On je sa Dorćola ili Vračara, možda iz blokova, a srećemo se i u Žarkovu. Ako pitate Gagu Nikolića, on će reći da je to James Dean u filmu Buntovnik bez razloga. Dok hodamo ulicama Beograda do mesta gde se nalazimo sa Nikolom i Nenadom Radojčićem, koji su stvorili ovaj brend, razmišljamo ko je za svakog od nas Dechko Tzar. Na putu do foto-studija sreli smo ih nekoliko. Samo smo se nasmejali u prolazu kao znak prepoznavanja jer i mi tog dana nosimo majice koje su dizajnirali Nikola i Nenad. Tog trenutka shvatili smo da zapravo već imamo odgovor na pitanje ko je Dechko Tzar.

Šta sve rade Braća Burazeri?
Ukratko, istovremeno vodimo dizajn studio koji radi na različitim dizajn rešenjima – od printa i ambalaže, preko materijala za web oglašavanje, do motion graphicsa za koje je Neca zadužen i vodimo brend DechkoTzar.

Kao dizajneri koji se bave brend identitetom drugih koliko vam je bilo lako ili teško da osmislite svoj brend?
Brend je nastao otprilike kad smo uplivali u svet profesionalnog grafičkog dizajna. Zapravo i pre toga, pošto je prvi logo nastao kao crtež na papiru i dugo stajao tako dok nismo savladali softver za vektorsku grafiku. Kao takav, on se uvek razvijao kao naš side projekat koji nam je služio kao ventil i odmor od svakodnevnog rada za druge. Kreiramo ga i vodimo onako kako mi mislimo da treba da raste i da se usmerava i praktično je najbolji projekat i najveći izazov na kome radimo jer smo ga sami i kreirali.

Svaki Tzar ima svoju Tzaricu koja je uz njega i koja ga prati. Možda čak i ne bi bio tzar bez nje

Kako i kada je nastao Dechko Tzar? I kako vam se u tom trenutku činio prelaz sa grafičkog na modni dizajn?
Nastao je 2001. kao serija majica za bend Red Zmaja i njihovu stvar Dechkotzar. Streetwear je sastavni deo kulture koja uključuje muziku, klabing, dizajn… Na našim prvim majicama akcenat je bio na grafičkim rešenjima, a u modni dizajn ušli smo onog trenutka kada smo rešili da asortiman proširimo. Tu smo najveći iskorak napravili u ženskoj kolekciji, pošto ona jednostavno traži više formata i različitih komada. Za muškarce su to i dalje prilično bazični komadi za svaki dan, ali i tu pravimo eksperimente s materijalima i novim krojevima. Sam kvalitet proizvoda je takođe sastavni deo vrednosti našeg brenda i tu postoje standardi ispod kojih nikako ne idemo.

Today is FIAT 500’s 61st birthday , and this little one is the official DECHKOTZAR ride. We also designed a custom made t-shirt for this occasion. HAPPY BDAY Fiat! ✨✨ #dechkotzar #bracaburazeri #fiat500 #500za200

A post shared by DechkoTzar | Braća Burazeri (@bracaburazeri) on Jul 4, 2018 at 7:28am PDT

Fiat 500 u mat maslinastozelenoj boji postao je službeno vozilo. Mislim da smo ga tzarski izbrendirali, tako da se on možda i više sreće po gradu od majice koju smo dizajnirali za njegov 61. rođendan

Videom ste pre nekoliko godina objasnili ko je Dechko Tzar svima nama. A kako biste objasnili strancu koji je došao u Beograd ko je Dechko Tzar – u jednoj rečenici?
Obuci majicu, promuvaj se po Beogradu, prepoznaj se sa ljudima i sve će ti biti jasno.

Kada ste bili srednjoškolci, šarali ste beogradske zidove grafitima, a sada se on nalazi na printovima na vašim majicama koje stranci mogu da ponesu kao suvenir kada odlaze. Oni nose delić tog Beograda sa sobom. Koliko je teško napraviti tako nešto?
Veliki je izazov napraviti nešto na čemu imaš motiv grada i zemlje iz koje si, a da se to kod nas ne protumači kao edgy stvar. Tanka je ta linija između nečeg što se ovde deklariše kao lokalpatriotsko i pogrešno u isto vreme. Najteže je zapravo pomiriti te stvari. U stvari, ne pomiriti ih, nego ispraviti pogrešnu sliku. Uloga dizajna u našim životima jeste da ti svakodnevicu pojednostavi i ulepša, i upravo to pokušavamo radimo kroz DechkoTzar. Kolekcija Za Beograd nastala je s motivom „ako već mogu da imam majicu ili kapu na kojoj piše NYC, London, Budapest, Tokyo, zašto ne bih nosio i Beograd a da to baš dobro izgleda?“.

Obuci majicu, promuvaj se po Beogradu, prepoznaj se sa ljudima i sve će ti biti jasno

Šta sve sa sobom nosi etiketa Made in Serbia?
Mnogo toga, veliki teret. Na našim stvarima treba da prenese jednu bolju sliku i motiv da odavde dolaze dobre i lepe stvari.

Proizvod, ambalaža, kampanja, radnja, online prodaja, distribucija… na koliko frontova morate da budete istovremeno i šta vam predstavlja najveći izazov?
Kao vlasnici i pokretači svega ovoga moramo da budemo involvirani u sve ovo, ali je nemoguće da se svime time non-stop bavimo. Kako bismo ispoštovali i održavali sve nekakve standarde koje smo sami sebi postavili, gledali smo i da formiramo ekipu ljudi sa kojima radimo i jako smo zadovoljni okruženjem koje smo napravili.

Koliko kolekcija godišnje napravite i kako izgleda proces izrade?
Postoje dve master kolekcije – zimska i letnja, što je i logično. Međutim, ne i dovoljno. Ponuda se stalno dopunjava novim printovima i proizvodima, i takav ritam odgovara i nama, ali i kupcima. Sve više vremena radimo na pronalaženju novih proizvoda i krojeva i sve više se bavimo planiranjem novih stvari. Već sad radimo na sledećem letu, a pola jesenje kolekcije je skoro spremno. Trudimo se da izraz limited edition kod nas bude zapravo pleonazam.

Kako je Dechko Tzar dobio Citzu Tzaricu?
To jednostavno ne ide jedno bez drugog.

Upoznajte nas s njom.
Svaki Tzar ima svoju Tzaricu koja je uz njega i koja ga prati. Možda čak i ne bi bio tzar bez nje. Mora da ima opasan smisao za humor.

Tanka je ta linija između nečeg što se ovde deklariše kao lokalpatriotsko i pogrešno u isto vreme. Najteže je zapravo pomiriti te stvari

Nedavno ste ostvarili saradnju sa Fiatom, a rezultat je majica koja se već viđa po gradu. Recite nam nešto više o tome?
Rezultat saradnje je zapravo to da nam je Fiat 500 u mat maslinastozelenoj boji postao službeno vozilo. Mislim da smo ga tzarski izbrendirali, tako da se on možda i više sreće po gradu od majice koju smo dizajnirali za njegov 61. rođendan. Svi koji su se našli na toj rođendanskoj žurki dobili su po primerak majice.

Just PAR EXCELLENCE! #dechkotzar #truckerhat #bracaburazeri #summer #summercollection #snapback #beachwear

A post shared by DechkoTzar | Braća Burazeri (@bracaburazeri) on Jul 17, 2018 at 8:34am PDT

Sada već radite na kolekciji za sledeću godinu? Kakvi su vam bliži i dalji planovi?
Da, trudimo se da se uozbiljimo i nastupimo jednog dana u inostranstvu kako treba i kako nekakvi standardi i protokoli na trade sajmovima nalažu. Istovremeno nam rad unapred i planiranje omogućavaju da obezbedimo bolje materijale i kvalitet kome stremimo.

The post DechkoTzar: Izraz limited edition kod nas je zapravo pleonazam appeared first on 42 magazin.

Dok sipamo aperitiv, neku domaću rakiju na primer, puštamo Novogodišnji TV dnevnik Jugoslovenske radio-televizije od pre tačno pedeset godina (31. 12. 1967):

…pomislimo kako je Dušanka Kalanj divna, kao i taj duh jedinstva kog odavno više nema.

Postajemo previše nostalgični, a i alkohol počinje da udara. Hajde da se malo opustimo. Kiflice sa sirom već mirišu iz rerne, a mi puštamo Obraz uz obraz – novogodišnji program, originalno emitovan 31. 12. 1972.

Jer će nas kombo Milena‒Dragan‒Čkalja nasmejati do suza. U to i ne sumnjamo.

Iznosimo vruće testo, a tu je i klasični salatni asortiman – ruska, šopska, italijanska, klinci su poželeli da se pridruže vintidž programu.

Puštamo im Novogodišnju bajku za (odraslu) decu od pre sedamnaest godina.

E, sad nam pade na pamet! Planirali smo da klince vodimo na film Ferdinand u Centar za kulturu Vlada Divljan, zašto im ne bismo pokazali ko je bio taj Vlada i kako je lepe novogodišnje čestitke pravio.

Verujemo da su najpoznatije one sa 3K televizije, iz devedesetih.

Hej, u međuvremenu smo izneli i glavno jelo – odlučili smo se da bude piletina u sosu od senfa i kapara, po receptu hrono kuvarice Ane Ćubele. A za naše vege prijatelje tu je oslić s leblebijama. Uz nešto tako lepo, pustili smo i prikladnu emisiju za punu uživanciju

– Naj klub iz 1984, sa Sonjom Savić i Gagom Nikolićem!

I evo ga, već je 12!

Otvaramo šampanjac i puštamo TV čestitku Jugoslovenske radio-televizije iz 1982. koja je predvidela ružičastu stvarnost.

Hajde da slavimo! Srećna nova 2018! Pošto nam se današnji TV hitovi ne sviđaju previše,

…odlučili smo se za Novogodišnji hit iz 1986.

Ili Novogodišnji program iz 1987. A evo i nečeg, recimo, svežijeg :

Novogodišnja Jelen Top 10 lista!

Nakon đuskanja iznosimo kolače. Portrudili smo se, spremili smo kruške punjene rumom i kakao kremom, a tu je i čokoladni mus jer svi znamo da se ljudi dele na one koji jedu slatkiše s voćem i one koji vole isključivo čokoladne poslastice.

Uz to puštamo emisiju Dva sata kvalitetnog programa koja je prvi put emitovana 1994.

Sada je već 4 am. Vreme je da završavamo. Možda je klaberima ovo tek početak aftera, ali mi smo odavno zapostavili klubove. Uz još poneki šampanjac sumiramo utiske i želimo kako međusobno, tako i vama, uspešnu i lepu 2018.

P.S. Ova vintidž lista nema veze s nostalgijom, ima i danas super ljudi koji prave super stvari, ali oni nisu deo novogodišnjeg programa.

The post Vintidž novogodišnji program – za vas ne znamo, al’ mi se vraćamo u prošlost appeared first on 42 magazin.

When the Moon is in the Seventh House/ And Jupiter aligns with Mars/ Then peace will guide the planets/ And love will steer the stars/ This is the dawning of the age of Aquarius/ The age of Aquarius/ Aquarius!/ Aquarius!/

Harmony and understanding/ Sympathy and trust abounding/ No more falsehoods or derisions/ Golden living dreams of visions/ Mystic crystal revalation/ And the mind’s true liberation /Aquarius!/ Aquarius! …

Hmmm. Baš volim ovu pesmu… Lirika je kao neki boost, što bi rekli milenijalci. Ali…

Smejali su se nedavno neki drugari što mi suze kreću već u njenom drugom taktu dok je izvodi žena sa cvećem u kosi usred hipi plemena i u karnevalskoj odeći. Ali ja znam da se oni smeju zato što znaju da će na kraju plakati, svejedno, kad Berger, ošiša kosu, protiv svoje volje stavi šlem i, kao Klod sa mnogo drugih Klodova, krene u rat protiv kog se borio živeći na ulici.

Znam, rekli su mi da se i njima čini da smo mi, svi, zaglavljeni u vremenskoj petlji. Taman kad pomislimo da je prošlost u prošlosti – sretnemo je u sadašnjosti. Bar sam se ja sa prošlošću srela kada sam se sa svojim desetogodišnjim sinom pre neko veče pridružila koloni studenata. On se osećao kao mala uplašena lisica u bučnoj masi hrabrih ljudi, a ja kao pre tačno dvadeset godina kada sam i sama bila student. I krenule su mi suze i još više sam se rastužila kad me je pitao: „Hoću li ja da protestujem kad budem bio student?“, a ja mu rekla: „Naravno da hoćeš.“ Jer u eri te neke Vodolije, u eri straha, svim studentima u opisu posla stoji i bunt.

Bunt protiv sistema, protiv nepravde, protiv rata. Protiv govora mržnje i retorike koja vodi u rat

Američki plemenski rok mjuzikl Kosa ove godine puni tačno 50 godina otkad su ga prvi put na ulicama Njujorka napisali, otpevali i otplesali hipici. Na ulicama je vreva. A proleće je vreme za promene. Uvek je vreme za promene. Uvek je vreme za Kosu. I Kosa je za sva vremena. Za danas možda više nego pre pola veka kada su dugokosi čudaci svoj san o promeni poslali na pozorišne scene širom sveta. San da nešto – suštinski – u društvu, kulturi, politici i moralu mora da se preokrene spakovali su u mjuzikl… Transcendirali su stvarnost, a bolom i buntom protiv nametnutih socijalnih stega i moralnih okova duboko neetičkog društva premrežili su globus. Kao što ga danas premrežava internet. U zori ere Vodolije generacije mladih videle su rešenje u ljubavi, seksu i opijatima – a ne u ratu. I pevali puni nade ne želeći da nose oružje „negde tamo“ bez svesti protiv koga i za koga se bore. Kao što je danas na mreži u svakom trenutku moguće videti rat uživo i sresti one koji bespomoćno urlaju mir.

Početkom ove godine u njujorškom teatru La MaMa na Ist Vilidžu Kosa je proslavila 50 godina od prvog izvođenja, odnosno praizvedbe u Public Theateru Josepha Pappa (oktobar 1967), potom debitovala na off-off Broadwayu u aprilu 1968, a onda stigla i na redovan repertoar ovog pozorišta.

U našoj prestonici izvedena je četvrta Kosa u svetu i prva u nekoj zemlji istočnog bloka

Hipi pokret i seksualna revolucija bili su na vrhuncu, Grinič Vilidž okupiran dugokosim pobunjenicima protiv rata u Vijetnamu i zamišljam kako tu, u nekom floralima išaranom kombiju ili u nekoj komuni dvojica hipika, James Rado i Gerome Ragni, pišu dijaloge i liriku za danas najčuveniji mjuzikl, dok ih na klaviru prati Galt MacDermot i komponuje songove koji i danas bude vrtlog pomešanih emocija. Svojim delom obeležili su svoju generaciju i antiratni pokret, a idejom slobode i ljubavi zarazili svet.

Nisam ja ni bila rođena kada je nastala Kosa. Otkrila sam je preko filma češkog reditelja Miloša Formana iz 1979, pa su lica Johna Savagea i Treata Williamsa u mojoj svesti Bukowski i Berger. Iako je Forman u adaptaciji ove predstave napravio nekoliko izmena u odnosu na originalnu verziju, na kojima su mu Ragni i Rado zamerali – film je, deceniju nakon prvog pozorišnog izvođenja – doživeo planetarnu slavu.

Najvažniji događaj na proslavi u teatru La MaMa bili su živi nastupi članova originalnih postava iz 1967. i 1968, kao i učesnika izuzetno uspešne brodvejske verzije iz 2009, uz izvođenje songova Aquarius, Donna, Where Do I Go?, Air, Black Bois, Let the Sunshine… Naravno, tu su bili i članovi mnogobrojnih brodvejskih sastava koji su izvodili ovaj mjuzikl, a pušten je i prvi demo-snimak naslovne pesme Hair (1967) – pevaju je Rado i Ragni uz klavirsku pratnju MacDermota – koji nikada ranije javnost nije čula.

Uz izložbu retko prikazivanih fotografija frilenserke Dagmar Krajnc nastale tokom prvih godina izvođenja Kose, te fotografije iz mjuzikla koje je iz svoje privatne kolekcije obezbedio producent Michael Butler, te večeri 21. januara James Rado proslavio je 85. rođendan (Gerome Ragni umro je 1991), a zajedno sa Galtom MacDermotom pričao je sa publikom o fenomenu koji su stvorili. I koji će očito nadživeti i 21. vek.

Iako planetarnu slavu Kosa duguje filmu, krajem šezdesetih pozorišna Hair groznica tresla je svet. A infekciji je podlegao i Beograd

Dragan Nikolić i Miša Janketić kao Berger i Klod

U našoj prestonici izvedena je četvrta Kosa u svetu i prva u nekoj zemlji istočnog bloka – 19. maja 1969. u Ateljeu 212 – pre 48 godina.

Komad je preveo Jovan Ćirilov, adaptirao ga je Bora Ćosić, a režirali su ga Mira Trailović i Zoran Ratković, koji su predstavu 1968. doneli iz Njujorka.

Mnogi bardovi našeg glumišta igrali su u ovom mjuziklu – Bergera je u prvoj verziji igrao pokojni Gaga Nikolić, a Kloda Miša Janketić, potom Branko Milićević i Mihajlo Kostić, dok je lik Vufa tumačio Miodrag Andrić, kasnije i Branislav Milićević i Predrag Manojlović, Dženi Jelisaveta Seka Sablić i Mija Adamović, Slobodanka Žugić i Nada Blam.

Glavnu žensku ulogu Šili, bogatašicu zaljubljenu u provincijalca Kloda, igrala je Mira Peić, a glavne solo numere izvodio je pokojni Dušan Prelević, koji je i predvodio pleme. Tu numeru glumci su pevali bez odeće i to je bila prva golotinja na pozorišnim scenama SFRJ. Predstavu, ali bez svlačenja na sceni i cepanja vojnih knjižica, gledao je, a neki kažu i pevušio, lično Broz.

Ragni i Rado posetili su Beograd i bili fascinirani – za njih je Ateljeovo izvođenje Kose bilo najbolje posle brodvejske i londonske postavke.

Mjuzikl je posle četiri godine i 250 izvođenja skinut s repertoara Ateljea 212. Poslednji put odigran je 4. februara 1973. – nakon izvođenja pred vojnicima i vojnim starešinama, ocenjeno je da scena u kojoj glumci cepaju vojne knjižice ima loš uticaj na mlade vojnike.

Poslednja Kosa u režiji Kokana Mladenovića postavljena je u Ateljeu 212 2009. godine, a aktuelizovana je fokusom na mlade mirotvorce i članove organizacija koji prate samite Grupe 8 protestujući zbog ekološkog ugrožavanja planete.

Kosa nije samo predstava, ona je fenomen, i kojim god događajem da se aktuelizuje, nosi ideju o buntu, protestu, promeni, ljubavi i slobodi

I da, dragi naš Bergeru, plačem ovih dana i uvek kad te se setim. Ali nisi se džabe ošišao i džabe umro. Taj rat u kojem si poginuo odavno je završen, ali nakon njega počeo je neki drugi, pa sledeći, a i danas je ceo svet u nekom ratu – verskom, političkom, ekonomskom, društvenom, ekološkom, hakerskom, komšijskom, korporativnom… Kad ti umreš na nekoj pozornici ili kad neko pogleda poslednji kadar Formanovog filma ili odsluša neku numeru, znam da se bar jedan čovek pobuni protiv nečega što ga steže, shvati ili samo obnovi lekciju o besmislenosti rata.

I da – Let the Sunshine in.

The post MJUZIKL KOSA: Pola veka prizivanja sunca appeared first on 42 magazin.