Kada u priči koja je nastala gotovo pre skoro dva veka prepoznate paralelu sa današnjim karakterima i društvenim dešavanjima, onda sigurno možete reći da je reč o svevremenoj pozorišnoj predstavi. Korešpodencija koja se izvodi u Zvezdara teatru 16. maja doživeće 50. izvođenje, a urađena je prema tekstu Borislava Pekića,u dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza i u režiji Gorčina Stojanovića. Glumica Jelena Stupljanin u ovoj predstavi glumi cirkusku igračicu Julijanu Tolnaj, koja sa puno simbolike donosi jedno novo vreme i životne promene. Cirkuska atmosfera u bukvalnom i prenesenom značenju puna je simbolike koja se preliva do današnjih dana.
Osim ove uloge, Jelenu do kraja pozorišne sezone možete gledati i u predstavama Noćna straža na Velikoj sceni Ateljea 212, Magično popodne na Sceni Petar Kralj i Zašto je poludeo Gospodin R u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Na velikom platnu glumi u Šavovima Miroslava Terzića, filmu koji se bavi intrigantnom pričom o krađi beba iz srpskih porodilišta, nedavno je završila snimanje britanske naučnofantastične serije The Outpost i već se sprema za novi filmski projekat sa mladim režiserom iz Litvanije. Velika Jelenina profesionalnost i odgovornost prema obavezama možda se najbolje vide iz činjenice da se lično javila da opravda prekoračeni rok predviđen za intervju. Iskreno, ostala sam bez teksta, uz preispitivanje koliko mi se javnih ličnosti javilo sa izvinjenjem što kasne. Pretpostavljate, bila je prva.

Uskoro se približava 50. izvođenje predstave Korešpodencija, kakvi su vaši utisci i glavna impresija koju je pružila ova glumačka ekipa?
Izuzetno lepi, na svakoj predstavi iznova i iznova nadahnuti i sa svakom predstavom sve bolji i raznovrsniji. Pre ulaska mog lika na scenu ima pola sata radnje kojom predstava počinje i traje, i na svakom od izvođenja ja sedim iza zavese i slušam kolege kako izgovaraju svoje monologe i svaki put unesu novi život, novu boju likova, novu nijansu rečenice u ovom izuzetno bogatom tekstu Borislava Pekića. Zaista sam počastvovana što sam tu, deo ovakve ekipe i ovakve predstave.

Ova predstava izvođena je 22 godine u Ateljeu 212 sa velikim glumačkim magovima kao što su Bata Stojković, Zoran Radmilović, Mira Banjac, Petar Kralj… Lik koji vi glumite, Julišku Tolnaj, nekada je glumila Ružica Sokić. Koliko ta činjenica stvara dodatnu odgovornost? S druge strane, ovo izvođenje je sasvim drugačije od pomenutog.
Osećala sam veliku odgovornost dok smo spremali predstavu, dok su trajale probe. Međutim, jako brzo u procesu Gorčin Stojanović , reditelj, i meni, a i ostalim članovima podele, pomogao je da uvidimo da zaista radimo potpuno drugačiju predstavu, gledajući na sve to iz današnjeg vremena, a i u odnosu na to ko smo mi, u konkretnom slučaju, da ja niti mogu, niti mi je dato da se poredim sa velikom Ružom Sokić. Niti je to cilj naše predstave. Sa ovom ekipom i gledanjem na kontekst vremena u kome sada živimo, a koji se i suštinski i sistemski, pa i dnevnopolitički promenio od vremena prve postave Korešpodencije, mi smo uspeli da napravimo naše korešpodente, ja sam uspela da stvorim moju Julišku, koja je željna života, željna slobode, pa u toj slobodi željna materijalne sigurnosti, revolucionarka i zavodnica, a opet dovoljno naivna da na kraju u ovoj svevremenoj komediji završi kao tragičan lik.

Iako je radnja predstave smeštena u period sredine 19. veka, ima mnogo podudarnosti sa današnjim vremenom. Porodica i refleksije političkih i društvenih zbivanja na nju i danas su u fokusu.
Već je viđeno da se istorija ponavlja, i samo je potrebno poznavati istu tu istoriju i shvatiti kako funkcioniše svet. I danas, i pre dva veka. Pekić je to više nego znao, on je to živeo i samim tim stvarao istoriju. I baš zbog toga pisao je o porodici, jer društva se naizgled menjaju, ali unutar porodice se vide sva dobra i sva zla društva u kome trenutno živimo. A porodica iz Korešpodencije naišla je na cirkus. U prenosnom i bukvalnom smislu, jer se mladi gazda Simeon Njegovan zaljubljuje u cirkusku konjokrotiteljku i igračicu Julijanu Tolnaj. I zbog toga je ceo opstanak velike firme familije Njegovan doveden u pitanje. Mladi Simeon hoće da ostavi porodicu, dakle firmu, i ode da živi cirkuskim životom. U toj naizgled jednostavnoj priči i fenomenalnoj dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza ovog Pekićevog dela ima toliko simbolike koja je apsolutno plodonosna za igranje u svakom vremenu.

U današnje vreme postalo je popularno pitanje „oslobađati se ega“, a zapravo ego smo mi sami, samo je potrebno držati naše loše strane pod kontrolom

Kako vam odnosi u našem društvu, ali i u pozorištu, izgledaju posle povratka iz Amerike, gde ste proveli više od jedne decenije?
Mirnije gledam na sve – na život, na posao, uopšte na društvo. Pretpostavljam da to ima veze i sa ličnim sazrevanjem, ali i sa činjenicom da sam prošla kroz kapitalizam američkog društva i uvidela šta to suštinski znači, obrazovala se iskustvom i uvidela da jedino što mogu da promenim jeste da promenim sebe. Trudim se da tako živim i, zasada mi jedino to prija.

View this post on Instagram

'Korešpodencija' u @zvezdarateatar 3. 16. i 21. 2. Pančevo 10. 2. Vidimo se!! ❤

A post shared by Jelena Stupljanin (@jelenastupljanin) on Feb 3, 2019 at 7:16am PST

U Americi ste igrali u više od 30 predstava, upoznali velika imena kao što su Robert de Niro, Džesika Lang, Lajza Mineli… Osvojili ste nagradu za najbolju glumicu na Alexandria Film Festivalu u Egiptu za ulogu Azre iz filma Cirkus Columbia i u konkurenciji sa Sofi Marso. Kada se nađete u društvu i na sceni sa tako važnim svetskim glumcima, da li osetite veću tremu, koje vam misli prođu kroz glavu?
Uvek imam tremu, oduvek sam je imala i imam je i dan-danas bez obzira na to koliko ljudi u publici me gleda i sa kim delim scenu i glumački prostor. Za mene su svi glumci velikani. A ko god je u publici, važan mi je kao da igram pred kraljevima. To je nešto što ni ne želim, zapravo ni ne mogu baš da menjam. Tako da mi trema nikad nije bila ni manja ni veća, ona je tu jer svoj posao tako doživljavam, a ko je preda mnom ili uz mene na sceni, uvek mi je podjednako važno i samim tim uzbudljivo i inspirativno.

Trenutno ne razmišljam o poslovima van zemlje, radije uživam kod kuće uz štafelaj i moj novi hobi – slikanje

Jednom ste rekli da se u stvari najviše treba plašiti sopstvene sujete. Koliko je teško prepoznati je i suočiti se sa njom?
Verovatno sam to rekla, iz sujete (smeh). U današnje vreme je postalo popularno pitanje „oslobađati se ega“, a zapravo ego smo mi sami, samo je potrebno držati naše loše strane pod kontrolom. U kojoj meri, to verovatno zavisi i od mudrosti godina u kojima jesmo ili nismo, od iskustva i od ljudi koji nas okružuju. Tako da se treba suočavati sa sobom s vremena na vreme, ali i upoznati sebe i ne plašiti se, jer su zapravo strahovi ti koji nas najviše nagone da iskočimo iz svoje ravnoteže koju svako od nas, verujem, mukotrpno gradi.

Film Šavovi izazvao je veliku pažnju međunarodne filmske javnosti i osvojio nagradu na Berlinalu. Koja je vaša uloga?
Šavovi su izuzetno važan film koji govori o krađi beba iz porodilišta koja se dešavala kod nas. Osim toga što je kao film jako dobar i kvalitetan, Šavovi su uspeli da prebace rampu i u aktivističkom smislu i da skrenu pažnju na tu važnu temu o kojoj se dugo nije pričalo. U tom smislu, ponosna sam što sam deo ove priče, zahvalna Miši Terziću što me je pozvao da radim i nadam se dugom životu ovog filma, koji će sigurno tek dobiti na svom punom potencijalu i važnosti koju sa sobom nosi.

U svakoj zemlji postoje vrlo glasni glumci koji su na jednoj ili na drugoj političkoj strani. Apsolutno podržavam sve svoje kolege koji u ovim teškim vremenima imaju potrebu, veru i glas da pruže u borbi protiv jednoumlja, laži i jednoglasja

 Glumci su uvek bili pokretači nove energije i hrabri likovi koji se nisu plašili da i u realnom životu traže odgovore na neka teška pitanja, u svetu i kod nas. Kako vi vidite odnos politike i vaših kolega, kao i neprijatnu činjenicu da ih upravo ta politika deli na „naše“ i „njihove“?
To je normalno, i za svaku zemlju treba da bude i jeste normalno gledanje na život oko sebe. U svakoj zemlji postoje vrlo glasni glumci koji su na jednoj ili na drugoj političkoj strani. Apsolutno podržavam sve svoje kolege koji u ovim teškim vremenima imaju potrebu, veru i glas da pruže u borbi protiv jednoumlja, laži i jednoglasja koje kod nas vlada. Što se opredeljenja za samu politiku tiče, kod nas se nakon skidanja jednog sistema, i pokušaja uspostavljanja drugog, koji je tragično prošao atentatom, nije uspostavio neki drugi sistem i to je problem koji mi i dalje imamo, a znamo da sve druge države, koje nisu zemlje trećeg sveta, funkcionišu po principu nekog sistema. Kod nas još uvek nije definisano šta smo i zbog toga je naša zemlja na teškim mukama, gde se svaki dan prodaje u budzašto, i zbog toga snosimo posledice i realnih, ljudskih žrtava, preko radnika koji prečesto ginu na gradilištima u svrhe izgradnje nečega što je, u socijalnom i društvenom smislu, sve samo ne definisano šta je i kome služi. Podržavam svoje kolege koji se svakodnevno bore da se važne stvari definišu i verujem da će se tom borbom i stvoriti uslovi za nove izbore.

Pozorište je preživelo 2.000 godina, pa verujem da će i ubuduće imati svoju publiku

Iako su postojale prognoze da će digitalni mediji ovladati publikom, to se nije, bar do sada, desilo. Gde je budućnost pozorišta?
Pozorište je preživelo 2.000 godina, pa verujem da će i ubuduće imati svoju publiku. Moja bratanica od pet godina, kada predstavlja ukućanima nešto što je videla na televiziji, radi to tako što se kostimira i u centru dnevne sobe izvodi svoju predstavu. Pozorište je potrebno ljudima u svakoj formi, bilo gde i kad god, u svakoj formi, a to uostalom vidim i po veoma mladoj publici koja dolazi na sve predstave u kojima igram. I Čehov je u prošlom veku govorio o novim formama, a svaka generacija nastavlja da govori o svojim, a opet, Čehov je i dan-danas aktuelan. Sa jedne strane, igram u predstavi Zašto je poludeo Gospodin R Bobe Jelčića, koji pripada generaciji malo starijoj od moje, a uspešno je uneo novu formu gledanja na pozorište. Opet, sa druge strane, nedavno sam uživala u predstavi Natan Mudri mlade rediteljke Jovane Tomić, koja već ima izgrađen uzbudljiv stil jedne nove forme pozorišta.

Kakvi su vaši dalji umetnički planovi?
Upravo sam završila snimanje britanske serije The Outpost, gde mi je pružena prilika da igram u fantasy seriji sa izmišljenim bićima, gde sam igrala biće koje nije ljudsko i za koje sam imala posebne probe i šminke i kostima. Na kraju uopšte nisam ličila na sebe, što me je veoma zabavilo, jer retko imam priliku da igram takve uloge. Trenutno snimam seriju Državni službenik, u kome igram epizodnu ulogu. Nakon toga, radiću film sa mladim rediteljem iz Litvanije koji dolazi da snima kod nas.

Šta trenutno radite i da li razmišljate o nekim novim profesionalnim izazovima van zemlje?
Osim u Korešpodenciji u Zvezdara teatru, igram i u predstavama Noćna straža na Velikoj sceni Ateljea 212 i Magično popodne na Sceni Petar Kralj, a igram i u gorepomenutoj Zašto je poludeo Gospodin R u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Trenutno ne razmišljam o poslovima van zemlje, radije uživam kod kuće uz štafelaj i novi hobi – slikanje.

Kako vi doživljavate mlade generacije glumaca i kakva je njihova perspektiva?
Izuzetno cenim sve mlade kolege, kojih ima jako mnogo, koji su izuzetno talentovani, lepi, harizmatični. Naša zemlja inače može da se pohvali jako darovitim ljudima, posebno glumcima, oduvek je bilo tako, a sada ih ima zaista mnogo. Nažalost, nedostaje prostor u kome oni svi mogu da se iskažu, sve je veći broj škola koje iznedre mlade talente, a tržište je ostalo isto. Ipak, nadam se da će oni svojom energijom uspeti da stvore nove forme izvođenja. Mnogi od njih stupaju u svoje lične produkcije, što pozorišne, što filmske i verujem u njihovu snagu i darovitost.

Hvala, Jelena.

The post Jelena Stupljanin: Ko god da je u publici, važan mi je kao da igram pred kraljem appeared first on 42 magazin.