Kada je 1994. godine u Americi osnovana prva onlajn crkva pod imenom First Church of Cyberspace, a samo nekoliko meseci kasnije najugledniji svetski magazin Time objavio specijalno izdanje pod nazivom Jesus Online, sve je zaličilo na igrariju ekscentrika, u najboljem slučaju eksperiment onih koji su u to vreme uopšte imali taj luksuz da poseduju kompjuter. Četvrt veka kasnije ispostaviće se da je to bio vizionarski potez koji će jednom zasvagda promeniti lice ne samo hrišćanske zajednice nego gotovo svih verskih zajednica na planeti. Naime, poslednje istraživanje urađeno u SAD pokazuje da čak 73 odsto tamošnjih vernika očekuje da sveštenici sa pastvom komuniciraju onlajn.

Paradoksalno, verskim zajednicama koje u osnovi imaju tradiciju i teško menjaju vekovima ustaljene navike, za razliku od nekih drugih, čak i naučnih organizacija, nisu bili potrebni vekovi da prepoznaju šansu za širenje učenja i uticaja na vernike, pa se tako prvi hrišćanski elektronski njuzleter United Methodist Information pojavio još krajem osamdesetih godina prošlog veka. Sasvim očekivano je bilo da Rimokatolička crkva, u skladu sa svojim prilično fleksibilnim pogledom na religiju, najbrže i najdalje ode u upotrebi interneta. Tako je papa Jovan Pavle II govorio „da internet izvlači ono najbolje i najgore iz ljudi, da može da proširi informacijski i komunikacijski jaz između klasa, ali da je crkva rešena da iskoristi ovaj fantastični instrument kako bi svetom širila poruke iz jevanđelja“. Kako je tada preneo Reuters, pontif je pozvao „celokupnu crkvu da hrabro pređe preko novog praga i zaroni u dubine interneta“.

Katolička crkva najdalje je odmakla u digitalizaciji. To se naročito odnosi na mogućnost interaktivnosti, brojne forume za duhovno savetovanje, pa sve do onlajn molitvi i elektronske ispovesti. A internet kompanije prepoznale su i sopstveni interes, pa je na španskom tržištu pojavila aplikacija Ispovednik GO, koja nepogrešivo locira ’grešnika’

U skladu sa tako proklamovanom doktrinom, već 1997. godine ustoličen je prvi katolički internet svetac – Sveti Isidor Seviljski i upravo ga je papa Jovan Pavle II proglasio zaštitnikom nove tehnološke komunikacije. Ovakav razvoj događaja neminovno je izazvao reakciju patrijarha moskovskog i cele Rusije Alekseja Drugog, koji u saopštenju, iste godine, podstiče pravoslavne vernike na korišćenje interneta. Čitava situacija ličila je na neku vrstu religijskog hladnog rata.

Očigledno da čitulje u novinama više nisu dovoljne i ma kako to blasfemično zvučalo, dolaze vremena u kojima će se nečija smrt uzimati kao konačnost samo ako je objavljena na internetu

Nije ni čudo što je počela virtuelna trka „za duše vernika“, ako se ima u vidu da je već 2004. na svetu bilo 51 milion veb-stranica koje se odnose na religiju, 65 miliona koje se bave crkvama i čak 83 miliona stranica koje sadrže reč „bog“. Iako nema pouzdanih istraživanja, nije teško zaključiti da je danas, 15 godina kasnije, taj broj mnogostruko uvećan. I ništa tu nisu pomogle ni podele ni rasprave da li su duhovnost i sajber-prostor saveznici ili neprijatelji, pa čak ni tragedija iz 1997. godine, kada je verska sekta Nebeska kapija (Heaven’s Gate) iz Kalifornije, koristeći internet navela svoje pripadnike na kolektivno samoubistvo. Argumentacija da internet podstiče destruktivno ponašanje nije bila dovoljno ubedljiva jer su verske sekte ionako već dobro odmakle u destrukciji i zloupotrebi tumačenja Biblije. Jednostavno, čak i tradicionalne konfesije shvatile su vrlo brzo da je internet ubedljivije, brže i naposletku jeftinije sredstvo za regrutovanje novih vernika.

Helmut Makvort, nekad glavni urednik nemačkog Fokusa, pokrenuo je portal Ostani živ (Stayalive), na kome se za života može kreirati sopstvena besmrtnost. Kreiranje „večnog života“ nije besplatno, pa za godinu dana besmrtnosti treba izdvojiti oko 20 evra, za deset godina 100 evra, a za „večni život“ celih 500 evra

Kako smo već pomenuli, Katolička crkva, sa istančanim osećajem da prepozna duh vremena, najdalje je odmakla u digitalizaciji. To se naročito odnosi na mogućnost interaktivnosti, brojne forume za duhovno savetovanje, pa sve do onlajn molitvi i elektronske ispovesti. Istovremeno, internet kompanije su nepogrešivo prepoznale i sopstveni interes, pa je na španskom tržištu pojavila aplikacija Ispovednik GO, koja nepogrešivo locira „grešnika“, a potom mu nudi mapu gde u najbližem okruženju može pronaći sveštenika pred kojim će se pokajati.

S druge strane, pravoslavna crkva, koja već vekovima teže prihvata promene, uglavnom se zadržala na jednosmernoj komunikaciji s vernicima kojima se prenosi duhovna poruka. To nikako ne znači da nema izuzetaka, pa za razliku od sajta Srpske pravoslavne crkve (SPC), aktivnost manastira mnogo je elastičnija i prilagođenija vernicima. Mogućnost međusobne komunikacije ili razgovora sa sveštenikom uvek je dostupna, uključujući i molbu svešteniku da se za njih pomoli. Možda najbolji primer jeste manastir Studenica koji je nedavno realizovao projekat Digitalizovana Studenica, gde u interaktivnom centru posetioci većinu sadržaja mogu da aktiviraju pomoću mobilne AR aplikacije, i to na sedam stranih jezika, razume se, pored srpskog.

Ali tu se veze religije i interneta ne završavaju. Pokušajte samo da se setite koliko ste puta u poslednje vreme za nečiji odlazak s ovog sveta saznali na Facebooku. Očigledno da čitulje u novinama više nisu dovoljne i ma kako to blasfemično zvučalo, dolaze vremena u kojima će se nečija smrt uzimati kao konačnost samo ako je objavljena na internetu. Kako god posmatrali stvari, one takođe pripadaju duhu vremena u kome živimo. Mobilni telefon i aplikacije na njemu svakako su vam pri ruci pre bilo kojeg drugog izvora informisanja. Osim toga žal ili pijetet zbog nečijeg odlaska možete iskazati za samo nekoliko sekundi.

Ako nećemo da budemo licemerni, pošteno je reći da su vekovima pre interneta stotine hiljada svoja verska uverenja ispovedanja plaćali glavama. I to na najbrutalnije načine

Naravno, kada smo već kod ove teme, nije neka mudrost zaključiti da je strah od smrti jedan od primalnih ljudskih strahova. Upravo vođen ovom činjenicom, Helmut Makvort, nekadašnji glavni urednik nemačkog magazina Fokus, pokrenuo je portal Ostani živ (Stayalive), na kome se za života može kreirati sopstvena besmrtnost. Naravno, kreiranje „večnog života“ nije besplatno, pa za godinu dana besmrtnosti treba izdvojiti oko 20 evra, za deset godina 100 evra, a za „večni život“ celih 500 evra. Svako, takođe, može da izgradi sopstveni spomenik, napiše sopstvenu čitulju, postavi omiljenu pesmu, pa čak i jednim klikom odredi ko i kada to može da pročita. Sam osnivač Makvort smatra da je njegova zamisao – virtuelno groblje na internetu – velika, svetska ideja. „Ja to zovem besmrtni portal, a mladi radije koriste izraz ’Facebook za mrtve’.“ preneo je Makvortovu izjavu Deutsche Welle. Ono što je očigledno jeste da portali ovu vrstu objava više nikako ne žele da prepuste štampanim medijima. Razume se da ni u ovom slučaju nisu izostale polemike i primedbe da je reč o skarednim ritualima i pukoj želji da se zaradi, ali ako već raspravljamo o tome pitanje za sve je – zna li neko štampani medij koji umrlice objavljuje besplatno?

Već 1997. godine ustoličen je prvi katolički internet svetac – Sveti Isidor Seviljski i upravo ga je papa Jovan Pavle II proglasio zaštitnikom nove tehnološke komunikacije

Na ovom mestu možemo se unedogled upuštati u rasprave da li je sajber-prostor kao neograničeno polje za najrazličitija mišljenja pogodan za verske sadržaje i kolika je mogućnost zloupotrebe. Ali ako nećemo da budemo licemerni, pošteno je reći da su vekovima pre interneta stotine hiljada svoja verska uverenja ispovedanja plaćali glavama. I to na najbrutalnije načine.

I da, kada već razglabamo o ovakvim stvarima, ostaje pitanje zašto nam je tako teško da razumemo percepciju sveta pokolenja koja dolaze i pokažemo da imati duhovnu vertikalu i sistem vrednosti ne znači nužno padanje ničice i ljubljenje crkvenih pragova.

The post Religija i internet: Četovanje s Bogom appeared first on 42 magazin.

Jedan od najpoznatijih uličnih umetnika današnjice, Španac Okuda San Miguel svojim prepoznatljivim stilom, koji uključuje geometrijske strukture ispunjene jarkim bojama, upisao se u spisak tvoraca čiji su radovi toliko upečatljivi, da ne mora ni da se potpisuje da bi bio prepoznat. Njegov stil definiše se kao pop-nadrealizam s jasnim referencama ka uličnoj umetnosti i važnim uticajem javnih mesta kojima se koloritno poigrava u istraživanju pitanja beskonačnosti, univerzuma, egzistencijalizma, kontradikcija, ali i sebičnosti kapitalizma. Osim murala, koje oslikava na zgradama širom sveta, on za svoje izražavanje koristi i fotografiju, skulpturu i mešovite medije.

Samo jedan u nizu zanimljivih projekata obuhvata intervenciju na srednjovekovnoj zgradi napuštene crkve koju je Okuda počeo da oslikava 2015. godine u mestu Ljanera u Španiji. Impozantna građevina prekrivena je monumentalnim muralima živopisnih boja, koji predstavljaju divlje životinje, lobanje i fasetirana lica prikazana u psihodeličnom maniru. Nakon umetničke intervencije, objekat po imenu Crkva haosa pretvoren je u zatvoren skejt-park koji je postao stecište i meka ljubitelja umetnosti i skejt-kulture, a sve pod patronatom projekta Ink and Movement.

Svi njegovi kreativni postupci imaju zajednički imenilac – vrisak koji treba da iscima, razmrda i opomene

Nakon svoje poslednje posete Parizu, tokom kojeg je oslikavao fasadu 19-spratne zgrade svojom verzijom poznate Đokonde Leonarda da Vincija, koja je trenutno najveći mural u Evropi sa svojih 50 metara, te dizajnirao trampolinu iznad reke Sene kao znak obeležavanja pariske kandidature za domaćina Letnjih olimpijskih igara 2024, Okuda San Miguel vratio se u Francusku zbog jednog od svojih poslednjih projekata iza kog stoje By Night Gallery i Ink & Movement.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Reč je o umetničkoj intervenciji Skull in the Mirror, koja se sastojala od transformacije napuštenog zamka iz 19. veka u Šatou u Francuskoj. Dvorac je tri decenije bio napušten da bi ovog juna oživeo pod idejnim vođstvom inventivnog Španca, a u okviru festivala Urban Art Paris‘ LaBel Valette. Smenjivanje duginih boja i tufni koje razigravaju pejzaž velelepnog francuskog imanja rezultat su četvorodnevne akcije koju su sproveli Okuda i njegova ekipa.

Napuštena crkva u Maroku, vagoni starih vozova u Kijevu, fabrike, železnice, izložbe u galerijama Njujorka, Berlina, Londona, Pariza, pa čak i oslikavanje Međunarodne crkve kanabisa u Denveru – svi njegovi kreativni postupci imaju zajednički imenilac – vrisak koji treba da iscima, razmrda i opomene. Dugotrajna i isrcpna istraživanja, kako na formalnom, tako i na konceptualnom nivou, sprovođena su na mnogim putovanjima i stupanjem u kontakt s raznim okruženjima koja učvršćuju univerzalne elemente njegovog rada.

„U ovom zrelijem periodu moje karijere, putovanje i transformacija prostora širom sveta moji su glavni izvori inspiracije. Interakcija sa drugim kulturama čini me živim, i to se reflektuje u mojim kreacijama, uvek sa pozitivnim ishodom“, izjavio je umetnik specijalno za 42 magazin.

The post Okuda San Miguel: Umetnik čiji radovi vrište appeared first on 42 magazin.