Na ovom mestu izložila je nekoliko fotografija po svom izboru i ponešto rekla o tome kako ovim medijumom kreira sasvim emotivne i prepoznatljive vizuelne narative.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Počela si da fotografišeš i te fotografije kačila na tada popularne mreže – Flickr, Tumblr… Iako su lične, najčešće prikazuju ljude kojima si okružena, postaju li one, na neki način, depersonalizovane onda kada su viralne?
To i jeste suština, istražujem put iz ličnog u zajedničko, iz intimnog u javno, iz lirike u epiku. Preokretanje razmere na raznim nivoima – ta igra mi je oduvek bila zanimljiva. Fotkam sve što me okružuje, a onda u tome pronalazim neka opšta mesta i trudim se da ih povežem u foto-priče, koncepte, narative, čak i u klišee. Takođe, volim kad uslikam nešto iz samo meni znanih pobuda, a to nađe drugačija značenja kod posmatrača. To je ta depersonalizacija koju pominješ, a do koje izgleda dolazim upravo – personalizacijom.

Koliko se tvoj fotografski senzibilitet promenio od tog vremena pa do danas?
Promenio se pre svega u tome što sada prvo osmislim temu kojom bih se bavila, pa joj onda pristupim kao fotograf – dok je pre bio obrnut slučaj. Prvo sam fotografisala pa onda iz toga dolazila do tema. Ko zna, možda se ponovo vratim tome.

Fotografijom istražujem put iz ličnog u zajedničko, iz intimnog u javno, iz lirike u epiku

Na kojoj si društvenoj mreži (ili bilo gde na internetu) najaktivnija u smislu objavljivanja radova, serija i projekata?
Najaktivnija sam definitivno na mom Instagramu koji koristim kao neku vrstu javnog dnevnika, a na svom sajtu se malo koherentnije odnosim prema onome što radim i kačim samo završene projekte, zaokružene stvari.

Marija Strajnić, fotografisao: Marko Ajković

Da li se češće iznenadiš rezultatom kada razviješ film/ pogledaš u ekran ili unapred isplaniraš sliku koju želiš da dobiješ?
Volim da planiram, znam šta želim da vidim na slici i najčešće to i dobijem, ali definitivno je jedan od najuzbudljivijih momenata taj kad pregledam tek razvijen film. Mogu da planiram koliko hoću, ali uvek će biti iznenađenja. Zato i volim da radim sa filmom. 

Tvoj pristup fotografiji je, čini mi se, sirov – prikazuje ljude, uključujući i tebe samu, neretuširane, u emotivnim situacijama, nekad bez odeće. Često je i tvoj rođeni brat subjekt na slikama. Šta roditelji misle o tome?
Hvala, drago mi je ako ti je to utisak. Sirovost za mene znači da sam uspela da prenesem neku autentičnost tih osoba, pojava i događanja koje fotografišem. Na mojim fotografijama su zaista samo ljudi prema kojima imam neki odnos, bilo da traje od majčinog stomaka, u slučaju mog brata kog si spomenula, ili par samo par minuta, ako sam nekoga tek upoznala. Ogoljavanje pred kamerom je obaveznost, nekad to znači bez odeće, a nekad nema veze sa izgledom onoga što mi je ispred objektiva. Roditeljima valjda to nije problem :)!

Rekla bih da si i najpoznatija po portretima. Na koji način pokušavaš da fotografijom uhvatiš energiju različitih ljudi? Da li to uopšte radiš ili se, jednostavno, dogodi?
Mislim da to mora spontano. Uz blage instrukcije, haha.

Definitivno je jedan od najuzbudljivijih momenata taj kad pregledam tek razvijen film

O seriji fotografija sa Tajvana, koji si posetila u okviru Pier-2 Art rezidencije, dosta se govorilo. Iako se same fotografije, koje su opet prikazi svakodnevice, ne razlikuju previše od tvojih ostalih projekata, subjekti su stranci, nepoznanici iz druge kulture. Zašto nam je drugost često zanimljivija?
Ta drugost mi je bila jako značajna jer sam po prvi put istupila iz svoje zone komfora i fotografisala ne samo strance već i meni potpuno nepoznate ljude. Na primer za foto-seriju Made in Taiwan upadala sam bez kucanja u male radionice i fotkala maltene bez gledanja šta je ispred mene. Tek posle toga objašnjavala ljudima, kako znam i umem, da nisam potpuni manijak i da je to za projekat. Za seriju In Hiding prilazila sam desetinama motociklista na semaforu i fotografisala ih dok traje crveno svetlo.

In Hiding

Sve to je mnogo uticalo na moj pogled na intimnost kao takvu.

Ima li razlike u tvom ličnom izrazu između digitalne i analogne fotografije?
Digitalno slikam komercijalnije stvari, a svoje projekte najčešće analogno. Al’ volim da mislim da suštinski to ne menja izraz. Od sebe se teško pobegne.

Ogoljavanje pred kamerom je obaveznost – nekad to znači bez odeće, a nekad nema veze sa izgledom onoga što mi je ispred objektiva

Da li si nekada uradila projekat kojim nisi bila zadovoljna ili morala da praviš veeelike kompromise?
Jesam, to najčešće i jesu projekti kod kojih se prave kompromisi. A kompromisi su posledica nepoverenja na liniji fotograf-klijent, pa onda bude sve na pola i, naravno, da niko nije zadovoljan. Ali, na sreću, sve ređe se to dešava jer više ni ne uzimam poslove koji me ne ushićuju na nekom nivou.

Jedno kliše pitanje – nekoliko omiljenih fotografskih projekata koje si uradila i neke koje bi tek volela da ostvariš?
Pre tri meseca postala sam majka, tako da mi je trenutno sve orijentisano ka bebi, a pogotovo fotografije. Nikad nisam više slikala. Skoro sam objavila seriju Hey Mama Wolf, kojom sam zabeležila svoju trudnoću, а trenutno radim na dve serije fotografija o majčinstvu koje ću objaviti čim se budem malo naspavala! Van toga, omiljeni projekti su mi moje tri foto-knjige – Fifth Element, Lit (sa Anom Kraš) i A Chord (sa Katarinom Šoškić).

Više Marijinih fotografija, ilustracija i projekata pronađite na:
marijastrajnic.com
maj.rs
lovers.rs

The post VIRTUELNA GALERIJA: Marija Strajnić appeared first on 42 magazin.

Ovaj intervju prekucavam dok ga u isto vreme slušam na Radiju Laguna, gde najavljuje tradicionalni koncert za Dan zaljubljenih. Novi album koji spremaju, život na turneji, ali i ljubav prema Brintey Spears – bile su teme našeg razgovora, koji je sada pred vama.

Reci mi nešto o tvojoj kolekciji ploča?
Moja kolekcija ploča nije preterano velika. Lično sam kupio oko dvadesetak, a to je zato što sam nasledio kolekciju od mog oca – nekih 500 ploča. Tu se nalazi sve što volim, ali čini mi se da polako prestajem da slušam muziku. Kao da sam stao. Ne znam da li to treba da me brine ili ne.

Zbog čega si prestao?
Mislim da je to zbog toga što baš dosta sviram. Puno vremena provodim na probama, u studiju, preslušavam ono što snimimo… To sve traje satima, a onda odem kući i nastavljam da sviram, vežbam. Ranije sam slušao muziku da bih se opustio, a sada mi više prija tišina. Možda to dolazi s godinama, osim ako nisi pasionirani slušalac poput mog oca, ali polako prestajem da pratim šta se dešava na sceni.

Ne slušaš novu muziku?
Da, ranije sam baš pratio, a sada, kada sam u raspoloženju da pustim nešto – to su uglavnom proverene stvari. Tako da sam zakucan u nekom prošlom vremenu. Imam nekoliko ploča koje sam kupio ili dobio prošle godine, poput albuma Heartbreaker od Bryana Adamsa. Meni je to možda najbolji album novog milenijuma, izašao je, čini mi se, 2000. godine. Zatim, tu su Sufjan Stevens i Jeff Buckley… Takve stvari mi prijaju.

Sećam se da sam prve pesme pisao po skriptama za fakultet, u čitaonici. Naravno, fakultet mi nije išao upravo zbog toga, pošto sam bio dekoncentrisan pišući tekstove za muziku na marginama knjiga

Da li to znači da je tvoj otac imao dosta uticaja na tebe kao muzičara?
Možda. Pre svega zbog toga što je u kući bilo puno muzike. Taj neki njegov izbor, a koji se i meni kasnije dopao. Međutim, nikad me nije usmeravao. Baš se sećam jedne diskusije koju su imali roditelji kada smo moja sestra i ja imali oko devet godina. Mnogo smo slušali Britney Spears i Backstreet Boyse. Bili smo fanovi.

A roditeljima je to bila tragedija?
Ma da, mami je to bio stres, nije joj se dopadala ta muzika. A tata je tad govorio kako će sve doći samo od sebe, da je sloboda najbitnija i kako je nemoguće da ostanemo gluvi na muziku u kući, a koju oni slušaju. I bio je u pravu. Tako da on nije baš neposredno uticao. Sećam se da sam nedugo posle, sa 13 godina, odlepio za bendom Oasis i njihovim albumom (What’s the Story) Morning Glory?. To je bio prvi rok album koji mi se dopao. Posle toga me pop više nije zanimao.

Da se vratimo malo na tvoju muziku. Gde te možemo slušati?
Prva stvar je Dan zaljubljenih, 14. februar, kada ću svirati sam.

Otkud to da si sam? Koncert za Dan zaljubljenih postao je tradicija benda Stray Dogg.
Zbog toga što sam dobio priliku da sviram u okviru Festivala Bez buke koji se održava u Kulturnom centru REX. Njihova sala je veoma akustična i stvarno je neizdrživo slušati bas ili bubanj u tom prostoru. Prosto ne zvuči dobro. Međutim, ako si solo na gitari, zvuk postaje intenzivniji, a ne opterećuje. To bude baš lepo. Naravno da ću imati neke goste, a među njima su i članovi Stray Dogga, poput Marka Ignjatovića, koji takođe svira gitaru. Tako da nisam baš sasvim sam!

A turneje?
Posle REX-a idem na solo turneju po Hrvatskoj – do Zagreba i Umaga. Malo da vidim more. Nakon toga idem sa bendom na turneju po Italiji, pa u Ljubljani imamo par svirki… Nadamo se da će tu biti i Nemačka, sada se to sve zakazuje. Konačno smo izašli van regiona, priča se zahuktava, a na kraju – donosi nam velike promene. Pre svega u načinu života, počinjemo zapravo da živimo život muzičara.

Imam nekoliko ploča koje sam kupio ili dobio prošle godine, poput albuma Heartbreaker od Bryana Adamsa. Meni je to možda najbolji album novog milenijuma

I kako to izgleda?
Odmah da ti kažem da ne izgleda kao u filmovima. Naporno je, poput pravog posla. Postoje neka striktna pravila kojih moraš da se pridržavaš. Turneje su isplative samo ako sviraš svaki dan, bez pauze, jer svaki day off je veliki trošak. Tako je i sa velikim zvezdama, što si veći – to više ljudi vodiš sa sobom, a njima treba obezbediti hranu, smeštaj, prevoz… Naravno, mi se ne možemo porediti sa Madonnom ili Nickom Caveom, ali čak i na ovom mikronivou nemamo tu slobodu da damo sebi slobodne dane, jer petoro nas je u bendu, i svako dan nas zaista puno košta. Da ne pričam o opremi. Tako da – svaki dan je svirka, što je naporno samo po sebi, a suočavanje s repeticijom je dosta teško. Uglavnom, kao što rekoh – pravi posao. Pošto radiš i voziš svaki dan, nema nikakvog partijanja. Ali ono što je stvarno dragoceno jeste taj život na putu, upoznavanje novih gradova i ljudi. Ne bih to menjao nizašta drugo.

Je l’ publika van regiona otvorenija?
Čini mi se da jeste. Nedavno smo i mi iz benda o tome razgovarali. Svirali smo u nekom malom mestu pored Frankfurta i taj koncert je bio rasprodat dan ranije. Ja sam siguran da ljudi nisu znali za nas, ali im je bilo interesantno da čuju nešto novo. Takođe, tamo klubovi imaju svoju publiku koja svakako dolazi ma šta bilo na programu te večeri. Naravno, to sve ima veze i s ekonomijom.

Život muzičara na turneji ne izgleda kao u filmovima, već je poput pravog posla. Ne smemo da pravimo pauze jer svaki slobodan dan košta

Ti si inače studirao Pravni fakultet. Da li si ikada razmišljao kako bi ti život izgledao da si sada advokat?
Ne znam, pošto se ni na faksu nisam video u tome. Sećam se da sam prve pesme zapravo pisao po skriptama za fakultet, u čitaonici. Naravno, fakultet mi nije išao upravo zbog toga, pošto sam bio dekoncentrisan pišući tekstove za muziku na marginama knjiga. Sve je to okej, nikada se neću žaliti što me je život odvukao na neku drugu stranu.

Kad smo kod tekstova – spremate li nešto novo?
Kako da ne. Naišao mi je neki malo inspirativniji period i mislim da sam završio prvu verziju pesama za novi album. Nadam se da ćemo uskoro i zvanično krenuti da radimo na tome. Ako sve bude išlo kako treba, možda ćemo objaviti album ove godine, ako ne – najkasnije na proleće 2018. Sada se otvara i pitanje izdavača – da li će to biti u inostranstvu? To je ta neka nova dimenzija u koju smo se upustili. Videćemo.

The post DUKAT – STRAY DOGG: Ranije sam slušao muziku da bih se opustio, a sada mi prija tišina appeared first on 42 magazin.