Kada se neko rodi sa po šest prstiju na obema rukama i slep za boje, poslednje što očekujete jeste da će se u životu baviti vizuelnom umetnošću. Još manje da će postati jedan od najvećih koje je strip ikada imao. Upravo takvu životnu priču ima Alber Uderzo, tvorac vanvremenskog ostvarenja Asteriks. Sinu italijanskih migranata koji je rođen na severu Francuske u ranom detinjstvu odstranili su višak prstiju, ali se za daltonizam saznalo tek u pubertetu. Potpuno apsurdno, upravo jedan od zaštitnik znakova njegovog remek-dela o nepokorenim Galima bio je kolorit koji je malo koji strip ponudio. Legenda, koja je sasvim lako zamisliva, kaže da je kroz čitavu karijeru imao šegrte, među njima i mlađeg brata Marsela, koji su mu pomagali oko boja. Svejedno, rezultat je bio impresivan.

Zanimljivo, samom Uderzu ni na kraj pameti nije bilo da bi mogao da se bavi crtanjem. Zamišljao je sebe kao cirkuskog klovna, potajno se nadao da bi mogao postati avio-inženjer kao njegov brat Bruno, koji je zapravo prvi uočio da u Albertu „čuči nešto“. Do tog „nečega“ proći će godine, a u međuvremenu, Alberto je svaštario crtajući istovremeno srednji vek i superheroje, koje je sporadično objavljivao, ili reklame za čuvenu kompaniju Colgate–Palmolive.

Nekoliko dana nakon što je njegov zet objavio da je crtač umro u snu u 92. godini od infarkta, valjda želeći da stavi do znanja da nije bio žrtva koronavirusa, neko se dosetio epizode Trka kroz Italiju iz 2017, u kojoj se pojavljuje Rimljanin koji se zove Koronavirus. I većina je požurila da objavi kako je Uderzo predskazao kakva pošast čeka planetu

„Nikada nisam imao vremena da učim crtanje. Morao sam da radim kako bih zaradio. Porodica je bila vrlo skromnog materijalnog statusa, otac je radio u fabrici i nikada nije razumeo zašto želim da postanem umetnik. Paničio je i zamišljao me kao slikara iz 19. veka koji boluje od tuberkuloze“, rekao je Uderzo 2007. godine u intervjuu za BBC.

Jedno usputno poznanstvo sa Reneom Gošinijem, već realizovanim scenaristom koji je uveliko radio na Taličnom Tomu, odrediće Uderzov čitav kasniji život. Doduše, od tog trenutka do objavljivanja prve epizode Asteriks Gal u časopisu Pilot 1959. godine proći će punih osam godina. Sa zavidnim poznavanjem srednjovekovne umetnosti i istorije, pri čemu su značajnu ulogu igrali Uderzovi porodični koreni iz Italije i odrastanje u Francuskoj, nije bilo ničeg prirodnijeg nego da svog junaka smesti u 50. godinu pre nove ere, epohu u kojoj Rimljani vladaju svetom. Sa izuzetkom malog galskog sela koje tvrdoglavo pruža otpor zahvaljujući čarobnom napitku koji im daje natprirodnu snagu. Malo neslaganje među genijalnim tandemom nastalo je zato što je Uderzo želeo snažnog i krupnog heroja, a Gošini sitnog i inteligentnog, pa su kao kompromis nastali mršavi Asteriks i ogromni Obeliks.

Asteriks je prodat u preko 370 miliona primeraka, preveden na više od 100 jezika širom sveta, po Uderzovom i Gošinijevom predlošku snimljeno je osam crtanih filmova i četiri igrana filma, napravljeno tuce društvenih igara i dva tuceta video-igrica

Šest decenija avantura beskrajno simpatičnih Gala smeštenih u 37 knjiga zapravo jeste priča o iskonskoj težnji za slobodom i otporu koji ta sloboda podrazumeva. Nije malo onih koji tvrde da je priča o malom galskom selu zapravo paradigmatični prikaz Francuske tokom nacističke okupacije i da je Uderzo, koji je smatran sumnjivcem sa dve strane – Francuzi su ga gledali popreko zbog italijanskog porekla i fašizma koji je tamo bujao, a Nemci kao i svakog Francuza, potencijalnog člana Pokreta otpora – svoju duboku traumu pretočio u ovo remek-delo devete umetnosti. Uostalom, dovoljno je pogledati da su svi narodi s kojima se Asteriks i Obeliks sreću prikazani s blagom satirom i nežnošću. Čak i Rimljani s kojima se vode beskrajne borbe u kojima udarci nikoga zaista ne povređuju, a torture izgledaju urnebesno komično. Dakle, svi osim Nemaca koji su Galima upadljivo nesimpatični, što se jasno može videti u epizodi Asterik i Goti. Na koncu, Uderzo je previše dobro poznavao rimsku kulturu i umetnost da ne bi znao da poreklo samog stripa kao umetničkog izraza seže upravo do Rimske imperije – dramatizovane slike i prateći tekst sa Trajanovog stuba iz 110. godine nove ere. Pa i sama povest o Vercingetoriksu, jednom od likova stripa, legendarnom galskom vođi, sačuvana je zahvaljujući rimskim istoričarima. Teško je verovati da Uderzo nije imao pojma da Napoleonov Civil Code (zbornik građanskog prava) počiva upravo na rimskom pravu ili da je Trijumfalna kapija u Parizu najočiglednije inspirisana Titovim slavolukom u Rimu, koji je podigao rimski car Domicijan. Ono što bi nama posebno moglo biti zanimljivo jeste razglednica iz 1999. godine, iz vremena bombardovanja, kada su ulogu Rimljana preuzele članice NATO, dok je Beograd označen kao malo galsko selo. Nije teško pretpostaviti kakav odnos je Uderzo mogao imati prema činjenici da je među zemljama koje su sejale bombe po Srbiji bila i njegova Francuska.

Možda je baš ta detinja maštarija o nepokorenom narodu učinila Asteriksa planetarno popularniim. Jer nije lako objasniti činjenicu da je strip koji se prevashodno naslanja na francusku kulturu, tradiciju i istoriju prodat u preko 370 miliona primeraka, preveden na više od 100 jezika širom sveta, da je po Uderzovom i Gošinijevom predlošku snimljeno osam crtanih filmova i četiri igrana filma, napravljeno tuce društvenih igara i dva tuceta video-igrica.

„Zašto su ovi likovi toliko popularni u poređenju sa drugima koje smo Gošini i ja stvorili zajedno, kada smo uzimali iste sastojke, radili s istim talentom i pre svega zadovoljstvom? Mi smo poput mađioničara koji ne znaju kako izvode trik“, kazao je Uderzo u pominjanom intervjuu BBC-ju.

Nekoliko dana nakon što je njegov zet objavio da je crtač umro u snu u 92. godini od infarkta, valjda želeći da stavi do znanja da nije bio žrtva koronavirusa, neko se dosetio epizode Trka kroz Italiju iz 2017, u kojoj se pojavljuje Rimljanin koji se zove Koronavirus. I većina je požurila da objavi kako je Uderzo predskazao kakva pošast čeka planetu. Osim što su prevideli činjenicu da je Alber još 2013. svoje junake poverio tandemu Didije Konrad – Žan Iv Feri. Svejedno, naslovi s konstatacijom da je Asteriks predvideo pandemiju već su punili novinske stupce.

Ono što bi nama posebno moglo biti zanimljivo jeste razglednica iz 1999, iz vremena bombardovanja, kada su ulogu Rimljana preuzele članice NATO, dok je Beograd označen kao malo galsko selo. Nije teško pretpostaviti kakav odnos je Uderzo mogao imati prema činjenici da je među zemljama koje su sejale bombe po Srbiji bila i njegova Francuska

Malo ko se, pri tome, setio da zbog celodnevnog praćenja vesti o pandemiji Uderza nismo ispratili na način na koji jedan genije to zaslužuje.

Srećom, Asteriks i Obeliks nastaviće da neka detinjstva čine srećnijima ili bar malo spokojnijima u ova turobna vremena. Baš kao što su ostavili sličan pečat i na naše odrastanje. Ma koliko da je „izvor najveće tuge u sadašnjosti gledanje na radost iz prošlosti“, kako je to zapisao američki pisac libanskog porekla Halil Džubran.

The post Omaž Alberu Uderzu – ocu Asteriksa i Obeliksa, Gala koji su osvojili svet appeared first on 42 magazin.

Teško je verovati, bar nama u godinama, da u Srbiji neko nije čuo za Tintina, to apsolutno remek-delo belgijskog genija Žorža Remija Eržea (nadimak Erže nastao je tako što je inicijale svog imena i prezimena okrenuo naopako ERŽE) koje uveliko nadilazi značaj devete umetnosti, ali je srazmerno vrlo malo onih koji će vam reći da im je to omiljeni strip. Valja se, onda, zapitati zašto Tintin nikada nije dosegao kultni status jednog Asteriksa, Korta Maltezea, Dilana Doga ili Alana Forda… Možda i postoji racionalno objašnjenje u činjenici da smo se sa ovim simpatičnim i nespretnim novinarom sretali tek sporadično na stranicama žanrovski profilisanih Eks Almanaha i Politikinog Zabavnika i kroz nekoliko hrabrih ali komercijalno neuspešnih pokušaja Dečjih novina i izdavačke kuće IPS da nam bar malo približe Eržeovu magiju. Tintin nas je beskrajno zabavljao, bezglavo jureći iz avanture u avanturu, ali smo ga i isto tako lako zaboravljali do sledećeg, možda, i slučajnog susreta. Utoliko je značajniji naum Izdavačke kuće Darkwood da nam kroz osam knjiga, od kojih su se prve dve pojavile ovih dana, predstavi kompletan opus Tintinovih pustolovina.

Svejedno, mora biti da je reč o nekakvom prokletstvu kada se zna da se ni u čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije „zapatio“ strip koji je preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, koji je Stiven Spilberg tako uspešno ekranizovao 2011. godine, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, čak urađena i pozorišna predstava, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija, umetnost koju u Belgiji smatraju nacionalnim dobrom, a njegov autor dobio je i sopstveni muzej. Istovremeno, francuski parlament vodio je debatu da li su Tintinova politička uverenja na levom li desnom spektru. Šta tek reći o tome da je Šarl de Gol izjavio da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad. Uostalom, o tome kakvo mesto u svetu umetnosti ima Tintin možda najbolje svedoči činjenica da je samo jedna tabla mitskog albuma Šetnja po Mesecu na aukciji u Parizu prodata za „tričavih“ 1,55 miliona evra.

Čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku

Sva ova silna priznanja ostaju u senci činjenice da je Erže kroz ingeniozno svedeni crtež i duhovito pisani scenario stvorio briljantni atlas u slikama, neponovljivo svedočanstvo o 20. veku, stoleću u kome je civilizacija najviše napredovala, ali doživela i najveće ponore u svojoj istoriji. Autor, lukavo i spretno, secira i nemilosrdno kritikuje najvažniji događaje minulog veka, provodeći nas elegantno i bez želje da opseni kroz kulture, običaje i specifičnosti različitih nacija.

Erže svog junaka najpre šalje u okruženje Staljinovog Sovjetskog Saveza u sopstvenoj viziji Potemkinovih sela, preko Konga, tadašnje belgijske kolonije, do Amerike u vreme Velike depresije, gde će se Tintin sresti sa Al Kaponeom. Nespretni i dobronamerni reporter će putovati Južnom Amerikom, Škotskom, biće svedok japanske okupacije Mandžurije, hodaće Mesecom 15 godina pre Nila Armstronga, biće upleten u hladnoratovski špijunski triler, a nemirni duh će ga dovesti i na prostore Balkana, u izmaštanu zemlju Sildaviju, baš kao što neće mimoići ni fašističku Borduriju, čiji je lider Mistler neskrivena aluzija na nacističkog vođu Adolfa Hitlera i italijanskog fašistu Benita Musolinija.

Danas, u Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana

Sa ove vremenske distance, čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku. Jer šta bi naivni novinar radio danas u eri digitalnih medija, lažnih vesti koje postaju postfaktualna stvarnost i propagandnoj mašineriji gebelsovskog tipa. Sasvim sigurno se ne bi snašao u korporativnom novinarstvu kome je profit jedino merilo stvari, nevešto bi se pitao šta je skriveni pi-ar i kako je nestala prava novinarska priča. Nije teško pretpostaviti da bi vrlo brzo postao tehnološki višak ili politički nepodoban.

Korto Malteze za 42: Ovo danas nije moj svet! Nije ni naš, ali nismo stigli da mu kažemo…

Iako ga Erže nijednog trenutka nacionalno ne određuje, Tintin živi u Briselu, današnjem sedištu Evropske unije. Teror političke korektnosti učinio bi ga nepoželjnim u „evropskoj prestonici“. Teško je zamisliti da bi bio na strani briselskih birokrata iskreno zabrinutih jedino za budućnost sopstvenih zadnjica, a malo je verovatno da bi držao stranu i dolazećim nacionalnim desničarima. Bio bi šokiran činjenicom da o Kosovu pregovaraju albanski ratni zločinci i srpski ratni huškači. U najboljoj varijanti bio bi, kao apatrdi, deportovan u neki migrantski kamp, zgranut da je svet, lišen bilo kakve empatije, postao još gore mesto za život nego u njegovo vreme.

U čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije se „zapatio“strip preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija

U Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana. Ne bi razumeo zašto je na Bliskom istoku važnije ratovati nego živeti u miru i kako se desilo da na čarobnom Levantu jasmini dobiju boju krvi. Ako ga ne bi ubili ekstremisti Islamske države, sigurno bi završio u turskom zatvoru kao zaverenik koji je upleten u pokušaj državnog udara na Erdogana. Veselilo bi ga što je na Kubi bar neko „pretekao“ od porodice Kastro, ali bi Raula sigurno pitao šta to bi s revolucijom?

Jedino što ga ne bi iznenadilo jeste ponovni obilazak Sildavije, izmaštane zemlje na Balkanu. Tu se, zna to Tintin, vekovima stvari ne menjaju. Možda dobijaju drugačije pojavne oblike, ali narativ je isti. Razumeo bi dobro da smo složni u tome da se ni oko čega ne slažemo, da smo taoci sopstvenih mitova po meri lične interpretirane istorije, da ne verujemo jedni drugima, a da je ono što dolazi iza nepoverenja nasilje. To što se ponekom u tranzicionoj okretnosti u međuvremenu dogodio džip, đakuzi ili uspešna of-šor kompanija ne znači da u prvoj narednoj podeli karata iz njega neće ponovo proviriti varvarin.

Šarl de Gol izjavio je da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad

Nije ta mala tačka na planeti koja mu je još jedino poznata dovoljna za nove avanture. Osim toga, čovek, iako mladolik, ima već devedeset leta, a to nije baš doba u kojem se lako prihvataju krupne promene. Naposletku, ovako će biti bolje – oni koji ga poznaju odranije imaće zadovoljstvo da još jednom zajedno prođu kroz sve one divne avanture. Opet, onima koji su ga tek upoznali biće sjajan vodič kroz duhovitu povest veka koji su tek okrznuli ili o njemu samo slušali.

The post Devet decenija Tintina, novinara kome se poklonio i Šarl de Gol appeared first on 42 magazin.