Da je odeća mnogo više od estetskog kriterijuma ili puke potrebe da nas nešto štiti i greje, jasno je već odavno. Mislite da je slučajno što je prvi američki predsednik Džordž Vašington na svojoj inauguraciji 1789. godine nosio tamnosmeđe odelo? Boja koju je „otac nacije“ izabrao bila je nijansa srednje klase, a Vašington joj je time poručivao – ja sam jedan od vas.

Skoro dvesta godina kasnije sasvim drugačiji razlozi, ali sa zajedničkim imeniteljem – otporom prema zvaničnoj politici, inspirisali su generaciju beat pesnika i pisaca, predvođenih Alenom Ginzbergom i Džekom Keruakom, da svoj nekonformizam i neslaganje sa konzervativnim ideološkim postavkama iskažu nošenjem za to vreme skarednih, jeftinih, ofucanih kožnih jakni. The American way of life nije bio njihov san, Korejski rat i nadolazeća kriza u Vijetnamu bili su njihov košmar. To što su takav način oblačenja prisvojile i pop ikone poput Džejmsa Dina ili Marlona Branda, pretvarajući ih u mejnstrim odoru prihvatljivu i konzervativnom Amerikancu u Albami, sasvim je druga stvar i, ako ćemo pravo, šteta, jer u pitanju je ubistvo jedne pravedne pobune. Ali da se ne lažemo i ne udaljavamo od teme, otkad to Holivud i istinski politički protest idu zajedno?

Norman Majler u svom eseju Beli crnac hipstere karakteriše kao „moderne egzistencijaliste, razvedene od društva i na putovanju samospoznaje“. Po toj definiciji, oni beže od kiča savremenog društva i distanciraju se od mozgova ispranih popularnom kulturom

Mnogo, mnogo nama bliže vremenski, neupućene u njegovu politiku i njegov običaj da govori odećom, početkom godine šokirao nas je kanadski premijer Džastin Trido kada se na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, saboru političkih i ekonomskih moćnika sveta, pojavio u ljubičastim čarapama sa žutim patkicama. Kanadski premijer već se svetu predstavljao sa dve različite čarape u drečavim bojama, a ostaće upamćeno da je gostujući u jednoj televizijskoj emisiji klasično odelo kombinovao sa čarapama sa likom Čubake iz legendarnog serijala Ratovi zvezda. Ali šta nam svim tim „ludorijama“ poručuje Trido? Da je nekonvencionalan, alternativan, sklon političkim kompromisima i toleranciji i, nadasve, da je tip koga zanimaju i „ovozemaljske“ stvari. Da li biste sledili njegov stilski izbor? Možda ne. Da li biste, da ste Kanađanin, glasali za njega?

Mislite da je slučajno što je prvi američki predsednik Džordž Vašington na svojoj inauguraciji 1789. godine nosio tamnosmeđe odelo? Boja koju je „otac nacije“ izabrao bila je nijansa srednje klase, a Vašington joj je time poručivao – ja sam jedan od vas

Sasvim pogrešno bilo bi na ovom mestu zaključiti da jedino važne i/ili poznate ličnosti izborom odeće šalju svoje političke poruke. Primera koji dokazuju suprotno je mnogo. U našoj svakodnevici i prošlosti. Jedan od stilski i politički najživopisnijih jeste onaj nastao u zlatnoj eri svinga tridesetih godina. Mladi Afroamerikanci u Njujorku tada su svoj politički identitet i pobunu protiv dominantne bele populacije izražavali predimenzioniranim sakoima i širokim pantalonama drečavih boja. Vrisak kanarinac-žutih pantalona ili sakoa boje limete bio je, verovali ili ne, bolniji prst u oko većinski rasistički nastrojenoj Americi nego svi verbalno izraženi stavovi. Bio je to bunt u ime dalekih predaka – nekada robova diljem zemlje. Sa nemerljivo većom težinom nego što danas ima takozvana rep kultura, u čijoj stilskoj prepoznatljivosti mnogo veću ulogu igra odnos prema seksu, drogama i novcu.

Slično se može reći i za „modernu“ verziju pank stila. Nastala kao rezultat saradnje kreatorke Vivijen Vestvud i osnivača Sex Pistolsa Malkolma Maklarena, koji su kroz pank odeću oblikovali svojevrsnu kritiku zaparložene, konzervativne i ekonomski posrnule Britanije sedamdesetih godina prošlog veka, pank modna ideologija, u detaljima ili u stilu, danas je samo flert sa ovim vrednostima, često isključivo modni ukras onima koji za istinski bunt nemaju ni kredibiliteta ni… (pip).

Ako ste do sada zaključili da su u pogledu političkih poruka koje šalje naš stilski izbor, po skromnom mišljenju autora ovog teksta, stvari nekad izgledale mnogo jasnije, u pravu ste. Linija + boja + detalj – i, nekada, zaista nije bilo teško dešifrovati politički stav pojedinca. Da li je to uopšte moguće danas kada je demokratizacija mode obukla čitavu planetu u džins i tzv. street style konfekciju? Kako iščitavati ideologiju tipa koji nosi vijetnamku, taj autentični komad antiratnog pokreta koji je pomalo cinično ali suštinski idealno korespondirao sa činjenicom da su u istoj odeći ginuli Niksonovi mladići na Indokineskom poluostrvu? Može biti da je reč i o potomku nekog iz generacije dece cveća. Ili momku koji je jednostavno shvatio da ništa bolje ne štiti od košave od bezvremenog modela M65, čije verzije sada postoje u skoro svakoj drugoj radnji. Kako tumačiti čitavu armiju muškaraca uniformisanih u čino pantalone, džempere i košuljice svih mogućih nijansi ili dame tzv. looka „skinuto s lutke“ (setite se samo čupavih papuča od prošlog leta uz obaveznu LV torbu)? Ali zar i to što tu ne piše ništa (osim natpisa na majici, koji često i ne razumeju) nije prilično glasna poruka? Možda i najglasnija – ja stav nemam, ni stilski, ni uzročno-posledično politički!

Da. Stvari su se na polju iščitavanja političkih ideologija na osnovu modnih izbora malo razvodnile. Da ne kažemo blurovale. Ali ni to nije bez poruke. Blurovalo se i uverenje pojedinca da izražavanjem svog političkog stava može doprineti političkim tokovima, a kamoli promenama.

Na ovom mestu valjalo bi se prisetiti Normana Majlera koji u svom eseju Beli crnac hipstere karakteriše kao „moderne egzistencijaliste, razvedene od društva i na putovanju samospoznaje“. Po toj definiciji, oni beže od kiča savremenog društva i distanciraju se od mozgova ispranih popularnom kulturom. Ali kako sada stvari stoje sa tim „plemenom“? Da, oni hrabro kombinuju nespojive komade, brižljivi su prema kosi i bradi, ali su i veoma „pažljivi“, da ne kažemo isprani, sa svojim Instagram profilima, vrlo mejnstrim gledaju Vesa Andersona i Džima Džarmuša, čitaju Murakamija… Sve to trebalo bi da ukazuje na to da su im bliske ideje savremene levice, ali sve ovo – čitav taj trud da se po svaku cenu bude drugačiji – ne deluje baš levičarski iskreno. Kako to obično biva kad obrnuta psihologija radi umesto nas, postajemo deo amorfne mase, pa, bar u lokalnoj izvedbi, ovi „samospoznajući egzistencijalisti“ mnogo više deluju kao dobrostojeći, dokoni gradski blejači nego kao politički odmetnici.

Le Sape: fenomenalna supkultura afričkih dendija

Ali nije sve izgubljeno. Naprotiv. Čak i u masovnoj ujednačenosti mape ipak postoje.

Primer 1
– Kargo pantalone i dukserica s kapuljačom? Sasvim je moguće zaključiti da većinski „kargisti“ pripadaju opoziciono nastrojenoj struji, ali sa nešto manje liberalnog stava od plemena koje se danas kolokvijalno naziva novim hipsterima.

Primer 2
– Tesna majica ili košulja, tesne cipele i još tesnije farmerke ili pantalone? Moj glas ide onima koji su na vlasti, ko god da su oni.

Primer 3
– Korporacijski tipovi u groteskno uskim odelima za koja se, po svoj prilici, oblače kašikom za cipele i dame zvane SSS (shtikla, suknja, sako). Čak i oni u kežual varijanti (firmirani od patika do duksa i teniskog reketa) potrudiće se da vam dokažu da je liberalni kapitalizam najbolji od svih svetova za koje znamo.

Primer 4
– Crne kargo pantalone, duboke Dr. Martens čizme i crna Fred Perry polo majica, na primer… Radikalno – desničarski. Jasno i glasno.

U jednom od tekstova za Movem Fashion Magazin, divni, modno i inače osvešćeni kolega Ashok Murty otkriva sebe otkrivajući tuce tamnoplavih sakoa u svom ormaru. U mom prebrajam tri tzv. bajkerke (a sve nešto mislim da mi je potrebna još jedna). Ostalo je prilično mejnstrim. Ali ima tu i jedna krava bunda i užaaaasno špicaste kaubojke koje su izdržale više trendovskih talasa, a koje nosim samo kad sam baš, baš svoja, odnosno kada sam „nekonvencionalna, alternativna, sklona kompromisima i toleranciji“.

Ashok Murty: Ja sam Ashok 100%

Kanadski premijer već se svetu predstavljao sa dve različite čarape u drečavim bojama, a ostaće upamćeno da je gostujući u jednoj televizijskoj emisiji klasično odelo kombinovao sa čarapama sa likom Čubake iz legendarnog serijala Ratovi zvezda

Ukratko, ja glasam za žute patke (bez lokalnih primesa u značenju).

Ako me pitate za druge, u svetu koji sve više naginje onom „može da bude ali ne mora da znači“, odajem priznanje svakoj hrabrosti da se stav iskaže. Kroz modne izbore ili bilo koje druge. Dok to nije na štetu drugih. A moda to nikada nije. To su ljudi koji je nose, to jest njihove ideologije. U mikro i makro razmerama.

The post Koju ste političku opciju obukli danas? appeared first on 42 magazin.