Na radost mnogobrojnih fanova, ali i dela originalne postave, reggae-dub-hardcore-metal – rečju crossover bend Eyesburn održaće koncert 23. marta u Hali sportova Ranko Žeravica u okviru Kontakt konferencije (20‒23. mart), koja osim koncerata uključuje i debate o stanju u muzičkoj industriji. Uz njih će nastupiti i Goblini, pankeri iz Šapca, kao i Zoster iz Mostara, grupa koja svira reggae sa uticajima popa.
Inače, Eyesburn je nastao 1994, postao najveći i najvoljeniji crossover bend na ovim prostorima, ali i šire, objavio osam studijskih albuma (Freedomized, 1995;  Dog Life, 1998;  Fool Control, 2000;  Gabau!, 2001; Cool Fire – Ank SteadySpear meets Eyesburn; 2002;  Solid,  2003; How much for Freedom, 2005;  Reality Check, 2013), imao nebrojeno nastupa u zemlji i regiji, bio na evropskoj turneji sa bendom Soulfly, 2015.  objavio pesmu Dream is Over i… 2016. prestao da postoji.
Iako su pojedini njegovi  članovi nastavili da rade na ličnim projektima – Kojot kao Hornsman Coyote, u bendu Remedy, sa Sunshineom i Del Arno Bandom – očito je nakon Eyesburna na srpskoj muzičkoj sceni ostala velika praznina.
A onda je Eyesburn objavio da ponovo svira najpre spotom za pesmu War Control sa albuma Fool Control, a potom i pozivom na koncert povodom 20 godina od prvog velikog koncerta u Beogradu koji svi jedva čekamo.
Jedan deo nove-stare postave – Nemanja Kojić Kojot, frontmen, Vladimir Lazić Laza, bas, i Aleksandar Petrović Alek, bubanj, nažaliost, Aleksandar Nikić Lale, gitara, nije bio prisutan – o velikom kambeku govori za 42 magazin.

Približava se i taj 23. mart, a ne zna se ko se više raduje koncertu– vi ili armija vaših fanova. Kako se nosite sa činjenicom da je prostor koji ste vi imali na sceni nakon vašeg razlaza još prazan?
Kojot: Hvala puno na konstataciji da je prostor koji smo zauzimali još uvek prazan, ali to nije zato što je scena loša – naprotiv, scena je velika i kreativna kao što je uvek i bila. Izgleda da stvarno posedujemo nešto svojstveno samo nama. Odatle i deo želje da ponovo sviramo.
Laza: Čini se da se vremenom taj naš crossover stil pokazao kao dobar način da budeš na sceni, a da ne moraš stilski da se prilagođavaš. Svakako je dobar osećaj kada posle tri godine pauze ta naša celokupna muzička tvorevina izaziva pažnju i dobija opet svoje mesto na muzičkom koordinatnom sistemu.

Kojot: Deluje mi da je poslednji rastanak 2016. morao da se desi kako bismo shvatili koliko svima nama ovaj bend znači

Zašto se odustali i šta vas je navelo da se ponovo okupite? Da li vam je nedostajao Eyesburn i šta on za svakog od vas predstavlja posle ove vremenske distance? Jeste li se susreli pomalo promenjeni? A šta se nije promenilo?
Kojot: Iz ove pozicije deluje mi da je poslednji rastanak 2016. morao da se desi kako bismo shvatili koliko svima nama ovaj bend znači. Svako ponaosob je radio na velikim muzičkim poduhvatima van ovog benda i ovde i u inostranstvu, ali ništa nije i neće ostaviti tako dubok i veliki trag kao Eyesburn ni na sceni ni u našim odvojenim muzičkim karijerama. Promenili smo se utoliko što smo prihvatili jedni druge kakvi jesmo i odlučili da na sve u vezi sa bendom gledamo na optimističniji način nego ranije. Dobre stvari su nam motivacija, loše stvari smo ostavili iza sebe…. nema neke želje za velikim uspehom kao što je bilo kad smo bili mlađi, primarno nam je da dobro sviramo jer se tad najbolje osećamo.
Laza: Pa nismo odustali, jednostavno je u jednom trenutku došli do toga da nismo mogli da konstruktivno sarađujemo kao bend, da budemo u funkciji Eyesburna, koji je sam po sebi naš cilj i institucija veća od nas pojedinačno. Mi se dugo svi znamo i družimo još od detinjstva, a takva vrsta odnosa ima svoje oscilacije. Naravno da nam je nedostajalo sve to. U međuvremenu svako nešto radi sa strane u životu, te je bend kao kontrapunkt na naše živote i nešto što svojom energijom balansira naše svakodnevice. Mislim da je kroz godine sam Eyesburn postao i neka vrsta vaspitača nas samih, pa se uz njega i mi menjamo nabolje. Nije se promenio onaj lepi osećaj pred probu, čak i posle napornog i ne tako veselog dana, taj magični učinak zajedničkog muzičkog rada i međusobne interakcije, koji nas uvek pomalo razveseli i osveži.

Laza: Na koncertu očekujte pozitivnu energiju, što bolju svirku i stare Eyesburn pesme sa naše strane, a mi od vas očekujemo da budete veseli, glasni i opušteni!!!

Svi vaši albumi su socijalno angažovani, neki od njih imali su važno učešće u prevratima početkom ovog veka. Koji je najvažniji album Eyesburna  i zašto?
Kojot: Meni lično, a i velikom broju ljudi, najdraži album je Fool Control. Zato što je sve, iako otpevano na chunga lunga engleskom, apsolutna istina koja je i posle 20 godina veoma aktuelna.
Laza: Da, pesme su nam uglavnom socijalno angažovane, kroz te tekstove izražavamo poetski svoj pogled na svet. Generalno, to nije neki najsrećniji svet, ali pre kritike, mi bismo da ljude ipak zainteresujemo da rmisle svojom glavom i prepoznaju sveprisutno zlo koje steže mlade i stare duše bez razlike, bespoštedno, i odbrane se od njega. Nema baš, tako rečeno, najvažnijeg albuma, ali bi se za Fool Control moglo reći da je bio prelomni trenutak u karijeri i da nam je kupio kartu za ovaj voz kojim se i dalje vozimo. Taj album ima esenciju upravo onog što smo mi kroz mešanje različitih stilova i pravljenjem naše muzike pokušavali da postignemo. Da budemo autentični u svom zvuku i muzičkom izrazu.

Kojot: Obećavamo publici da ćemo dati sve od sebe kako bi se reizdanja albuma Fool Control i Dog Life pojavila u 2020.

Album Fool Control 2020.  puni 20 godina, a za numeru War Control sa tog albuma snimili ste spot sada, posle 18 godina. Poruka albuma i numere je i danas veoma aktuelna, Da li i vi mislite da smo i svet i mi zaglavljeni u vremenskoj petlji?
Kojot: Od previše informacija… kao da nema nikakvih informacija. Danas se muzika pravi za jednokratnu upotrebu, zato mislim da je budućnost muzike delimično u njenoj prošlosti. Definitivno su reizdanja starih albuma danas prava stvar, a jako je lepo kada ste muzičar i imate album od pre 20 godina koji je muzički, stilski i tekstualno i dalje aktuelan. Obećavamo publici da ćemo dati sve od sebe kako bi se reizdanja albuma Fool Control i Dog Life pojavila u 2020. Nažalost, tekstovi koji su mahom nastajali 1999. i dalje su aktuelni…
Laza: Globalno društvo ima svoje prednosti i mane. Ništa nije idealno i nije baš onako kako deluje. Realno, taj princip je primenjiv i ovde. Ne treba mnogo da se zagrebe ispod površine da bi se shvatilo da je svet, pa i Srbija, sve dalje od ideje humanizma i demokratije.

Laza: Dobar je osećaj kada posle tri godine pauze ta naša celokupna muzička tvorevina izaziva pažnju i ponovo dobija svoje mesto na muzičkom koordinatnom sistemu

Svirali ste ili na istoj bini nastupali sa muzičarima kao što su Asian Dub Foundation, Fundamental,  bili predgrupa Lee Scratch Perryju na festivalu ECHO 2003,  a sa trajbal-metal bendom Soulfly proputovali ste Evropu… Šta vam je u top pet najsvetlijih i najsvetijih sećanja iz tog perioda?
Kojot: Upravo ste nabrojali par upečatljivih nastupa u ranim godinama benda, koncerti kojih se veoma rado sećamo su Asian Dub Foudation u hali SPENS, Lee Scratch Perry na stadionu Tašmajdan, zatim nastup ispred mog najomiljenijeg reggae imena svih vremena – Burning Speara na ECHO festivalu, a takođe bih izdvojio i finalni koncert Prophecy turneje 2004. na Exitu sa bendom Soulfly.
Alek: Ima dosta takvih trenutaka u Eyesburnovom opusu. Svirali smo i delili bine sa mnogim bendovima i muzičarima koji su nam bili uzor i čiji smo fanovi bili i ostali.

Kojot: Naša scena je velika i kreativna kao što je uvek i bila, ali izgleda da stvarno posedujemo nešto svojstveno samo nama

Da li ovo vaše okupljanje nagoveštava nov album Eyesburna? Neki novi reality check?
Kojot: Mnogo je novih ideja koje su zasad još uvek samo u kućnim demo verzijama. Želimo da napravimo dobar album, bez presije i bez vremenskih rokova…Voleli bismo da pre toga oživimo neke od starih pesama u verzijama 2019, kao što smo uradili sa War Control.
Alek: Definitivno ideje za nove pesme postoje, ali sada se baziramo na sviranju i promociji starijeg opusa. Da utvrdimo gradivo! Šalu na stranu, novi materijal uopšte više ne mora da se, bar što se tiče nosača zvuka, obavezno plasira kao klasičan album od desetak i više pesama. U ovim brzim i informacijama pretrpanim vremenima, retko ko ima vremena da sve to apsorbuje na stari dobri način slušanjem albuma od početka do kraja, uz studiranje omota… Ali singlova i spotova će definitivno biti.

Laza: Moglo bi se reći da je album Fool Control bio prelomni trenutak u karijeri benda i da nam je kupio kartu za ovaj voz kojim se i dalje vozimo

Vaši koncerti poznati su po ekstremno dobroj i jakoj energiji nalik tajfunu. Šta možemo da očekujemo na koncertu 23. marta?
Kojot: Provešćemo publiku kroz najomiljenije pesme sa naša prva tri albuma… Za novi početak. Uključujući i neke singlove koji su izlazili van albuma u tom periodu. Svakako koncert neće imati mnogo praznog hoda… ljudi će čuti pesme koje najviše vole.
Alek: Očekujte pozitivnu energiju, što bolju svirku i stare Eyesburn pesme sa naše strane, a mi od vas očekujemo da budete veseli, glasni i opušteni!!! Generalno – dobar provod i za nas i za vas!

Kojot: Od previše informacija kao da nema nikakvih informacija. Danas se muzika pravi za jednokratnu upotrebu, zato mislim da je budućnost muzike delimično u njenoj prošlosti

I za kraj – budući da ste vašom muzikom osvojili lična područja slobode, šta je za vas smisao muzike i života kao takvog? Šta je san koji ne želite da se završi?
Kojot: Unutrašnji i spoljašnji mir koji želimo nesebično da delimo sa ljudima koji nas vole.
Laza: Muzika ima moć da ujedinjuje, a baviti se muzikom u interakciji sa drugim ljudima zbližava i oplemenjuje. Mi smo muziku odabrali da nas kroz život vodi, vaspitava i usavršava, opušta, bodri. Mislimo da je to i njena suština. Opet, to je ideal koji želimo da održavamo, da pravimo muziku, u njoj uživamo, a sve to radimo kao posao.

Hvala, ljudi.

The post Kojot, Laza i Alek: Ponovo svira Eyesburn! appeared first on 42 magazin.

Iako su ušli u četvrtu deceniju, nastupali na muzičkim festivalima u zemlji i okruženju, sa zvezdama svetskog regea i daba kao što su Alpha Blondy, U-Roy, Max Romeo, Benjamin Zephaniah…, uticali na domaće rege izvođače i oblikovali naše znamenite muzičare, tek sad imaju nameru da još brže stvaraju i na koncertima prenose važne poruke o životu kao takvom.
Sa osnivačem i frontmenom Del Arno Banda Jovanom Matićem popričali smo o njihovoj doslednosti, pristojnosti, novom ciklusu, o susretu Jamajke i Stare planine, o novim singlovima i čak četiri nova albuma.
I da, na kraju smo saznali šta to još Rasta uvek zna.

Jovane, ovoga proleća bili ste baš zauzeti – studio, snimanje, pred 1. maj otvorili ste rege festival Natural Mystic u Gornjem Milanovcu. Kako ste se proveli tamo?
Del Arno Band sa zadovoljstvom podržava sound system koji stoji iza tog malog ali veoma žilavog festivala, koji radi sa izuzetno malim budžetom, a odvija se na vrlo lepoj lokaciji, u šumi na Ždrebanu. Zasad mogu da ugoste samo sound systeme, što uopšte nije loše. Prošle godine pozvali su me da održim predavanje, a sada je bilo moguće da Del Arno otvori festival, što je za nas bila super prilika da overimo renovirani Dom kulture u Milanovcu, gde do sada nismo svirali. Takvih sala ima svuda po Srbiji, renoviranih i nerenoviranih, u njima bi publika mogla da troši kulturu, ali nekako ne ide – dođe petak, subota i ne dešava se, blago meni, ništa. Postoji infrastruktura, ali ne i volja da se nešto desi, kao da svi uživaju u ovom moru zaglupljenosti u kojem plovimo.
Super smo se proveli, bio je odličan zvuk, publika se super provela. Siguran sam da će u budućnosti uspeti da u prirodu dovedu i komplet bendove. Milanovac, to mora da se podvuče, iznenađuje vitalnošću svoje scene i interesovanja ljudi za muziku.

Nikada kao danas nije bilo potrebno da jedni drugima počnemo da pružamo ruke. Užasno je važno da prestane krug beskrajne mržnje. Nerazumevanje oslabljuje sve nas

Kao mnogočlani bend,  kako se vi popakujete za svirku? Zapravo, koliko vas je trenutno u bendu?
Zvanično nas je 13, ali tu su i menadžment, dizajner, producent, osoba za odnose s javnošću i društvene mreže, a u timu su i ljudi koji nas voze na sva putovanja, oni su važan šraf u našoj mašineriji. Ne idemo svi, a i putujemo u dva kombija, brojnost nas čini i težim za organizaciju u smislu troškova, ali nikad u pristupu muzici nisam razmišljao o tome koliko će to biti isplativo, uvek sam smatrao da ljudi zaslužuju da nas čuju, ako smo zamislili veliki šou, onda treba da radimo veliki šou. To je platforma za saradnju članstva u ovoj maloj firmi.

Puni ste elana i planova, da li su onda prve tri decenije za vas bile samo zagrevanje?
Mudro bi bilo reći – ako zdravlje posluži. Muzika je čudna gospodarica, ne da vam baš mnogo prostora za kompromis, jednostavno ste obuhvaćeni njome, i dok se okrenete, prošlo je 30 godina. Ne bih mogao da se požalim, iznedrili smo dve-tri generacije zanimljivih autora u muzici kojom se bavimo i ustoličili je na ovom području kao relevantan pravac. Da sutra dođe penzija, ne bih imao za čim da žalim. Jednostavno, 30 godina smo furali jednu stvar, nastavljamo to isto, ali otvaramo nov ciklus. Razmišljanje za muzičara svodi se na razmišljanje o tome gde je sledeća pesma, gde je sledeći keč, koji će prvo nas da „odradi“, a onda to snimimo i serviramo ljudima da „odradi“ i njih. Kao da stalno slažeš Rubikovu kocku, vrtiš je i čekaš da se poklope iste boje i kažeš – to! I odmah počneš da razmišljaš o sledećoj kombinaciji. I mic po mic, prođe ceo život.

Ali jedan dosledan i prepoznatljiv život. To nije mala stvar budući da danas ostati dosledan ideji i ne podleći raznim uticajima, a pritom ne pripadati mejnstirmu, jeste ozbiljan podvig.
Štos je u tome da mi živimo u jedno, uslovno, interesantno vreme, vreme u kome se većina naših ideja kakvoj vrsti društva i čemu treba da težimo došla pod veliki upit jer je urušena kompletna skala vrednosti. Danas apsolutno nije nemoralno biti nedosledan, što ste veći beskičmenjak, to vam je bolje u životu.

Što se racionalizuje time da se ljudi menjaju. Nego, šta je vama rege doneo?
Cilj ne opravdava uvek sredstvo, osim kod onih koji nemaju ni kičme ni obraza, a onda doslednost u bilo čemu, ne govorim samo o muzici, biva i statement i način života, način da izrazite svoje negodovanje spram gomile moralnih patuljaka koji pričaju danas crno, sutra belo, sutra narandžasto… Namerno ne citiram nikog iako ima milion primera od vrha do dna. Nezgodo je kad se uruši moral, a kad ljudi iz Vudstok i post-Vudstok generacija bivaju šokirani odsustvom morala, to znači da je stvar zaista otišla na čudesno dno. Jer nije lako zaprepastiti moralno-humanog liberala, pa kad se ona zapita „aman, je l’ dosta“…
Zato sam se držao i držim se onoga što je meni u životu učinilo mnogo dobrog, a to je plemenitost muzike koju sam otkrio kao mladić, govorim o onom regeu koji sam ja zavoleo, a koji je nosio – pouku i zabavu, miks dobrog veselog ritma i ozbiljne ili manje ozbiljne životne poruke, to je paket za koji mi se činilo da je dobar lek za ovo područje zadojeno ozbiljnom mitologijom mržnje. I u pravo vreme smo je lansirali kod nas, onda kada je bilo teško očekivati da ćemo mi biti dominantan glas u zemlji koja se raspada i koja se sprema za međusobni masakr. Bilo je važno da odavde ode jedna ovakva poruka jer je percepcija i nas i ovog grada bila potpuno suprotna onome što je bend radio. Imam malo intimno zadovoljstvo što smo bili taj glas u to vreme.

Ceo naš opus poziva na jednu vrstu unutrašnje evolucije, na prevagu dobrih vrednosti u odnosu na one loše koje se uvek čine kao lakši izbor

I zaista ste ga proširili.
Da, čulo se.

Snimili ste dosta pesama koje znaju mnoge generacije. Bili ste pionir regea, sad ste veteran, a u međuvremenu ste bili i neka vrsta muzičkog inkubatora, budući da se vašoj ideji priključilo više od 100 muzičara, neki su stigli do samog vrha.
To nije daleko od istine. Ponosan sam na to. Po mom skromnom sudu, postoje dve grupacije bendova – bend ortaka, pa dok su ortaci na okupu, i bend je na okupu, a kad se razortače, i bend odlazi u sećanje, dok, s druge strane, imate ideju koja okuplja potpuno različite ljude. Ovaj bend nije okupljao ortake već su se potpuno različiti ljudi okupljali oko ideje i muzike, i to sa sobom nosi i opasnost i nužne promene – ljudi odlaze, neko upiše fakultet, ode u inostranstvo, neko ode u penziju, neko nije zadovoljan materijalnim, a neko sledeći neki svoj put, kao moj muzički sin Nemanja Kojot… to je normalno. Del Arno je oduvek takav bend i promene su bile čak i važan deo priče. Jedino žalim što sam predugo dopuštao da promene uslovljavaju prevelike pauze u nekim periodima naše karijere, često pitanje „jeste li vi uopšte živi, da li radite“ me je pogađalo. Zato smo i bend i ja sada ušli u ritam kojim želimo da nadoknadimo taj segment, da bend radi permanentno, da stalno nešto izbacuje, tu sam prvenstveno sebi ostao dužan, i to ću nadoknađivati u narednim godinama. To je odgovor i na pitanje da li smo otvorili novih 30 godina. U narednih pet godina izbacićemo četiri albuma, dva već radimo, do kraja leta bi trebalo da završimo čak i snimanje za dva naredna albuma, a to će biti odgovor na često pitanje „kada ćete nešto da nam date“. Nema više izgovora, ubrzavamo proizvodnju. Na jesen ćemo pripremiti unplugged program za koji već imamo okvir, radimo vrlo zanimljive stvari na potpuno drugačiji način.

Šta će to biti novo, drugačije?
Sad snimamo album o kojem sam sa Pagankama razgovarao pre više od 25 godina, to su devojke koje su otpevale Treći svijet. One su otišle u penziju, ali jedna od njih vodi njihove naslednice – Jenđe. Posle 25 godina i Svijeta koji je bio diskretan miks regea i stare srpske tradicije, pri srcu mi je da dam jedan iskren i pravi doprinos toj tradiciji. Nećemo koristiti ni zurle, ni cvetne aranžmane u kosi, ni narodnu nošnju već samo muziku – njihovu i našu, kao istinski pokušaj miksa dve kulture, jedne koja dolazi iz daleka i koja kroz naše glave izlazi u nekakvoj srpskoj rege varijanti, i onoga što jeste Srbija od pre dva veka i više. Izuzetno sam uzbuđen, ne mogu da dočekam da završimo snimanje. Zadovoljan sam kako to zvuči i mislim da će biti vrlo intrigantno, a ja ću dobiti ono što sam egoistično priželjkivao – da udarim nekakav svoj pečat i dam zahvalu svojim korenima, dok će publika dobiti nešto interesantno u vreme kada je muzički ukus kod ljudi dobio teži oblik shizofrenije – što je posledica toga što je na nivo mejnstrima izdignuto nešto što je zaslužilo etiketu šund iz Titovog doba. Možda ćemo u toj atmosferi privući neke ljude koji se do sada nisu interesovali za muziku koja danas nije mejnstrim.

Susret Jamajke i Stare planine.
Da. Po mom skromnom sudu. Miks world muzike, dub muzike, strejt rege muzike, jedan rolerkoster, ali usput odajemo poštovanje, omaž Leeju Peryju, 12-inčnom singlu, karakterističnom za rege… A sve to će biti super ako ljudi još uopšte slušaju muziku. To će biti album koji valja poslušati od A do Š. Bilo bi odlično da ljudi ponovo nađu vremena da slušaju muziku. Treba sebi dati vremena da preslušate delo, makar s telefona, ali da čujete celinu. Svaki put kad umetnik izađe sa nečim – to je celina. Kad gledate Pikasovu Guerniku, ne gledate G 6 ugao, morate da vidite celu da biste stekli utisak. Isto je i sa muzikom. Učini mi tu čast da poslušaš to što sam uradio – pa sviđa ti se ili ne sviđa ti se. Ali novo vreme donelo je jednu opštu banalizaciju. Nije bitno šta radiš, već samo kako prodaješ sebe. Danas je sve u spinu i marketingu. U svemu je jako malo sadržaja i ljudskosti, samim tim i vrlo malo zabave, te sve manje i suštinske komunikacije. Ne bih voleo da sam u koži nekih mladih ljudi.

U pesmi Još uvek ima nade koju ste uradili sa Kojotom Hornsmanom ipak kažete da ima nade, a i na vaše koncerte dolaze i klinci, mladi ljudi, čak cele porodice.
To da ima nade je dijalektička konstatacija, a ne plod moje specijalne pameti. Svaka epoha u istoriji čovečanstva imala je sve faze koje i mi živimo, i ako analizirate poslednjih 50‒70 godina, jasno vidite procvat, zenit i pad. Kada se bavite ovom muzikom, morate da prihvatite činjenicu da sistem neće biti presrećan da pomaže vaš uspon jer se vi direktno suprotstavljate onome što on predstavlja. Od Madonne naovamo mi nemamo umetnost već proizvod. Svi umetnici su gurnuti u ilegalu, ne samo muzičari. Ali neka smo u ilegali. Ja kažem da ima nade jer kad bude sve propalo – neće propasti svi.

Bilo bi odlično da ljudi ponovo nađu vremena da slušaju muziku. Treba sebi dati vremena da preslušate delo, makar s telefona, ali da čujete celinu. Svaki put kad umetnik izađe sa nečim – to je celina

Kako se sačuvati od svih serviranih banalnosti, posebno onih audio? Ignorisanjem? Šta uopšte mislite o mejnstrimu danas?
Privatno to nije loša procedura i realno je laka, ali posao intelektualca i umetnika nije da ignoriše i zanemaruje. Javno ne možeš da se praviš blesav već moraš da imaš određenu percepciju i analizu onoga što te okružuje, ne možeš izbeći a da ne pričaš o pojavama u društvu. A ako hoćeš da budeš arogantan, to može da košta. I košta. Cena relevantnosti i doslednosti je to da nećeš moći da prosperiraš, ali moraš da budeš spreman da platiš. Da se ne lažemo i da ne ćutimo – ja tvrdim da je veću štetu kulturi ovog grada napravio B92 nego Saša Popović – jer ne možete se blistavom, šljaštećem poklonu suprotstavljati tako što ćete promovisati autističnu ili hermetičnu muziku, koja se obraća veoma uzanom krugu ljudi – čak i da nema poremećaja na mejnstrim skali. Drugim rečima, nametnutom turbo-folk mejnstrimu odgovor nije mogla da bude alternativna off muzika. Na vrhu muzičke piramide u nekadašnjoj državi bio je npr. Bajaga. Bez Bajage i ostalih mejnstrim autora – nije moglo da bude ni alternative.
A mi smo godinama bili izloženi torturi ličnog ukusa, i mi, i Bajaga, čak i Stonesi, bili smo ignorisani na pomenutoj stanici. Da bi postojao Hüsker Dü, moraju da postoje Stonesi. Mora da se poštuje piramida, ona ne može da se obrne – što smo, nažalost, mi doživeli. Ta stanica je pomogla deci da odaberu onaj blistav šljašteći poklon umesto podruma koji smrdi na užeglo pivo. Rezultat – stanica je zatvorena, a Popović je jači nego ikad – što je skandalozno i strašno. Ali nismo imali zajedničku strategiju. Sad imamo floskulu od koje mi se povraća – kad će rokenrol da se vrati? Pa nikad! Dobra kultura, bilo da je rok, rege, hip-hop, trebalo je da dobije šansu – a nije je dobila – da se bori ravnopravno. A to što joj to nije omogućeno posledica je volje onih gore. Te volje danas tek nema. Saberite broj emisija i broj medija koji se bave onim što se sad naziva alternativnom muzikom – a što je danas zapravo umetnost koja nije smeće – nema ih. Tako nekad nije bilo. Kada su limene trube duvale, mejnstrim nije bio smeće i omogućio je postojanje Kičme, Pušenja… cele te off ekipe.
Danas nema prve linije koja privlači gomilu da bi mogle da se pojave i opstanu podgrane.

Vaša lirika je i životna i angažovana. Ko vam piše stihove?
Pa sigurno govorimo o svemu što tišti čoveka, a ja sam odgovoran za sve što je tekstualno u bendu. Sve što sam pisao uvek je bila opservacija datog vremena, trenutka – što je normalno za rege. Mi ne zovemo na bunt u smislu „ajmo srušiti“ – mi zovemo na osvešćivanje, na pristojnost, na sve ono što bi bilo osnovno kod čoveka – da bude pristojan, vaspitan, pozitivan, da ne bude ophrvan ružnim mislima, mržnjom, da bude konstruktivan, da drugima ne radi ono što ne bi voleo da mu drugi rade, ceo naš opus govori o tome – poziva na jednu vrstu unutrašnje evolucije, jednu prevagu dobrih vrednosti u odnosu na one loše koje se uvek čine kao lakši izbor.

Jednom ste rekli kako ste srećni što ste odabrali muzički žanr koji vam omogućava da i sa 80 godina na bini ne budete smešni.
I to je tačno. Postoje žanrovi muzike koji su prosto takvi. Arthur Rubinstein nije bio smešan, B. B. King nije bio smešan… to važi i za rege, za džez, za bluz – jer ne stoji starcu buntovništvo, ne možete izborani, našminkani i sa špenadlom u nosu na bini pozivati na bunt. Možete, ali nije verodostojno. Ima mnogo bendova meni dragih srcu kojima to prosto ne stoji. Uspelo je jednima, ali to se može pripisati manje njihovoj volji a mnogo više mašineriji, Keith Richards nikada neće biti smešan, ali on je jedan u milion.

Držim se onoga što je meni u životu učinilo mnogo dobrog, a to je plemenitost rege muzike koju sam otkrio kao mladić, koja je nosila – pouku i zabavu, miks dobrog veselog ritma i ozbiljne životne poruke

Kažete da niste zadovoljni kvantitetom objavljenog materijala… objavili ste Igraj dok te ne sruše!, Godina Majmuna, Geneza, Reggaeneracija, Retrospective i Vreme vode… (internet prodavnica DVD, CD i LP izdanja Mascom Store).
Nedovoljno, prva konstatacija. Četiri albuma i dve kompilacije. Nedovoljno.

Ipak, reklo bi se da ste nekako sve vreme tu, bez obzira na kvantitet.
Nisam uradio sve što sam naumio. Nije imperativ kvantitet po svaku cenu, ali jeste imperativ da se ide brže za svojom idejom, da se malo odužimo našoj publici koja ima neverovatnu količinu strpljenja. Naš poslednji studijski album Vreme vode izašao je 2005, to je u muzičkom biznisu večnost, za to vreme odraslo je 15 novih generacija, ta deca ne znaju ko smo mi, a mislim da je i nefer prema onima koji nas nesebično vole. Zato smo se ubrzali i za poslednje dve godine uradili više nego u prethodnih deset.

Hoćete li uskoro svirati u Beogradu ili gde drugde?
Za Beograd ne znam, 19. maja bili smo u Novom Sadu, gde smo predstavili novi singl Meni se okreni. Sviramo u Nišu 9. juna, tamo ćemo predstaviti još jedan nov singl, omaž ska korenima rege muzike, jednu šaljivu pesmu koja se zove Stari lek, koja će, bojim se, biti vrlo veselo primljena jer ima veselu strukturu, tekst i atmosferu. U Nišu imamo samostalni koncert posle pet godina, što jedva čekamo. Niš nam je inače učinio izuzetno zadovoljstvo, čast – možda najveću u karijeri – jer smo prošle godine na Nišvilu nastupali sa Alphom Bondyjem i baš smo mu mi predali nagradu koju mu je Festival dodelio. Odužićemo im se sa dva nova singla.
U Beogradu ćemo nastupati kada završimo albume, kad doteramo novinama set listu, nadam se na jesen ili krajem godine. Prioritet nam je da uradimo dovoljno novih pesama.

Poruke mira, ljubavi, empatije, tolerancije… prošle godine poslali ste i na OK festivalu na Tjentištu, gde ste premijerno izveli Još uvek ima nade.
Nama je važan region, okrenuti smo ljudima koji mogu da razumeju ono o čemu pričamo, koji su prošli patnju koju smo i mi prošli. Mislim da treba delovati lokalno, posebno na ovim prostorima gde se decenijama razmenjuju poruke mržnje, potpunog nerazumevanja, odsustva empatije prema drugima. Fascinantno je do koje mere su ljudi nesposobni da razumeju tuđu muku – majka koja je izgubila dete je majka koja je izgubila dete. Ona tek potom ima religiju, nacionalnost i sve ostalo. Ako niste u stanju da osećate empatiju prema tome, vi niste čovek. Zato je važno da takva poruka postoji na ovim prostorima. Nikada kao danas nije bilo potrebno da se toga stalno podsećamo, da jedni drugima počnemo da pružamo ruke. Užasno je važno da prestane krug beskrajne mržnje. Nerazumevanje oslabljuje sve nas.

I za kraj, zašto je bolje da uzmemo dim iz vaše lule?
Ima mnogo razloga. Namig drugarima iz udruženja Lekalizacija Srbije koji se žestoko bore. Jedan od razloga je medicinski, ja sam u svojoj porodici imao prilike da se uverim koliko to može da pomogne bar u tome da se preduprede užasni bolovi čoveka koji odlazi. Kada bismo, umesto da sečemo šume, zasadili nekoliko hektara ove biljke, dobili bismo kvalitetniji papir, imali bismo bolje kanape, kvalitetnu odeću, plus lekove, čak razbibrigu, koja nije skopčana sa agresivnim ponašanjem. Nikada, slovima i brojevima, u novinama niste pročitali napis „popušio džoint i razbio ženi glavu“, ali zato ste milion puta pročitali „napio se rakije i razbio ženi glavu“. Punoletni smo građani, maltretira se kompletna populacija potpuno lažnom temom, a dozvoljavaju se stvari štetne, čak opasne po zdravlje.
Zato je bolje da uzmeš dim iz moje lule i da počneš da se ponašaš kao normalan čovek.

Jovane, hvala veliko.

The post Jovan Matić: Rege je lek za područje zadojeno mitologijom mržnje appeared first on 42 magazin.