Prvo bih ga mogla nazvati pankerom jer još je početkom osamdesetih aktivno svirao u bendu Urbana gerila. Zatim, iako je diplomirao Mašinski fakultet, nastavio je svoju karijeru kao novinar – povremeni saradnik na radiju B92 i autor tekstova za B92 online, a zatim i urednik na radio SKC-u, jedan od autora Leksikona YU mitologije i kolumnista i autor tekstova za mnoge mesečnike poput Playboya ili National Geographica, ali i nekih stranih magazina poput L Europeo, Max. Danas manje svira pank, ali i dalje praši na poziciji zamenika glavnog urednika Nedeljnika.

Osim muzičkog i novinarskog angažmana, Branko je autor dva romana. Njegov literarni debi A tako je dobro počelo, objavljen pre tri godine, bio je propraćen sjajnim kritikama, dok promociju „svežeg iz rerne“ romana nazvanog Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, nestrpljivo čekamo 12. februara u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

Dakle, u pauzama dok čitate Rosića, bilo da je to na netu, u novinama ili romanima, pročitajte i nešto o njemu: kako je dobio medalju Britanske imperije za doprinos u promovisanju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije, ili šta misli o panku danas – kroz razgovor koji sledi.

Čini mi se da sam gotovo sve intervjue s piscima počinjala pričom o muzici jer ispostavlja se da su ljudi koji pišu vrlo često i pasionirani muzičari, članovi nekog benda ili sviraju instrument(e). Pa je tako i sa tobom – ljudi te znaju kao pankera, a pank je muzika radničke klase.
Nekoliko puta sam pisao o dobu ustoličenja Slobodana Miloševića, kada su radnici iz Rakovice došli peške do Skupštine. Pomislio sam kako oni jesu došli da pokažu nezadovoljstvo, ali nisu imali konkretne zahteve, niti su se borili za radnička prava. I od tada o radničkim pravima niko ne priča, već i dalje pričamo isključivo o tom nezadovoljstvu. Fali konstruktivnosti. Tada nam, na primer, niko nije rekao da će uslediti ovaj, nazovikapitalizam. Niko nam nije rekao šta će nas snaći. A ni radnici nisu pitali. Nema tu puno panka.

Ali pank postoji. Samo možda u drugim oblicima.
Postoji, naravno. Pank je svaka vrsta bunta. Evo na primer, kada sam pričao o novoj knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, od nekoga sam dobio komentar da je ona totalni pank. Iako u njoj nema baš ništa o toj vrsti muzike. Ali drčna je, pa valjda zato. S druge strane, rekao bih da ću ja još dugo nositi tu etiketu – panker, da će me ljudi uvek s tim povezivati. Ne smeta mi, naravno. Međutim, danas je pank nešto sasvim drugačije od tog vremena kada sam ja bio panker – sada svi imaju čirokane. Pank mu dođe kao modni trend. Zato je danas pre Wikileaks pank.

Možda ne moraš da uključiš pojačala da bi bio/la panker/ka, već samo da imaš tastaturu ili neki kanal komunikacije, pa da oprašiš neki tajni dokument (smeh).

Meni je fenomenalno da je u socijalizmu pank bio cenjen – Pankrti su dobili nagradu Sedam sekretara SKOJ-a.
Jeste! Kad me optuže da sam komunjara i nostalgičar, ja im kažem da tadašnja vladajuća klasa nije nagrađivala isključivo komercijalne izvođače, već i bendove kao što su Pankrti. A oni su, zamisli, neposredno pre te nagrade izvodili pesmu Ne računajte na nas.

Tadašnji Savez socijalističke omladine Jugoslavije nagrađivao je neke hrabre ljude, a ne režimske. Hrabre i u muzici i u tekstu. I kako onda da ne budem nostalgičan?

Mislili smo da će sa demokratijom doći sva moguća sloboda.
A došlo je vreme političke podobnosti.

Kroz upravo pank, kako pominješ, ali i kroz pisanje, te razne društvene angažmane, poznat si i kao neko ko promoviše britansku kulturu u Srbiji. Za to si, uostalom, dobio medalju Britanske imperije. Nedavno sam radila nekakvu listu britanskih komičnih serija koje su snimane i emitovane od dvehiljaditih naovamo. Pomislila sam kako smo devedesetih bili vezani za britanski TV program. Serije poput Mućki, na primer, bile su i ostale – kultne. Dok, s druge strane, te novije ipak nisu imale takvu vrstu popularnosti. Takođe, ti obožavaš serije, a čitajući neke tvoje intervjue otkrila sam da među omiljenim uglavnom nabrajaš američke.
Evo sada je prilika da se ispravim (smeh)! Nikada nisam napuštao britanske serije, ali istina je da sam im se sada u potpunosti vratio. U poslednje vreme opterećen sam britanskim krimi-serijama. Stalno nešto ispitujem i preispitujem. Nemoj da se iznenadiš ako u nastavku intervjua krenem i tebe da propitujem (smeh). Inspirišu me krimići, a tu inspiraciju obilato koristim u knjigama koje pišem. Tako sam imao neku scenu u knjizi koja namerno liči na scenu iz jedne serije. Pored toga, povodom promocije moje knjige, održaće se u Muzeju jugoslovenske kinoteke, biću u prilici da napravim izbor filmova koji će se tamo puštati neko vreme. To će sve biti britanski film, logično.

Kod Britanskog filma bitan je socijalni angažman koji možemo da vidimo i u serijama – kao što su npr. oni s potpisom reditelja Kena Loacha.

Naravno, i činjenica da je ovde i dalje sve na mućke (smeh).
Pa jeste, mi smo svi pomalo Del Boy i Rodney, zar ne? Ali dobro, volimo mi i moderne britanske komičare. Na primer, Jimmy Carr je dolazio i punio dvorane.

O Britaniji pišeš i u svojoj novoj knjizi koju smo samo ovlaš pomenuli – Za sutra najavljuju konačno razvedravanje.
Mislim da niko nije o Britaniji pisao kod nas koliko sam ja to radio. Pritom, izostavljam putopise iz ove pretpostavke.

Mi, u stvari, češće možemo naići na knjige Britanaca i Britanki koji su pisali o Beogradu, Srbiji ili Jugoslaviji. Pada mi na pamet Rebecca West.
Jeste. Mi smo imali Crnjanskog u obrnutoj ulozi, ali je to više bila neka forma migrantskog plača (smeh). Za razliku od Crnjanskog, meni Britanija veoma prija. Nisam bio migrant već zaljubljenik u zemlju u koju dolazim. Čini mi se da taj sentiment uspevam da prenesem čitaocima – moje priče smeštene su u kulise Londona ili Mančestera.

Branko Rosić sa Medaljom Britanske imperije, koju mu je u ime njenog kraljevskog visočanstva Elizabete II, uručio ambasador Velike Britanije u Srbiji, njegova ekselencija Denis Kif. Foto: Nedeljnik

Hajde mi reci nešto više o knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje?
Roman prati sudbinu braće Braunović. Jedan je voditelj popularne talk-show emisije, dok je drugi bivša muzička zvezda koja je emigrirala u London. Zanimljivo je da su situaciju iz romana – kada voditelj pravi incident s prvim čovekom države – čitaoci odmah povezali sa Kesićem i Vučićem, dok su ovog drugog brata prekrstili u Štulića. Iako nisam imao baš to na umu, ne smeta mi, dopada mi se kada se priča smesti u neke životne okvire. Dakle, ljubav, ubistva, korupcija, zloupotreba vlasti i političke intrige. Kao što već rekoh, i ovoga puta sasvim je jasno da sam opsednut krimićima.

Ljudi koji su pročitali knjigu, a među njima su neki koje veoma cenim (recenziju romana pisao je Filip David, prim. aut.) rekli su da je bolja od prve. Odlučio sam da im verujem (smeh).

Da li je pisanje romana za tebe došlo u momentu zasićenja od novinarstva ili je to logičan sledeći korak?
Ne znam zašto sam počeo da pišem prvi roman. Sećam se da sam bio u Berlinu, i tamo me pukla neka inspiracija, ali kada sam pokušao da je prenesem na papir – loše mi je išlo. Hvatao sam tu misao u toku naredne dve godine dok sam paralelno radio kao novinar. Tako da ne bih rekao da sam se zasitio, niti je to sledeći korak – već te dve stvari funkcionišu uporedo. Nisam u mogućnosti da kao Lav Tolstoj sedim zavejan u dači i pišem roman, već moram da plaćam infostan i ostale račune – što traži stalno zaposlenje u redakciji.

View this post on Instagram

A post shared by Branko Rosic (@branko_rosic) on Feb 2, 2019 at 2:57am PST

Pored toga, novinarstvo mi je pomoglo da upoznam sve anomalije tranzicije o kojima se često bavim u romanima.

Ipak, navodiš Roberta Perišića kao jednog od omiljenih autora, a on je upravo novinar koji se tog posla odrekao kako bi se bavio književnošću.
Pitao sam ga jednom, kada smo se sreli, zašto više ne piše za Globus. On mi je odgovorio kako mu smeta to što smo limitirani fondom dobrih rečenica. U tom smislu njemu je draže da se ispuca s tim dobrim rečenicama u nekoj dužoj pisanoj formi – književnoj, a da se ne troši u novinama. Naša medijska scena je u veoma lošem stanju i jasno mi je zbog čega tumačiš moj književni angažman kao nekakav otklon od novinarskog posla, ali to zaista nije slučaj. Za razliku od Perišića, još uvek imam ambiciju da novinarski posao radim paralelno i – što je bolje moguće, jer ovde se niko nije obogatio od pisanja knjiga. Pa i Andrić, Pekić i Crnjanski su morali, ne na prekvalifikaciju, ali su imali dodatni posao – bio on novinarski ili diplomatski.

Hvala, Branko.

The post BRANKO ROSIĆ: Kažu da je moj novi roman totalni pank. Drčan je, valjda zato appeared first on 42 magazin.

Aleksandar Kujučev je najpre čovek, posvećeni otac, likovni umetnik, fotograf, japanofil, veliki ljubitelj muzike, filma, književnosti, kolekcionar igračaka, ploča, stripova… Čovek koji se igra, eksperimentiše i crpi inspiraciju podjednako iz jave i iz snova. Sensei koji zna tajnu kako se održati u kovitlacu protivurečnosti koju živimo, tajnu digitalne iluzije.
On je fotolozof čiji su intervju i zbirka radova objavljeni u francuskom časopisu Photo, koji je izlagao širom regiona, u Americi, Rusiji, Francuskoj, Japanu, na mnogo zbirnih i sedam samostalnih izložbi, usavršavao se u SAD i Francuskoj. Njegovi radovi su u kolekciji Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu, ali i u skopskom muzeju savremene umetnosti, te u kolekciji Zuisho-Ji u Tokiju. Radio je portrete i kavere za najveće jugoslovenske i srpske rok i pop zvezde (EKV, Partibrejkers, Električni orgazam, Rambo Amadeus, Bebi Dol, Darkwood Dub, Vlada Divljan, Disciplin A Kitschme…) Kao modni fotograf sarađivao je sa domaćim avangardnim dizajnerima, radio editorijale za sve glosi magazine, sarađivao sa najvećim srpskim reklamnim agencijama, a za reklamnu fotografiju i više puta nagrađivan.

Pre nego što je počeo naš razgovor, čula sam kako sa našim fotografom Dačom priča o „babama u muzičkim spotovima“.

Aleksandre, osim što opet mešaš zvezde, devojke i babe, šta trenutno radiš, šta te tišti, šta okupira tvoje misli i foto-aparat? Hoćeš li nam uskoro baciti neku filozofsko-fotografsko-sociološku bombu?
Bombe su najefikasnije kada iznenade. Bilo bi lepo da su sve filozofsko-fotografsko-sociološke, ali, nažalost, većina nije.

Dakle, jednog dana iznenadićeš nas izložbom.
Jedna anegdota – pre nekoliko godina jedan kustos mi je rekao: „Vidiš, Kujo, problem je što ja za svoju izložbu tražim radove koji su reči od kojih sklapam rečenicu, dok su tvoji radovi rečenice sami za sebe, tako da su mi neupotrebljivi.“
Možda je stvarno tako mislio, a možda je mislio da su mi radovi bez veze, pa je bio fin i nije hteo da me povredi.
U jednom periodu su u umetnosti bile dosta popularne sponzorisane teme, dok sam ja (uz zaleđinu koju mi obezbeđuju komercijalni poslovi) imao sreću da mogu isključivo da radim ono što je moje i što mene lično muči.

Bebe bodibilderi iz serije fotografija Forever 2001. bile su izložene na bilbordima

A šta te trenutno boli?
Pa ono, što kažu, Weltschmerz. Osećam bol celog sveta (smeh). Mada, kako vreme prolazi, inspiraciju za svoje radove sve više pronalazim u ličnim pričama i osećanjima koja su ograničena na neki moj svet.

Često sam u snovima poslednji čovek na Zemlji, Omegamen. Imam moć letenja i pržim horde (kako u kom snu) zombija, vanzemaljaca ili vampira. U tim snovima se ne bojim ničega pošto imam supermoći

Zanimljivo je da tvoja izložba The Closet, čija je tematika kod nas još na neki način tabu, nikada nije prikazana u Beogradu i Srbiji, dok je jedan od ormana koji transformišu posmatrača u Makedoniji.
(The Closet je serija portreta ljudi iz stigmatizovanih i marginalizovanih društvenih grupa. Fotografija je zalepljena na unutrašnjoj strani vrata ormana, a na suprotnom zidu je ogromno osvetljeno ogledalo. Na vratima ormana je mali otvor u nivou očiju osobe na fotografiji, pa gledalac, kao u peep show kabini, gleda kroz otvor i toj tački prolazi kroz ličnu transformaciju gledajući svoje oči na licu druge osobe i na taj način postaje ta osoba.)
Da, u Skoplju, u Muzeju savremene umetnosti. Prvo je bio u Ljubljani na međunarodnoj izložbi Kontinentalni doručak, pa je kamionom prošvercovan u Skoplje kao stari nameštaj kako bi se izbegli problemi sa carinom vezani za transport umetničkih dela.
Razlog zašto još uvek nije izložena kod nas nije neki ne daj bože tabu, već čista logistika. Svaku svoju izložbu zamislim ambiciozno, ali onda sve to treba i napraviti. U Sloveniji su mi sve omogućili, prostor za rad, ormane, materijal, majstore. Kod kuće imam problem s prostorom. Potreban je veliki radni i skladišni prostor pre izložbe, a još veći problem je šta raditi sa deset ili više ormana posle izložbe. Jedino da ih sekirom isečem za potpalu (smeh).
Neko tada reče: „Kujučev, najveći problem imamo s tvojim radom, prevelik je i komplikovan za izlaganje i transport.“ Moguće je da se delom i zbog toga mnogo umetnika opredelilo za video-radove. Putuješ lako, turiš DVD u džep, naći će se u galeriji već neki projektor ili TV, i to je to.

Deluje kao da ne voliš reklame, Šta je reklama za tebe i kako je moguć pomenuti utisak kad si toliko u tome bio i još u tome jesi?
Reklame radim kao hired gun – gotov lejaut, agencija smislila, klijent odobrio, art direktor na snimanju. Na meni je samo da ideju na najbolji način oživim, eventualno da u nekoj meri doprinesem sugestijom vezanom za moj deo posla.
Posao se menja poslednjih godina. Manje je kreativnosti i hrabrosti. Stvari postaju sve više generičke, kada gledaš neku reklamu na TV, često više ne znaš šta je u pitanju, da li je reklama za uloške ili za banku. Kao neki vizuelno atraktivni stok-futidž, gubi se priča, ideja … Čitao sam negde da u advertajzingu i marketingu stvari postaju komplikovanije, pošto se menjaju načini kako se stiže do klijenata. Šta populacija koja najviše troši tačno želi? Proizvođači piva su u nekoj analizi utvrdili da milenijalci manje piju njihove proizvode, da manje izlaze i više vole da kod kuće sede uz TV. Industrija žileta je u problemu pošto su brade u modi (simptomatično, muškarci u reklamama uglavnom imaju brade). Tinejdžeri su takođe zanimljivo prikazani u reklamama – bićeš glavni u društvu pošto se za Facebook slikaš sa bocom i dobiješ milion lajkova. Prvo se naljutiš i pomisliš kakvo užasno potcenjivanje inteligencije mladih ljudi, a onda se zabrineš, ko zna, možda su klijent i agencija u pravu, možda je ciljna grupa zaista takva?! Možda ja imam pogrešnu percepciju i mislim da ljudi zaslužuju bolje, dok širokoj publici to u stvari ne treba.
Kampanje su ranije bile kreativnije, bilo je zabavnije raditi. Sada kada vidim na šta se svodi većina reklama… Nesigurnost u sebe i strah su veliki pokretači. Imaš perut – niko neće da te voli, imaš žuto pod pazuhom pa spustiš ruku od sramote. Nećeš pronaći ljubav ako imaš kosu koja ne odskakuje, kao u čuvenoj reklami gde svi muškarci čekaju u redu na plaži ispred devojke koja koristi šampon od kojeg joj kosa odskakuje, a druga je jadna usamljena zato što još je kosa pala. A muškarci (uglavnom) uopšte ne gledaju frizure! Nećeš biti voljena ako imaš, kako reklama kaže, „nesavršenosti“ na licu, dečaci se neće družiti sa tobom.
Proizvođači često prvo izmisle problem, a onda ti nude rešenje za taj problem. Sada je sve bez glutena, mada stvarne probleme sa glutenom ima jako mali deo populacije koji boluje od jedne specifične bolesti. Čim nešto nema glutena, odmah je dobro i bolje od konkurencije. Favorit mi je majonez bez glutena (gluten je protein iz žitarica, kojih u majonezu nema). Sledeća je mineralna voda bez glutena? Sviđa mi se i krema za negu kože sa dijamantima.

Nikada nisam previše uživao zgrbljen u mraku kupatila, udišući isparenja fiksira i razvijača. Danas to sve deluje romantično retro, ali meni nekako još uvek ne nedostaje

Dobio si silne nagrade upravo za reklamnu fotografiju i to na advertajzing festivalima.
To se dešavalo pretežno devedesetih, kada je Dragan Sakan vodio Saatchi&Saatchi. Radile su se posebne kampanje namenjene za prikazivanje na festivalima, koje nisu ni stizale do naših ulica i oglasa u štampi. Ta kreativnost se onda prelivala i u regularne reklamne kampanje koje su nekada bile inteligentnije i kreativnije. Imam utisak da se to danas sve manje radi. Budžeti su sve manji, osim u slučaju par najprofitabilnijih grana koje se međusobno takmiče. Danas za Novu godinu na bilbordima imamo 3D render neke ambalaže, recimo soka, i stok fotografije nekog novogodišnjeg ukrasa i natpis „Srećna Nova godina!“. Što je nekada bilo nezamislivo.

Izložba Bio sam srećan / Oh, kako sam lagao, 2014, inspirisana knjigom “Ispovest maske” Jukija Mišime

Aleksandar kraj svojih dela

Autentičnim fotografskim jezikom manipulišeš ljudima, a onda se još autentičnijim jezikom suprotstavljaš manipulaciji. Da li je to lek za tebe, čovečanstvo, je l’ to neka vrsta ličnog iskupljenja?
Nije u pitanju neka agenda, to je više unutrašnja potreba, nešto o čemu ne razmišljam svesno, nešto što se godinama plaćeništva nakupilo i onda počelo da izbija na površinu. Potreba za komentarom i za iskupljenjem pred sobom i drugima.

A gde je u svemu tome fotografija danas i kuda ide ovaj segment vizuelne umetnosti sa toliko digitalnih uređaja u posedu ljudi, a posebno pomenutih milenijalaca?
Trendovi i moda se menjaju. Na primer, ponovo se otkriva topla voda, to jest mokre ploče, stari kolodijumski proces sa početaka istorije fotografije. U pitanju je spor proces, u mraku sam praviš i nanosiš foto-osetljivu emulziju za staklenu ploču koja mora da se eksponira dok je još vlažna, što je iskustvo suprotno od fotografisanja mobilnim telefonom.
Sa jedne strane, to je sve analogno kul i super, heštag #wetplate, ali sa druge strane imamo trendi fascinaciju pukim postupkom. Svi uglavnom rade iste stvari i malo je dobrih i kreativnih radova koji zahtevaju i opravdavaju upotrebu baš tog postupka.
Da ne budem pogrešno shvaćen, koristio sam film skoro dvadeset pet godina i mnogo eksperimentisao i kombinovao razne slikarske tehnike sa fotografijom. Rezultati koji se ovakvim postupcima mogu dobiti su stvarno jedinstveni. Stvar je u tome da sada tehnika postaje sama po sebi cilj, a ne sredstvo za realizaciju određene ideje.
Tu su negde i hipsteri, koji slušaju samo gramofonske ploče i fotografišu samo na filmu, pošto su samo ti medijumi „topli“ i imaju „dušu“.
Lično, jedva sam čekao trenutak kada su digitalni foto-aparati dostigli dovoljan stepen kvaliteta koji omogućava prelazak na digitalnu fotografiju. Nikada nisam previše uživao zgrbljen u mraku kupatila, udišući isparenja fiksira i razvijača. Danas to sve deluje romantično retro, ali meni nekako još uvek ne nedostaje. Jednog dana… ko zna? Mom klincu bi sigurno bilo zanimljivo da stavi papir u neku hemikaliju i posmatra kako se pod crvenim svetlom, nekom magijom, pojavljuje slika.
Što se profesionalne fotografije tiče, u stara vremena je fotograf bio i zanatlija, a oprema je bila skupa i komplikovana. Pristup poslu je bio drugačiji, a sam proces rada dugotrajan. Snimanje, razvijanje filma, skeniranje, svaki od tih delova zahtevao je određeno zanatsko umeće i znanje. Morao si da znaš mnogo toga da bi rezultat bio dobar. Dobra stvar digitalne tehnologije je što fotografijom na nekom višem nivou danas može svako da se bavi. Foto-aparati su sve pristupačniji, postoji i jeftina rasveta. Cela stvar postaje mnogo demokratičnija. Produkcija je jeftinija, brža i lakša. Mnogo više nego ranije nije bitno da li si školovan fotograf. Tehnike koje smo vežbali na fakultetu sada se mogu naučiti na internetu za pola sata. Odeš na YouTube, vidiš kako se recimo slika flaša piva – svetlo odavde i odande, okineš, na displeju foto-aparata odmah vidiš da ne valja, malo mrdneš svetlo, okineš ponovo, bolje, pa ponovo, još bolje… i tu si.

Magazin FAAR – Picture of Doriana Gray

Pretpostavljam da pratiš tehnologiju što se tiče fotografije, a šta je sa ostalim novitetima, gedžetima, tabletima, telefonima?
Što se tiče fotografije, da, a ovo ostalo ne. Imam svoju Nokia ciglicu, dugme sa zelenom slušalicom da se javim na poziv, sa crvenom da prekinem.

Uvek sam se trudio da moje fotografije imaju više nivoa čitanja. Da poseduju izraženu likovnu komponentu iza koje vreba poruka

Nema te na društvenim mrežama, na Facebooku, Instagramu, a internet i mreže su prepune tvojih fotografija. Zašto bojkotuješ mesta gde su svi?
Na ovo pitanje bih mogao da dam ili dugačak ili kratak odgovor.
Dugačak bi bio predugačak, a kratak je da nemam ideju šta bih kačio na Facebook i Instagram.

Mreže nisu loše za ponovno upoznavanje ljudi koje inače već misliš Ida znaš.
Svestan sam da društvene mreže nisu loše za posao, za neku samopromociju, ali mene je uvek bio blam da se hvalim. Verovatno tu grešim, ali to sam što sam.
Čak i kada se upoznajem sa nekim, pa me neko predstavi „ovo je Kuja, on je super fotograf“, ja k’o dete počnem da crvenim, gledam u sopstvene patike i osećam se neprijatno.
Ljudi koji prate samo Facebook, kada se sretnemo, često pitaju što me nema, da li sam živ, da li sam se odselio u Japan pošto su čuli da sam tamo izlagao, i slično. FB koristim isključivo da se sa drugarima, kada dolaze iz inostranstva, dogovorim u kojoj se kafani nalazimo.
Mada možda bi bilo zabavno napraviti Instagram nalog i kačiti fotografije skorelih masnih sudova u sudoperi. U zalasku sunca.

Ipak, bio si među prvim fotografima ovde koji su pokrenuli svoj sajt, koji je dva puta bio veoma posećen.
Slike golih žena su uvek popularne. Playboy sekcija mog sajta je uvek bila najmanje deset puta posećenija od ostatka. Ipak, moj sajt je nekoliko dana beležio posebno rekordnu posetu, desetine hiljada posetilaca dnevno iz celog sveta, kada je neko objavio da se jedna od starleta koju sam slikao za Playboy navodno zabavlja sa nekim svetski poznatim fudbalerom.
Da ne bude sve tako crno, sajt mi je još jednom bio rekordno posećen, pošto mi je u poznatom francuskom magazinu Photo na četiri strane izašao intervju sa radovima sa izložbe Forever. Časopis se prodaje širom sveta, tako da je interesovanje bilo veliko. Google me je vodio do sajtova tipa MySpace, DeviantArt i sličnih (tada nije bilo Facebooka!), gde je gomila mladih ljudi u svojim profilima navodilo da su fanovi Gandija, Endija Vorhola i Aleksandra Kujučeva i slično. Bio sam u (prijatnom!) šoku.
Photo i dalje u svojim svečanim jubilarnim brojevima redovno objavljuje zahvalnicu na dve strane, na kojoj navodi imena svih fotografa sa kojima su sarađivali. Uz velikane fotografije i moje heroje kao što su Helmut Newton, Weegee, Witkin, Bourdin, Avedon, Sieff, Araki, Hiro, Saudek i mnogi drugi, nalazi se ravnopravno i moje ime!
U to mi je još uvek teško da poverujem, pošto sam još kao klinac gutao Photo i po buvljacima skupljao stare brojeve iz 60-ih i 70-ih. Maštao sam kako bi bilo kada bi se moji radovi jednog dana pojavili u njemu, ali mi nije na pamet padalo da će se to dvadeset godina kasnije stvarno dogoditi.

Izložba Hey Kids, My Eyes Can Move Too!

Može li u fotografiji naučeno da nadomesti instinkt, osećaj, refleks, improvizaciju? Šta znači imati autentičan fotografski rukopis? Kako se čita, razume fotografija?
Nisam preterani ljubitelj suvog koncepta. Uvek sam se trudio da moje fotografije imaju više nivoa čitanja. Da poseduju izraženu likovnu komponentu iza koje vreba poruka. Da na površini budu zabavne i šarene, a da kada pročitaš prateći tekst u katalogu izložbe, možeš da promrmljaš sebi u bradu i „Aha, sad razumem!“.
Dobar primer je moja stara izložba u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda Forever. Želeo sam da kroz formu virtuelne reklamne kampanje prikažem opsednutost fizičkim savršenstvom, večnom mladošću i lepotom. Poneko je razumeo celu priču, ali je svakome bilo zabavno da vidi čudne i šarene četiri metra visoke bebe bodibildere.
Izložba je bila neverovatno posećena pošto je galerija u prometnoj Knez Mihajlovoj ulici. Sa ulice su se u galeriji videli bilbordi sa ogromnom nabildovanon decom, tako da su slučajni prolaznici bili u fazonu „Šta je ovo!?!“ Svraćale su žene tegleći cegere sa pijace na Zelenom vencu i krivile vratove gledajući fotografije u čudu. Došao sam da fotografišem postavku izložbe za ličnu dokumentaciju i bilo je fantastično – krkljanac, ljudi su se slikali ispred radova zauzimajući poze kao bilderi, opštenarodno veselje i žurka!
Svako je pronašao nešto za sebe. Neko je razumeo to što sam hteo da kažem, a neko je video uvrnute šarene slike i super se zabavio.
Volim kada ljudi mogu da pronađu neku svoju ličnu priču u mojim radovima.
U mom vizuelnom izrazu mi je puno pomoglo to što sam prvo crtao i slikao pre nego što sam se tokom studija grafike na Primenjenoj akademiji počeo ozbiljnije baviti fotografijom.

Angažuješ ljude svojim angažovanim fotografijama. Šta je van kadra?
Van kadra može biti potpis ispod novinske fotografije. Čovek sa puškom pored rasplakanog deteta može biti proglašen herojem koji je dete upravo spasio ili zločincem koji je dete otrgao od roditelja. Istina ne postoji, sve je podložno manipulaciji.
Moje fotografije su plod mašte, pogled van kadra je pogled u nas same.

Tvoj omiljeni fotograf? Kome se diviš?
Jedan od prvih je Weegee koji je aparatom velikog formata realistično prikazivao život i smrt na ulicama Njujorka 30-ih i 40-ih godina prošlog veka.
Helmut Newton, koji je imao provokativan i angažovan odnos prema glamuru i modnoj fotografiji.
Joel-Peter Witkin, Amerikanac iz Nju Meksika, koji stvara mračni čudesni svet koji nastanjuju nesrećnici deformisanih i amputiranih udova, transvestiti, sijamski blizanci i leševi iz mrtvačnica Meksika.
Francuski fotograf provokativnog stila Guy Bourdin, koji je bio najaktivniji 60-ih i 70-ih, kojeg sam davno otkrio kupujući stare časopise na buvljaku. Izvršio je ogroman uticaj na mnoge fotografe, od kojih je najpoznatiji David La Chapelle. Bourdinov rad se tek poslednjih godina ponovo otkriva i odaje mu se odavno zasluženo priznanje.
Jan Saudek, Araki, Richard Avedon, Bob Richardson, Hiro…

Kako tehnologija napreduje, izgleda da će deda Kuja praviti društvo svojim praunucima sa ekrana nekakvog tableta. Pa kada se nešto posvađamo, oni izvuku moj bekap od pre mesec dana i kao da ništa nije bilo!

Izložbom Bio sam srećan / Oh, kako sam lagao iz 2014, koja je inspirisana knjigom Ispovest maske Japanca Jukija Mišime ukazuješ na usamljenost svakog ljudskog bića, pa u prostore lišene ljudi stavljaš tekstualne fragmente iz knjige. Reci nam nešto o Japanu u kome si više puta izlagao. Kako je ta kultura uticala na tebe? Deluješ smireno kao sensei.
(Smeh) Čak i tai-chi treniram, mada je to kineska veština. U Japanu sam izlagao u više navrata, u Jokohami, Okajami i Tokiju, u kojem sam imao i dve samostalne izložbe. Većini je prva asocijacija na Japan njihova kulturna tradicija. Meni je podjednako (ako ne i više) interesantna njihova pop kultura.
U Tokijskom muzeju me je fascinirala težnja Japanca ka savršenstvu – mač star 1.200 godina izbliza izgleda kao da je napravljen današnjom najsavremenijom tehnologijom. Laserska preciznost izrade, dizajn i ukrasi na njemu deluju potpuno moderno. U jednom delu muzeja izloženi su predmeti iz nekih susednih azijskih kultura. Razlika je ogromna u odnosu na japanske artefakte iste starosti – maltene deluju kao da su ih pravila deca.
Najveći utisak su, naravno, sami Japanci i njihovo poimanje sveta koje je drugačije od našeg. Često sam imao utisak da sam na drugoj planeti.
Jako mi se dopalo poštovanje ličnog prostora. Na ulici te niko te ne gazi i ne naleće na tebe, čak nije pristojno prilaziti ljudima bliže od dužine ispružene ruke. Nama tako nešto možda deluje preterano, ali to odsustvo agresije, bahatosti i primitivizma mi je donosilo osećaj velikog rasterećenja. Mogao bih tamo da živim neko vreme, čisto u terapijske svrhe. Naravno da kada se zagrebe dublje ispod površine nije sve tako idealno – i Japanci su ljudi kao i mi, sa istim nagonima i željama. Za razliku od nas oni su prinuđeni da žive na taj način. Na malom prostoru ih je nabijeno više od sto miliona, da se ponašaju kao mi, međusobno bi se pobili.
Onoliko koliko se meni sviđa uredni Japan, toliko se Japancima sviđa Srbija – haos, oronule zgrade, đubre na ulici, gluvarenje u kafiću u po bela dana… svako želi ono što nema.
Video sam tamo mnogo čudnih i, za zapadni svet, nastranih stvari na koje bi smo mogli potrošiti pet ovakvih intervjua. Otaku kultura, ljudi koji ne mogu da ostvare veze sa suprotnim polom već se zaljubljuju u virtuelne manga i anime likove, prodavnice u kojima se mogu kupiti neizreciva čuda za uvrnute kolekcionare.

Fokusiran si na ljude, da li postoji neka ličnost čiji bi karakter voleo da zabeležiš?
Nemam fascinaciju ličnostima. Inspiraciju pronalazim u svom unutrašnjem svetu. Uvek, u prenosnom smislu, fotografišem sebe.

Uz tvoje ime se najčešće vezuje modni fotograf, radio si s modne editorijale za sve domaće glosi magazine Cosmopolitan, Grazia, Playboy, Maxim, Fame, FAAR…, slikaš glamurozne devojke u skupoj garderobi, režiraš i uvek daš neki otklon, provučeš poruku.
Moj odnos prema modnoj fotografiji je sličan odnosu koji imam prema advertajzingu. Moda me sama po sebi, na neki klasičan način, u stvari previše i ne interesuje. Kao modni fotograf, svestan sam svojih ograničenja koja sam u stvari sam sebi nametnuo, pošto ne volim klasično komercijalno poziranje. Za razliku od kolega koji su u tom smislu puno bolji, koji taj klasični komercijalni aspekt mode osećaju na pravi način, instiktivno i iznutra, to je kod mene nekako nakalemljeno. Modnom fotografijom sam počeo da se bavim spletom okolnosti, i u njoj sam pronašao teren za oživljavanje nekih mojih ideja koje tematski sežu mnogo dalje. Moda je tu uglavnom samo pokriće, bitna je priča koju želim da ispričam.

Kampanje su ranije bile kreativnije, bilo je zabavnije raditi. Sada kada vidim na šta se svodi većina reklama… Nesigurnost u sebe i strah su veliki pokretači

Sve tvoje izložbe ili fotografski serijali tretiraju ono što sve nas progoni i plaši, u projektu A Moment of Happiness baviš se starenjem, prolaznošću, nestajanjem…
Uvek sam voleo da pravim fotografije malih običnih stvari iz mog okruženja. Kada nam se rodio sin, postali smo okruženi igračkama. Kako je vreme prolazilo, te igračke sa fotografija, zaturene i zaboravljene po fiokama i ormanima, nastavile su da vode svoje nezavisne živote. Živote koji će trajati duže od naših. Plastika je večna, mi nismo.
Kao veliki fan naučne fantastike, kao klinac sam smišljao način za postizanje besmrtnosti. Telo je samo prevozno sredstvo za naš um, ono što nas čini je svest koja posle naše smrti iščili. Smislio sam da bi bilo super da se pre trenutka naše smrti naša svest iskopira u kompjuter nekog svemirskog broda. I da onda oslobođeni vremenskih stega putujemo i istražujemo svemir. Maštao sam da ću napisati revolucionarni SF roman koji će se baviti time, ali, eto, nisam. Sada to polako postaje stvarnost. Kako tehnologija napreduje, izgleda da će deda Kuja praviti društvo svojim praunucima sa ekrana nekakvog tableta. Pa kada se nešto posvađamo, oni izvuku moj bekap od pre mesec dana i kao da ništa nije bilo!

Šta čitaš ovih dana?
Spremam se da počnem da čitam Seks i smrt u Japanskoj kulturi – harakiri, jaje, amputacije Velimira Grgića.

Čega si sve kolekcionar?
Previše stvari. Skupljam stare igračke, foto-aparate, muzičke uređaje, filmove, gramofonske ploče kojih sigurno imam par hiljada, knjige, stripove… samo kopam po berzama, Limundu i buvljacima. Jedini je problem što sve to zauzima previše mesta.

Moje fotografije su plod mašte, pogled van kadra je pogled u nas same

Budući da voliš uvrnutu i mračnu estetiku, imaš li ti neke košmare?
Često sam u snovima poslednji čovek na Zemlji, Omegamen. Imam moć letenja i pržim horde (kako u kom snu) zombija, vanzemaljaca ili vampira. U tim snovima se ne bojim ničega pošto imam supermoći. Prave košmare imam kada sanjam da se šetam Kalenićem ili buvljakom, i sa užasom shvatam da mi je neko provalio u stan, pošto na tezgama i na kartonima prostrtim po zemlji prepoznajem delove svojih kolekcija. To su noćne more zbog kojih skačem iz kreveta.

Kad si poslednji put obukao nešto što je u koloru, da nije crno?
Mislim 1994 ili 1995. Volim jednostavnost. Kada ujutro otvorim orman, sve je crno, pa ne moram da razmišljam šta ću da obučem. Kada mi se nešto od garderobe svidi, kupim nekoliko identičnih komada, crnih.

Aleksandre, hvala najlepše.
Hvala tebi!

kujucev.com

The post Aleksandar Kujučev: Poslednji čovek na Zemlji appeared first on 42 magazin.