Sasvim je jasno da, kada uđete u knjižaru, postoji mogućnost da ćete biti preplavljeni knjigama koje počinju sa Kako da…, ili Put do…, ili Tajna… ‒ ili, ili, ili… Veznik ili mogao bi se ponavljati unedogled, beskonačno. Knjige samopomoći postale su deo osnovnog inventara knjižara, ali i YouTube scene, blogera, vlogera, potkastera i ostalih autentičnih srpskih zanimanja. No, ovde nije reč o Srbiji, reč je o jednom globalnom trendu.

Šta nam pak ovaj trend govori i da li je u pitanju samo trend?
Počećemo od očiglednog – jeste trend.
Možda načelno nije tako počelo, ali kada, kao što je slučaj sa većinom stvari koje se plasiraju na ekonomsku tržištu, nešto uzme maha, inicijalna ideja se vrlo često rasprši na tužnom tržišnom nebu. Za sebe bih mogla reći da čitanju pristupam na izvestan elitistički način. U nekoj sumornoj računici: ukoliko godišnje uspem da pročitam pedesetak knjiga, u najboljem slučaju mi ostaje još nekih 2.000 knjiga do kraja života. Znam, jezivo zvuči kad se ovako svede na matematiku. Ali poenta je: koliko god sam u mogućnosti, literaturu biram pažljivo i ne želim da mi mnogo tih naslova bude bespredmetno. Naravno, to je u nekom svetu ideja, ali ka tome idem i ne padam pod konzumerističke trendove. Ovo sad nije samopohvala, već činjenica koja važi za sva misleća bića – nevezano za knjige i teorije o kojima je danas reč, teško je izboriti se i izabrati dobra štiva, a naročito kad se pojavljuju munjevitom brzinom.

U nekim slučajevima saveti samopomoći mogu delovati – odlično! Ali nemojte misliti da ste slabi ako vam ne pomažu nečiji saveti za privlačenje sreće. Čitate ih, a i dalje osećate razdraženost, anksioznost, nedostatnost. Čitate, primenjujete, pokušavate, borite se. I dalje se grčite, imate napade panike

Sledeća problematika koja se, nužno, nameće jeste: zašto je došlo do naglog porasta prodaje i pisanja takvih sadržaja? Nesporna činjenica da se prodaju govori o tome da je ljudima takva vrsta sadržaja potrebna. Popularna psihologija danas unekoliko menja čuvenu literaturu „za plažu“ i efemerne ljubavne romančiće, a menja je zato što je ljudima to potrebno. S jedne ravni koja se tiče spoljašnje događajnosti ljudi su prešli na unutrašnji plan i pokušavaju sebi da pomognu. U želji da ne zvučim isključivo – zaista sam obratila pažnju, ispratila, istražila i pokušala da shvatim to kao socijalnu problematiku. Cela priča ovenčana je ironijskim podtekstom. Živimo brzo, već čuvena rečenica. Radimo brzo. Volimo brzo. Čitamo brzo. Da! I tražimo brzu pomoć. Očekujemo da ćemo pročitati knjigu u kojoj se krije tajna unutrašnjeg postojanja koja će nam rešiti sve probleme i umiriti nas.

Da budem iskrena – uvek sam za pomoć. I ukoliko nekome takvi saveti zaista pomognu, nemam ništa protiv i tu isključujem svaki kritički stav, a nekome zaista pomogne, to je istina. Ja, doduše, u svemu tome vidim šarlatanstvo i neozbiljnost igranja ljudskim dušama. Nije to uvek slučaj, naravno.

Postoji nešto što se zove bolest, i to ne mogu dovoljno da potcrtam. Mentalna bolest. Ozbiljna bolest. Bolest koja je zvanična. Deo medicine. I koja se leči. Kod lekara. Ozbiljnih lekara

Dalji problem koji se nameće: u moru saveta, principa, ključeva, rešenja, vrlo je nezgodno pronaći ono što je valjano (podrazumevam da za ovim knjigama često posežu ljudi koji i imaju nekakvih problema, a često i ozbiljnijih), te se možete naći u nebranom grožđu kad vas s jedne strane bombarduju time da treba da ustajete u četiri ujutro i da će vaš život samo u tom slučaju biti ispravan, a s druge strane da treba da pratite svoj fiziološki sat jer je samo to ispravno. Nužno će doći do izvesne zbunjenosti, ali često i do suprotnog efekta. Ukoliko ne uspevate da funkcionišete po savetima autora, možete osetiti kao da ne uspevate da vodite taj željeni život. Tema je široka i ozbiljna, ali činjenica je da može dovesti i do suprotnog efekta od namere autora.

Živimo brzo je već čuvena rečenica. Radimo brzo. Volimo brzo. Čitamo brzo. Da! I tražimo brzu pomoć. Očekujemo da ćemo pročitati knjigu u kojoj se krije tajna unutrašnjeg postojanja koja će nam rešiti sve probleme i umiriti nas

Možda najvažniji problem ovih ideja leži u diskutabilnom autorstvu ljudi koji takve savete dele, a što može dovesti do ozbiljnijih posledica od prozaičnih gluposti koje se tiču toga da li jedete brokoli ili meditirate. Postoji nešto što se zove bolest, i to ne mogu dovoljno da potcrtam. Mentalna bolest. Ozbiljna bolest. Bolest koja je zvanična. Deo medicine. I koja se leči. Kod lekara. Ozbiljnih lekara. U nekim slučajevima saveti samopomoći mogu delovati, i uvek kažem – odlično! Ali nemojte misliti da ste slabi ako vam ne pomažu nečiji saveti za privlačenje sreće. Čitate ih, a i dalje osećate razdraženost, anksioznost, nedostatnost. Čitate, primenjujete, pokušavate, borite se. I dalje se grčite, imate napade panike, ne volite da hodate među ljudima. Pokušavate da prizovete mantre. Pomišljate na samoubistvo. Dakle, postoji tačka kad ostavljate popularnu psihologiju (u bilo kom vidu, knjige, video-snimci, saveti prijatelja), jer ona to jeste – popularna, i obraćate se doktoru za pomoć.
Uzmimo za primer dijabetes. Možete da čitate o ishrani, možete se informisati o iskustvima, možete pogledati savete, ali to često nije dovoljno, morate se obratiti lekaru za pravu terapiju. I pravovremenu.
Zato je bila važna ona računica o čitanju knjiga. Nemojte dopustiti da se izgubite u tome i da ne reagujete ispravno.

Ovo možda jeste bio neki oblik pamfleta, ali u jednom cilju – samopomoći. Nadam se da ćete ga ispravno i ozbiljno shvatiti.

The post Kako nam popularna psihologija (ne) pomaže appeared first on 42 magazin.

Slovački grafički dizajner Igor Kupec patio je od anksioznosti i paničnog poremećaja. Ko god da je upoznat sa ovim poremećajem, na ovaj ili onaj način, svestan je njegove težine. U pokušaju da što preciznije definiše svoje unutrašnje stanje, grafički dizajner posegnuo je za onim što mu najbolje polazi za rukom – za dizajnom. Dizajnerskim rešenjima pokušao je da vizuelizuje neke od poremećaja.

Paranoja

Narcizam

Anoreksija

 Insomnija

Depresija

 Shizofrenija

OCD (Opsesivno-kompulsivni poremećaj)

 Bipolarni poremećaj

The post Mentalni poremećaji predstavljeni tipografijom appeared first on 42 magazin.

Životni ciklus svake osobe sastoji se od mnoštva prekretnica koje nazivamo „životnim krizama“ i koje nastanu onda kada nam se smeši trenutak promene. Polazak na faks, selidba od kuće – kriza, početak zajedničkog života sa partnerom – kriza, venčanje – kriza, rađanje deteta – kriza, dete kreće u vrtić – nova kriza, i tako dalje. U psihologiji porodice to nazivamo „životnim ciklusom porodice“, a slična terminologija koristi se i u drugim oblastima, poput životnog ciklusa kompanije, tako da je prva i najteža lekcija da razumemo da je sve deo ciklusa koji kao takav ima svoj početak i svoj kraj. Krize su neminovni deo razvoja i koliko god nam donosile neprijatnost, krize su ujedno i šansa da promenimo ono što dotad nije bilo dobro ili da podignemo na sledeći nivo nešto što je bilo zadovoljavajuće. Krize nas uče onoj Heraklitovoj da je „samo promena stalna“ i da je vreme da steknemo neke nove veštine.

Krize su neminovni deo razvoja i koliko god nam donele neprijatnost, one su ujedno i šansa da promenimo ono što nije bilo dobro ili da podignemo na sledeći nivo ono što je bilo solidno

Postoje stvari koje radimo u dvadesetim, tridesetim i četrdesetim, i nekako se zna šta koje godine donose ili bi barem trebalo da donesu. Tako znamo i da postoji nešto što se naziva „krizom srednjeg doba“ i obično nastaje na prelasku iz tridesetih u četrdesete, ali se uvek nadamo da će nas zaobići i da je rezervisana samo za neostvarene ljude i pretežno za nezrele muškarce. Jer šta vama nedostaje zbog čega biste imali krizu? Imate dobar posao, roditelji su još uvek funkcionalni, i dalje ste dovoljno vitalni da izlazite, deca su taman stasala da dobijete svoju slobodu nazad… Dakle, u čemu je problem?

Ogledalo je prvi podsetnik da su promene nastale, nekad bukvalno preko noći, kao da je moguće ostariti odjednom

Najpre bi bilo dobro da naučimo da identifikujemo problem i da uopšte shvatimo da nam je kriza pokucala na vrata. Ogledalo je prvi podsetnik da su promene nastale. I to nekad bukvalno preko noći, kao da je moguće ostariti odjednom. Sve češća potreba za promenom, nalet nove energije koja traži više izlazaka, više interakcije, više pokreta. Otkrivanje sporta kao kanala za stres i vraćanje u dobru kondiciju, promene u ishrani, želja da malo više brinemo o sebi. Uživanje u mlađem društvu, uz pokušaj da pratimo energiju istim intenzitetom, što nekada postane i otužno. Iznenadno otkrivanje privlačnosti kod dosta mlađih osoba, iako vam je to nekad bilo nezamislivo. Želja da uradite stvari koje nikad ranije niste, sa dozom rizika i izazova koji možda i prevazilazi vaše trenutne mogućnosti. Počinjete da razmišljate o smrti, sa dozom hipohondrije koja vas odjednom upoznaje sa svim lekarima u domu zdravlja. Muči vas smisao svega, vašeg života, dosadašnjih odluka, pravca i ciljeva, šta nas još čeka osim pada? Jer je ta čuvena četrdeseta neka vrsta polovine ili vrhunca, od koje očekujemo samo spuštanje.

Ta čuvena četrdeseta je neka vrsta polovine ili vrhunca, od koje očekujemo samo spuštanje

Međutim, i to je danas drugačije nego ranije. Sa pomeranjem odluka da postanemo roditelji ili zasnujemo zajednicu, sa sve zahtevnijim karijerama, menja se i period života u kome doživljavamo vrhunac. Ali kao da se teže adaptiramo na tu vrstu promene, pa nam i dalje broj 40 znači da prelazimo na „drugu stranu“. Činjenica je da su danas ljudi u pedesetoj godini i dalje vrlo vitalni, radno sposobni i linija je i dalje uzlazna. Tako da nam, recimo, uteha može biti da krizu možemo da odložimo na neko vreme. Ali pošto nas svakako čeka, jedna od važnih karakteristika prelomne faze jeste žaljenje za propuštenim i potreba da se to nadoknadi. Kao da do 40 ili 50 godina donosimo odluke zbog drugih, a onda nam kriza služi kao podsetnik da je vreme da donesemo odluke za nas same. Tu dolazimo do pozitivnog aspekta krize, pomaže nam da se kad-tad okrenemo ka sebi i sopstvenim potrebama. Ono što nas uplaši jesu suočavanje i evaluacija postignutog do tada, i to može dovesti do dva ishoda: jedan je uviđanje potrebe za promenom i prihvatanje da smo radili najbolje što smo umeli, iako nije valjalo, a drugi je osećanje zahvalnosti prema svemu što smo do tada postigli. Pomaže i razumevanje da ne možemo juriti vreme niti ići unazad, ali da možemo znatno kvalitetnije proživeti ono što nas čeka u budućnosti. Prihvatanje da se sistem vrednosti neminovno menja i da svako doba donese određeni kvalitet, ovog puta zrelost i razumevanje.

Ne možemo juriti vreme niti ići unazad, ali možemo znatno kvalitetnije proživeti ono što nas čeka u budućnosti

Da bi nam i kriza srednjeg doba bila dobro iskorišćena šansa, moramo dobro iskoristiti njen potencijal. Ne, nije u redu da imamo aferu ili nove tehnološke igračke da bismo se osetili mlađima. Zapravo uopšte nije poenta da se osetimo mlađima, već da počnemo da uživamo u onome što nam zrelost donosi. U stvarnoj slobodi koju donosi preuzimanje odgovornosti, u smanjenju straha kao direktnoj posledici sazrevanja. U tome da možda ne možemo da podnesemo mamurluk kao nekada, ali da možemo da osetimo mir za kojim smo kao mlađi stalno tragali, često izmoreni od anksioznosti i straha od budućnosti. Da možemo da postavimo sebi potpuno nove ciljeve koji idu izvan osnovnih egzistencijalnih, koji su malo više samo za nas. Da možemo ponovo da se posvetimo vezi u kojoj smo ili da pronađemo nešto novo što nam više odgovara. Da se podsetimo da je linija i dalje uzlazna i da može nastaviti da ide nagore dokle god biramo to, pa čak i kada nam neke funkcije oslabe. I da pokušamo da ostavimo iza sebe stare slike vrednosti koje forsiraju mladost kao kvalitet (iako je to jedan kratak period našeg života) i da osetimo radost zrelosti u kojoj nam je sve manje važno šta neko drugi misli, a sve bitnije kvalitetno vreme sa sobom i ljudima koje volimo. Tada možemo da prigrlimo našu krizu srednjeg doba kao odmor od očekivanja i početak stvarnog življenja.

The post PSIHOUGAO: Prešli ste 40? Da li ste rekli zbogom mladosti i ludosti? appeared first on 42 magazin.