Međutim, ne morate kupovati avionsku kartu ukoliko vas zanima da posetite jedno „nepostojeće mesto“. Na mapi Srbije, takođe, ima neverovatnih tačaka, na kojima su se nekada nalazili legendarni gradovi.

Razglednica sa ostrva Ada Kale

U ovom tekstu, koji je zamišljen kao mala istorijsko-avanturistička tura, otkrivamo zajedno gradove u Srbiji kojih više nema.

Ada Kale

Oj Dunave, Dunave plavi. A zašto plavi, kad nije plav?
Krećemo turu s pričom o Adi Kale – gradu na ostrvu dugom 1.750 metara, a to ostrvo nalazilo se upravo usred Dunava, između Srbije i Rumunije. Potopljeno je 1970. godine izgradnjom Hidrocentrale Đerdap.

Ada Kale , 1909.

Kada je nivo reke Dunav nadvisio ostrvo, ostavljen je prostor za talasanje brojnih legendi. Po jednoj od njih, baš na ovom mestu Argonauti su zastali i prvi put videli maslinu, koju su kasnije preneli nazad u Grčku. Zatim, priča se da je rimski car Trajan na tom mestu preko reke prebacio svoje legije kada je krenuo u rat s Dačanima. A tu su, navodno, i Mongoli prešli preko zaleđenog Dunava u svom pohodu na Zapad.

Često je menjalo gospodare – tu su bili prvo Srbi, zatim Turci, Austrougari i na kraju Rumuni. Najdužu borbu za prevlast nad ostrvom, ipak, vodile su Austrougarska i Turska. Njihova borba trajala je više od 500 godina. U tom turbulentnom vremenu ostrvo je nosilo razna i sasvim različita imena. Sa’an, Karolina, Nova Oršava i Ada Kebir samo su neka od njih. Ona koja se pamte. Ime Ada Kale (ostrvo tvrđava) dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave duž cele površine ostrva.

Bazar na Adi Kale, 1914.

Tu tvrđavu počeli su da grade Austrijanci 1689. godine, a završili su je Austrougari 1717. godine. Po sačuvanim dokumentima, na ostrvu su se, u okviru tvrđave, nalazili bolnica, kasarna i jedan podzemni tunel koji je vodio do utvrđenja Fort Elizabet, na srpskoj obali Dunava (ova tvrđava je minirana prilikоm probijanjа modernog puta, tokom XX veka).

Baš na ovom mestu su Argonauti zastali i prvi put videli maslinu, koju su kasnije preneli nazad u Grčku

Zbog stalnog mešanja naroda koji su ostrvo naseljavali, na ovom malenom prostoru krčkala se jedna prava papazjanija imena, nacija, vera i zanimanja. Koji su, zamislite, živeli složno u svoj različitosti.

https://www.youtube.com/watch?v=CUkJCAIS6oU

Ukoliko smo vas zainteresovali za Adu Kale, preporučujemo vam da pronađete rumunski dokumentarni film Poslednje proleće na Adi Kale iz 1968, gde ćete videti kako izgleda velika tvrđava koju smo pomenuli, a koja je, pre potapanja ostrva, velikim delom prenesena i donekle podignuta na Šimijanu u Rumuniji.

Bezimeni grad na Jelici

Na Jeličkom visu, planini koja se nalazi nedaleko od Čačka, postojala je jedna od najvažnijih srednjovekovnih utvrda u Srbiji, a podigle su je Jazige, ili Alani, ili Anti, službenici rimske i vizantijske vojske.

Ovo mesto bilo je i drugi ranohrišćanski centar Srbije, odmah posle Niša, na kom je bilo podignuto čak pet hramova. Jedan od tih hramova ima i natpis koji nam govori da potiče s kraja 4. ili iz prve polovine 5. veka, a zanimljivo je da u jednoj od njih postoji i krstionica, što nagoveštava da je ovaj grad nepoznatog imena mogao biti sedište episkopije.

Tadašnji grad bio je centar našeg regiona, veći nego što je to, na primer, Čačak danas.

Ovo mesto bilo je i drugi ranohrišćanski centar Srbije, odmah posle Niša, na kom je bilo podignuto čak pet hramova

Jelički lokalitet se nalazi na 846 metara nadmorske visine, zahvatajući površinu od nekoliko hektara i na nižim delovima gradine. Uglavnom je pod šumom, što otežava sagledavanje veličine grada i dimenzija pojedinačnih lokaliteta. Arheolog Janko Šafarik i istraživač rimskih starina i putopisac Feliks Kanic,  još u 19. veku primetili su značaj Jeličkog grada i upućivali mlađe generacije da istražuju ostatke objekata koji se unutar njega nalaze.

Smatra se da je grad krajem 6. ili početkom 7. veka spaljen u požaru, koji je, pretpostavlja se, posledica avarskih ili slovenskih napada koji su se dogodili tokom slovenskog naseljavanja Balkana.

Damastion

Damastion je ime antičkog grada starog 2.500 godina. Dugo se verovalo da se nalazi na prostoru centralnog Balkana, ali niko nije uspevao da ga pronađe. Tek 2001. godine, na lokalitetu Kale, kod sela Krševica, otkriven je antički grad za koji se pretpostavlja da je upravo – Damastion. Izronio je iz zemlje.

Srebrnjaci iz Damastiona

To je bio bogat grad, najpoznatiji po rudnicima srebra i srebrnim kovanicama na kojima se nalazio lik Apolona, boga muzike, umetnosti i pozorišta. Ispod njegove glave na kovanicama ponosno je pisalo ΔΑΜΑΣΤΙΝΩΝ. Zbog sveg tog srebra Damstion je bio čuven i kao Srebrni grad. Kako se za sada pretpostavlja, naselje je zahvatalo oko pet hektara površine i bilo smešteno u dolini Morave i Vardara, rekama povezano sa Evropom i Grčkom. Građen po grčkom modelu, Damastion je procvat doživeo za vreme vladavine Filipa Makedonskog i njegovog sina Aleksandra Velikog, a njegovi stanovnici živeli su po principima koji su već bili definisani u grčkim gradovima u Egeji i Joniji.

Kasnije su nađeni tragovi koji ukazuju na to da su Kelti-Skordisci i drugi varvari koji su boravili na Balkanu koristili napušteni grad kao stanište tokom pljačkaških pohoda u 1. i 2. veku pre nove ere.

Arheološki lokalitet Kale, kod sela Krševica

Međutim, i dalje ne znamo da li je ovaj zadivljujuć grad zaista Damastion, ali istraživanja traju i konstantno nam daju nove podatke. U svakom slučaju – jasno je da Kale u Krševici predstavlja veoma značajan lokalitet.

Rudnik

Rudnik, srednjovekovna varošica nadomak istoimene planine, bila je mesto na kom se kopala ruda srebra, zatim zlata i olova, koje su se kasnije izvozile u okolne zemlje. Standard tadašnjeg života bio je visok, a posebno je zanimljivo to da su kuće bile ukrašene freskama, te da je prizemlje bilo namenjeno trgovanju, dok se živelo na prvom spratu. Na ovom lokalitetu otkrivene su i najmanje dve crkve, kao i nekolicina građevina većih dimenzija za koje se pretpostavlja da su imale administrativnu funkciju.

Najstariji tragovi o ovom mestu govore nam da ono potiče iz doba kralja Dragutina, ali je procvat doživelo u 14. i 15. veku

Aktivna istraživanja ovog mesta počela su tek 2009, tako da ćemo o ovoj zanimljivoj i zagonetnoj varošici tek otkrivati.

Justinijana Prima ili Caričin grad

O ovoj metropoli, koje nema već 15 vekova, najviše se zna od svih lokaliteta koje smo ovde nabrojali. Car Justinijan I potekao je s teritorije koja danas zauzima jug Srbije, pa je u rodnom kraju i podigao grad koji će veličati njegov život i delo. Justinijana Prima ili Caričin grad  nalazi se na padinama planine Radan, nadomak glavnih trgovačkih mreža.

Grad se sastoji od tri celine – donjeg grada, gornjeg grada i akropolja

Bazilika, arhiepiskopska palata, akvadukti i bazeni od kamena, koji se i danas naziru, monumentalni su. Naravno, kao i svaki grad tog vremena, u centru je imao forum s monumentalnim, pozlaćenim kipom cara Justinijana I.

Mozaik u Caričinom gradu; izvor fotografije: Turistički klub

Istraživanja ovog grada počela su pre nešto više od sto godina, a pored nabrojanih elemenata, grad su činile ulice sa portirnicama, utvrđenja, podni mozaici, pozlata i luksuzni objekti. Sve to nam govori o moćnoj arhitekturi i neverovatnom estetskom osećaju paleovizantijske civilizacije.

Izvori: 
Virtuelni muzej Dunava, Tekst “Ostrvo iz Duše”,  Klub putnika, Turistički klub, AlJazeera Balkans

The post Nepostojeća mesta koja možete da posetite appeared first on 42 magazin.

Murali koji emituju jedan talas smirujuće energije i bude sve one tanane emocije. Tako mi percipiramo Artezove radove koji se nalaze na zgradama širom sveta – od Brazila do Indije. Njegovi počeci krenuli su crtanjem grafiti slova, a zatim i crtanjem karaktera i ilustracija na zidovima manjeg formata. Svi ovi koraci ishodovali su oslikavanjem fasada velikih razmera. Nedavno je imao samostalnu izložbu u Torinu, kao i realizaciju jednog od njemu najvećih izazova do sada – murala Soñando con San Borondónu Santa Kruz de La Palmi u Španiji, dimenzija 450 metara kvadratnih.

Reci nam nešto više o tvom poslednjem muralu.
Soñando con San Borondónje mural inspirisan legendom o San Borondonu, misterioznom ostrvu u Kanarskom arhipelagu, koje se pojavljuje i nestaje na leđima kita. Legenda mi je bila veoma inspirativna i veoma brzo sam pronašao pristup koji mi je dozvolio da se stilski uklopim i da na svoj način ispričam priču o misterioznom ostrvu. Najveći izazov na ovom zidu je nastao zbog kratkog trajanja projekta, pet dana, i platforme za visinske radove koja nije bila na motorni pogon već sam morao da je ručno spuštam i podižem na visinu od 20 metara (jedan sat gore, jedan sat dole). Na sreću, vremenski uslovi bili su na mojoj strani, tako da sam uspeo da završim crtanje u predviđenom roku!

Gradovi su zapravo poligon za interakciju između ljudi, a murali su odličan način da se sa ljudima stupi u kontakt!

Prevashodno oslikavaš motive ljudi i prirode. Koja je simbolika te simbioze?
Elemente prirode sam uključio u svoj rad pre svega iz želje da na svoj način doprinesem ozelenjavanju urbanog prostora i da doprinesem stvaranju atmosfere koja meni lično najviše leži, tj. okruženja u kom je priroda dominantna. Što se tiče motiva ljudi, oni su prilično zahvalni kada želite da na slici ispričate neku priču, a ja se trudim da za sobom ostavim radove koji će moći da uspostave dijalog sa posmatračem.

S obzirom na to da si studirao arhitekturu, da li je ona uticala na tvoj umetnički izraz i, ako jeste, na koji način?
Studije arhitekture su najviše uticale na moj odnos prema prostoru i potrebu da svaki rad uklopim u postojeći ambijent. Takođe su mi pružile puno tehničkog znanja koje mi veoma znači, pogotovu kada se radi o produkcijskom delu koji obavezno prati projekte oslikavanja fasada velikih razmera.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Sarađivao si sa različitim street artistima. Kakva su ti iskustva tih kolaboracija?
Kolaboracije su odličan način da odstupite od svog stila, napravite kompromis i isprobate nešto novo. Takođe su jedan od najboljih načina da steknete prijatelje i naučite da komunicirate sa ljudima koje ne poznajete. Mislim da su mi kolaboracije sa umetnicima pomogle da kasnije lakše komuniciram sa organizatorima različitih projekata i da nađem zajednički jezik potreban kako bi projekat bio sproveden u delo.

Mislim da se scena ulične umetnosti u Srbiji polako ali sigurno razvija. Nažalost, deo scene koji se tiče galerijskog izlaganja još uvek ne postoji ili je toliko zanemarljivo mali da ne može ni da se uporedi sa Evropom

A iskustva slikanja u različitim zemljama?
Svaka zemlja sa sobom nosi neko novo iskustvo. Ta iskustva su u 99 odsto slučajeva vezana za ljude i to mi je posebno interesantno. Gradovi su zapravo poligon za interakciju između ljudi, a murali su odličan način da se sa ljudima stupi u kontakt!

Lokacija iz snova za oslikavanje murala?
Severni pol.

Čime se baviš u slobodno vreme?
Slobodno vreme najčešće koristim za druženje sa prijateljima, šetanje moje bokserke Iune, čitanje knjiga i odmaranje. Volim i da kuvam, tako da se ponekad upustim i u tu vrstu rekreacije.

Položaj srpske street art scene u odnosu na region i Evropu?
Mislim da se scena ulične umetnosti u Srbiji polako ali sigurno razvija. Nažalost, deo scene koji se tiče galerijskog izlaganja još uvek ne postoji ili je toliko zanemarljivo mali da ne može ni da se uporedi sa Evropom. Nadam se da će kultura kupovanja umetničkih dela i taj vid podrške uličnim umetnicima u narednim godinama uzeti maha.

U kojoj meri murali i street art doprinose zajednici u kojoj su nastali i razvoju urbane estetike?
Uticaj murala na stvaranje vizuelnog identiteta grada može da bude ogroman, naravno ukoliko odgovorne institucije prepoznaju potencijal i usmere kreativni naboj umetnika u pravom smeru. Bez podrške institucija oslikavanje murala postaje prilično komplikovano, barem kada se radi o većim gradovima.

Elemente prirode sam uključio u svoj rad pre svega iz želje da na svoj način doprinesem ozelenjavanju urbanog prostora i da doprinesem stvaranju atmosfere koja meni lično najviše leži, tj okruženja u kom je priroda dominantna

Da li smatraš da street art predstavlja konstantno izlaženje iz zone komfora?
Mislim da izlaženje iz zone komfora varira od umetnika do umetnika. Neki ljudi su manje, a neki više spremni na pravljenje kompromisa, pa samim tim i na izlazak iz poznatih okvira. Ja se trudim da nikada u potpunosti ne budem ušuškan i da i pored svog truda i rada uvek pronađem novi i zanimljiv pristup pričanju priče na zidovima.

Budući projekti?
Ovog leta me očekuje puno zanimljivih projekata, pretežno u Evropi – Albanija, Austrija, Turska, Hrvatska i Norveška su samo neke od zemalja u kojima ću u narednih par meseci ostaviti trag!

The post Andrej Žikić ARTEZ: Trudim se da za sobom ostavim radove koji će uspostaviti dijalog s posmatračem appeared first on 42 magazin.

Kada me je prijateljica Vanjola nazvala i rekla: „Ajmo na javni čas crtanja po modelu sledećeg meseca u KC Grad“, malo sam zanemela, nasmejala sam se i rekla: „Znaš li ti da ja od srednje škole nisam stala za štafelaj, ništa nisam ni probala da nacrtam, ne znam, bre, ni da viziram?!“ Dobila sam kratak i duhovit odgovor: „Pa šta, nisam ni ja, ali ako nam ne ide, uvek možemo da se prebacimo za šank.“ I to je bilo to. Umetnost za sve, pa i za nas dve, za ljude koji se, poput nas, plaše belog papira, za one koji umetnost žive i one koji sa njom samo koketiraju… Prijavljujemo se, idemo da crtamo, brišemo i grešimo. Što je i bila ideja, saznala sam 15. novembra ujutro od organizatora lično, odnosno od Ljudmile Stratimirović, direktorke KC Grad.
Inspiracija časa – Egon Schiele, kontroverzni austrijski slikar, jedan od najprovokativnijih umetnika figurativnog slikarstva i bečke secesije s početka 20. veka, kojem su velika umetnička i životna inspiracija bile žene, a čiji su neobični aktovi i autoportreti najpre zadivili Gustava Klimta, potom i ceo svet.

A model po kom se radi i koji pozira kao da je upravo sišao sa jedne od njegovih slika – Maja Atanasijević Zipa Yoma, žena koja nosi baš tu Schieleovu energiju, ekscentričnu, erotičnu i neukrotivu.

Organizatore je zapravo podstakao poslednji film o tom slavnom umetniku, Smrt i devojka (Tod und Mädchen, 2016), koji nosi naziv po njegovoj čuvenoj slici, da naprave celodnevni događaj posvećen ovom umetniku, javni čas inspirisan njegovom posebnošću. Što je očito bio pun pogodak.

Mislim da je ovo nešto najdivnije što sam uradila u poslednjih 25 godina koliko se bavim modelingom, rekla je Maja Zipa Yoma

Broj prijavljenih za javni čas crtanja bio je toliki da smo morali da budemo podeljeni u dve smene do otvaranja izložbe u 19 časova i projekcije filma u 20 sati. Od ranog jutra pristizali su učenici, studenti, umetnici, amateri, hobisti i oni koji se nisu pomirili sa tim da nikada nisu uspeli da pomire ruku sa okom. Velika galerija ove kulturne institucije bila je ispunjena zvucima klasične muzike, uglavnom onom nastalom u vreme kada je kontroverzni genije slikao aktove sirove i eksplicitne golotinje, te ekstravagantne autoportrete, neretko šokantne.

Umetnica Ljudmila Stratimirović crta

U čudesni svet avangardne prošlosti uveli su nas i kroz njega vodili profesori Milica Crnobrnja Vukadinović, docent Fakulteta primenjenih umetnosti, Milan Antić, docent Fakulteta likovnih umetnosti, a iz Dizajnerske škole sa svojim učenicima stigli su nastavnici Dragan Marković i Anđelina Marinković.

Oko mene svi ljudi bili su uronjeni u sebe, želeći da spoznaju onaj drugi i dublji svet. Šileovski

Nakon što je Zipa Yoma izašla na prodijum za poziranje i profesorka Milica Crnobrnja Vukadinović dala instrukcije da ne treba raditi studiju već, poput slavnog slikara, pokušati energično i ekspresivno prikazati model, čas je počeo, ali ljudi su i dalje pristizali.

Inače, ni profesorka Milica Crnobrnja Vukadinović nije krila uzbuđenje i zadovoljstvo zbog toga što će „njeni studenti imati priliku da crtaju po modelu koji se razlikuje od standardnih modela kakve imaju na Akademiji“, rekla nam je „da je ovakav javni čas za njih veoma koristan i da se nada da je prvi“.

Crtež Nađe, učenice Dizajnerske škole

Atmosfera je bila mirna, ali nabijena dubokom koncentracijom ljudi sa Schieleovim naočarima i ženom koja bi mogla biti slikareva muza, poput Gerti, njegove sestre i prve muze, s kojom je imao uzbudljiv incestuozni odnos ili poput sedamnaestogodišnje Wally, njegove velike ljubavi, predstavljene na čuvenoj slici Smrt i devojka, koja ga je ostavila kada se oženio Edith.

Organizacija je fenomenalna, učenici su prezadovoljni, njima je ovo novo iskustvo, s obzirom na to da imaju malo prilike da rade po modelu, mislim prvenstveno na akt, na pravi akt, kaže profesor Dragan Marković iz Dizajnerske škole

Schieleov život bio je buran i zanimljiv, a poput njegove umetnosti skandalizovao je tadašnje bečko društvo, toliko da su iz malog mesta Krumau, gde su iz Beča pobegli, on i Wally osuđeni zbog raskalašnog života, a pošto su pobegli u varošicu Nojlengbah, Schiele je bio optužen za zavođenje maloletnice, potom oslobođen te optužbe, ali osuđen zbog izlaganja dece nemoralnim sadržajima, odnosno njegovim slikama koje su nazvane pornografskim. Proveo je 24 dana u zatvoru.

Zipa Yoma poput Schieleove muze

Na času crtanja pred nama se ukazala neka od tih žena, zaleđenog pogleda, oslobođene seksualnosti, u odeći iz epohe, u različitim pozama. Inače, poznato je da je umetnik voleo satima da traži pozu svog modela, da ga namešta, pomera, da čak tela više modela prepliće, a onda je na merdevinama iz ptičje perspektive skicirao svoje modele.

Pop-up izložba radova nastalih na javnom času biće otvorena do 17. novembra

Ruka me nije baš slušala, usmeravala sam je i prstima brisala trag ugljena s papira, i setila se onog viziranja kog se ne sećam, setila sam se da se do toga stiže vežbom, stalnim radom, i bilo mi je teško da rešim neka skraćenja, ali bilo mi je i lakše jer sam na času umetnosti za sve. Prosto jer su oko mene svi ljudi bili uronjeni u sebe, želeći da spoznaju onaj drugi i dublji svet. Šileovski. Ispred mene sedeo je jedan samouki Siniša, čiji rad očito ne inspiriše Schiele, već je to nekako prosto njegov stil, e, on mi je pozajmio lak za kosu kao fiksator. Sa moje leve strane sedela je Vanja, ona što je mislila da ćemo završiti za šankom, ali je bila odsutna. Do mene je sedela Nađa, fokusirana i fina maturantkinja iz Dizajnerske škole, kojoj sam se nekoliko puta izvinila što se malo poluglasno raspravljam sama sa sobom i svojim linijama, a koja je, kao i većina prisutnih, bila za sebe na najboljem mestu u tom trenutku.

Ko je bio zadovoljan radom, mogao je da ga zalepi na zid Velike galerije

Tu negde bio je Dragan Marković, profesor crtanja i slikanja u Dizajnerskoj školi, koji je o prvom javnom času slikanja rekao sledeće: „Organizacija je fenomenalna, učenici su prezadovoljni, njima je ovo novo iskustvo, s obzirom na to da retko imaju priliku da rade po modelu, mislim prvenstveno na pravi akt, jer je to za njih sjajno, zato što ih to  čeka sutra na Akademiji, doveo sam učenike četvrte godine industrijskog dizajna i likovne tehničare, kojima je posebno ovo bitno. I vidim po njihovim reakcijama da su jako zadovoljni. Što češće i što više ovakvih časova, to bi bilo baš dobro. I Schiele je super, mada mislim da je možda bliži studentima.“

Od ranog jutra pristizali su učenici, studenti, umetnici, amateri, hobisti i oni koji se nisu pomirili sa tim da nikada nisu uspeli da pomire ruku sa okom

To koliko im je blizak, mislim da se vidi po radu jednog Save Jaćimovića, studenta prve godine primenjenog vajarstva, čiji su crteži, dok ih je lepio na zid, zračili upravo Schieleovim crtopisom. „Došao sam, mislio sam da neću moći da radim zato što ne crtam ni kod kuće ni u slobodno vreme, ali Schiele me inspiriše, upravo radim grafiku, linorez jednog njegovog autoportreta.“

Smrt i devojka Egon Schiele

Skroz iza ljudi na stolicama, onih koji su sedeli na podu ili stajali, u uglu, kraj izlaznih vrata stajala je organizatorka događaja, umetnica Ljudmila Stratimirović i crtala. Kasnije, za vreme pauze pitala sam je da li je zadovoljna ovim zanimljivim poduhvatom: „Pokrenuli smo ovaj program u nadi da će se, kao i mnogi naši programi, razviti u nešto dugogodišnje. Prvi čas je proistekao iz ideje da pustimo nov film o Schieleu Smrt i devojka u saradnji sa Austrijskim kulturnim forumom, a pošto je ovaj umetnik veoma značajan i interesantan, onda je bilo zanimljivo proširiti program i organizovati javni čas crtanja u saradnji s fakultetima likovnih i primenjenih umetnosti i Dizajnerskom školom. Poziv je, naravno, važio za sve zainteresovane umetnike i umetnike amatere. Ja sam jako zadovoljna, atmosfera je divna i nadam se da ćemo nastaviti da jednom mesečno imamo javne časove crtanja uz zanimljive modele i zanimljive profesore.“

Na času crtanja pred nama kao da se ukazala neka od žena Schieleovih muza, zaleđenog pogleda, oslobođene seksualnosti, u odeći iz epohe, u različitim pozama

Kad smo već kod modela, pošto se u prvom delu časa dva puta presvukla i promenila nekoliko poza, uspela sam da Maju Atanasijević Zipa Yoma pitam kako se oseća kao muza ovoliko Schielea: „Mislim da je ovo nešto najdivnije što sam uradila u poslednjih 25 godina koliko se bavim modelingom, baš mi je divno da poziram za ove divne mlade i stare ljude i sve ljude koji su došli na prvi javni čas crtanja. Baš se super osećam, strava mi je. Ovo je bolja publika nego na Fashion Weeku.“

U drugom delu dana veliki zid Velike galerije bio je ispunjen crtežima raznih formata, raznih tehnika i najrazličitijih podloga, svi su naravno potpisani i svi su deo pop-up izložbe posvećene Egonu Schieleu koju možete da pogledate do 17. novembra.

Uveče je prikazan film Smrt i devojka reditelja Dietera Bernera, a ukoliko niste bili na času crtanja posvećenom umetniku koji je živeo samo 28 godina (umro 1918), a čija dela inspirišu gotovo vek nakon njegove smrti, evo trejlera koji će vas uvući u svet Egona Schielea.

Moja prijateljica i ja nismo završile za šankom. Uživale smo u crtanju, opušteno, bez ikakvih pretenzija. I hoćemo opet.

The post Na prvom javnom času crtanja po modelu bilo je mnooogo dobro appeared first on 42 magazin.