https://www.youtube.com/watch?v=Vofy4NH-Xe4

Nakon prošlogodišnjeg, rasprodatog BUKA! izdanja, koje je ostavilo neizbrisiv trag u novijoj istoriji alternativne scene, sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da će se ova posebna muzička manifestacija ponoviti – i još jednom,  još glasnije, protresti grad!

Za BUKA! SADA! gramofonima, na čak tri bine, u celom KPGT-u, smenjivaće se: Mile Kekin (Hladno pivo), Ivan Novak (Laibach), Cane (Partibrejkers, Škrtice), Jovan Matić (Del Arno Band), Žika Todorović i Uroš Đurić, Dr Pop (Atheist Rap), Vukašin Marković (irieFM), Maja Cvetković (E-Play), Kojot (Hornsman Coyote, ex Eyesburn), Vasil Hadžimanov, Igor Perović (Plejboj), Bojan Slačala (Artan Lili, Stuttgart Online), Constructa & Zoe Kida (Zemlja gruva), Boško Mijušković (Straight Mickey And The Boys, Škrtice)… I to nije sve! Više informacija uskoro.

O muzici koju će puštati 13. aprila, Dr Pop iz benda Atheist Rap rekao je: „Veoma mi je važno da budem deo žurke BUKA! SADA!, deo sjajne ekipe kolega i koleginica.

Puštaću svoje i, nadam se, favorite publike

Možete očekivati Me First and Gimmie Gimmies, Rich Kids on LSD, Bad Brains, Ruts, Gang of Four, NoFX, Kawasaki3P, TBF, Vojko V, Dubioza, Stereo Banana, Novembar i  još dosta toga. Radujem se BUCI!, već sada!“

Maja Cvetković iz benda E-Play dodaje: „Interesantno mi je što sam pozvana da puštam muziku, s obzirom na to da to ne radim često.

Fokusiraću se na ritmove koji su za mene bili revolucionarni – Prodigy, Propellerheads, Chemical Brothers…

Zatim neke novijie stvari poput Viagra Boys. Bez sporih pesama! Društvo u kome ću se naći je vrlo zanimljivo – verujem da će biti dobre muzike, atmosfere i puno osmeha.“

Nakon prošlogodišnje lokacije Kluz u centru Beograda ovoga puta je zbog velikog interesovanja publike i neočekivano brze prodaje karata, BUKA! SADA! smeštena u veći, izuzetno atraktivan prostor pozorišta KPGT (Stara šećerana, Radnička 3), sa bogatom klupskom istorijom. Takođe, datum održavanja manifestacije BUKA!SADA! nije slučajan – on obeležava i Resord Store Day (13. april), globalnu manifestaciju koja slavi rokenrol, ploče, ljubav prema slušanju muzike i njenoj selekciji. Samim tim prirodni prijatelj BUKA! SADA! žurke je izdavačka kuća Mascom.

BUKA! SADA! zakazana je za subotu 13. april u KPGT prostorijama (Stara šećerana, Radnička 3).

The post BUKA! okuplja najzvučnije regionalne muzičare i muzičarke appeared first on 42 magazin.

VIDIQ je nov pop rok bend na domaćoj sceni i nedavno je predstavio svoj rad u klubu SubBeerni centar, gde je uživo izveo pesme sa svog prvog EP-a Hotel Yugoslavia i promovisao spot za pesmu Bol. Čine ga Milan Stanković (SevdahBABY), Milen Zlatanović Zmo (Negativ) i Andreja Jovanović (Coolares i producent), a o vidicima tog trija za 42 govori Milan, koji je priču i pokrenuo.

Šta ste imali u vidu i šta ste hteli da mi vidimo kada ste osnovali VIDIQ?
Ideja je bila da se popuni mesto koje čini mi se nedostaje na domaćoj muzičkoj sceni – a to je pop muzika sa jakim stavom, i u ovom slučaju gitarskim zvukom.

Na prvom izdanju albuma ima i ex Yu rok momenata, ali ima i jako moderne produkcije, nečega što i dalje pomalo nedostaje na našoj pop i rok sceni

Svi članovi vašeg benda su iskusni i uspešni muzičari – Milan Stanković (gitara i vokal) poznat je po projektu SevdahBABY, Milen Zlatanović Zmo basista je pop-rok sastava Negativ, a Andreja Jovanović (bubanj) znan je iz kaver benda Coolares, ali i kao muzički producent bendova Kanda Kodža i Nebojša, E-Play itd. Šta se dešava sa vašim matičnim grupama/projektima? I šta vam bi da formirate nov bend?
SevdahBABY je već neko vreme moj solo DJ/producentski projekat, kao što je i bio na samom početku. Upravo ta odluka mi je ostavila puno slobodnog vremena koje sam odmah posvetio VIDIQ-u. A ideja za novi bend? Pa ne znam, nas trojica smo bili instrumentalni deo SevdahBABY Live postave i skontali smo da dobro sarađujemo. Kada su pevačice otišle (ili dobile otkaz :), shvatili smo da nas trojica možemo da radimo mnogo bolje i efikasnije. A ja sam privatno već dugo želeo da sa nekim zasviram neke svoje gitarske pesme, koje nikako nisam mogao da uklopim u SevdahBABY zvuk.

Kakav je to VIDIQ zvuk – da li su to neka nova muzička stremljenja? Šta novo, ili možda staro, donosite našim ušima?
Pa zapravo je kombinacija starog i novog. Na prvom izdanju ima i ex Yu rok momenata, ali ima i jako moderne produkcije, nečega što i dalje pomalo nedostaje na našoj pop i rok sceni.

Zašto baš Hotel Yugoslavia – kakvu simboliku nosi naziv EP-a? Da li postoji neka veza i sa istoimenim hotelom na Zemunskom keju? Ima li tu malo muzičke ili pak bilo koje druge vrste nostalgije?
Pa, fun fact je da smo prvu probu imali u studiju baš pored realnog hotela, a ja sam već neko vreme vozio po glavi taj refren. I onda je radni naziv celog projekta jedno vreme bio Hotel Jugoslavija. A onda su došle i ostale konotacije – o bivšoj domovini, o slučajevima tajnih sastanaka nekih preljubnika u sobama tog hotela itd. itd.

Našoj sceni nedostaje iskrenosti – ljudi spremnih da žrtvuju mnogo, ili čak sve da bi svoju umetnost uobličili i predstavili publici

Koliko je pesama na albumu, da li su žanrovski ujednačene i šta je njihova tematika?
Hotel Yugoslavia je zapravo EP, kraća forma od LP-a i sadrži četiri pesme. Živimo u ubrzanom vremenu i shvatili smo da je makar za početak neka forma između singla i LP albuma nešto što će brže doći do slušalaca. Ono što pesme povezuje je svakako gitarski zvuk, ali svaka od njih naslućuje nekoliko mogućih smerova daljeg razvoja. Tematika je uopšteno rečeno introspekcija. Pesme su veoma lične, ali su pisane sa željom da komuniciraju sa širokom publikom.

Šta nedostaje srpskoj rokenrol i uopšte muzičkoj sceni? A čega ima previše?
Nedostaje iskrenosti – nedostaje ljudi spremnih da žrtvuju mnogo, ili čak sve da bi svoju umetnost uobličili i predstavili publici. Nedostaje jedinstva, jer scena, pogotovo ona alternativna, i dalje pati od klanovske psihologije, podela, ljubomore. A ona druga scena… uh, tamo nedostaje ljudskosti i želje za nečim iskreno kvalitetnim, nečim u šta se veruje, a ne za nečim što samo donosi kratkoročne finansijske rezultate.

Slušate li nešto ovih dana? Preporučite nam neku novu muziku.
Hej, Black Eyed Peas su me oduševili sa par novih old school hip-hop i acid jazz pesama, a od mlađih snaga – Mutoid Man na rokenrol strani, a na elektronskoj, već neko vreme me oduševljava – Sevdaliza.

Ko je izdao EP Hotel Yugoslavia, gde može da se presluša i preuzme? Ko potpisuje spot za numeru Bol?
EP je samizdat preko mog labela Galama!, a dostupan je na svim muzičkim servisima poput Deezera, YouTubea, Bandcampa itd. I da, spot takođe potpisujem ja

Imali ste zapaženu promociju u klubu SubBeerni centar, hoćemo li uskoro imati priliku da vas čujemo uživo?
Sve pesme sa EP-a i sve na kojima već radimo su pisane za idejom sviranja uživo – dakle nema raskošnih aranžmana, sve je smišljeno da bi tri čoveka na bini mogla da odsviraju pesme, bez pomoćnih snimaka na bini. Za sada nema konkretnih datuma, ali radimo na tome.

I za kraj – na koje životno pitanje odgovor daje rokenrol?
Da li si spreman da ceo život posvetiš jednoj tako neozbiljnoj stvari (kao što je rokenrol)? – btw, u pitanju je citat

The post Bend VIDIQ: Hotel Yugoslavia je iskren album sa jakim stavom appeared first on 42 magazin.

Bend slavi 20 godina postojanja, a i dalje kreira alternativnu muziku sa kojom se mogu identifikovati svi koji se ne kreću glavnim putem, putem na kojem je sve već viđeno i izvesno. Zato smo pozvali Maju Cvetković, basistkinju i pevačicu benda, i u godini E-Play jubileja i slobode sa njom proćaskali o vremenu prošlom i sadašnjem, o domaćoj sceni, kreativnoj hemiji, rodnoj ravnopravnosti, femicidu i komšijama, voajerima, o tome zašto budućnost muzike i ritma pripada bubnjarkama i kako čak i u borbi s vetrenjačama ipak postoje šanse za male lične pobede.

Ćao, Majo! Najpre – komplimenti za album Sloboda.
Kako si ovih dana i imaš li iole slobodnog vremena budući da ste od izlaska Slobode (Long Play) baš aktivni i zauzeti? Promocija, nastupi…
Ovo je pravo pitanje za mene :). Trenutno raspolažem sa jako malo slobodnog vremena a zbog toga što mi dosta vremena odlazi na promociju albuma, bukiranje koncerta, a uskoro kreće i festivalska sezona – tako da sam baš rastrzana. Ali hvala na pitanju – dobro sam!!!

Šta je uopšte sloboda za tebe i tvoj bend? Čini se kao da ste uvek gledali svoja posla i ostajali dosledni svom žanru, zvuku, eksperimentu i minimalizmu. Moglo bi se reći da se već dve decenije muzikom borite protiv raznih nametnutih nesloboda običnih i manje običnih mladih ljudi, a uopšte ne izgledate umorno – naprotiv! Šta vam daje tzv. drajv u nevladinom i neprofitnom sektoru zvanom rokenrol?
Hvala za ovo da ne izgledamo umorno. Nekada se stvarno osećam preumorno od borbe sa vetrenjačama, ali, srećom po mene to traje veoma kratko. Pokretačku snagu nam daje svaki koncert na kome publika sa nama uživa i svaka proba na kojoj se izrodi nešto novo, a što mi mislimo da je kvalitetno. Podršku i snagu nam daju i mnogi naši prijatelji koji nam u svemu ovome pomažu.
Naziv albuma Sloboda odnosi se ma štošta, ali najviše na slobodu stvaralaštva da za ovih 20 godina nismo podilazili masama i da ne stvaramo muziku u okviru stega, već potpuno rasterećeni i slobodni radimo najbolje što mislimo i umemo, a ako se neko u tome pronađe i s tim poistoveti, onda smo svi zajedno na dobrom putu.

Čudna ste vi generacija, pojavili ste se 1998, a u to nemilo vreme scena je bila baš velika i aktivna, muzika je bila veoma važan faktor i za bekstvo i za borbu, a nekako ste svi iz te generacije muzičara još tu, pritajite se, pa se opet pojavite. I sam naziv benda vam je univerzalan i prijemčiv i milenijalcima, kako hvatate kopču sa njima? Može li danas muzika nešto ili nekog da pokrene?
Muzika je za mene uvek bila pokretač dobre volje i snage. Muzika ume da utiče na poboljšanje raspoloženja i pojačavanje emocija. Danas je muzika, isto kao i ranije, neizostavni deo svačijeg života, samo što je mlade generacije dosta površno shvataju i nemaju vremena da se udube u nju. Kada smo mi nastajali, bili su baš dobri bendovi koji su se vremenom gasili, pa ponovo pojavljivali, i danas su opet na nekoj pauzi. Šteta što je tako, ali ne možete ni očekivati da se ljudi večito guraju na sopstveni entuzijazam – to vam je kao mentalni autostimulans bez ičega povratnog. U zemlji Srbiji je to sve jako teško i meni je apsolutno jasno zašto ljudi odustaju. Ali ako mene lično pitate – mene muzika dosta pokreće!

Ja sam ovom poslu posvećena 24/7, i u tome uživam, i sama sam to izabrala. Imam sreće da imam Truta, Nemanju i Kiku, koji isto žele time da se bave. Ljudi primećuju da u našem bendu ima sklada, mira i prijateljske ljubavi

Šta slušaš ovih dana? Kako ti izgleda domaća scena sada i ko ti je favorit?
Favoriti su mi mladi bendovi koji tek nastaju. U žiriju sam na RTS-ovom takmičarskom festivalu demo bendova, koji vodi, opet u neprekidnoj borbi, Branka Glavonjić, i tamo sam srela mnogo mladih bendova koji počinju i koji veruju da će osvojiti svet. Lepo je videti da mladi ljudi imaju veru u muziku, a nisu ni svesni šta ih tek čeka u zemlji Srbiji. A od već ostvarenih  izvođača sviđa mi se šta radi Bojana Vunturišević, koja osim moje prijateljske podrške, ima i moje ogromno poštovanje. Sjajan joj je solo album i toplo ga preporučujem!

Baš kada smo se dogovarale za intervju – 18. maja – bio je Dan sećanja na žrtve femicida, statistika kaže da je ovde od početka ove godine ubijena 21 žena. E-Play je u singlu i spotu Šamarčina pozvao žene da ne ćute, ali pozvali ste i komšije, celo društvo, da ne ćute. Kao žena moram da vam se zahvalim na angažmanu, ali i da vas pitam ko zapravo ne sme da ćuti, a ko mora da zaćuti kako se ne bismo bavili ovako sumornom statistikom?
Moj stav je da žrtva ne treba da ćuti, ali i da pazi kome će se poveriti. Ta pesma je ujedno i podstrek i podrška ženama koje trpe porodično nasilje, a takođe i poziv „komšijama“ da ne ćute jer mogu anonimno i bez straha da prijave slučaj nasilja.

Zanimljivo je da vas nakon snimanja spota na ulici, kako ste više puta izjavili, „maskirane krvlju i ožiljcima nasilja“ prolaznici nisu konstatovali, što opet pripada domaćem korpusu nebrige za druge, ali se kosi sa onim da je ova zemlja uvek bila puna voajera i malicioznih komentatora za sve drugačije i nekonvencionalno. Kako to?
Taj odgovor zaista ne znam. Srećom, to nisu bili stvarni ožiljci – pa nam je lakše. Mislim da se ljudi prave da ne vide, da ne primećuju, da čekaju da okreneš leđa pa onda krene to čaršijsko prepričavanje. Ljudi ne vole da budu odgovorni za nešto, mislim da se boje da ne nastradaju, ali isto tako ima i ovih drugih hrabrih, odgovornih i sa svojim stavom koji žele javno da iskažu. Samo je šteta što takvih ima jako malo.

Kad smo već kod polova i rodova, kako voliš da te oslovljavaju – kao basistkinja (bas gitaristkinja) ili žena basista (bas gitaristkinja), budući da je bilo zvaničnih preporuka da se jezik oslobodi rodne senzitivnosti?
Lično ne delim muziku na polove – tako da mi je svejedno kako će me osloviti, ali se svakako zalažem da se određene vrednosti cene bez obzira na polnu različitost. Neke profesije još uvek daju prednost samo jednom polu.

Kod nas je malo ženskih rokenrol/alternativnih bendova, ali ih ni u svetu nema mnogo. Šta misliš zašto se tako malo devojčica odlučuje za gitaru, još manje za bas gitaru i uopšte za bilo koji off muzički žanr? Kako si se ti odlučila da zasviraš ovaj instrument i kada? Ko su ti bili uzori?
Mislim da to više nije slučaj. Naš bubnjar Trut drži časove u jednoj privatnoj muzičkoj školi i nesebično prenosi znanje, a ima baš puno devojčica koje su se prijavile za časove bubnja. Tako da verujem da će za nekoliko godina Beograd imati veliki broj dobrih bubnjarki koje će preuzeti znanje od našeg Truta.
Ja sam počela da sviram u petom razredu, a u osmom sam već nastupala u Dadovu i ST. Jamesu u Domu omladine. Mene je zanimala tada metal muzika i tu nije bilo mnogo žena. U raznim segmentima muzike – uzori su mi bili mnogobrojni, ali nikoga nisam htela da kopiram – uvek sam htela nešto svoje da izmislim.

Naša publika su ljudi koji žele da posvete pažnju dubljem slušanju muzike i koji vole da uživaju na koncertima. Desi se i da upale baklje – to mi je isprva bilo čudno, a onda sam to prihvatila kao doprinos fantastičnoj atmosferi

Ugledni voditelj TV Studio B Velja Pavlović rekao je da je album Sloboda jedan od „najlepših albuma E-Playa ali i najlepših albuma urađenih kod nas u poslednje vreme“, pohvalio je dinamiku i hemiju članova benda, a za tebe je rekao „da si od Margite Stefanović prva domaća rokenrol diva koja superiorno vlada scenom, izvanredno svira i komponuje“. To su lepi komplimenti. Da li se ti osećaš kao R’n’R diva i kako se u bendu stvara ta čudna hemija?
Ja se ne osećam kao diva već samo kao jedna obična žena koja se trudi da radi svoj posao najbolje što ume, u želji da joj se to i finansijski vrati onoliko koliko to vredi. Ja sam ovom poslu posvećena 24/7, i u tome uživam, i sama sam to izabrala. Imam sreće da imam Truta, Nemanju i Kiku, koji isto žele time da se bave. Velja je održao divan govor na našoj promociji i na tome sam mu jako zahvalna. Dobro se pripremio, preslušao je album i divno je videti novinare koji još uvek rade svoj posao kako treba. Ljudi primećuju da u našem bendu ima sklada, mira i prijateljske ljubavi – to je Velja dobro opisao. A to je jako važno da postoji kada je bend u pitanju. Hemija u bendu nije ništa drugo nego dobro uklapanje kreativnih ljudi koji vole da rade svoj posao i koji imaju razvijenu svest o tome ko je na kojoj poziciji i na kom instrumentu. Svi smo shvatili da je najvažnija pesma, a koliko je zastupljen tvoj instrument u toj sekundi – to više nikome nije važno. Važan je krajnji cilj.

Oko novog albuma vlada veliki hajp, Srešćemo se neki drugi put bio je singl godine na Megafon Musiku, za prva tri singla sa Slobode – Da budemo samo dobro, Srešćemo se neki drugi put i Šamarčina uradili ste i spotove, video za pesmu Možda neko sa albuma Obični ljudi (2013) bio je nominovan za najbolji alternativni spot na nedavno održanom nultom regionalnom mts Vision Festivalu kratkog muzičkog filma. Uvek ste lepo pakovali vašu muziku u kratke muzičke filmove. Koliko su vam spotovi važni? Koliko su vam važna priznanja? I koliko vam je važan region?
Spotovi su postali jako važni od kada je YouTube dobio primat u promociji muzike. Mi smo se uvek trudili da spotovi budu drugačiji, ali i da ne budu preterano produkcijski zahtevni pošto nam je ipak najbitnija pesma. Imali smo sreće da radimo sa supertalentovanim  ljudima. Milan Radovanović radio je Da budemo samo dobro, Luka Trajković Srešćemo se neki drugi put, a Vuk Protić radio je Šamarčinu, i bez njih nismo mogli – oni su super uradili svoj deo posla. Tako da nam je jako važno kako izgleda video koji nosi pesmu, ali uvek pesmi dajemo primat.
A kada me pitaš za priznanja, važne su nam i nagrade, i to je sve lepo, ali najvažnije je da mi sami verujemo u to.

Vaši tekstovi su minimalistički, često scenski katarzični, kako nastaje vaša lirika, ko je autor? Da li i nju kreira muzika?
Iza svih tekstova na ovom albumu stoji moji potpis. Tekstovi često dolaze tek kada je muzika gotova. Skoro sve pesme su tako nastale osim Da budemo samo dobro – tu su i tekst i muzika nastali zajedno za pet minuta.

Niste povlađivali ukusima gomile ni na prethodna četiri albuma – E-Play ‎(2000), Crime ‎(2005), Drago mi je da smo se upoznali (2009) i Obični ljudi (2013), a sudeći po broju pregleda na YouTubeu, moglo bi se reći da imate brojnu publiku. Ko je publika E-Playa danas?
Mislim da su to divni mladi ljudi između 25 i 40 godina, mada ima tu i starijih. Svakako su to ljudi koji žele da posvete pažnju nekom dubljem slušanju muzike i koji vole da posećuju koncerte i da na njima uživaju. Desi se i da upale baklje na našem koncertu – to mi je isprva bilo čudno, a onda sam to prihvatila kao doprinos fantastičnoj atmosferi.

Srela sam mnogo mladih bendova koji počinju i koji veruju da će osvojiti svet. Lepo je videti da mladi ljudi imaju veru u muziku, a nisu ni svesni šta ih tek čeka ovde

Slobodu kritičari opisuju kao vaše muzički najzrelije i najozbiljnije producirano delo. Gde se osim na digitalnim platformama Sloboda može naći?
Hvala svima koji tako opisuju naš novi album. Naš CD Sloboda može se naći na našim koncertima, u Jugotonovim radnjama, kao i u Dallas Shopu, Metropolisu i Delfi knjižarama.

Gde nastupate uskoro, ovog leta, i kada ćemo moći da vas čujemo u prestonici?
Sviraćemo u DKSG-u 15. juna jednu uvertiru u novi album. To neće biti promocija našeg novog albuma – to čuvamo za kraj godine, kada ćemo praviti veliki beogradski koncert i proslaviti naših 20 godina postojanja, a ovaj koncert u DKSG-u biće jedan od prvih u Srbiji na kome ćemo Samarčinu svirati uživo. Sviraćemo na dosta festivala ove godine: Arsenal, Beer fest, Hills up i mnogim drugim.

Hvala najlepše!

The post Maja Cvetković E-Play: Slobodni smo da stvaramo i sviramo 24/7 appeared first on 42 magazin.