Za sve je kriv Džoni Petram! Da nije šezdesetih godina prošlog veka našao rupu u zakonu Holandije i otvorio prvi kofi-šop, ljudima danas ne bi teško palo to što je njegov legendarni dućan Mellow Yellow sada zatvoren. Doskočili su mu. Posle punih 50 godina zajebaše čoveka i zatvoriše ga. Njega i još 43 dućana nastanjena na „nesrećnoj“ adresi. Nije bilo toliko komplikovano. Jednostavno su doneli zakon koji kaže da se nijedan kofi-šop ne sme nalaziti na udaljenosti manjoj od 250 metara od škole. A Mellow Yellow beše baš jedan od tih.

Ovo legendarno mesto decenijama je bilo poznato po svojoj mellow muzici (sentiš, laganica, zen muzika) i žutom eksterijeru. Bio je to takođe ne baš prljav, al’ poprilično neugledan dućan. Džoni Petram voli da kaže kako je to verovatno bilo jedino mesto na svetu u kojem su Palestinci i Izraelci zajedno provodili vreme bez sukoba.

Nikakav problem! Otvorićemo novi na drugoj adresi! E, ali ne ide to baš tako lako sa kofi-šopovima ovih dana. Otvaranje novih nije dozvoljeno. Postoje peticije da se Mellow Yellow izuzme iz ove odredbe i da mu se odobri „selidba“ kako bi svoju priču nastavio na nekom drugom mestu. Ipak je Džoni Petram pionir… Epilog se i dalje čeka.

Pet grama legalnosti

Za početak, droga NIKADA nije bila legalizovana u Holandiji. U ovoj zemlji je na snazi Akt o toleranciji posedovanja i konzumiranja lakih droga (koji se odnosi na proizvode od kanabisa, prvenstveno marihuanu i hašiš). Ovaj čudnovati akt, nastao kao kompromis zaraćenih strana, kaže da je prodaja kanabisa u bilo kom obliku krivično delo, ali da Javno tužilaštvo neće goniti te strašne „kriminalce“. Čik pogodite na kojoj strani je bila crkva, a na kojoj kurve!

Ako imate bilo kakvih nedoumica, Cannabis College će vam sve detaljno objasniti. Predavanja su redovna. Organizacija je posvećena legalizaciji kanabisa i testiranju proizvoda

Tolerancija se ne tiče samo kofi-šopova. I na javnom mestu dozvoljeno je konzumiranje i posedovanje kanabisa ukoliko imate manje od pet grama. Dakle, nikako u grad sa više od 10 džointa! Ni tu nije kraj. Takođe se toleriše i uzgajanje maksimum pet biljaka u životnom prostoru. Pet velikih lepih žbunića… onako, umesto fikusa. Ovaj akt se ipak ne odnosi na mlađe od 18 godina, niti na posebne zone u okolini vrtića, škola, dečjih igrališta itd. Kazna ide i do 12 godina zatvora. Zvuči komplikovano?

Pravila koja važe za kofi-šopove su navodno ozbiljna, ali trikovi pomoću kojih vlasnici izigravaju ta pravila su još ozbiljniji. Kofi-šop ne sme opsluživati mlađe od 18 godina, zabranjeno je točenje alkohola i nuđenje teških droga. Strogo je zabranjeno reklamiranje bilo koje vrste i sve transakcije moraju biti ispod pet grama. Famoznih pet grama.

U prvih 15 minuta na jednom ovakvom mestu primetili smo da se gotovo ništa od ovoga ne poštuje. Izvesni Amerikanac, zvaćemo ga John Doe, otišao je sa 25 grama… i naravno, pet računa za po pet grama. Sve čisto i po procedurama. Niko vam neće tražiti čak ni dokumenta u svrhu identifikacije, a morali bi. Pojedini gradovi, poput Mastrihta, imaju Weed Pass, gde se prvo morate registrovati kako bi vam uopšte bilo dozvoljeno da uđete u kofi-šopove. Mastriht je pribegao ovim merama jer se nalazi jako blizu Nemačke, Belgije i Francuske. Poenta je bila u tome da se kanabis turizam saseče u korenu. U Amsterdamu ovoga, zasada, nema. Teško da će ga ikada i biti.

Dnevna količina kanabisa sa kojom kofi-šop sme da raspolaže je pola kilograma. Neverovatna je i činjenica da kofi-šopovi smeju da prodaju, ali ne smeju da nabavljaju kanabis. Trgovina drogama je u Holandiji zabranjena. Ovo izigravanje pravila naziva se back-door policy. Ilegalno je, dakle, uneti kanabis u dućan, ali je legalno prodavati ga. Samim prelaskom praga kofi-šopa tih 500 grama kanabisa dnevno upada u „legalne“ tokove, tj. pod okrilje Akta o toleranciji. Da se ne lažemo, ni količine se ne poštuju. Navodno se u Bulldogu dnevno rola između 10 i 12 kilograma.

Verovatno se sada pitate zašto policija ne sačeka ilegalnu isporuku. Pa, jednostavno. Sve su to javne tajne kojima se debelo gleda kroz prste. Zakon ulice. To vam je kao fakultetska diploma Tomislava Nikolića. #pravimoseblesavi

Sav taj THC

THC je skraćenica za delta-9-tetrahidrokanabinol, psihoaktivni sastojak kanabisa. Neki kažu skraćenica za sreću. Proizvodi kofi-šopova uglavnom imaju povećanu dozu THC-a (Nederweed). U Amsterdamu možete da očekujete marihuanu sa oko sedam odsto THC-a. Kod hašiša ili žargonski šita, koji se dobija preradom smole ženskih biljaka kanabisa, koncentracija je mnogo veća i ide čak preko 12 odsto. Najjača varijanta je kanabisovo ulje sa preko 20 odsto.

Tolerancija se ne tiče samo kofi-šopova. I na javnom mestu dozvoljeno je konzumiranje i posedovanje kanabisa ukoliko imate manje od pet grama. Dakle, nikako u grad sa više od 10 džointa!

Svaki kofi-šop ima svoj meni i spremni su da sve detaljno objasne: miris, ukus, veličinu, efekat, kada cveta, kada se bere, kako se obrađuje… Takozvani pure joints, u kojima nema duvana već sadrže samo marihuanu, kreću se od sedam evra pa naviše. Ono što se u kofi-šopovima naziva klasičnim džointom je jeftinije, četiri-pet evra, i podrazumeva mešavinu duvana i marihuane. Ukoliko vam padne na pamet da isprobate „delikatese“, krenite od slabijih varijanti, poput Indy Bomb i sličnih kombinacija. U njima se nalaze duvan i marihuana bez hašiša. Puno dejstvo ćete osetiti 15–20 minuta nakon uzimanja prvog dima, a efekat može trajati tri-četiri sata.

Da li ste, možda, za kolačić? Slatkiši možda izgledaju naivno, al’ su dosta ozbiljnija priča od rolanja. Dejstvo nastupa sa zakašnjenjem, nakon sat ili dva, i drži vas dosta dugo, čak preko sedam sati. Ako ga uzimate po prvi put i ne znate kako će vam leći, NIKAKO nemojte pojesti ceo kolačić odjednom! Naš ludi taksista Adil jako je ponosan na kolačiće. Dok nas je vozikao, entuzijastično nam je pričao o tome kako je glavni sastojak kolačića hašiš, i to njegov domaći, iz Maroka. Kaže: Aaaah we are quite proud on that pure moroccan product. On ih lično ne konzumira, bude mu muka, pa nikako ne idu uz vožnju.

Ako vam ništa od ovoga nije jasno, skoknite do škole. Cannabis College će vam rado sve detaljno objasniti. Predavanja su redovna. Organizacija je posvećena legalizaciji kanabisa i testiranju proizvoda. Oni su takođe i jedan od centara koji sprovode UnityCup, godišnje takmičenje proizvoda od kanabisa, na kojem učestvuje većina kofi-šopova Amsterdama. Pobednici za 2017. su (ime proizvoda je u zagradi):
Flower: Dumpkring (Blackberry Bliss), Grey Area (White Fire #6), Voyagers (Sunset Sherbet)
Nederhash: Grey Area (SB Ice), Dampkring (Red Ice), Green Place (Cookies & Cream Iceolator)
Import Hash: Bagheera (Mango Haze), Dampkring (Asli), Green Place (Don Perignon).

Za 2018. pobednici će biti proglašeni u novembru nakon trodnevnog festivala koji se uglavnom održava u Melkweg holu (tekst će biti ažuriran čim se sazna mesto održavanja). Uzmite u obzir i to da superstar svih kofi-šopova Green House ne učestvuje na UnityCupu. Njihov bojkot i dalje traje, a rangiranje njihovih proizvoda možete videti na svetskom High Times Cannabis Cupu. Green House je u svetu postao poznat po Super Lemon Haze Sativi.

Iako slatkiši izgledaju naivno, oni su ozbiljnija priča od rolanja, zato NIKAKO nemojte pojesti ceo kolačić odjednom!

Kofi-šopovi i njihove priče

Za početak tu je Bowie. Mačak koji prosto ne želi da izađe iz Dampkring kofi-šopa. Prvi put je ušao pre sedam godina. Nije preterano druželjubiv, mada to nije ni bitno, s obzirom na činjenicu da uglavnom spava po stolovima. Ovaj dućan je poznat i po filmu Oceans 11. Kluni i ekipa su svoje prevare po Evropi smišljali upravo na ovom mestu.

Dampkring se nalazi na turističkoj kanabis turi. Dakle, imajte na umu da možete završiti na mnogim društvenim mrežama ukoliko budete sedeli u izlogu.

Green House je mesto posebne tradicije. Da li ste nekada čuli američke rokere kako u nekoj emisiji odgovaraju na pitanje Are you on a wall of shame in Amsterdam? To je ovaj zid! Nema slavne ličnosti koja nije skoknula do ovog dućana. Rijana, Snup, Pepersi, Vesli Snajps, Vil Ferel, Bil Maher, Borat, Pink, Sajpres Hils, Redmen, Metodmen, Eminem, Kelis, Simply Red, Tajson, Basta Rajms i naravno, ko domaća, Majli Sajrus.

Ovde se sve radi na visokoprofesionalnom nivou. Mikroskopi su svuda i sve se može testirati, baš kao što to radi Cannabis College. Osnivač je Arjan, koji ujedno vodi i dokumentarac Strain Hunters na NatGeo i Vice kanalima.

THC je skraćenica za delta-9-tetrahidrokanabinol, psihoaktivni sastojak kanabisa. Neki kažu skraćenica za sreću. Proizvodi kofi-šopova uglavnom imaju povećanu dozu THC-a (Nederweed)

Grey Area je prilično skriven kofi-šop. Ima i čudno radno vreme od 12 do 20. Ako je negde atmosfera kao kod kuće, to je ovde. Mesto je izlepljeno stikerima, a osoblje je vrlo uslužno i prijateljski nastrojeno.

Ovi momci su nagrađivani 25 puta do sada, a poslednji UnityCup su prosto razvalili osvojivši prvo mesto u četiri od pet kategorija. Da li je najbolji? Teško je reći, al’ Snup je u jednom holandskom magazinu naglasio da je Bulldog kofi-šop kojem se najradije vraća. Ovaj lanac dućana nalazi se na najboljim lokacijama, poput Četvrti crvenih fenjera.

Ostali kofi-šopovi vredni pažnje: Kadinsky, Bagheera, 1eHulp, Barniey’s, Boerejongens (koji više liči na nešto između apoteke i fast fooda).

Ubedljivo najbolji kofi-šop Amsterdama

Ovako to u velikoj meri rade lokalci. Kupiš lepo na crno. Zatim iza ćoška uzmeš fišek krompirića sa sirom (Chipsy King na uglu ulica Damstraat i Nes). Pošto je konzumiranje lakih droga dozvoljeno na ulicama Amsterdama, lako se izvodi zaključak da je najbolje mesto za duvanje upravo stepenište Nacionalnog spomenika. Pogled na trg Dam. U toku dana na ovom mestu ulični umetnici, žongleri, opičeni ljudi i profi gimnastičari zabavljaju vozače na semaforu za koji evro. Free show for everyone. E, to treba uloviti!

Da vidimo da li ste skontali Akt o toleranciji. Ako zapalite ovde, vi kršite zakon i policija može da vam oduzme džoint, ali ne može da vas krivično goni. OK? Doduše, to mora biti neki žešći drkadžija kad već ide tako oko spomenika i desetinama ljudi oduzima plezir. U praksi su ekstremno male šanse da se ovako nešto desi, a ako se ipak desi, bez panike, zapalite drugi.

ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI: Ovaj tekst ne promoviše upotrebu lakih droga! Bavite se sportom i NE PRLJAJTE, nemate izgovor.

Tekst preuzet sa putopisnog Tripblogposta.

The post Amsterdam: Pet grama legalnosti appeared first on 42 magazin.

Zato što su ga odmalena mučile reči, morao je da piše. Za stihove je još kao dete dobio nagrade. Onda je rastao, bio preduzimač, enterijerista, bavio se nekretninama, držao kafanu… sve vreme je čitao, slušao muziku, gledao filmove, igrao fudbal… rastao i pisao. I izrastao u pisca. Reč po reč, emocija složena u rečenicu, promišljena stvarnost, pasus po pasus, priča jedna za drugom… Neke zaboravljene u starim fiokama, izgubljene u selidbama, odlagane po raznim folderima i papirima, nizale su se godine budnosti – sve do jednog lucidnog sna koji je u cik zore pokrenuo lavinu Besanih. Goran Stojičić, autor ove multimedijalne zbirke kratkih priča, piše svoju drugu knjigu, a sa nama priča o svom literarnom uspehu i kreativnom procesu.

Ćao, Gorane, dobro nam došao.
Ćao, bolje vas našao, hvala na pozivu.

Bavio si se u životu raznim poslovima, a onda si pre tačno godinu dana gotovo preko noći objavio svoju prvu knjigu. Za sve je kriv Facebook, a ti nam ispričaj kako su nastali Besani.
Da, knjiga je izašla 9. juna 2016, a promocija je održana u kafe-klubu Plato. A kako sam došao na ideju da je napišem… Ja u stvari pišem još od osnovne škole. Prvo sam pisao pesme, dobijao čak i nagrade, recimo Majsku pesničku štafetu svojevremeno 25. maja, pa mi je Mira Alečković uručila poklon – knjigu, diplomu itd. Onda se ta poezija pretočila u kratke priče krajem osnovne škole kada sam otkrio Daniila Kharmsa i Slučajeve. Od tada sam pisao, pišem i sada, u tom nekom harmsovskom stilu i nikada nisam bio zadovoljan, to je sve stajalo po nekim rokovnicima i sveskama. Niti sam imao samopouzdanje, niti sam verovao da je to nešto što vredi, međutim, ovo što sada radim i pišem je potpuno drugačiji stil.

Kratka forma me je oduvek zanimala – ona jeste jako komplikovana jer sa malo reči treba da kažeš puno,
da imaš dinamiku i, naravno, uvod, razradu i zaključak,
kakav god on bio

Najpre si priče objavljivao kao Facebook postove. Da li su ti postovi bili trenutna inspiracija ili si sve ranije smislio, napisao i sabrao, pa redom, jednu po jednu kačio?
Ništa nije smišljeno, čak sve to što je smišljano ranije više ne postoji. To je izgubljeno u nekim selidbama i meni je žao što nije sačuvano samo zbog nekih uspomena, možda bi iz toga nešto moglo da se iskoristi, možda kao skelet nečega, ali ne, ovo što se desilo krajem maja i početkom juna 2015. inicirano je mojim snom koji sam sanjao jednog četvrtka na petak. Probudio sam se u zoru, izleteo iz sobe, napisao tu svoju priču, ona je prva i u knjizi, sutradan je malo doradio, prekosutra uglancao i po prvi put okačio na Facebook nešto što je autorski. Do tada sam postavljao neke klipove, trejlere za filmove, bavio se politikom, malo fudbalom… Tad sam prvi put okačio nešto autorsko, svoje, i u roku od sat, sat i po video da to pije vodu.

I tu prvu priču napisao si u prvom licu jednine, a potom si prešao na treće lice. Zašto si promenio ugao?
Da, tako je. Pod jedan, u prvom licu pisao sam i ranije, pa sam i tu prvu priču napisao u prvom licu. Jednostavnije je pisati u prvom licu. Međutim, onda su neki ljudi, čak i meni bliski prijatelji, tu prvu priču doživeli kao neku vrstu apsolutne autobiografije sa pokušajem samoubistva koje se upravo i dešava u prvoj priči. Kada sam ja video koliko se njih javilo sa sličnim pitanjima, jedno od njih je bilo: „Da li si dobro?“, drugo je bilo: „Da li treba da se zabrinemo?“, treće: „Nisam znao da imaš takve probleme“… a pritom je priča bila apsolutna i stoprocentna fikcija. Druga priča je posle dve nedelje bila objavljena isto u prvom licu, ljudi su takođe imali komentare tipa „baš mi je žao“, a u toj priči bavim se porodičnim odnosima, patnjom… Uglavnom, nastavila su da stižu takva pitanja i onda ja odlučim, kako ne bih objašnjavao, da pređem u treće lice, preradim prethodne priče i nastavim da pišem u tom licu, koje je definitivno teže za pisanje, ali meni veći izazov. No, bio sam miran, niko me ništa više nije pitao.

Pitao sam se kako da udenem muziku u svoje priče jer sam osetio da je to jako potrebno i meni u procesu pisanja važno

Odabrao si i kratku formu koja se ne piše baš tako lako. Neki recenzenti tvoje knjige kažu da pišeš u filmskom maniru.
Nisam se bavio analizom svog pisanja niti sam se prilagođavao ne znam ni ja čemu. Jesam veliki filmofil, kao i što puno čitam i puno slušam muziku. Kao što rekoh malopre, ja nisam pisao na taj način, meni je definitivno san bio kao jedan film, ja sam ga ja opisao na taj način i od tog momenta krenuo je taj filmski narativ. Kratke priče i kratka forma su me oduvek zanimali. Ta forma zaista jeste jako komplikovana jer sa malo reči treba da daš puno toga, da imaš određenu dinamiku i, naravno, uvod, razradu i zaključak, kakav god on bio. Međutim, meni to nije bilo dovoljno, pa sam probao i izgleda da sam uspeo da u poslednjem pasusu napravim određeni obrt, koji se nekad događa u poslednjoj rečenici, čak i u poslednjoj reči. Tako da sam sebi definitivno zakomplikovao život, ali mi je bilo jako drago da istražujem, eto, i svoj mozak i sve ono što sam hteo da dam.

Tvoje priče su i veoma emotivne, a uglavnom se bave odnosom između njega i nje. Zašto baš time budući da, kako kažeš, nisu autobiografske?
Da krenemo od te prve priče koja je inicirala i sve ostale, odnosi između nje i njega, kakvi god oni bili, od onih najdivnijih do najtragičnijih i najužasnijih, kao da se neki ventil otvorio i to je za tih nepunih godinu dana izlazilo neverovatno iz mene. Naravno da nisu sve priče izlazile jednostavno, nisu sve tekle, neke sam pisao nekoliko dana, neke nekoliko meseci, čak šest, sedam. Za neke sam mislio da nisu gotove, pa su čučale u nekom folderu „nedovršene priče“ – a zapravo su bile gotove, što sam shvatio tek kasnije, i upravo to je ta igra u vezi s kratkom formom koja me je oduvek interesovala. Mislim, definitivno ima tu nekih delova autobiografskih ili biografskih, u vezi sa mnom naravno, onda sa nekim ljudima koje poznajem, a neke detalje sam samo čuo, pa se to ili razvilo u neku priču ili prošlo samo kao neki detalj.

Ali ipak ima tebe, što je nekako prirodno.
Da, recimo da su od tih 35 priča tri maltene autobiografske, one koje imaju najmanje neke drame, jer ja realno u životu nisam imao ništa dramatično ili tragično. Na kraju je ispalo da sam ja u tih 35 priča dao 35 raznih situacija u kojima se neke dve osobe nalaze, od najjednostavnijih, u restoranu, gde njih dvoje sede i ne pričaju ili pričaju, razmišljaju jedno o drugom, do smrti deteta bračnog para ili nekih stvari koje nisu ni doživljene, recimo.

O tvom jedinstvenom stilu pisanja stižu reči hvale iz književnih krugova. Imaš li svest o tome koji te je pisac inspirisao ili, recimo, na tebe uticao? Kog pisca voliš da čitaš?
Ne postoji osoba, niti pisac koji je drastično uticao na moj stil pisanja ili neka moja razmišljanja, čak ono što najviše volim nema nikakve veze sa mojim stilom. Spomenuo sam Kharmsa, njegove priče su apsurdne, njegove priče su nadrealne. Možda ima nekih crtica i kod mene, u nekim detaljima se pojavi nešto nadrealno, retko, ali se pojavi. Volim, recimo, Cormaca McCarthyja, volim našeg Zorana Živkovića, volim Ivana Tokina i njegov roman Najnormalniji čovek na svetu. Iz Delfija su mi rekli da ih podsećam na Tokina i da im je jako drago što se pojavio neko sa sličnim stilom. Ja ne znam koliko sam mu sličan, ali mi se jako dopao. Tako da ne bih mogao da izaberem nijednog, mogao bih da nabrajam od Chekhova pa nadalje, Sartra recimo jako, jako volim, čak ga i spominjem u jednoj priči. Vlastitih imena nema, nema toponima, nema nikakvih imena, ali eto pomenuti su Bowie, Sartre, mislim da sam u jednom momentu pomenuo Pariz, i to je sve.

Ne pišem u prvom licu da ne bih stresirao ljude

Besani su multimedijalna zbirka, prva takva kod nas. Veoma je interesantno i lepo to što si svaku priču povezao sa određenom pesmom koja daje audio-podlogu za čitanje.
Pitao sam se kako da udenem muziku u svoje priče, a osetio sam da je to jako potrebno. Da se kratko vratim na Facebook i na prvih tih nekoliko priča koje su u celini objavljene, uz svaku je išao klip sa YouTubea koji je meni bio vrlo važan kao određena muzička podloga, kao neka varijanta sountracka za moj minijaturni igrani film u pisanoj formi. To je bilo jednostavno, staviš link ispod teksta i to je to. Međutim, kako sad to sprovesti kada je knjiga u pitanju, pa još štampana, ne digitalna gde bi mogao da klikneš negde. Onda mi je palo na pamet u nekoj prodavnici kada sam video QR kodove na nekom prašku za veš i još na nekim proizvodima, prislonio sam telefon i shvatio da preko njih ideš na link koji te vodi do nekog sajta gde saznaješ ko je proizvođač, od čega je proizvod napravljen… i onda ukapiram da bi to moglo čak i da se štampa. Na kraju su ti QR kodovi iskorišćeni i odštampani na početku svake priče i iza njih se nalaze Bowie, Cave, Waits, Coctou Twins, Massive Attack… da ne nabrajam, a jako su meni važne, nisu zbrda-zdola stavljene. Slušao sam ih i dok sam pisao, ali iz određenog razloga, tako da su one u mojoj glavi jedna muzička podloga. Naravno, knjiga može da se čita apsolutno bez toga. Dovoljno je instalirati na pametnom telefonu čitač QR koda, koji je besplatan, prineti telefon QR kodu iznad priče i za sekund, dva, tri stići na tu pesmu i na kompletan Besani booktrack, gde se nalaze sve pesme koje su u knjizi, ali svaka pesma je uz određenu priču.

A multimedijalna je i zato što, osim odlične fore sa QR kodom, ilustraciju za svaku priču radio je dizajner Slavimir Stojanović Futro. Kako je došlo do saradnje sa njim?
Slavimir Stojanović Futro je jedan od onih ljudi koji ostavili komentar na prvu objavljenu priču sad već daleke 2015, a napisao je nešto što je meni bilo jako zanimljivo, možda čak jedan od najinteresantnijih komentara: „Ovo je genijalno, je l znaš onaj osećaj kad ti je žao što ti to nisi napisao.“ Naravno da znam taj osećaj, non-stop mi je u glavi kad nešto čitam, međutim, kad to tebi neko kaže, pa još neko poput njega, to ti onda da jedan novi vetar u jedra i potpuno te napuni nečim pozitivnim, da bih posle nekoliko dana ja dobio od njega ponudu da on dizajnira korice moje knjige, da uradi prelom, a kada smo se našli da se dogovorimo oko svega, on je čak rekao: „Znaš šta, ja sam raspoložen da ti ilustrujem svaku priču.“ Dakle 35 priča i 35 minimalističkih ilustracija Slavimira Stojanovića Futroa, koji je inače švedska škola, pa je minimalizam obeležje njegovog rada. To je meni bilo potpuno neverovatno, on je rekao da ne pamti da je ikada čitao nešto bolje, ja takođe o njemu mogu da kažem da ne znam da neko na ovim prostorima, pa i šire, radi to što radi bolje od njega. Naš spoj je bio neverovatan i fenomenalan, da bi na kraju rezultirao takvim izgledom knjige koja je za mene nešto potpuno spektakularno i pre nego što se otvori. Ja mogu da je posmatram kao jedan umetnički proizvod i dok uopšte ne razmišljam o tome šta bi u njoj trebalo da se nađe.

On je rekao da se, kada je počeo da radi tvoju knjigu, povukao u tišinu prirode, da je slušao svaku pesmu dok je čitao priče i tako radio ilustracije. Uz tvoje pisanje, muziku i njegov dizajn ova tvoja knjiga predstavlja neko remek-delo dva umetnika.
Ajde da kažem još nešto vezano za Slavimira. Njegov studio zove se Futro, što je spoj reči future i retro. Knjiga spolja izgleda retro, unutra je future s obzirom na to da su takve ilustracije, takve priče i QR kodovi, tako da se i to uklopilo sa njegovim i mojim senzibilitetom. Takođe mi je bilo vrlo zanimljivo – on je čovek koji ima toliko posla, a to što se povukao u prirodu i posvetio samo mojoj knjizi, to je fenomenalno, zato na kraju to izgleda tako kako izgleda. Da dodam i to da je Slavimirova filozofija sa Futro ta da treba živeti, stvarati i uživati sad i ne razmišljati puno o prošlosti (retro) i budućnosti (future). Tako živimo i Besani i ja. Sada. Iskoristili smo neku prošlost (zbog iskustva), a gde će nas budućnost odvesti, videćemo.

Dizajn knjige radio je Slavimir Stojanović Futro, a ona je za mene nešto potpuno spektakularno i mogu da je posmatram kao umetnički proizvod i dok uopšte ne razmišljam o tome šta bi u njoj trebalo da se nađe

Ti i dalje promovišeš knjigu, sad je evo godinu dana od prvog izdanja, a imate zakazane promocije i po regionu, što će trajati još godinu dana. Drugo izdanje se uveliko prodaje. Da li razmišljaš o sledećoj knjizi?
Osim toga što sam redovno aktivan na određenim portalima (Refresh your life, Gle magazin, blog Direktna reč) i povremenih upada na neke portale, pišem drugu knjigu, koju sam faktički vrlo brzo počeo da pišem nakon objavljivanja prve. Krenuo sam septembra 2016. i tada rešio da nešto promenim i sebi podigao malo lestvicu, a samim tim će to potrajati. Besane sam pisao godinu dana, a ovu mislim da neću manje od dve godine. Ovom prilikom bih spomenuo izdavača Dejana Boškovića i izdavačku kuću Ammonite. Veoma mi je drago što se moje delo nalazi među knjigama i pločama autora kao što su: Eyesburn, Hornsman Coyote & Soulcraft, Presing, Intruder, Lutke, On Tour, Ventolin, The Motership Orchestra, Halftones…

Još nešto o Besanima?
Knjiga je prevedena na engleski jezik, naravno zove se Sleepless, a prevela ju je fenomenalna Jelena Ćuslović iz Čačka (o Jeleni će se tek pričati i pričati). Svi koji su je pročitali na engleskom rekli su da je izuzetno prevedena i pojavila se i u fizičkom obliku, štampana je. Osim toga što može da se nađe u domaćim knjižarama – mada je cilj zapravo bio da probamo da je izvezemo negde – zasada je na Amazonu i, naravno, na sajtu izdavača i mojoj Facebook stranici. Ima planova i za neke druge prevode, kao i za slanje ovog rukopisa na engleskom na razne adrese, ali možda možemo za jedno šest meseci, godinu dana da se ponovo vidimo ako nešto od toga bude prošlo, pa da podelim to sa tobom.

Možemo.

QR kodovi su odštampani na početku svake priče i vode do meni važnih pesama i autora. Na kompilaciji su Bowie, Cave, Waits, Coctou Twins, Massive Attack…

The post Goran Stojičić: San mi je promenio javu appeared first on 42 magazin.