Svetski mediji su album re:member opisali kao upoznavanje nesvakidašnjih kutaka mističnog Islanda, odakle potiče ovaj fantastični kompozitor, muzičar i producent. Na turneji kojom predstavlja svoje četvrto studijsko izdanje, Ólafur Arnalds će posetiti i Beograd, što nas dovodi do priče o njemu i njegovoj spektakularnoj muzici.
Krenuvši od uloge bubnjara u punk-rock bendu, Arnalds je preko usputnog komponovanja klasične muzike došao do BAFTA nagrade i spekulisanja da je upravo njegov poslednji album jedno od najboljih kompozitorskih dela 21. veka.

Mediji i kritičari su opisali re:member kao upoznavanje sa mističnim Islandom. Kako bi ga ti, zapravo, opisao i šta on za tebe predstavlja? Album Island Songs je definitivno bio istraživanje muzičke kulture Islanda, dok je re:member generalno proces istraživanja i eksperimentisanja – u isto vreme i muzički i kada je o mojoj ličnosti reč. Centralna tema albuma jeste promenljiva priroda kreativnosti. Zato, želim da muzika zvuči kao proces, pun preispitivanja i otkrića i to je upravo ono što sam osećao praveći je.

Rekao bih da je najvažniji, a ujedno i najkorisniji element koji sam poneo iz žanrovski raznovrsnog muzičkog odrastanja zapravo svojevrsni DIY stav

Rekao si i da je re:member rezultat tvog pomeranja granica. Kakve su one bile do sada i šta te je inspirisalo da iskoračiš van njih? Najviše se radi o tome da želim da promenim očekivanja i navike koje sam sebi nametnuo. Pokušavam da budem opušteniji i slobodniji – takoreći, bez pravila. Veliki deo takvog razmišljanja sastoji se od toga da uzmem sirov uticaj najrazličitije muzike koju volim i ne filtriram je ni na koji način. Slušam puno hip-hopa, elektronske i pop muzike, pa osećam da je logično da se to odslika kroz ono što stvaram.

Karijeru si gradio i u punk-rock žanru. Da li bi rekao da to utiče i na tvoju muziku danas?
Definitivno. Rekao bih da je najvažniji, a ujedno i najkorisniji element koji sam poneo iz takvog muzičkog odrastanja zapravo svojevrsni DIY stav. To mi je strahovito pomoglo na početku karijere.

Tehnologiju vidim kao alat koji je sjajno imati, ali nije presudan za pravljenje muzike. Neka od najvećih dela ikada snimljena su na vrlo minimalnoj opremi. Nekada ograničenja rađaju kreativnost

Možeš li da nam kažeš više o želji da unaprediš klasičan klavir Stratus softverom?
Nije se radilo o unapređivanju klavira koliko o težnji da nešto toliko blisko ponovo učinim novim i uzbudljivim. Kada sam počeo da pišem re:member, imao sam najveću stvaralačku blokadu koju sam do tada iskusio. Osećao sam da je potrebno da probam nešto novo i iz drugačije perspektive sagledam ono što radim.
Stratus je vrlo over the top način da se to postigne. U principu, reč je o softveru koji kontroliše dva polugenerativna klavira uz pomoć trećeg na kome ja sviram. Mogli bismo da kažemo da to podseća na izvođenje džez improvizacije. Ja sviram i klaviri reaguju, što svaki put rezultira nečim novim.

Da li zamišljaš da ćeš uskoro ponovo razviti svoju muziku u tom tehničkom smislu na neki način?
Ne baš. Mada, nikad ne znaš. Tehnologiju vidim kao alat koji je sjajno imati, ali nije presudan za pravljenje muzike. Neka od najvećih dela ikada snimljena su na vrlo minimalnoj opremi. Nekada ograničenja rađaju kreativnost.

Želim da promenim očekivanja i navike koje sam sebi nametnuo. Pokušavam da budem opušteniji i slobodniji – takoreći, bez pravila

Na ovoj turneji imaš najveću produkciju do sada. Da li to na neki način menja tvoj performans i čitavu atmosferu?
Imam utisak da sam onome što sam zamišljao sada bliži nego ikada ranije. Cilj nije bio da produkcija bude velika, već da u potpunosti podrži muzički aspekt nastupa. Dobra postavka nije važna samo za vizuelni doživljaj, već pomaže i muzičarima na sceni da se izgube u sopstvenom performansu – o tome se upravo radi. Ako ne voliš izvođenje, odlazak na turneju je poprilično besmislen.

Šta je tvoja prva asocijacija na Srbiju kada ti je neko spomene?
Na Islandu imam prijateljicu iz Srbije. Ona mi je pevala neke od srpskih narodnih pesama i ostavile su me bez teksta.

Izdanje re:member u Srbiji je dostupno na servisima Deezer i Google Play, kao i širom sveta u svim digitalnim prodavnicama.

The post Ólafur Arnalds: Želim da muzika zvuči kao proces, pun preispitivanja i otkrića appeared first on 42 magazin.

VIDIQ je nov pop rok bend na domaćoj sceni i nedavno je predstavio svoj rad u klubu SubBeerni centar, gde je uživo izveo pesme sa svog prvog EP-a Hotel Yugoslavia i promovisao spot za pesmu Bol. Čine ga Milan Stanković (SevdahBABY), Milen Zlatanović Zmo (Negativ) i Andreja Jovanović (Coolares i producent), a o vidicima tog trija za 42 govori Milan, koji je priču i pokrenuo.

Šta ste imali u vidu i šta ste hteli da mi vidimo kada ste osnovali VIDIQ?
Ideja je bila da se popuni mesto koje čini mi se nedostaje na domaćoj muzičkoj sceni – a to je pop muzika sa jakim stavom, i u ovom slučaju gitarskim zvukom.

Na prvom izdanju albuma ima i ex Yu rok momenata, ali ima i jako moderne produkcije, nečega što i dalje pomalo nedostaje na našoj pop i rok sceni

Svi članovi vašeg benda su iskusni i uspešni muzičari – Milan Stanković (gitara i vokal) poznat je po projektu SevdahBABY, Milen Zlatanović Zmo basista je pop-rok sastava Negativ, a Andreja Jovanović (bubanj) znan je iz kaver benda Coolares, ali i kao muzički producent bendova Kanda Kodža i Nebojša, E-Play itd. Šta se dešava sa vašim matičnim grupama/projektima? I šta vam bi da formirate nov bend?
SevdahBABY je već neko vreme moj solo DJ/producentski projekat, kao što je i bio na samom početku. Upravo ta odluka mi je ostavila puno slobodnog vremena koje sam odmah posvetio VIDIQ-u. A ideja za novi bend? Pa ne znam, nas trojica smo bili instrumentalni deo SevdahBABY Live postave i skontali smo da dobro sarađujemo. Kada su pevačice otišle (ili dobile otkaz :), shvatili smo da nas trojica možemo da radimo mnogo bolje i efikasnije. A ja sam privatno već dugo želeo da sa nekim zasviram neke svoje gitarske pesme, koje nikako nisam mogao da uklopim u SevdahBABY zvuk.

Kakav je to VIDIQ zvuk – da li su to neka nova muzička stremljenja? Šta novo, ili možda staro, donosite našim ušima?
Pa zapravo je kombinacija starog i novog. Na prvom izdanju ima i ex Yu rok momenata, ali ima i jako moderne produkcije, nečega što i dalje pomalo nedostaje na našoj pop i rok sceni.

Zašto baš Hotel Yugoslavia – kakvu simboliku nosi naziv EP-a? Da li postoji neka veza i sa istoimenim hotelom na Zemunskom keju? Ima li tu malo muzičke ili pak bilo koje druge vrste nostalgije?
Pa, fun fact je da smo prvu probu imali u studiju baš pored realnog hotela, a ja sam već neko vreme vozio po glavi taj refren. I onda je radni naziv celog projekta jedno vreme bio Hotel Jugoslavija. A onda su došle i ostale konotacije – o bivšoj domovini, o slučajevima tajnih sastanaka nekih preljubnika u sobama tog hotela itd. itd.

Našoj sceni nedostaje iskrenosti – ljudi spremnih da žrtvuju mnogo, ili čak sve da bi svoju umetnost uobličili i predstavili publici

Koliko je pesama na albumu, da li su žanrovski ujednačene i šta je njihova tematika?
Hotel Yugoslavia je zapravo EP, kraća forma od LP-a i sadrži četiri pesme. Živimo u ubrzanom vremenu i shvatili smo da je makar za početak neka forma između singla i LP albuma nešto što će brže doći do slušalaca. Ono što pesme povezuje je svakako gitarski zvuk, ali svaka od njih naslućuje nekoliko mogućih smerova daljeg razvoja. Tematika je uopšteno rečeno introspekcija. Pesme su veoma lične, ali su pisane sa željom da komuniciraju sa širokom publikom.

Šta nedostaje srpskoj rokenrol i uopšte muzičkoj sceni? A čega ima previše?
Nedostaje iskrenosti – nedostaje ljudi spremnih da žrtvuju mnogo, ili čak sve da bi svoju umetnost uobličili i predstavili publici. Nedostaje jedinstva, jer scena, pogotovo ona alternativna, i dalje pati od klanovske psihologije, podela, ljubomore. A ona druga scena… uh, tamo nedostaje ljudskosti i želje za nečim iskreno kvalitetnim, nečim u šta se veruje, a ne za nečim što samo donosi kratkoročne finansijske rezultate.

Slušate li nešto ovih dana? Preporučite nam neku novu muziku.
Hej, Black Eyed Peas su me oduševili sa par novih old school hip-hop i acid jazz pesama, a od mlađih snaga – Mutoid Man na rokenrol strani, a na elektronskoj, već neko vreme me oduševljava – Sevdaliza.

Ko je izdao EP Hotel Yugoslavia, gde može da se presluša i preuzme? Ko potpisuje spot za numeru Bol?
EP je samizdat preko mog labela Galama!, a dostupan je na svim muzičkim servisima poput Deezera, YouTubea, Bandcampa itd. I da, spot takođe potpisujem ja

Imali ste zapaženu promociju u klubu SubBeerni centar, hoćemo li uskoro imati priliku da vas čujemo uživo?
Sve pesme sa EP-a i sve na kojima već radimo su pisane za idejom sviranja uživo – dakle nema raskošnih aranžmana, sve je smišljeno da bi tri čoveka na bini mogla da odsviraju pesme, bez pomoćnih snimaka na bini. Za sada nema konkretnih datuma, ali radimo na tome.

I za kraj – na koje životno pitanje odgovor daje rokenrol?
Da li si spreman da ceo život posvetiš jednoj tako neozbiljnoj stvari (kao što je rokenrol)? – btw, u pitanju je citat

The post Bend VIDIQ: Hotel Yugoslavia je iskren album sa jakim stavom appeared first on 42 magazin.