Kada Džon Ridli, scenarista i dobitnik Oskara za sjajni film Dvanaest godina ropstva, u tekstu objavljenom u Los Angeles Timesu jednoznačno pledira da HBO privremeno sa svog repertoara skine klasik Prohujalo s vihorom, jedan od najgledanijih filmova 20. veka i dobitnika deset Oskara, zato što „odražava rasne i etničke predrasude i glorifikuje ropstvo i robovlasnički američki jug pre građanskog rata“, onda je sasvim smisleno postaviti nekoliko važnih pitanja. Najpre, da li ovakav Ridlijev stav implikuje da u budućnosti vrednost filmova nećemo određivati na osnovu umetničkih i estetskih kriterijuma, već ćemo istrgnutim iz istorijskog konteksta i vremena u kome su nastali klasicima suditi na osnovu političkih kriterijuma? Potom, kako da se to nakon zaista mučnog i, van svake sumnje, rasno motivisanog ubistva Džordža Flojda Ridli nije obrušio na ostvarenje Rađanje nacije Dejvida Grifita koje zaista eksplicitno veliča Kju kluks klan i Afromerikance prikazuje, blago rečeno, inferiornim. Odgovor je jednoznačan, Prohujalo s vihorom je jedno od najgledanijih ostvarenja u istoriji filma i njegov uticaj nemerljivo je veći od Grifitovog ostvarenja iz ere nemog filma.

Prohujalo s vihorom

I ništa nije sporno u stavu da Prohujalo s vihorom, snimljen 1939, jasno odražava rasne i etničke predrasude jer se, kako rekosmo, ne može posmatrati istrgnut izvan istorijske i društvene kontekstualizacije, ali za upit ostaje kako to da je crna glumica Heti Makdenijel dobila Oskara za ulogu u ovom remek-delu baš kao i bledolika Vivijen Li? Ili zašto nikome nije zasmetalo Oskarom nagrađeno ostvarenje iz 2018. Zelena knjiga Pitera Farelija, u kome izbacivač iz jednog noćnog  kluba (Vigo Mortensen), koji je prinuđen da prihvati posao vozača crnog džez pijaniste (Maharšala Ali, koji je dobio Oskara za sporednu ulogu u ovom filmu) ni najmanje nije oduševljen novim zanimanjem. Pride, izdavačka kuća džez pijaniste vozaču daje svojevrsni priručnik za restorane, prenoćišta i benzinske pumpe u kojima su Afroamerikanci dobrodošli.

Zelena knjiga

Sasvim je moguće da odgovor leži u jednom od najglupljih postulata liberalnog društva, tuposti političke korektnosti, koja postaje novi oblik totalitarizma. Interesantno je da se ovakva moralna žandarmerija pojavljuje u jeku zatvaranja granica, ksenofobije, sistemske netrpeljivosti prema migrantima i u momentima kada profašističke partije kao od šale ulaze u parlamente ili ih čak osvajaju u zemljama koje sebe nazivaju liberalnim demokratijama. A da stvar bude još gora, ovakvi stavovi ukidaju umetničkim ostvarenjima pravo da budu fikcija – mogućnost da ulepšavaju, preteruju, maštaju, promišljaju, na koncu, da budu i karikaturalni. Sledstveno tome, znači li to da bi trebalo zabraniti, recimo, remek-delo pisca Filipa K. Dika Čovek u visokom dvorcu, apokaliptičnu viziju čovečanstva u kojoj su pobednici Drugog svetskog rata nacisti, a po kojoj je snimljena vrlo dobra i komercijalna serija. Nije li Dikov roman dramatično upozorenje koliko istorija u svojim cikličnim ponavljanjima ume da bude zlokobna a ne veličanje nacista?

Antisemitizam je mračna evropska priča, živ i žilav, nalik američkom rasizmu. Razlika je u činjenici da je istorijsko sećanje svežije, pa je i tolerancija mnogo niža i mora se držati duboko u podsvesti javnosti. Zato Šindlerova lista Stivena Spilberga nakon gotovo trideset godina i dalje izgleda opominjuće

Gran Torino

Uzmemo li kao relevantnu definiciju Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasizma da je reč „o uverenju da osnov kao što je rasa, boja kože, jezik, vera nacionalna pripadnost ili etničko poreklo opravdava prezir prema određenoj osobi ili grupi ljudi, ili ideju o superiornosti određene osobe ili grupe ljudi“, neće biti teško zaključiti da rasizam, pa i onaj na filmu, nije samo specifikum Amerike. Možda možemo govoriti o tome da je Amerika glasnije kroz kinematografiju progovorila o ovim problemima jer su se sa ovakvim predrasudama sretali i drugi doseljenici od Azijata do Iraca. Monumentalni Istvudov Gran Torino jasno govori o netrpeljivosti ratnog veterana prema kulturi njegovih azijatskih komšija koja biva potisnuta univerzalnim principom pravde.

Cigareta – dinamit u temeljima njihovog sveta

Sve to, razume se, nikako ne znači amnestiju za ostale, posebno ne za Evropljane. Možda je razlika u tome što se odnos prema drugima i drugačijima na Starom kontinentu ne pokazuje uvek kroz odnos prema boji kože jer nema preteranog istorijskog iskustva u tom pogledu, ali Evropa boluje od endemskog šovinizma i mržnje prema Jevrejima. Antisemitizam je mračna evropska priča, živ i žilav, nalik američkom rasizmu. Razlika je u činjenici da je istorijsko sećanje svežije, pa je i tolerancija mnogo niža i mora se držati duboko u podsvesti javnosti. Zato Šindlerova lista Stivena Spilberga nakon gotovo trideset godina i dalje izgleda opominjuće, a Pijanista Romana Polanskog deo odgovornosti za pogrom nad Jevrejima u okupiranoj Varšavi svaljuje i na Poljake. Čudno je da niko od Evropljana koji sada likuju zbog situacije u Americi nije pomenuo filmove Leni Rifenštal koji otvoreno glorifikuju nacističku estetiku.

Pianist

Istina, evropska kinematografija se u novije vreme sa još nekoliko ostvarenja ubedljivo obračunava s problemom rasizma. To se pre svega odnosi na film Fatiha Akina Iz ništavila, u kome mlada Nemica ostaje bez supruga kurdskog porekla i sina, koji stradaju od neonacista. Dubina rasizma pokazana je kroz odnos nemačkog pravosuđa koje oslobađa ubice i pojedinca, Nemice koja pravdu uzima u sopstvene ruke. Zlatna palma i Zlatni globus više nego zasluženo otišli su u ruke Fatiha Akina i Dajane Kruger. Ništa manje pažnje ne zavređuje ni izvrsno francusko ostvarenje Bednici, u kome se autor Ladj Li obračunava sa sistemskim rasizmom. Kada govorimo o ostalima, ne treba zaboraviti ni australijski Romper Stomper, priču o teroru tamošnjih neonacista nad azijatskim doseljenicima, iako je reč o jednom od mnoštva klišeiziranih ostvarenja podžanra skinhed filmova. Jednostavno, beležimo ga kao ilustraciju činjenice da je rasizam prisutan na svim meridijanima.

Iz ništavila

Ukidaju li ovakvi stavovi umetničkim ostvarenjima pravo da budu fikcija – mogućnost da ulepšavaju, preteruju, maštaju, promišljaju, na koncu, da budu i karikaturalna?

Ali vratimo se Americi i dešavanjima od pre nekoliko godina. Naime, 2016. proslavljeni režiser Spajk Li i glumica Džejda Pinket Smit bojkotovali su dodelu Oskara zbog toga što među nominovanim dominiraju belci. Li je na Instagramu tada ostavio post da „ne može da podnese“ ovaj spektakl uručivanja nagrada koji je „beo kao sneg“, preneo je BBC. Robert Redford odgovorio je, jedva kontrolišući prezir, da ga zanimaju samo rezultati na platnu. Nema spora da je dinamika Holivuda prilagođena belima, uostalom, o tome svedoči i činjenica da je za više od 90 godina koliko se dodeljuje nagrada Američke filmske akademije tek nešto više od 30 crnaca dobilo prestižno priznanje. Nekoliko godina kasnije, Natali Portman negodovala je zato što je zanemaren rad žena reditelja. Na ovaj način i Li i Portmanova su u igru uveli kriterijum proporcionalnosti, što je po sebi problematično jer kvote i te kako umeju da zaobiđu kvalitet. A kvalitet su Oskarima po dva puta potvrdili Denzel Vošington i Forest Vitaker, baš kao i Morgan Frimen, Hale Beri, Semjuel Džekson… I da, šta ćemo sa produkcijom iz drugih krajeva sveta, poput Kine ili Bolivuda, koja se jedva vidi u Americi?

Naposletku, postavlja se pitanje da li bi neki filmovi danas uopšte mogli biti snimljeni? Ako se na listi za odstrel našao i Diznijev Dambo iz 1941. zato što u tom crtaću njegovi pomagači – vrane crne boje i govore slengom crnaca iz Harlema, odgovor nije teško naslutiti.

Da li u budućnosti vrednost filmova nećemo određivati na osnovu umetničkih i estetskih kriterijuma, već ćemo istrgnutim iz istorijskog konteksta i vremena u kome su nastali klasicima suditi na osnovu političkih kriterijuma?

Treba li uopšte dokazivati da je rasizam s one strane pameti, ali jedan nedavni događaj zaista je izgledao tragikomično. Naime, najveći švajcarski lanac supermarketa Migros uklonio je iz svojih trgovina slatkiš Mohrenkopf (Moor’s Head) zbog kritika da širi rasizam. Sumnje u rasističku pozadinu švajcarskog čokoladnog mančmeloua pokrenuo je anonimni korisnik Twittera koji je podstakao više rasprava o poreklu imena ovog slatkiša i odgovornosti kompanije koja vređa kupce prodavajući Mohrenkopf (Moor’s Head), koji se odnosi na heraldički prikaz glave, obično tamnopute osobe, iz profila.

Film Prohujalo s vihorom, snimljen 1939, jasno odražava rasne i etničke predrasude jer se ne može posmatrati istrgnut izvan istorijske i društvene kontekstualizacije

Sasvim je umesno upitati se da li neko zaista misli da će ovako bizarna odluka popraviti položaj Afroamerikanaca u Americi ili status u Holivudu. Može biti da je sve ovo rezultat griže savesti notorno liberalnih intelektualaca, ali takva postavka stvari znači da „različitost“ postaje svojevrsni imunitet. Svako drugačije mišljenje tada može biti proglašeno rasizmom, homofobijom, mizoginijom… Ili ćemo u skladu s novom normalnošću menjati pol, orijentaciju i identitet da bismo ostvarili bilo kakva prava.

Epitaf za muškarca

The post Film u doba etničkih sukoba: Kako je Dambo postao rasista appeared first on 42 magazin.