Na ovom mestu izložila je nekoliko fotografija po svom izboru i ponešto rekla o tome kako ovim medijumom kreira sasvim emotivne i prepoznatljive vizuelne narative.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Počela si da fotografišeš i te fotografije kačila na tada popularne mreže – Flickr, Tumblr… Iako su lične, najčešće prikazuju ljude kojima si okružena, postaju li one, na neki način, depersonalizovane onda kada su viralne?
To i jeste suština, istražujem put iz ličnog u zajedničko, iz intimnog u javno, iz lirike u epiku. Preokretanje razmere na raznim nivoima – ta igra mi je oduvek bila zanimljiva. Fotkam sve što me okružuje, a onda u tome pronalazim neka opšta mesta i trudim se da ih povežem u foto-priče, koncepte, narative, čak i u klišee. Takođe, volim kad uslikam nešto iz samo meni znanih pobuda, a to nađe drugačija značenja kod posmatrača. To je ta depersonalizacija koju pominješ, a do koje izgleda dolazim upravo – personalizacijom.

Koliko se tvoj fotografski senzibilitet promenio od tog vremena pa do danas?
Promenio se pre svega u tome što sada prvo osmislim temu kojom bih se bavila, pa joj onda pristupim kao fotograf – dok je pre bio obrnut slučaj. Prvo sam fotografisala pa onda iz toga dolazila do tema. Ko zna, možda se ponovo vratim tome.

Fotografijom istražujem put iz ličnog u zajedničko, iz intimnog u javno, iz lirike u epiku

Na kojoj si društvenoj mreži (ili bilo gde na internetu) najaktivnija u smislu objavljivanja radova, serija i projekata?
Najaktivnija sam definitivno na mom Instagramu koji koristim kao neku vrstu javnog dnevnika, a na svom sajtu se malo koherentnije odnosim prema onome što radim i kačim samo završene projekte, zaokružene stvari.

Marija Strajnić, fotografisao: Marko Ajković

Da li se češće iznenadiš rezultatom kada razviješ film/ pogledaš u ekran ili unapred isplaniraš sliku koju želiš da dobiješ?
Volim da planiram, znam šta želim da vidim na slici i najčešće to i dobijem, ali definitivno je jedan od najuzbudljivijih momenata taj kad pregledam tek razvijen film. Mogu da planiram koliko hoću, ali uvek će biti iznenađenja. Zato i volim da radim sa filmom. 

Tvoj pristup fotografiji je, čini mi se, sirov – prikazuje ljude, uključujući i tebe samu, neretuširane, u emotivnim situacijama, nekad bez odeće. Često je i tvoj rođeni brat subjekt na slikama. Šta roditelji misle o tome?
Hvala, drago mi je ako ti je to utisak. Sirovost za mene znači da sam uspela da prenesem neku autentičnost tih osoba, pojava i događanja koje fotografišem. Na mojim fotografijama su zaista samo ljudi prema kojima imam neki odnos, bilo da traje od majčinog stomaka, u slučaju mog brata kog si spomenula, ili par samo par minuta, ako sam nekoga tek upoznala. Ogoljavanje pred kamerom je obaveznost, nekad to znači bez odeće, a nekad nema veze sa izgledom onoga što mi je ispred objektiva. Roditeljima valjda to nije problem :)!

Rekla bih da si i najpoznatija po portretima. Na koji način pokušavaš da fotografijom uhvatiš energiju različitih ljudi? Da li to uopšte radiš ili se, jednostavno, dogodi?
Mislim da to mora spontano. Uz blage instrukcije, haha.

Definitivno je jedan od najuzbudljivijih momenata taj kad pregledam tek razvijen film

O seriji fotografija sa Tajvana, koji si posetila u okviru Pier-2 Art rezidencije, dosta se govorilo. Iako se same fotografije, koje su opet prikazi svakodnevice, ne razlikuju previše od tvojih ostalih projekata, subjekti su stranci, nepoznanici iz druge kulture. Zašto nam je drugost često zanimljivija?
Ta drugost mi je bila jako značajna jer sam po prvi put istupila iz svoje zone komfora i fotografisala ne samo strance već i meni potpuno nepoznate ljude. Na primer za foto-seriju Made in Taiwan upadala sam bez kucanja u male radionice i fotkala maltene bez gledanja šta je ispred mene. Tek posle toga objašnjavala ljudima, kako znam i umem, da nisam potpuni manijak i da je to za projekat. Za seriju In Hiding prilazila sam desetinama motociklista na semaforu i fotografisala ih dok traje crveno svetlo.

In Hiding

Sve to je mnogo uticalo na moj pogled na intimnost kao takvu.

Ima li razlike u tvom ličnom izrazu između digitalne i analogne fotografije?
Digitalno slikam komercijalnije stvari, a svoje projekte najčešće analogno. Al’ volim da mislim da suštinski to ne menja izraz. Od sebe se teško pobegne.

Ogoljavanje pred kamerom je obaveznost – nekad to znači bez odeće, a nekad nema veze sa izgledom onoga što mi je ispred objektiva

Da li si nekada uradila projekat kojim nisi bila zadovoljna ili morala da praviš veeelike kompromise?
Jesam, to najčešće i jesu projekti kod kojih se prave kompromisi. A kompromisi su posledica nepoverenja na liniji fotograf-klijent, pa onda bude sve na pola i, naravno, da niko nije zadovoljan. Ali, na sreću, sve ređe se to dešava jer više ni ne uzimam poslove koji me ne ushićuju na nekom nivou.

Jedno kliše pitanje – nekoliko omiljenih fotografskih projekata koje si uradila i neke koje bi tek volela da ostvariš?
Pre tri meseca postala sam majka, tako da mi je trenutno sve orijentisano ka bebi, a pogotovo fotografije. Nikad nisam više slikala. Skoro sam objavila seriju Hey Mama Wolf, kojom sam zabeležila svoju trudnoću, а trenutno radim na dve serije fotografija o majčinstvu koje ću objaviti čim se budem malo naspavala! Van toga, omiljeni projekti su mi moje tri foto-knjige – Fifth Element, Lit (sa Anom Kraš) i A Chord (sa Katarinom Šoškić).

Više Marijinih fotografija, ilustracija i projekata pronađite na:
marijastrajnic.com
maj.rs
lovers.rs

The post VIRTUELNA GALERIJA: Marija Strajnić appeared first on 42 magazin.

Kako je izgledao tvoj fotografski razvoj – od hobija do karijere?
Na samom početku to je bio isključivo hobi koji je godinama tražio put od ideje do realizacije, a kada se to jednom i dogodilo, sve je išlo znatno bržim tempom. Nakon nekoliko godina dobio sam priliku da radim u dnevnim novinama kao foto-reporter (gde sam naučio mnogo toga i brzo napredovao), zatim u časopisima, a onda sam svojom voljom „pobegao“ iz te industrije i prešao u freelance svet, gde sam krčio neke druge profesionalne puteve.

Kvalitativno analogno i dalje pobeđuje, pre svega zbog procesa, a onda i zbog izgleda same fotografske slike

Kad se sve sabere, da li više fotkaš analogno ili digitalno?
Kvantitativno svakako više digitalno, ali to je pre svega uslovljeno činjenicom da od komercijalnih poslova živim, a malo je klijenata koji žele da radim analognim foto-aparatima. Cena filma danas, pa sve više i njegova (ne)dostupnost (makar kod nas) takođe utiču na ovakvo stanje stvari. Kvalitativno analogno i dalje pobeđuje, pre svega zbog procesa, a onda i zbog izgleda same fotografske slike.

Kako bi opisao svoj fotografski stil?
Ako bih morao time da se bavim, rekao bih – raznovrstan.

Član si kolektiva BelgradeRAW. Koji ti je omiljeni projekat, a da ste ga zajedno ostvarili?
Član sam foto-kolektiva Belgrade Raw od samog početka, a to je od 2009. godine. Bilo je dosta različitih aktivnosti tokom ovih godina, a meni omiljene jesu radionice koje već četiri godine radimo po gradovima u Srbiji. Pored ostalih izložbi koje smo imali, tu su i dve koje su pomerile stvari unapred kada je reč o našem bavljenju slikom, kao i pitanjima autorstva i vlasništva nad slikama. Prva je izložba live.belgraderaw, koja se desila 2015. u umetničkom prostoru U10; druga je izložba Presek stanja ove godine u Gradskoj galeriji u Požegi.

Profesionalna motivacija za ostanak ovde jeste činjenica da posla stvarno ima dovoljno za one koji hoće da rade

Poznat si po dokumentovanju svakodnevice, ali neretko naiđemo i na portrete s tvojim potpisom. Smatraš li da je za karijeru fotografa bitno da isprobava različite tehnike, motive i metode?
Smatram da je za fotografa bitno da istražuje i isprobava nove tehnike, objektive, aparate, filmove i sve drugo što mu padne na pamet. Koliko god da svako od nas ima određenu nišu u kojoj je dobar i u okviru koje voli da deluje (što je neophodno, kako zbog svog izraza tako i zbog tržišta), toliko je važno i da ne bude ograničen tim poljem delovanja, nego da pravi hrabre iskorake u svakoj ponuđenoj (čitaj stvorenoj) prilici. U tom smislu i ja neretko fotografišem nove situacije, ne toliko zbog rezultata koliko zbog procesa, koji je za mene i dalje najvažniji deo rada.

Koje programe koristiš za obradu, a koju opremu za fotkanje?
Od programa najviše koristim Adobe Lightroom i Photoshop, ali retko. Od opreme koristim dosta toga, a iako je manje bitno, izdvojio bih foto-aparat Contax G2.

Koliko god da svako od nas ima određenu nišu u kojoj je dobar i u okviru koje voli da deluje, toliko je važno i da ne bude ograničen tim poljem delovanja

Šta te motiviše da nastavljaš da fotografišeš u Srbiji (ekonomski, profesionalno, intelektualno i emotivno)?
Profesionalna motivacija za ostanak ovde jeste činjenica da posla stvarno ima dovoljno za one koji hoće da rade. Jeste teško doći do njega, ali nakon godina bavljenja fotografijom dolazi do prirodne filtracije poslova i klijenata, i to je dobra stvar. Emotivno, ostajem ovde zato što mi je mnogo bliža sredina u kojoj stvaram i smatram da mogu daleko bolje da osetim i ljude, i prostor, i trenutak. Osim toga, u Beogradu, Srbiji i Balkanu zaista ne manjka sadržaja bilo koje vrste. Kada se zasitim i kada nestane inspiracije, onda putujem negde dalje, što se trudim da radim koliko god je moguće.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Za više Nemanjinih fotki kliknite na nk.rs.

The post VIRTUELNA GALERIJA: Nemanja Knežević appeared first on 42 magazin.