Pogled na svet je moćna stvar. On nas čini stabilnim jer sačinjen je od mehanizama koji nas do određene mere štite i uz pomoć kojih se snalazimo, funkcionišemo u životu. Sve informacije filtriramo tako da se uklope u njega ili kako bismo ga ojačali. Ali značajne promene i psihički rast dogode se onda kada nas neki trenuci izazovu, navedu da razmišljamo i taj pogled na svet – promenimo. To nije jednostavan rad, ali je neophodan za sve one koji žele da prošire svoje vidike, i pogledaju daleko, daleko, i da se pozabave sa što je više moguće životnih aspekata.

Dozvolite sebi sagledavanje životnih situacija iz različitih uglova, a mi vam te uglove predočavamo u vidu 10 filmskih naslova s važnim porukama. Pronađite onaj koji u vama izaziva osećaj nelagodnosti i – suočite s njim. Ako se pomalo pomerite sa svog sigurnog mesta, uznemirite se – ne brinite. Biti uznemiren ne znači i biti slomljen. Već sasvim suprotno – znači da je promena u vama počela.

Blue Velvet (1986)
Režija: David Lynch

Od same uvodne špice Blue Velvet daje jasne naznake da se radi o priči s dva lica i da će glavni protagonisti poći na revolucionarni put koji će nas uzdrmati do samog jezgra. Špica nas uvodi u naizgled idilično američko predgrađe puno lepih, nasmejanih ljudi. Kako je „naizgled“ ključna reč – ubrzo primećujemo trulež koji se oseća ispod našminkane površine, primećujemo maske, pretvaranje i laž.

Blue Velvet će vam otkriti nešto isprva očekivano – a to je da tamu i mrak može pobediti svetlo ljubavi, ali će vam reći i da je ova borba veoma teška, a oba protivnika jaka i uporna.

Ordet (1955)
Režija: Carl Theodor Dreyer

Ovaj film bavi se religijom, njenim značajem i načinom na koji je doživljavamo.

Sama priča hajlajtuje mnoge aspekte naše vere – sitničarenje i nefleksibilnost, koji često vode ka besmislenim osudama, ali i njenu snagu i moć da prevaziđemo najteže momente. Zatim, govori nam o jednostavnosti, jer vera to u suštini i jeste.

The Elephant Man (1980)
Režija: David Lynch

U centru filma nalazi se John, čovek koji pati od Proteusovog sindroma, genetskog poremećaja zbog kog izgleda izobličeno. Zato biva prinuđen da se bavi stvarima koje su ispod njegovog intelektualnog nivoa – prikazivan je kao cirkusko čudovište, dresiraju ga, zlostavljaju… Doktor Frederick Tevers izvlači ga iz te situacije i nama, gledaocima, nudi priliku da upoznamo čoveka koji se zapravo krije iza zazorne fasade.

Ono što film čini uznemirijućim jeste činjenica da je zasnovan na istinitim događajima i životu realnog čoveka – Josepha Mavericka.

Abre Los Ojos (1997)
Režija: Alejandro Amenábar

Zamislite film koji su zajedno režirali Kubrick and Lynch. E pa, Abre Los Ojos je najpribližnije kinematografsko ostvarenje te zamisli.

Ako volite da rešavate zagonetke, enigme i ne zanimaju vas raspleti i objašnjenja – onda je ovo film za vas.

The Matrix (1999)
Režija: Sestre Wachowski

Dve su realnosti, jedna je u svetu koji živimo, druga je fiktivna, virtuelna. Jedna je san, druga je MATRIX.

„Jesi li ikada imao san za koji nisi siguran da je uopšte to i bio? Šta ako ne uspeš da se izvučeš odatle? Kako ćeš da razlikuješ stvarno i nestvarno?“

Before the Devil Knows You’re Dead (2007)
Režija: Sidney Lumet

Braća planiraju da opljačkaju juvelirsku radnju svojih roditelja, ali, kako se to dešava s kriminalnim radnjama i neiskusnim počiniocima, loše stvari bivaju neminovne. I to ne samo loše, već loše do koske – na kraju svi završavaju povređeni, na sve moguće načine.

Ovaj film je zapravo priča o nemoralu u koji ljudi mogu lako da utonu, samo ako im ispritiskate prave dugmiće – ali, s porukom da se sve može izbeći ako ste svesni situacije i delate u skladu s tim.

A Clockwork Orange (1971)
Režija: Stanley Kubrick

Gledanjem Paklene pomorandže upuštate se u jedno iskustvo koje ima veliki potencijal da razbuca vaš um do najsitnijih delića. Kubrickova vizija sutrašnjice (koja je bazirana na istoimenoj noveli Anthonya Burgesa) zastrašujuća je i cinična. Nasilje, koje je glavni motiv filma, tu je s razlogom – prikazuje eroziju morala i kritikuje savremeno društvo.

A Page of Madness (1926)
Režija: Teinosuke Kinugasa

Za ovaj nemi film verovalo se da je izgubljen dok ga reditelj nije slučajno pronašao 45 godina nakon završetka rada na njemu, pa je tada, 70-ih godina, zapravo i imao premijeru. U centru priče nalazi se domar jedne ludnice, koji se tu zaposlio kako bi pomogao svojoj ženi, inače pacijentkinji tog mesta. Međutim, ona je toliko izgubljena da ga se i ne seća.

Tišina svakako pomaže u praćenju ove teške priče, ali to nisu razlozi zbog kojih se ona nalazi na listi – kinematografija je sama po sebi fantastična i bukvalno nas uvodi u stanje histerije i ludila, samo dok gledamo. Nedostatak zvuka i bilo kakvog narativa koji bi publiku vodio dodatno pospešuje istraživanje ljudske psihe i navodi na razmišljanje.

Love and Death (1975)
Režija: Woody Allen

Love and Death satira je ruske kulture – od klasika poput Dostojevskog, pa sve do filmova sovjetskog reditelja i teoretičara Sergeja Ajzenštajna. Woody Allen u ovom filmu uspešno meša svoju kafkijansku anksioznost sa Kirkegorovom hrabrošću i dobija komediju o ratu i miru, zločinu i kazni, o ocu i sinovima.

Seven (1995)
Režija: David Fincher

Sedam dana, sedam grehova. Ovaj film vodi vas na mračno putovanje u srž podzemlja, za koje šira javnost saznaje tek kroz poneku vest u novinama. Dva detektiva iz odeljenja za ubistva primorana su da zakorače u samu srž podzemlja, u potrazi za serijskim ubicom koji oduzima živote na osnovu biblijskih legendi.

The post 10 filmova koji će promeniti vaš pogled na svet appeared first on 42 magazin.

Kada su organizatori prestižnog Kanskog festivali za predsednicu svog žirija odabrali Cate Blanchett, jednu od predvodnica borbe protiv seksualnog uznemiravanja koja je sa Natalie Portman i Meryl Streep pokrenula fondaciju Time’s Up za pomoć žrtvama seksualnog zlostavljanja, moglo se naslutiti da će crvenim tepihom i crvenim stepeništem, osim očekivanih toaleta, glumice ove godine imati još nešto da pokažu i kažu. I kazale su. Posebno predsednica Cate.

Cate Blanchett: i Agnes Varda u tihom protestu na Kanskom festivalu

Kao 12. žena koja predsedava žiriju Kanskog festivala, četiri godine nakon što je predsednica bila novozelandska rediteljka Jane Campion, Cate Blanchett je uz Agnès Vardu, francusku rediteljku, predvodila 82 žene iz filmske industrije koje su se simbolično popele stepenicama ka festivalskoj dvorani i tiho protestovale zbog male i neravnopravne zastupljenosti ženskih autora tokom 71 izdanja Kanskog festivala.

Za 71 godinu festivalskom žiriju predsedavalo je samo 12 žena, dok su Zlatnu palmu dobile samo dve rediteljke – Jane Campion i Agnès Varda, a 71 reditelj osvojio je ovo priznanje

Protestusu se pridružile i Marion Cotillard, Kristen Stewart, Léa Seydoux, Salma Hayek i mnoge druge dame iz filmske industrije, a uoči premijere filma Girl of the Sun rediteljke Eve Husson, ove godine u takmičarskom programu. Tom prilikom Cate je pročitala sapoštenje na engleskom, Agnès Varda se obratila svima na francuskom, rekle su sledeće:
„Svaka od nas suočava se sa preprekama, no sve stojimo danas na stepenicama što je simbol naše odlučnosti i posvećenosti da postignemo napredak. Mi smo scenaristkinje, rediteljke, producentkinje, glumice, direktorke fotografije, montažerke, distributerke, agentkinje… sve smo deo filmske umetnosti. Danas stojimo ovde izražavajući solidarnost sa ženama iz svih ostalih grana privrede.“

82 žene iz filmske industrije simboličnosu se popele stepenicama ka festivalskoj dvorani u Kanu

Tihi protest organizovao je francuski pokret 5050×2020 (50:50 polne zastupljenosti do 2020), koji je crvene festivalske stepenica iskoristio kao simbol koji pokazuje kako je ženama i dalje teško da napreduju i da se popnu na društvenoj i profesionalnoj lestvici.

Mi smo scenaristkinje, rediteljke, producentkinje, glumice, direktorke fotografije, montažerke, distributerke, agentkinje… sve smo deo filmske umetnosti. Danas stojimo ovde izražavajući solidarnost sa ženama iz svih ostalih grana privrede…

Broj 82 predstavlja broj rediteljki koje su se popele tim stepenicama od prvog Kanskog festivala 1946, dok se u istom periodu stepenicama popelo 1.688 reditelja. Za 71 godinu festivalskom žiriju predsedavalo je samo 12 žena, dok su Zlatnu palmu dobile samo dve rediteljke – Jane Campion i Agnès Varda, a 71 reditelj osvojio je ovo priznanje.

„I to su nesporne činjenice. Žene nisu manjina u svetu, ali trenutno stanje u našoj industriji govori drugačije. Od naših institucija očekujemo da omoguće jednakost i transparetnost u izvršnim organima i bezbednu sredinu za rad. Od vlada očekujemo da donesu zakone o jednakim honorarima za isti posao nezavisno od pola. Tražimo da radno okruženje bude ravnopravno, kako bi se na najbolji mogući način odrazio svet u kojem živimo. Svet koji omogućava svima nama ispred kamere i iza nje da budemo rame uz rame sa muškim kolegama. Stepenice naše industrije moraju biti pristupačne za sve. Hajde da se popnemo.“

Tako je Cate, u koju su svake godine uprte oči medija zbog nepogrešivog izbora toalete, pažnju privukla i kao aktivistkinja za ravnopravnost polova i protiv svake vrste nasilja nad ženama. Ubedljiva kao u svim svojim rolama kojima nas uvlači u dela.

Rođena je kao Catherine Élise Blanchett u Melburnu 14. maja 1969. Otac Robert, američki oficir francuskog porekla,umro je od srčanog udara kada je Cate imala 10 godina, a njena majka Džun bila je učiteljica. Ima starijeg brata Boba i mlađu sestru Genevieve. Od 1997. godine u braku je sa Andrewom Uptonom, imaju tri sina i jednu usvojenu ćerku.

Sklonost ka glumi Cate je otkrila na Metodističkom koledžu za dame u Melburnu, preselila se u Sidnej i na Nacionalnom institutu dramskih umetnosti diplomirala 1992. Počinje da igra u pozorištu, a prvu veću uloga imala je u predstavi Olijana (1993), u kojoj je igrala zajedno sa Geoffreyjem Rushom, uz kog je potom igrala Ofeliju u predstavi Hamlet.

Nakon australijskih TV serija Heartland i Bordertown, dobija prvu uloga u filmu Paradise Road. Od tog filma do kanskih stepenica sa kojih govori za sve žene sveta briljirala je u mnogo filmova. Bila je Elizabeta I u filmu Elizabeta (nominovana za Oskara kao najbolja glavna glumica), Katharine Hepburn u Avijatičaru (dobila Oskara kao najbolja sporedna glumica) i Galadrijela u trilogiji Gospodar prstenova (dobila Oskara kao najbolja sporedna glumica).

A ovo su, bez posebnog reda, filmovi u kojima igra Cate, a koje jednostavno morate pogledati:

Beleške o skandalu (Notes on a Scandal, 2006), Richard Eyre

Banditi (Bandits, 2001), Barry Levinson

Veronika Grin (Veronica Guerin, 2003), Joel Schumacher

Avijatičar (The Aviator, 2004), Martin Scorsese

Elizabeta (Elizabeth, 1998), Shekhar Kapur

Istina (Truth, 2015), James Vanderbilt

Oskar i Lusinda (Oscar and Lucinda, 1997), Gillian Armstrong

Blue Jasmine (2013), Woody Allen

Nisam tamo (I’m Not There, 2007), Todd Haynes

Neobični slučaj Bendžamina Batona (The Curious Case of Benjamin Button, 2008), David Fincher

https://www.youtube.com/watch?v=nE8i_QOjsy8

Kerol (Carol, 2015), Todd Haynes

Vavilon (Babel, 2006), Alejandro G. Iñárritu

The post Cate Blanchett: 12 najboljih filmova žene od stila, stava i reči appeared first on 42 magazin.