Na Bašta festu će do 13. septembra i pod sloganom 7 i gledam biti prikazano sedam debitantskih filmova mladih reditelja iz zemlje i regiona. Ovaj festival po tradiciji otvara mladi glumac koji je obeležio proteklu godinu, a 7. Bašta fest otvorili su glumci Ivana Vuković i Filip Đurić, nakon čega je publika imala prilike da pogleda filmove Marka Đorđevića Ujed pčele u Velikim pčelicama i Moj jutarnji smeh, u kojima njih dvoje tumače glavne uloge.

Revijalni filmski program biće održan sa fokusom na domaće i regionalne autore. Publika će biti u prilici da pogleda sedam debitantskih filmova reditelja koji su do sada bili deo Bašta Festa, a koji su imali svoje premijere u protekle dve godine. Uz debitantske filmove Marka Đorđevića  – Moj jutarnji smeh, Ene Sendijarević – Odvedi me negde gde je lepo, Maše Nešković – Asimetrija, Nermina Hamzagića – Pun mjesec, Stefana Maleševića – Mamonga i Milene Grujić  – A.S. (25), ovog leta na programu su i njihovi kratki filmovi koji su bili deo takmičarskog programa festivala do sada, kao i debitantski film Ognjena Glavonića – Teret, koji je bio selektor ovog festivala 2014‒2016. godine.

U odnosu na mere i vremensku prognozu, filmski program biće održan na open-airu Borići ili u bioskopu Vlaja u Bajinoj Bašti uz primenu svih epidemioloških mera koje su propisali Krizni štab i Vlada Republike Srbije.

The post Otvoren 7. Bašta fest – 7 i gledam. I to je jedna bajna filmska priča na otvorenom appeared first on 42 magazin.

Svi ovi likovi, realni i izmaštani, spakovani su u jednu osobu – mladog glumca Milana Marića. I zato, iako svi pričaju o tome šta sve on radi, gradi i koliko u tim ulogama oduševljava, mi smo odlučili da upoznamo njega, Milana, 28-godišnjaka, jednog finog, neposrednog i vrednog momka. Zdravo, Milane…

…s obzirom na broj uloga koje trenutno igraš (kako u pozorištu, tako i na TV-u) putuješ, daješ intervjue, primaš nagrade… Ima li momenata u tvom životu kada ne radiš (smeh)?
Naravno da ima, ali da, tačno je, nekako je ovaj period dosta naporan, zgusnut, stalno se nešto događa, stalno sam u pokretu. Sve je to počelo malo pre nego što sam otišao na Berlinale, gde se premijerno prikazivao film Dovlatov. U tom momentu je krenuo haos – putujem bez prestanka, praktično sam se preselio na aerodrom. Sutra putujem u Moskvu, pa se vraćam da otvorim jedan filmski festival, Bašta fest. Naročito mi je drag jer nije nastao iz planskog razmišljanja o kulturi onih koji bi to trebalo da rade, već je rezultat hrabrosti mladih ljudi koji nisu želeli da čekaju, znali su šta hoće, naučili su to da ostvare, i eto – taj festival je danas brend. Čast mi je da sam deo te priče.

Tom Stepford, britanski pozorišni reditelj, rekao je čuvenu rečenicu da su glumci opozit od ljudi, misleći na njihovu sposobnost transformacije. Kako ti pronalaziš sopstveni balans u momentu kada tumačiš više zahtevnih i sasvim različitih uloga odjednom?
Jako je teško, zahteva posebnu vrstu koncentracije i posebnu vrstu pripreme. Ponekad se osećam kao sportista – potreban mi je karantin, da sam sâm, kako bih u toj samoći mogao da se isključim iz jedne uloge i prekopčao se na drugog lika. Taj mehanizam je komplikovan i nekada mi se dešavalo da ne uspem, da mi se likovi mešaju. Međutim, vremenom sam naučio da prepoznam momenat preplitanja, a onda i da taj problem rešim. Sada, kad pričamo o tome, rekao bih da su mi se takve stvari najpre dešavale kod pozorišnih uloga, ali slično je i sa filmovima, serijama. Pozorišni proces je, čini mi se, za mene bio najintenzivniji.

Nezgodacija s glumom je to što ne možeš da je tretiraš kao posao. Gluma zahteva celog tebe, zahteva suočavanja, zahteva da na silu pričaš o stvarima o kojim, možda, ne želiš da pričaš

Sećaš li se tog momenta kada si u sebi prepoznao to, nazovimo – preplitanje uloga?
Kada sam završio FDU i počeo da radim; imao sam nekoliko uloga odjednom i emotivno mi je bilo teško da ih savladam. Uspeo sam, naravno, a i gluma je jedan veoma naporan posao, pa sam za takve izazove u neku ruku bio i pripremljen, očekivao sam ih.

A osamljivanje, taj nazovikarantin koji pominješ – pomaže?
Da, mada ja sam inače po prirodi malo zatvoreniji. Neophodno mi je da budem sam sa sobom kako bih izašao iz jedne uloge i ušao u drugu.

Gde je Milan u svemu tome?
I on je tu, naravno. Vremenom naučiš da se pronađeš, da se otkrivaš. Nezgodacija s glumom je to što ne možeš da je tretiraš kao posao. Gluma zahteva celog tebe, zahteva suočavanja, zahteva da na silu pričaš o stvarima o kojim, možda, ne želiš da pričaš. Sam sa sobom.

Ti si, ipak, više puta to radio u okviru predstava u kojima si igrao. Da li je to u ovom momentu za tebe iscrpljujuće ili katarzično?
Ume da bude oba, međutim, ponekad se desi da kroz određene uloge načneš u sebi neke stvari, emocije koje ne želiš. Ili ne sada, makar. Neke stvari jednostavno želiš da gurneš pod tepih, ali ne može – vraćaš ih, iz probe u probu se nanovo suočavaš sa njima. I ne znaš šta ćeš sa tim osećanjima, sa tim emotivnim nabojem koji se pojavi i koji lomi. Na neka od tih pitanja ja nemam odgovor, ali ona su fakat tu.

Koliko publika to emotivno skidanje prepoznaje? Da li uopšte prepoznaje?
Naravno da publika to oseća, svaka istina na sceni se oseti i prepozna. Pitanje je ko kako tu istinu doživi. Ma šta publika zna šta sam ja njima dao? Ja samo izgovaram nečije reči, a oni ih dožive nekako ili ih ne dožive (smeh).

Neke stvari jednostavno želiš da gurneš pod tepih, ali ne može – vraćaš ih, iz probe u probu se nanovo suočavaš sa njima

Hajde da se zadržimo na emocijama, to mi je interesantno. Čitala sam dosta tvojih intervjua, a dosta si ih i dao u poslednje vreme, i bilo mi je zanimljivo to što si nekoliko puta rekao kako je strah tvoj pokretač i kako si pesimista – uvek prvo pomisliš na najgore. Tako je bilo i pred premijeru filma Dovlatov, pročitala sam da si isprva očekivao nešto bez veze, da nisi ni hteo da ga gledaš.
Uf, znaš, pomislim ponekad da bi bilo lakše gledati na svet kroz ružičaste naočare. Sve će da bude super. Znaš ono – čak i kad je loše, e iz toga izvučeš pouku. To bih voleo da naučim, ako ima neki kurs, reci mi (smeh). Ironiju na stranu, siguran sam da zaista iz svega možeš da izvučeš nešto dobro, ali ja, brate, to uglavnom ne umem.

Ali čekaj, posle svega što ti se sada desilo, i sve je bilo ne dobro – nego savršeno, da li si malo redukovao pesimizam?
E da znaš da jesam, sad kad promislim (smeh). Možda mi je taj pesimizam neophodan kako bih došao do katarze, koju smo takođe pomenuli. Nisam baš očekivao da će to sa filmom proći sasvim loše, nisam zapravo ništa očekivao. Snimanje Dovlatova dešavalo se u Rusiji i trajalo je šest meseci. Kada se prisećam toga danas, deluje mi kao neki san, kao da se nije zaista dogodilo. Kao neko snoviđenje. Konstantno sam bio pod nabojem adrenalina. Zamisli samo: došao sam u nov grad, upoznao nove ljude, sve je bilo novo, čak i jezik kojim smo se sporazumevali, upravo da bih radio film o tom gradu koji ne znam, o tim ljudima koje ne poznajem, na jeziku koji ne govorim. Trebalo mi je vreme da se spremim, da se maksimalno emotivno involviram u ceo projekat. Scenario je veoma zahtevan, a, s druge strane, bilo mi je važno da naučim jezik kako ne bih imao tu barijeru u građenju uloge. Nisam imao vremena da se preispitujem, da sumnjam u sebe, što je valjda, kad sad razmislim – dobra stvar. I to je sve tako prošlo, a ja se ne sećam ničega.

Pa, i sama premijera desila se mnogo nakon snimanja.
Premijera filma se desila dve godine nakon prvog dana snimanja, i ja ne da nisam znao šta da očekujem, nego nisam znao ni šta sam radio (smeh). I onda se dešava Berlin, posle te dve godine, a ja o filmu ne znam ništa. Pogledao sam neku ruku montaže, ali to nije to. Znaš, ja ne umem kao reditelji da iz nemontiranog materijala osetim kako će film na kraju izgledati. Meni je sve to delovalo čudno, falilo mi je svašta, smetalo mi je svašta. I onda, vođen svojim pesimizmom, nisam hteo da gledam premijeru u Berlinu. Nije bilo sile, rekao sam sebi – saznaćeš utiske na aerodromu, pa ako je loše, jebiga, ako je super – odlično! Međutim, ne samo da sam pesimista, ispade da sam i mazohista, jer ostao sam da gledam film (smeh).

I šta je bilo posle tog gledanja?
Pa, sve je bilo divno. Završila se premijera, prošlo je super. Za mene, u tom trenu, sasvim neočekivano (smeh). Jedno veče, nakon svih tih obaveza koje sam imao na festivalu, beskrajnih intervjua, ugrabim vreme za jednu kafu i šetnju, da se iskuliram. Stojim ja tako u redu za kafu i prilazi mi neki čovek, neki random čovek, došao da mi čestita. Gledao je film i sav ushićen mi o njemu priča. Tek tada sam ja zapravo razumeo koliko Dovlatov pogađa ljude, koliko im znači. Eto, tad sam se najbolje osećao.

Došao sam u nov grad, upoznao nove ljude, sve je bilo novo, čak i jezik kojim smo se sporazumevali – upravo da bih radio film o tom gradu koji ne znam, o tim ljudima koje ne poznajem, na jeziku koji ne govorim

Jesi li čitao Dovlatova pre?
Nisam, pre. Ali u međuvremenu sam pročitao sve… Dobro ne baš sve, od kolumni na New Yorkeru sam pročitao tek nekoliko. Meni je bilo važno da uhvatim kako on svoje emocije izbacuje na papir, to mi je bilo važnije nego čitanje tekstova, gledanja njegovih intervjua, slušanja priča o njemu od drugih… Ljudi Dovlatova obožavaju, pogotovo u Petersburgu, i svi imaju nešto da ti ispričaju, neku anegdotu, neki susret s njim. Morao sam da napravim otklon od toga, jer na filmu on ne sme da bude sazidan od utisaka drugih, on mora da bude živ, tj. mora da bude moj. I Germanu, reditelju, u jednom trenutku sam rekao da bih voleo da tretiram tu ulogu kao da ne igram istorijsku ličnost, već kao da je ona pisana, izmaštana. Tako mi je, valjda, bilo lakše.

Misliš li da umetnici, a samim tim i glumci, moraju imati bogatiji unutrašnji život kako bi izneli određene likove ili to može da se nauči?
Prilično sam siguran da neko ko želi da se bavi umetnošću, bilo kojom umetnošću, mora da ima unutrašnji motor koji će ga vuče. Taj motor ne može da bude isti za sve. On se razlikuje od osobe do osobe, to propelerče koje te gura da ideš dalje. Upravo to je ključ iskrene umetnosti. Međutim, kod nas postoji ta jedna besmislena percepcija o tome šta je umetnost – a to je da ona mora biti „lepa“. Često čujem ljude koji govore da žele da se bave nekim umetničkim poslom jer to je, jednostavno, lepo. Akademski je značajno. Ta premisa je pogrešna jer umetnost ne da nije lepa, nego je vrlo često ružna, ume da te rasplače, da te uplaši, da te izazove. Teška je, brate. Za umetnike je važno da sa sobom budu ne na ti, nego na jebem ti mater. Ako si tu, i lepo ti je, onda nešto foliraš.

Srpski biseri: 10 moćnih srednjovekovnih tvrđava

Junska playlista: Vukašin Marković, IrieFM

The post MILAN MARIĆ: Umetnost zna da bude ružna, ume da te rasplače. Teška je, brate appeared first on 42 magazin.

Nedavno sam dobila priliku da radim za Bašta fest – internacionalni festival kratkog igranog filma, koji se ove godine, po četvrti put, održava u Bajinoj Bašti. Ovogodišnji selektor Nikola Ljuca i umetnička direktorka festivala Maja Šuša ponosni su na to što je u okviru selekcije koja broji 25 naslova gotovo polovina filmova s potpisom rediteljki, a čak sedam njih je iz Srbije. Kako sam radila PR, komunicirala sam sa novinarima koji su, svako na svoj način, predstavljali festival, a posebno mi je bilo zanimljivo kada je na pres konferenciji, održanoj neposredno pred početak Bašta festa, novinar jedne ugledne informativne službe prokomentarisao kako se danas mnogi voze na talasu neofeminizma, na konto toga što organizatori s ponosom ističu veliki broj filmova koje potpisuju žene.

Posebno mi je bilo zanimljivo kada je na pres konferenciji jedan novinar prokomentarisao kako se danas mnogi voze na talasu neofeminizma, na konto toga što organizatori s ponosom ističu veliki broj filmova koje potpisuju žene

Iako je, kako su Maja i Nikola rekli, činjenica da polovinu filmova u selekciji potpisuju žene sasvim slučajna (jednostavno su im se dopali filmovi, a ne to ko stoji iza njih), ne vidim u čemu bi bio problem biti ponosan na te rediteljke – i isticati to. Istina jeste takva da su u celom svetu rediteljke tek nedavno dobile značajnija mesta, a u Srbiji – još nisam sigurna da je tako, osim ako nije reč o nekoj već poznatoj ličnosti, kako je bilo sa filmom Mirjane Karanović.

Žena iza kamere apsolutno nije ništa novo. Ali priznanje za te žene – i te kako jeste.

Alice Guy-Blaché (1873–1968)

Francuska rediteljka Alice Guy-Blaché bila je savremenica braće Lumière, i, na mnogo načina, imala jednak uticaj na razvoj filma kao oni. Međutim, 49 godina nakon njene smrti – gotovo je sasvim zaboravljena. Guy-Blaché se po prvi put susrela sa filmom kao sekretarica Léona Gaumonta, osnivača studija Gaumont Film. Kako priča kaže – filmovi koje je studio producirao bili su joj dosadni i neinventivni, svi su bili nefiktivni, demonstracioni filmovi (tada su filmovi bili ili dokumentarni ili prikazivali neke svakodnevne situacije), te je zatražila dozvolu da napravi svoju filmsku priču – koja bi se bazirala na imaginaciji. Rezultat je bio naslov La Fée aux Choux (Vila iz kupusa), prvi put prikazan 1896. godine.

Film je bajka o ženi koja gaji decu iz kupusa i smatran je prvim narativnim. Snimala ga je uz pomoć specijalnih efekata koje je sama izumela pošto se bavila eksperimentalnom fotografijom. Ne zaboravimo, u tom momentu kamera i tehnologije (film, projektori i sound sistem) jesu novina, i ova vrsta eksperimentisanja bila je prva u istoriji.

Nakon toga, Guy-Blaché radila je na preko 1.000 filmova tokom života i u mnogo čemu je bila pionirka. Njen film iz 1912, A Fool and His Money, jeste prvi snimljen film u kom su glavne uloge pripadale crncima.

Takođe, smatra se da je baš ona skovala ideju o snimanjima na lokaciji i da je prva uradila kadar krupnog plana. I tu se postavlja pitanje: zašto ovu ženu u istoriji kinematografije malo ko pominje, kad ne samo da je bila prva rediteljka već je upravo zanimanje REDITELJ i izmislila stvorivši prvi film – fikciju?

U Srbiji je, pre nekoliko godina, održan okrugli sto o rediteljkama u okviru FEST-a. Tada je rečeno da smo jedina republika od bivših jugoslovenskih u kojoj nema značajnijih rediteljki

Danas se, na sreću, o njoj i (koliko-toliko) priča, a jedna rediteljka na kikstarteru sakuplja novac kako bi snimlila film o Alice Guy-Blaché. Ali koliko se o rediteljkama priča u Srbiji, koliko im se prostora daje, koliko podrške?

Godine 2009. održan je okrugli sto o rediteljkama u okviru FEST-a. Tada je rečeno da smo jedina republika od bivših jugoslovenskih u kojoj nema značajnijih rediteljki i da nije jasno zašto je takva situacija, s obzirom na to da svake godine sa Fakulteta dramskih umetnosti izađu bar dve-tri dobre studentkinje. Od tada jeste bilo promena, ali nedovoljno. Kada sam pisala tekst na temu žena u režiserskoj stolici kod nas, naišla sam na podatak da im je umnogome teže da pronađu sredstva za rad od svojih muških kolega.

I zato, da se vratim na početak i Bašta fest, iako odluka da se podržavaju žene u režiserskim stolica nije neofeministička, ona je logična. Sasvim je okej biti ponosan i isticati uspeh žena u filmskom stvaralaštvu. Jednakost možda nije sasvim tu, ali je sve bliža. Nadam se da ćemo uskoro doći do tačke kada žena u rediteljskoj stolici neće biti Talking Point, već norma. A do tad, ponos i reči hvale apsolutno nisu suvišni.

The post Čija je rediteljska stolica? appeared first on 42 magazin.

Bašta fest je internacionalni festival kratkog igranog filma koji se već četvrtu godinu zaredom održava u Bajinoj Bašti. Sa ciljem da publici, a najviše mladima, u čitavoj Srbiji približe film, glumci Maja Šuša, Jovan Jelisavčić i scenaristkinja Maša Seničić uz pre svega puno entuzijazma rade na ovom festivalu, u okviru kog, osim projekcija filmova, organizuju radionice i muzički program

Realizacija jednog festivala u Srbiji nije lak posao, a još teže je održati ga. Međutim, Maja, Jovan i Maša uspevaju, i ne samo to – već od jedne male ideje prave ozbiljnu, perspektivnu priču, što dokazuje i broj ljudi na Bašti koji raste, i raste, i raste iz godine u godinu. I, kada ste poslednji put bili u Bajinoj Bašti?

Ti si glumica, ali već četvrtu godinu zaredom radiš i kao umetnička direktorka Bašta festa.
„Titulu“ umetničke direktorke spontano sam dobila kako je priča oko festivala rasla, a nama dodeljivane uloge u okviru organizacije.

Šta znači biti umetnička direktorka festivala?
Uh, pa stvarno mnogo toga. Radim program, kreativni deo posla, komuniciram sa svim sektorima… Jedino se ne bavim parama, što mi je veoma važno jer sam jako loša u tome (smeh).

Kako se desio prvi Bašta fest?
Festival je nastao na inicijativu mog kolege Jovana Jelisavčića koji je rođen u Bajinoj Bašti, gde se i održava. Mi smo studirali zajedno, a Jovan je stalno pričao kako je Bajina Bašta jedno divno mesto gde moramo da odemo. Iskreno, pojma nisam imala gde je uopšte taj grad, mislila sam da je negde u Bosni (smeh). Međutim, kada sam prvi put otišla, bila sam oduševljena – priroda je prelepa, reka Drina, planina Tara, jezera Perućac i Zaovine… I tako jednog leta, kada sam bila tamo, sedeli smo na reci i pomislili – kako bi bilo strava da sada imamo platno ispred sebe i gledamo film! Ta ideja – bioskop na otvorenom – prerasla je u organizovanje festivala u prirodi. Kako se koncept razvijao, sve više smo definisali i sam program, pa smo odlučili da to bude festival kratkog igranog filma. Pošto smo Jovan i ja glumci, fokus je stavljen na filmove koji se ističu zanimljivim glumačkim ostvarenjima i u kojima se oseća saradnja između reditelja i glumca. Bašta fest dodeljuje i glumačke nagrade, što je takođe retkost za festivale kratkog filma.

U Bajinoj Bašti ne postoji redovan bioskopski program, već im dolaze mobilni bioskopi koji mahom puštaju blokbastere. Ovo je retka prilika da se publika susretne sa autorskim kratkim filmom

Koliko je komplikovano bilo pokrenuti tako nešto?
Veoma. Prvo, ni sami nismo znali koliko je to teško, što možda i nije tako loše – jer kad kreneš, posle nema odustajanja. Prva godina je prošla super, nekako su se stvari same od sebe otvarale, a u tom procesu smo i učili, pripremali se za sledeća festivalska izdanja. Tek prošle godine, kada je održan treći Bašta fest, mogu da kažem da smo bili potpuno pripremljeni za sve. Neobično je i to da niko od nas nije producent, niti smo radili u organizaciji događaja, već smo učili u hodu. Kako festival raste, uključujemo u tim sve više ljudi – što se vidi i oseća.

Koliko se festival promenio od prve godine i šta je to najbitnije što ste naučili o samom razvoju?
Menja se i dalje. Od druge godine smo pored lokacije u parku Borići uveli projekcije na jezeru, što je bio veliki korak jer zahteva specifičnu tehničku organizaciju. Zatim, broj posetilaca se povećava, a samim tim i broj ljudi koji radi. Svake godine radimo na pratećim programima, pa smo i ove uveli Kritični kamp – radionicu filmske kritike za srednjoškolce. Mi puštamo festival da raste svojim prirodnim tokom i trudimo se da ga pratimo. Jedino je problem da to sve isprati i finansijska podrška.

Iako možda tako nešto deluje logično i lakše, nikada nisam razmišljala kao da je to prilika koju čekam. Svako ima svoje afinitete za bavljenje ovim poslom, a i svoju percepciju uspeha

A šta kaže publika?
Od prve godine posećenost je bila jako dobra, što je znak da se lokalna publika interesuje za ovakvu vrstu sadržaja. Prvih godina su sa strane dolazili ljudi iz struke ili oni koji imaju neke veze sa filmom, ali sada više nije tako, što mene veoma raduje. Čini mi se da posetioci festival doživljavaju kao jedno mini-letovanje, na kom imaš i filmski i muzički sadržaj. Zanimljivo je to što veliki broj dece dolazi da gleda filmove. Pošto projekcije kreću od 21 čas, prilagodili smo sadržaj projekcija satnici.

Kako reaguju na formu kratkog filma, koliko su uopšte upoznati s njom?
U Bajinoj Bašti ne postoji redovan bioskopski program, već im dolaze mobilni bioskopi i mahom puštaju blokbastere. Trudimo se da razvijamo i edukativni program i zato smo od prve godine organizovali filmske radionice za klince jer u Bajinoj Bašti takvih stvari nije bilo. Veliki broj osnovaca i srednjoškolaca, koji čine i naš volonterski tim, zainteresovan je da uči i istražuje o filmu. Samim tim njihovo interesovanje raste. Jedna devojka iz Bajine Bašte je u međuvremenu upisala produkciju, jedan momak glumu… Pre toga je Jovan bio jedini čovek koji je imao veze s filmom tamo, pa ga zato svi znaju kao Jovu Glumca (smeh).

Da li planirate da filmske radionice držite i mimo festivalskih dana?
Da. Planiramo da radimo Bašta karavan, fokusiran na nekoliko gradova u zapadnoj Srbiji, u okviru koga bismo puštali pobedničke filmove s Bašta festa, ali i, u saradnji s Jugoslovenskom kinotekom, kratke filmove poznatih reditelja koji su važni za domaću kinematografiju. Pored toga, organizovali bismo diskusije za srednjoškolce kako bismo im približili kratki film, a i način na koji Bašta fest funkcioniše. Možda će to u nekom od njih probuditi inicijativu da organizuje nove sadržaje u svojim gradovima. Mladi u Srbiji uglavnom žele da dođu u Beograd, a mislim da je jako važno bavljenje decentralizacijom.

Mora da postoji razlog zašto se predstava izvodi van pozorišta. To nikako ne sme da bude zarad senzacionalizma ili nedostatka scenskog prostora

Festival otvara film Maleš o kom smo već pisali. Kakvo je tvoje iskustvo tokom samog snimanja tog filma?
Bane Jevtić me je zvao i rekao kako ima ideju da radi film u kome bismo igrale Sonja Vukićević, Hristina Popović, Bebi Dol i ja. U međuvremenu priča se razvila, Ivan Bakrač je zajedno s Banetom radio na scenariju i režirao film. Pošto nismo dobili novac od Filmskog centra, skupljali smo ga preko Indiegogo platforme, a producirao ga je Cineplanet. U početku, imala sam ozbiljnu tremu od Sonje, Hristine i Bebi, ali čim su probe počele, mi smo se veoma zbližile. Bebi Dol je ovo prvi film, pa je, na moje iznenađenje, ona bila veoma stidljiva i spremna da nauči kako sve to na snimanju funkcioniše.

Sa rediteljem filma Maleš Ivanom Bakračem nastavljaš saradnju, pa spremate ostvarenje Posle zime?
To je njegov debitantski dugometražni film. Priča o petoro prijatelja iz detinjstva koji su se razdvojili u međuvremenu. Oni bi trebalo da znaju šta će sa svojim životima i da preuzmu odgovornost za svoje postupke, ali ponašaju se kao klinci. Priča je aktuelna, mislim da svaki mladi čovek može da se poveže s tom temom. Veoma je uzbudljivo i u ovom pripremnom periodu, ali ne mogu da dočekam početak snimanja.

Da li je za uspeh u Srbiji neophodno da se pojaviš u nekim komercijalnim projektima?
Iako možda tako nešto deluje logično i lakše, nikada nisam razmišljala kao da je to prilika koju čekam. Svako ima svoje afinitete za bavljenje ovim poslom, a i svoju percepciju uspeha.

Pre par godina predstave su počele da se izmeštaju s pozorišne scene – Krunska 8 se igrala u stanu, nedavno je, poslednji put u ovoj sezoni, izvedena predstava Izlaženje na Brodu 20/44, a i ti ćeš igrati predstavu Otvorena veza u kafeu Ljubičica.
To što se dešava je meni veoma inspirativno. Obožavam pozorište, ali van njega ponekad možeš da nađeš veću slobodu. Spomenula si Izlaženje – taj komad govori o klabingu, pa je sasvim logično da se dešava u nekom klubu. Publika se tako lakše poveže s pričom. Dakle, mora da postoji razlog zašto se predstava izvodi van pozorišta. To nikako ne sme da bude zarad senzacionalizma ili nedostatka scenskog prostora.

Nažalost, kod nas ne postoji pozorište u kom bi se igrale diplomske predstave. Kada bi tako nešto postojalo, dalo bi vetar u leđa mladim rediteljima, glumcima, dramaturzima

Takve stvari su neophodne pre svega za razvoj alternativne scene.
Da, mi se, nažalost, i dalje snalazimo. Kod nas ne postoji pozorište u kom bi se igrale, na primer, diplomske predstave. Gledala sam toliko dobrih koje nisu imale priliku da se igraju duže, već jednom ili dva-tri puta u najboljem slučaju. Kada bi tako nešto postojalo, dalo bi vetar u leđa mladim rediteljima, glumcima, dramaturzima…

Postoji li neka predstava u kojoj bi volela da igraš?
Ne bih nikom da kradem uloge (smeh). Predstave koje su na mene ostavile poseban utisak su Galeb Tomija Janežića, Novo doba Dina Mustafića i Hinkeman Igora Vuka Torbice. Radujem se Carstvu mraka i Ivanovu u Narodnom pozorištu, koje, nažalost, još uvek nisam imala priliku da pogledam. Iskren i posvećen istraživački proces, sa kolegama koje volim, poštujem i razmišljam na sličan način – e to je predstava koju priželjkujem.

Bašta fest se ove godine održava od 29. juna do 2. jula u Bajinoj Bašti, a svi programi su besplatni.
Više o festivalu otkrijte na zvaničnom sajtu www.bastafest.com

The post MAJA ŠUŠA: Cilj nam je da mladima širom Srbije približimo film appeared first on 42 magazin.

Kritični kamp planira da ugosti pet srednjoškolaca sa svih krajeva Srbije, koji će gledati i, uz vođstvo mentora, analizirati filmove iz takmičarskog programa Bašta festa (29. jun – 2. jul 2017).

Šta?

Mesto okupljanja radoznalih mladih ljudi koji su spremni da pišu, diskutuju i svojim se zapažanjima bore za bolji film. Kritični kamp se ove godine održava prvi put i zamišljen je kao besplatna edukativna radionica filmske kritike, koja će se u Bajinoj Bašti odigrati tokom trajanja Internacionalnog festivala kratkog igranog filma – Bašta festa (29. jun – 2. jul). Kritični kamp planira da ugosti pet srednjoškolaca iz svih krajeva Srbije, koji će gledati i, uz vođstvo mentora, analizirati filmove iz takmičarskog programa Bašta festa.

Ko? 

Pravo na učešće imaju svi srednjoškolci sa prebivalištem u Srbiji, dakle učenici uzrasta od 15 do 19 godina, koji su zainteresovani za filmsko stvaralaštvo u svim njegovim oblicima. Nije potrebno nikakvo prethodno iskustvo u pisanju, niti neka nemoguća veština; važno nam je da ste spremni da gledate filmove, pa da o njima posvećeno razgovarate i pišete sa kritičnim kolegama. Mi ćemo se potruditi da u štampanom i digitalnom obliku vaše kritike dopru do što više ljudi.

Kako? 

Potrebno je poslati:
– Filmsku kritiku (u najširem smislu shvaćenu) dužine do jedne A4 strane. Nemojte da prepričavate i prepisujete, već pretpostavljajte, pitajte se, posmatrajte. Poželjnije je da pišete o nekim novijim ostvarenjima nego o filmskim klasicima jer je o njima već mnogo šta rečeno.
– Nešto o vama, proizvoljne dužine. Nemojte da zaobilazite, preterujete, insistirate. Napišite ko ste, šta vas zanima, čime se bavite.

Sve gorenavedeno pošaljite mejlom na prijava@bastafest.com, a u subjectu naglasite jednostavno: Kritični kamp.

Do kada? 

Prijave primamo do 10. 6. 2017. u ponoć.

Šta posle?

Javićemo vam da li ste primljeni u roku od dva dana od datuma zatvaranja prijava. Petoro odabranih učesnika imaće obezbeđen prevoz do Bajine Bašte iz bilo kog mesta u Srbiji, hotelski smeštaj u neposrednoj blizini festivalskih lokacija, dva obroka dnevno i, naravno, akreditacije. Zauzvrat se od članova Kritičnog kampa očekuje da svakodnevno i aktivno prisustvuju radionici: u prepodnevnim časovima to znači zajednički rad u prostorijama Ustanove Kultura, dok su uveče projekcije na otvorenom, u parku Borići.

Računamo na vas u trci za aktivno i razumno filmogledanje!

The post Prijavite se za Kritični kamp – besplatnu radionicu filmske kritike na Bašta festu appeared first on 42 magazin.