Nakon što je krajem maja na Kanskom festivalu svetsku premijeru imao pompezno najavljivani film Kventina Tarantina Bilo jednom u Holivudu, drugi najiščekivaniji film godine – Irac, još jednog velikog reditelja Martina Skorsezea, prikazan je 27. septembra na novinarskoj projekciji, a bioskopski život počeće 1. novembra. Ni ovog puta Skorseze nije iskoračio iz miljea u kome se najbolje snalazi, a to je okruženje podzemlja, s tim što je razlika u tome što sada donosi priču o organizovanom kriminalu kroz istoriju. Gangsterska drama bazirana na knjizi I Heard You Paint Houses Čarlsa Branta svojevrsna je ispovest plaćenog ubice Frenka Širana, koji je navodno likvidirao zloglasnog vođu sindikata Džimija Hofu. Reći da jednu od nosećih uloga igra Robert de Niro i to upravo lik plaćenog ubice opšte je mesto za Skosezeove filmove, ali činjenica da je uloga Džimija Hofe poverena Al Paćinu, te da je ekipa upotpunjena Džoom Pešijem i Harvijem Kajtelom garancija je da makar u tom delu film garantuje spektakl. Interesantno je da je Irac s budžetom od 160 miliona dolara jedan od najskupljih Netfliksovih projekata, a da je sam Skosreze kazao da je jedino ovaj striming kanal bio voljan da finansira projekat.

I upravo ta činjenica možda najbolje opisuje Skorsezeov umetnički put iako je reč o reditelju čiji opus poznaju i oni koje je filmska istorija zaobišla u širokom luku. Baš kao što su priznanja, bar ona najcenjenija u Holivudu, decenijama zaobilazila Skorsezea. Ali ako je tačna definicija velikog Fransoa Trifoa da ne postoje dela već samo autori, onda je Skorseze uz Frensisa Forda Kopolu, Brajana de Palmu i Stivena Spilberga jedan od onih reditelja koji su zaslužni za revoluciju modernog američkog filma.

Pitanje Are you talking to me, koje izgovara Trevis Bikl u kultnom filmu Taksista, daleko nadilazi sineastičku sentencu. Pa da je samo to Skorsezeova zaostavština, dovoljno je za čitavu jednu karijeru

Ono što će trajno odrediti Skoresezeov opus jeste odrastanje u italijanskoj četvrti u Njujorku i likovi gangstera koji defiluju kroz njegovo detinjstvo i sazrevanje, kao i sagledavanje identiteta Italoamerikanaca, ali i jak uticaj Katoličke crkve s prepoznatljivom matricom krivice i iskupljenja, što se najbolje može videti u njegovom kontroverznom ostvarenju Poslednje Hristovo iskušenje iz 1988. godine. Njegova okrenutost crkvi bila je tolika da umalo nije završio kao sveštenik. Da su stvari krenule u tom pravcu, ne znamo šta bi crkva tačno dobila, ali sasvim pouzdano možemo tvrditi da bi kinematografija nemerljivo izgubila. Ali to nisu jedine kontroverze koje će obeležiti Skosezeovu karijeru. Ostaće zabeleženo da je odbio Spilbergovu ponudu da režira još jedan klasik – Šindlerovu listu, uz obrazloženje da je sam Spilberg mnogo bolji izbor upravo zato što je Jevrejin, kao i da je jedini reditelj kome je zabranjen ulazak na Tibet zbog filma Kundun, koji prikazuje život mladog dalaj lame, ali i nasilnu kinesku invaziju. Komunističke vlasti u Pekingu mu to nikada nisu zaboravile ni oprostile.

Nabrajanje desetine filmova koje potpisuje Skorseze moglo bi potrajati, zato ćemo se na ovom mestu koncentrisati na ono što ga je učinilo toliko voljenim u boji bioskopskog mraka i toliko neprijemčivim pre svega u njegovoj domovini. Pokušajte na ovom mestu da se setite koliko ste puta na ivici sukoba izgovorili reči „meni govoriš“, stavljajući do znanja onom preko puta sebe da je to linija peko koje se ne ide i zapitajte se odakle tačno dolaze ove dve jednostavne reči. „Are you talking to me“, izgovorene iz usta Trevisa Bikla (Robert de Niro) u kultnom filmu Taksista, dakle, daleko nadilaze sineastičku sentencu. Pa da je samo to Skorsezeova zaostavština, dovoljno je za čitavu jednu karijeru. A daleko od toga da ćemo ovog reditelja pamtiti samo po tome. De Niro i Skorseze stvorili su u ovom remek-delu jednog od najkompleksnijih antijunaka u istoriji filma. Taksista iza eksplicitnih scena surovog nasilja zapravo pripoveda o tragičnom pokušaju društvene integracije veterana Vijetnamskog rata. Film odjekuje traumom, samoćom i izolacijom, a Biklovi monolozi u kojima priziva kišu da ispere grad jedni su od najupečatljivijih u istoriji filma. Kritika je ovo remek-delo dočekala na nož zatvarajući oči pred njujorškom svakodnevicom, u kojoj je nasilje postalo deo lokalnog kolorita, pa je Taksista, iako nominovan u četiri kategorije za Oskara, ostao kratak u trci za najbolji film. Kao loš vic zvuči podatak da je te godine zlatnu statuu dobio Roki reditelja Džona Avildsena. Nepravda je ispravljena godinu dana kasnije Zlatnom palmom u Kanu, mada je i tada publika kraj filma dočekala podeljena na one koji su frenetično aplaudirali i one koji su salvama zvižduka stavljali do znanja da je ostvarenje nedostojno nagrade na najznačajnijem festivalu. Upravo ove protvrečnosti, kao i neuspeh ambicioznog mjuzikla Njujork, Njujork, Martina će dovesti do zavisnosti zbog koje je napustio Kan i odleteo za Pariz samo da bi kupio kokain. Pogađate, najveću podršku u oporavku odigrao je baš De Niro, a njihov odnos uveliko prevazilazi relacije saradnika i postaje istinsko prijateljstvo.

Skorseze je Oskara dočekao 2006, kada je objektivno za jedan od svojih slabijih filmova Dvostruka igra krunisan u filmskog besmrtnika. Iako i u ovom ostvarenju ostaje sjajan pripovedač koji likove najrazličitijih karaktera spaja u lavirint izdaje i krivice, deluje da je nagrada došla kao iskupljenje za prethodne nepravde, nešto kao preglomazni ruski sat koji se dobija na odlasku u penziju

Ako su, žanrovski posmatrano još dva Skoresezeova klasika, Dobri momci iz 1990. i Kazino snimljen pet godina kasnije, reditelja definitivno promovisala u jednog od kultnih autora koji ne može da podbaci kada se nalazi na terenu krimi-drame, a ovo se posebno odnosi na Dobre momke, gangstersku odiseju o usponu i padu, prijateljstvu i izdaji i nostalgiji zbog protraćenih života, onda je Razjareni bik, adaptirana biografija čuvenog bokserskog šampiona Džejka La Mote, bila Skosezeova doktorska disertacija na žanru sociološke drame i verovatno jedan od naboljih filmova u istoriji kinematografije. Taman kada je kritika, nakon pomenutog neuspeha filma Njujork, Njujork i Skosrsezeove privatne i kreativne drame, horski zaurlala da taj Italijan ume samo da se snalazi u okruženju Male Italije i mafijaškog probisveta, usledila je priča koja je imala vrlo malo veze sa sportom i mnogo više sa organskom strukturom njegovih ranijih likova, a to je nemogućnost samostvarenja u odnosu sa prijateljima, ženama i, ako hoćete, čitavim društvom. De Niro je za impresivnu prezentaciju La Mote nagrađen Oskarom upravo zbog maestralnog kontrasta između uspeha na sportskom planu i potpunog životnog kraha. Iste sudbine, međutim, nije bio i Skorseze. Kao i nekoliko godina ranije glavni šnjur odneo je film Obični ljudi, rediteljski prvenac Roberta Redforda, ostvarenje koga da se teško više iko i seća.

Sveti gral Holivuda, Oskar, zaobišao ga je i 2002. godine kada su Skorsezeove Bande Njujorka ostale u senci bledunjavog mjuzikla Čikago, kao i dve godine kasnije, kada je istinita priča o Hauardu Hjuzu, ekscentričnom industrijalcu, filmskom producentu i donžuanu, ekranizovana u filmu Avijatičar, za promenu ovog puta, zasluženo izgubio trku od remek-dela Klinta Istvuda Devojka od milion dolara.

Njegova okrenutost crkvi bila je tolika da umalo nije završio kao sveštenik. Da su stvari krenule u tom pravcu, ne znamo šta bi crkva tačno dobila, ali sasvim pouzdano možemo tvrditi da bi kinematografija nemerljivo izgubila

Konačno, Skorseze je svoj momenat dočekao 2006, kada je objektivno za jedan od svojih slabijih filmova Dvostruka igra krunisan u filmskog besmrtnika. Iako i u ovom ostvarenju ostaje sjajan pripovedač koji likove najrazličitijih karaktera spaja u lavirint izdaje i krivice, deluje da je nagrada došla kao iskupljenje za prethodne nepravde, nešto kao preglomazni ruski sat koji se dobija na odlasku u penziju. Ali uzimajući u obzir i činjenicu da je odluka da baš Dvostruka igra dobije Oskara mnogo više odraz kompromisa nego stvarnog kvaliteta, ona ispravlja bar jednu istinsku anomaliju kojima istorija Američke filmske akademije i te kako obiluje.

Kako god posmatrali stvari, dve su konstante Skorsezeove karijere. Jedna je svakako Robert de Niro, koji će u Ircu deveti put sarađivati sa omiljenim autorom. Sa ove vremenske distance izgleda da su u kreativnom smislu rasli zajedno sve do ikoničkog statusa. Druga, ali ništa manje važna stavka Skorsezeovog opusa jeste da nikada nije zagazio u umetničku pretencioznost i opsenu. Njegov jedini naum kroz sve ove decenije stvaralaštva bio je da ispriča zanimljivu priču.

A priče se uvek dešavaju onima koji umeju da ih ispričaju.

Zašto su najbolji filmovi ostali bez Oskara

The post Čekajući Irca: Dobri duh loših momaka – Martin Skorseze appeared first on 42 magazin.