Leonor Fini ispred kamere umetnice Dore Maar, 1936. godina

Nadrealistkinje su među nama

Već nekoliko puta smo spominjali esej istoričarke umetnosti Linde Nochlin koji postavlja pitanje: Zašto nije bilo velikih umetnica? Zbog toga što za žene, jednostavno, nije bilo onoliko prostora koliko je ostavljano za muškarce. Uspeh za ženu u umetnosti sve do sedamdesetih godina 20. veka značio je ogroman trud i neretko predstavljanje pod muškim pseudonimom.

Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo

Međutim – nadrealizam, umetnički pokret nastao u prvoj polovini 20. veka, iako je bio mizoginistički nastrojen i fokus stavljao pre svega na ekscentrične muškarce, ponekad je među svojim umetničkim redovima isticao i žene. To ne iznenađuje budući da su se nadrealisti zanimali za modu i pop kulturu tog vremena – Dalí je ilustrovao Vogue, aranžirao izloge robnih kuća i sarađivao sa italijanskom dizajnerkom Elsom Schiaparelli (baš tako je nastala čuvena Lobster haljina); reklame za beauty brendove tog vremena radili su gotovo svi nadrealisti.

Jedna žena, Leonor Fini, bila je kreatorka flašice za parfem Shocking Else Schiaparelli, a ušla je u istoriju dizajna i kasnije inspirisala savremene dizajnere (bočice najpoznatijih parfema Jean-Paula Gaultiera rađeni su po ugledu na parfem Schocking). Iako se ovakvim komercijalnim projektima „probila“ i došla do šire publike, ova pariska „It devojka“ dvadesetih godina prošlog veka bila je majstorka nadrealističkog slikarstva i libertina. A ipak, ako danas nekom pomenete njeno ime, pa čak i u Parizu, gradu u kom je živela i gde je vladala dominantno muškom umetničkom scenom, retko ko će ga znati.

U slavu ženske seksualnosti

Odmalena je znala da će postati umetnica. Više puta je pokušala da završi art škole, ali je svaki put bila izbačena zbog nedoličnog ponašanja i sve lošijeg vida. Nije imala zvanično umetničko obrazovanje već problema sa očima zbog kog je često nosila povez. Kada je zavoj sa očiju uklonjen, a vid joj se popravio, imala je ogroman poriv da se kreativno izrazi i oživi na platnu svoje unutrašnje vizije koje je doživljavala u periodu slepila.

Ona je prva žena u istoriji umetnosti koja je naslikala muški akt (1942)

Sa 24 godine u vozu za Pariz upoznala je italijanskog slikara Filippea de Pisia, koji ju je uveo u café society. Šarmirala je parisku scenu svojim bezrezervnim izražavanjem erotike, a njena dela izlagana su pored velikih suralističkih imena. Slikala je žene na pozicijama moći i slavila žensku seksualnost. Nikada nije bila robinja sistema, te je prva žena u istoriji koja je naslikala muški akt (1942).

Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo. Ali sigurni smo da se njoj ni to ne bi dopalo – jer mrzela je etiketiranje, upoređivanje i pripadanje bilo kakvoj grupi. Prezirala je nadrealistički pokret koji je u Francuskoj proslavio André Breton, nepokolebljivi mizogini muškarac koji je verovao u to da žena nikako ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu. Čak je i sam Dalí snishodljivo govorio o njenoj umetnosti opisujući je kao osrednje talentovanu, jer vrhunski talenat ne može imati neko ko „nema muda“.

Smrt autsajderke

Nezavisna i svojeglava, nije se obazirala na komentare i sama je sebi krčila stazu. Volela je da bude autsajderka. Nažalost, upravo zbog tih komentara koje je zanemarivala danas je češće prepoznaju kao „It devojku“ nego kao umetnicu zbog, tada, skandaloznog života koji je vodila; bila je otvorene seksualnosti, praktikovala „trojke“, protivila se braku i volela da živi u komunama.

Posebno je mrzela nadrealistički pokret jer ga je u francuskoj proslavio André Breton; on je otvoreno govorio da žena ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu

Godine 1965. u Belgiji je imala retrospektivu, praćenu jednom u Japanu (1972) i na kraju Parizu (1986). Međutim, nakon smrti 1996. godine popularnost joj je toliko opala da je francuska vlada odbila da prihvati njene slike umesto poreza na imovinu. Upravo su kritike ostalih surealističkih umetnika doprinele tome – poštujući stereotipe, društvo je kreativnost pripisalo muškarcima čija su se dela vrednovala i ušla u istoriju.

Od tada se Fini nalazi u fusnotama umetničkih knjiga, rame uz rame s mnogim svojim savremenicama. Priča je poznata: žena se snagom svoje ličnosti bori sa svetom, ali, čak iako uspe da se izbori za neko značajnije mesto, briše se iz istorije čim umre.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Nova struja

Ipak, deluje da se stvari menjaju. Prošle godine organizovana je veoma važna i vrlo uspešna izložba Dreamers Awake postavljena u galerijama White Cube u Londonu i Hongkongu, a prikazivala je radove nadrealističkih umetnica od tridesetih godina do danas, uključujući i nekoliko značajnih slika Leonor Fini. Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma na koje svet, jednostavno, nije obraćao pažnju daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola.

Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma koje istorija umetnosti zaboravlja daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola

Pored toga, couture kolekcija za proleće/leto 2018. brenda Dior, prikazana prošle godine, kao inspiraciono jezgro navodi slike Leonor Fini, ali i radove njenih zaboravljenih koleginica – Lee Miller, Mérete Oppenheim, Dore Maar i Dorothee Tanning.

Nadamo se da će neke surealistkinje ovakvim akcijama ipak biti spašene od opskurnosti, jer – njihov stvaralački opus zaista jeste fascinantan.

https://www.youtube.com/watch?v=5Ignr_w6ql4

.justified-gallery > a, .justified-gallery > div {
opacity: 1!important;
}

The post Nadrealistkinja koja je inspirisala Dior couture kolekciju appeared first on 42 magazin.

Iako nije direktno, pitanje implicira da (do tada) velikih umetnica nema, i kako je to prirodna stvar – ne zahteva jasnu kontraargumentaciju. Prosto, žene do 20. veka nisu bile dovoljno dobre da pariraju muškarcima u svetu umetnosti. Ipak, Linda je odgovor dala u obliku istoimenog eseja koji se smatra pionirskim za feminističku istoriju i teoriju umetnosti, a u kom je navela pre svega institucionalne i sociološke prepreke zbog kojih žene nisu mogle da se razviju na ovom polju jednako kao muškarci, te DA LI ih zapravo nije bilo (esej možete u celosti pročitati OVDE).

Iz ilustrovanog vodiča za esej “Why have there been no great women artists?” koje su radile Tiernan Morgan i Lauren Purje

Gotovo pola veka kasnije ovo pitanje izgleda da i dalje stoji u vazduhu, iako je danas situacija u umetničkom svetu sasvim drugačija. Ipak, postoji potreba da se daju jasni odgovori koji potkrepljuju teoriju Linde Nochlin.

Dreamers Awake je ambiciozna grupna izložba postavljena u galerijama White Cube u Londonu i Hongkongu, a prikazuje radove nadrealističkih umetnica od tridesetih godina do danas. Nadrealizam je bio radikalni pokret u kojem su se kreativci borili protiv suzbijanja seksualizma u umetnosti nakon Prvog svetskog rata. Istraživali su ljudsku prirodu kroz umetničku praksu, a svoja otkrića delili s publikom. Kao početnu tačku uzimali su teorije Sigmunda Freuda i odatle ispitivali ljudski um, razotkrivajući šta se sve krije iza našeg svesnog, budnog stanja.

Dok su Dali, Magritte, Miro ili De Chirico postali umetničke legende, njihove koleginice Dora Maar, Nusch Elurd, Leonor Fani, Meret Oppenheim, Eileen Agar, Lee Miller i Kay Sage smatrane su muzama, suprugama ili ljubavnicama pre nego samostalnim umetnicama

Iako deluje liberalno i progresivno, dihotomija je na snazi i u ovom slučaju. Dok su Dali, Magritte, Miro ili de Chirico postali umetničke legende, njihove koleginice Dora Maar (domaća kolažna umetnica je po uzoru na nju izmislila svoje umetničko ime – Dana Maar), Nusch Eluard, Leonor Fini, Meret Oppenheim, Eileen Agar, Lee Miller i Kay Sage više su smatrane muzama, suprugama ili ljubavnicama nego samostalnim umetnicama. Tome u prilog ide činjenica da je zaista malo njihovih dela u privatnim kolekcijama svetskih muzeja, iako su zaista sjajna.

Zato je bitno da i dalje citiramo esej Linde Nochlin jer društvo je često znalo da umetnice stavi u zapećak samo zato što su žene, a niko se nije zapitao – da li to ima smisla? Zašto je društvo odredilo da njihov rad nije vredan pažnje?

Louise Bourgeois i Tracey Emin

Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma na koje svet, jednostavno, nije obraćao pažnju daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da je vredna. Tako da su KONAČNO u galeriji i na jednom mestu izložena fantastična dela Julie Curtiss i Mone Hatoum, saradnja Tracey Emin i Louise Bourgeois – njihovi erotski vizuali naslikani vodenim bojama; apstraktna umetnost Dorothee Tanning ili do sada neizloženi radovi Leonore Carrington na kojima plove začudna mitska bića.

Ova retka prilika da vidimo neočekivanu i raznovrsnu selekciju radova nadrealističkih umetnica na jednom mestu ima veoma moćnu poruku, a prikazuje i sam pokret u intrigantnom, drugom svetlu – možda čak i narušava njegov prvobitni oblik.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Izložba Dreamers Awake otvara se 28. juna, a trajaće do 17. septembra 2017.

The post U FOKUSU: Umetnice nadrealizma appeared first on 42 magazin.