Nakon što je 2016. održao fantastičan koncert u Kolarčevoj zadužbini, Miško Plavi Trio se 21. septembra vraća na mesto na kom je doživeo ovacije i nastupa tačno od 20.30 časova. Trio, koji u istom sastavu nastupa već devet godina, čine multiinstrumentalista Milivoje Petrović poznatiji kao Miško Plavi, najpopularniji domaći džez klavijaturista Vasil Hadžimanov i jedan od najboljih bubnjara u regionu Srđan Džoni Dunkić. Publici će uživo predstaviti album koji je regionu i kod nas izašao u aprilu 2019. pod nazivom Hiljadu osmeha (Jugoton – Croatia Records).
I to je drugi album Miško Plavi Trija, koji je stvorio autentičan muzički izraz, sublimirajući više stilova u snažno i emotivno autorsko muziciranje – kombinaciju klasične, džez i mediteranske muzike sa elementima soul, fank, rege i world music, uz upliv balkanskog folklora. Osim autorskih kompozicija, na repertoaru su im virtuozne obrade rok, soul i džez standarda.
Uoči koncerta razgovaramo sa čovekom koji je, čini se, uvek bio tu, čak i kad je bio odsutan, sarađivao sa mnogim muzičarima na domaćoj sceni, stvorio mnogo muzike u bendovima i solo, muzike za teatar i film, održao ne-zna-im-se-broj koncerata u zemlji, Japanu i svetu… Miško Plavi, sveprisutni muzički duh, odgovorio nam je i na pitanje – otkud u jednom čoveku toliko muzike i dokle misli da jezdi na novom talasu, reklo bi se cunamiju, koji ga je doneo.

Dobar dan, Miško. Krenimo s kraja ili od početka – u aprilu 2019. Miško Plavi Trio objavio je CD Hiljadu osmeha (Jugoton – Croatia Records). Recite nam nešto o tom albumu, kako je nastao i šta sve možemo da čujemo na njemu?
CD sam radio deset meseci 24 sata dnevno. Bilo je mukotrpno, ali isplatilo se – ja sam zadovoljan rezultatom, što nije baš lako postići. Inače trio u ovoj postavi postoji devet godina i jedini CD Live in Belgrade objavili smo 2012. Od tada smo imali puno koncerata i osećao sam potrebu da vernoj publici koja prati naš rad poklonim nešto novo. Stvaranje CD-a je pomogao SOKOJ, a gosti na albumu su Ana Stanić i Miroslav Tovirac. Oni će gostovati i na koncertu na Kolarcu. Žanrovski prevlađuje džez nota, ali ima različitih uticaja i CD sigurno nije samo za džez publiku.

Da li će nam stvarno doneti hiljadu osmeha, ili bar nekoliko? Zašto je važno da nam muzika lice razvuče u osmeh?
Evo, na to pitanje bih citirao gospodina Dragoljuba Matoševića, koji je napisao recenziju CD-a: „Miško Plavi Trio na ovom izdanju svira neku ’lakšu’ formu jazza, prijemčivu i onima koji baš ne preferiraju taj muzički stil, a i onima kojima jazz kola venama. Ovim izdanjem bend nas vodi svetskim muzičkim prostranstvima. Muzika je, kako netko reče, lijek od svake depresije. Ova muzika, bez dvojbe, liječi.“

Miško Plavi Trio izrastao je toliko da naši koncerti prerastaju u događaj. Svaki put, na svakom koncertu, dešava se onaj trenutak uzbuđenja kada i mi na sceni, i publika, ostajemo bez daha

Jednom ste izjavili da ste fan Vasil Hadžimanov benda, a onda dodali: „Zamislite, njegov sam fan a ujedno i sviram sa njim. Zar to nije sjajno!“ Kako ste vas trojica postali trio? Šta spaja vaše muzičke izraze i vizije?
Da, to što radi VHB i činjenica da postoji toliko dugo na sceni u ovakvoj zemlji, gde okolnosti nisu baš naklonjene takvoj visokoumnoj i vrhunskoj muzici, zaslužuje moje divljenje i puno poštovanje.
Nakon veoma uspešne turneje Miško Plavi Trija po Japanu 2008. godine, koja se zvala Serbia Passion, gde smo svirali deset koncerata u deset najvećih gradova, 2011. dobio sam poziv za novu turneju. U bendu iz 2008. svirali su Feđa Franklin i Miladin Stojković, ali 2011. bili su sprečeni, nisu mogli da idu. Morao sam da nađem novi bend. Tako sam pozvao Vasila i Džonija i usvirali smo repertoar, koncerti su već bili zakazani, no…. desio se zemljotres, cunami, nuklearna katastrofa u Fukušimi i svi kulturni događaji u Japanu su otkazani. Tako je propala naša turneja, ali ostao je bend u ovoj postavi. Sa njima dvojicom je zadovoljstvo raditi, oni su moje ideje podigli na visok nivo, uživanje je deliti binu sa njima.

 „Miško Plavi Trio na ovom izdanju svira neku ’lakšu’ formu jazza, prijemčivu i onima koji baš ne preferiraju taj muzički stil, a i onima kojima jazz kola venama. Ovim izdanjem bend nas vodi svetskim muzičkim prostranstvima. Muzika je, kako netko reče, lijek od svake depresije. Ova muzika, bez dvojbe, liječi.“

Na sceni ste se pojavili početkom osamdesetih, u jeku novog talasa, kao gitarista, basista i klavijaturista, sarađivali ste sa bendovima Via Talas, D’Boys, Piloti, Ekatarina Velika… Od vašeg prvog izdanja (Demo top 10 – kompilacija Miško Plavi – Hemija, 1980) prošlo je bezmalo 40 godina, novi talas vas je odneo daleko. Odakle vam snaga i otkud u čoveku toliko muzike?
Dobro je pitanje. I ja sam ponekad zamišljen nad njim. Ponekad se osećam istrošeno, ne mogu ni da slušam muziku, a kamoli da sviram. No, kako je solo koncert najviši nivo muziciranja, uspevam da pronađem inspiraciju, svaki put je to novi izazov. Takođe, sa Džonijem i Vasilom je, kao što sam već rekao, veliki užitak svirati. I na kraju, nakon više decenija prangijanja po električnim instrumentima, divan i moćan akustični instrument – harmonika otvorio mi je nova poglavlja, kao i mogućnost da predstavljam sebe i svoju zemlju na različitim i dalekim meridijanima. O tome mašta svaki muzičar.

Kako vam s ove vremenske distance izgleda taj plodan i buran period domaće muzike?
Da, mladost – ludost Velika zemlja, različiti narodi i kulture, divna publika, putovanja, prijatelji i lepe devojke po svim gradovima bivše Juge, nije moglo biti ništa više što mlad čovek ne bi poželeo.

Imate li neku evidenciju, možete li pobrojati sa kim ste sve i koliko puta nastupili, koliko ste koncerata održali, sa bendovima i solo? I šta je ono što vas u tom smislu emotivno i profesionalno ispunjava?
Od onih sam ljudi koji su uvek krajnje neodgovorni prema sopstvenom radu, istorijatu. Nisam vodio i ne vodim nikakvu evidenciju. U pitanju su hiljade koncerata u mnogim zemljama… Sada me najviše ispunjava što sam priznat od kolega. Mnogi poštuju to što radim i rezultate koje sam ostvario. To je zaista divan osećaj, naročito kada dolazi od ljudi kojima se lično divim, a ima ih mnogo.

Nakon više decenija prangijanja po električnim instrumentima, divan i moćan akustični instrument – harmonika otvorio mi je nova poglavlja, kao i mogućnost da predstavljam sebe i svoju zemlju na različitim i dalekim meridijanima. O tome mašta svaki muzičar

Nakon gitare, basa i klavijature, pomenuli ste da ste se vratili vašem prvom instrumentu – harmonici, koja vas je odvela daleko na Istok. Ili ste možda vi nju tamo odveli?
Kako sam već odgovorio, privukla me je lepota akustičnog instrumenta, dosta mi je bilo struje. Svirati vrhunski bilo koji instrument je veoma teško, no ipak, na toj lestvici najteže je svirati akustični instrument. Moje muzičko delovanje u Japanu unapred sam veoma precizno osmislio i pripremao se, dakle ipak sam ja nju odveo ili odneo tamo:)

Išao sam 2011, 2012. i 2013. na dobrotvorne humanitarne turneje po krajevima pogođenim cunamijem. Održao sam veliki broj koncerata po srušenim gradovima, npr,, u Macušimi, Rikuzentakati, Ksenumi, Sendaiju i drugim. Tamo je bila crvena zona, visok nivo radioaktivnog zračenja

Od 2000. izvodite solo program Music Around the World. U Japanu ste više od 200 puta nastupali u najeminentnijim koncertnim dvoranama, a u toj zemlji najpre ste svirali na ulici. Šta je vama i vašoj muzici dao Japan, a šta ste vi ostavili Japanu?
Japan je zaslužan za stvaranje moje autorske muzike, dakle oformio me je kao autora. Kada mi se otvorilo to veliko tržište, dalo mi je snagu i izazov da mogu da se posvetim pre svega osmočasovnom vežbanju mog instrumenta. Tako sam napredovao i kao izvođač i kao autor. Specijalno i činjenica da ne predstavljam samo sebe već i zemlju odakle dolazim.
Takođe, promenio me je i kao čoveka. Živeći tamo naučio sam od njih kakav treba imati odnos prema drugom čoveku, prema prirodi i prema poslu. Upravo su to kategorije koje nas razlikuju od životinja. Nažalost, ovde u Srbiji smo vrlo nisko po tom pitanju.
No, s obzirom na to da sam stalno bio na putu, stalno menjao kontinente, i to godinama, sve je to uticalo negativno na moj privatni život, brak, porodicu…

Music Around the World ili world music?
Muzikom oko sveta…. Zaista, velika je stvar kada ne morate da znate drugi jezik, a možete, zahvaljujući muzici i emocijama koje kroz nju šaljete, da stvorite veliki broj prijatelja svuda gde svirate. U Japanu imam puno prijatelja, koji su zaista oni pravi i osećam se bogatim zbog toga. Zahvaljujući njima išao sam 2011, 2012. i 2013, tri godine uzastopno, na dobrotvorne humanitarne turneje po krajevima pogođenim cunamijem. Održao sam veliki broj koncerata po srušenim gradovima, na primer, u Macušimi, Rikuzentakati, Ksenumi, Sendaiju i drugim. Tamo je bila crvena zona, visok nivo radioaktivnog zračenja. No, srce me je vodilo, moji prijatelji su bili tamo i obavestivši se o mogućim posledicama, bio sam mišljenja da mi desetodnevni boravak u toku jedne godine nije mogao mnogo nauditi.

Japan je zaslužan za stvaranje moje autorske muzike, dakle oformio me je kao autora. Promenio me je i kao čoveka. Živeći tamo naučio sam od njih kakav treba imati odnos prema drugom čoveku, prema prirodi i prema poslu. Upravo su to kategorije koje nas razlikuju od životinja

Osim što se pripremate za Kolarac, slušate li nešto posebno ovih dana?
U kolima slušam isključivo Radio Beograd 2. Puno umetničke muzike, nema reklama. Kod kuće slušam nekoliko džez radio-stanica na live streamingu.

Šta publika 21. septembra može da očekuje na Kolarcu? Hajde da pozovemo sve da dođu po dozu osmeha, sveta, Balkana, džeza, Mediterana…
Nakon devet godina rada sa dve muzičke gromade, Vasilom Hadžimanovim i Džonijem Dunkićem, Miško Plavi Trio je izrastao toliko da naši koncerti prerastaju u događaj. Svaki put, na svakom koncertu, dešava se onaj trenutak uzbuđenja kada i mi na sceni, i publika, ostajemo bez daha. To su posebni trenuci i za to vredi živeti i boriti se. Možete pogledati numere sa prošlog koncerta 2016. sa Kolarca na YouTubeu i poslušati reakcije publike.

I za kraj – koja je vaša životna mantra?
Ne tražim nikad ono što ne mogu da dobijem.

Hvala!

(Ulaznice za ovaj događaj možete kupiti na biletarnici Kolarčeve zadužbine po ceni od 1.200 i 1.500 dinara.)

The post Miško Plavi: Muzika 1.000 osmeha je lek za svaku depresiju appeared first on 42 magazin.

Za dve decenije na domaćoj muzičkoj pop sceni mnogo se toga promenilo, a jedina konstanta je Ana Stanić. Valjda zato što je kod nje jedina konstanta promena.
Zato smo je pozvali da nam objasni kako joj uspeva da uvek bude u korak i sa svetom i sa sobom. Nova i sveža.

Ana, ti si već neko vreme prisutna na sceni – koliko se ta scena promenila od momenta kada si na nju kročila?
Hvala ti na ovome – neko vreme (smeh). To „neko vreme“ je više od dvadeset godina, i kada pogledam unazad, puno toga se jeste promenilo, a ja učim da se sa tim promenama nosim. Ranije je bilo jednostavnije – jer sve je bilo fokusirano na televiziju. U tom kontekstu postojalo je puno muzičkih emisija, prostora za promociju našeg rada. Takođe, nije bilo tabloida koji su mi danas izvor stresa. Tada sam se brinula da l’ će u Huperu da me potkači čuvena muzička kolumnistkinja koja se potpisivala pseudonimom Sindi. Ona je volela da me pecne (smeh). To ne može da se poredi sa člancima koji danas izlaze u tabloidima.

Danas nemamo štampani muzički časopis.
Nemamo. Tada ih je bilo nekoliko, a rok i pop kritičari bili su dosta surovi, ali ujedno i cenjeni – zato što su uvek argumentovali svoje stavove. Oni su svojim znanjem zapravo i formirali scenu. Ta evaluacija od strane muzičkih stručnjaka je dosta značajna. Danas muzička kritika, i ako postoji, ne znam koliko je stručna. Uglavnom je objavljuju portali i a najubitačnije kritike su u stvari u komentarima čitalaca. Volela bih da je kulturna politika medijskih kuća takva da se ostavlja malo više prostora za promociju neke kvalitetne muzike, ali umesto toga stvari se obrću – muzika je podređena širokim narodnim masama. Demokratizacija medija, po mom mišljenju, i nije baš najbolja stvar. Ono što je danas bolje jesu društvene mreže – koje su odličan kanal za promociju, ali i komunikaciju sa publikom. Znaš, nekada sam dobijala pisma obožavalaca, i dalje ih čuvam u jednoj kutiji. I to je super, vrlo je romantično, ali retko kada sam zapravo stizala da na sve odgovorim. Danas sa svojom publikom komuniciram u realnom vremenu, što baš volim. Taj fidbek mi je vrlo važan, uvek ga usvajam i primenjujem u daljem radu.

Uprkos toj olakšanoj komunikaciji, meni se čini da je danas naročito teško dopreti do ljudi koji slušaju domaću pop muziku.
Pa da, jer, s jedne strane, iako je dosta ljudi aktivno na društvenim mrežama, postavlja se pitanje kako se te mreže koriste. Na Facebooku, na primer, uspevam da doprem do ljudi koje najviše zanima ono sto je vezano za moju muziku, dok, s druge strane, na Instagramu mi se čini da ljude manje zanima muzika, a više kako sam se danas obukla… ili nešto slično. Naravno, sve ja to razumem, i sama volim da se inspirišem nečijim odevanjem ili saznam kako se neko neguje, ali kada su moje mreže u pitanju, volela bih da se zna da su one, pre svega, kanali za promociju muzike.

Nekada sam se brinula da l’ će u Huperu da me potkači čuvena muzička kolumnistkinja koja se potpisivala pseudonimom Sindi

Kada smo kod promocije, nedavno si predstavila tri singla odjednom.
Odlučila sam da objavim maksi-singl Izgubljeno proleće, i da malo izađem iz te neke, recimo, ustaljenje prakse – da se objavi ili jedna pesma ili ceo album. Zadovoljna sam kako je to prošlo. Promocija pesama bila je zatvorenog tipa, u Dorćol Platzu, kada sam ih uživo izvela s bendom. Ono što mi je posebno bilo drago jeste što smo tu priliku iskoristili da, pored novinara, mojih kolega i prijatelja, dovedemo i najagilnije slušaoce koji su se prijavljivali preko društvenih mreža. Takođe, imala sam priliku da neke od pesama, osim sa bendom, izvedem uz pratnju gudačkog kvarteta Wonder Strings, u čemu sam iskreno uživala, a nadam se i svi prisutni. Taj kvartet čine zaista sjajne devojke, s kojima ću sigurno još nešto raditi.

Eto vidiš, zanimljivo mi je to što sada radiš sa gudačkim kvartetom jer, ti si, rekla bih, i poznata po tome što često sarađuješ s nekim novim i inovativnim mladim ljudima.
Jeste, ja sam među prvima sa mejnstrim scene koja je sarađivala sa Wikluh Sky-em, a zatim i Vukašinom Markovićem (IrieFM). Sada sarađujem sa Metom koji je producent i aranžer na pesmama Dužan si mi ostao i Bolesni. Ne znam, valjda je to prirodno – kada sam bila klinka, radila sam sa starijima od sebe, a sada su se stvari obrnule (smeh). Svi ti ljudi donose jedan sasvim novi kvalitet i svežinu. Uvek sam u potrazi i konstantno osluškujem s kim bih u budućnosti nešto mogla da pravim. Zanimljiva mi je pojava trepa na svetskom nivou, ali i dalje ne mogu da se odlučim da li je to samo trend ili je zapravo muzika koja će da traje.

Novi saradnici daju drugačije boje mojoj muzici

Da li planiraš još nešto s gudačkim orkestrom, to mi je jako zanimljivo?
Planiram nešto još veće – radiću u oktobru koncert sa simfonijskim orkestrom ansambla Binički. I eto, kada spominjemo već potragu za novim talentima, tražim nekog ko ume da raspiše aranžmane za puno instrumenata (smeh). Imala sam prilike da na nekim grupnim koncertima nastupam u pratnji orkestra – i tada sam osetila moć, tu neopisivu moć muzike, koja nema veze sa aktuelnim trenutkom, trendovima i hitovima, već je vanvremenska. Upravo zato sam poželela da dozvolim sebi da čujem, a ujedno da čuje i moja publika, neke od mojih pesama u tom jedinstvenom aranžmanu, s novim kvalitetom.

Kako ljudi reaguju na te, recimo, nove pristupe promociji muzike?
Danas je, čini mi se, sve dozvoljeno. Meni se to dopada. Daje mi prostora da neke svoje ideje realizujem u kratkom roku, bez opterećenja.

Danas sa svojom publikom komuniciram u realnom vremenu, što baš volim. Njihov fidbek mi je vrlo važan, uvek ga usvajam i primenjujem u daljem radu

Da li planiraš poslovne poteze unapred ili nema više potrebe za tim?
Teško mi je da odgovorim na to. Nedavno me je voditeljka neke emisije pitala – da li sam predvidela da ću toliko dugo da trajem na sceni i tada sam shvatila da ja zapravo nikada nisam imala nikakve dugoročne planove. Zadajem sebi kratkoročne ciljeve i trudim se da im pristupim s velikom ozbiljnošću kako bih izvukla maksimalan kvalitet. Šta će biti posle – nikada ne znam (smeh). Recimo da imam neki nomadski pristup radu koji se zasad ispostavio kao dobar. Opet, ne znam šta će dalje da se dogodi (smeh).

Onda, kako se sada osećaš?
Super. Osvežavam svoju muziku saradnjom s nekim pomalo neočekivanim mladim ljudima. Privikavam ih polako i na neke ozbiljnije muzičke sastave i drugačije aranžmane na mojim nastupima. Ne znam gde će me to odvesti i da li će uopšte negde da me odvede, ali nije ni važno – trenutno se radujem tim novinama.

The post Ana Stanić: Prepuštam se muzičkim inovacijama iako ne znam kuda me vode appeared first on 42 magazin.