev: Poslednji čovek na Zemlji

The post Raul Dijaz: Vorhol bi promenio istoriju i digitalnom fotografijom appeared first on 42 magazin.