Neki od njih koristili su industrijski materijal u eksperimentalnim kreativnim izletima, dok ih drugi aktivno koriste u radu. Uz tematiku kojom se njihovi radovi bave, i sam materijal predstavlja koncept sa određenim značenjem. Zanimljivo je da se posmatraču ovi radovi, iako kreirani tzv. teškim materijalima, mogu činiti fragilnim.

Milica Vučković

Milica je trenutno na doktorskim studijama na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Ona se uporno trudi da ne odustane od platna, te je nastojala da u svoj rad uvrsti neke neuobičajene materijale koji nisu svakidašnji za klasično slikarstvo.

Svuda oko nas se nalaze apstraktne kompozicije koje su se same po sebi, eto, desile

Apstraktno slikarstvo – polje u kojem trenutno obitava jeste, kako kaže, mesto gde dosta besmislenog i nasumičnog ispoljavanja nekakvog talenta može da se podvede pod umetnost. „Naročito ako se rad potpiše kao ’ulje na platnu’, pa sam zato od toga odlučila da se udaljim, uvodeći boje koje se koriste kao industrijske, boje za beton, sam beton, boje koje u sebi sadrže čestice metala koje kada se izlože vlazi oksidiraju, pa polje koje sadrži tu boju doslovno zarđa itd.“, rekla je Milica. Inspiraciju su joj predstavljale stare fasade, ono što vidi na svakom koraku dok šeta ulicom, na podu garaže koja je puna fleka od motornog ulja. „Shvatila sam da se svuda oko nas nalaze apstraktne kompozicije koje su se same po sebi, eto, desile, koje su smislenije i bolje komponovane od onih koje mi, umetnici, pokušavamo da proizvedemo slikajući.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Zato sam odlučila da uvedem upravo te elemente koje srećem u svakodnevnom životu, pokušavajući da ih nateram da im se kod mene na platnu dogodi isto to što im se dogodi napolju, tamo negde gde sam ih zatekla. Naravno, kompozicije su osmišljene, i u njih uvodim i neke regularne slikarske elemente, ali ta doza slučajnosti pri tim procesima na koje ne mogu da utičem (koliko će beton upiti ulje i u kojoj će meri boja sa metalom oksidirati) mislim da je ono što čini te kompozicije drugačijim i prirodnijim.“

Viktor Kiš

Osnivač Ciglane – Kluba ljubitelja teške industrije i jedan od osnivača Festivala Dev9t svoje skulpture izrađuje od industrijskog materijala.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kreirao je skulpture specijalno za nastup benda Prodigy na EXIT-u i smatra da mu je pojavljivanje na tom festivalu pružilo šansu da u realnom vremenu sagleda zanimljivost svog rada kroz oči savremenika. „Jedni od njih su upravo Prodigy, koji su iskreno reagovali na moju umetnost“, rekao je Viktor. Takođe, on je izlagao i na čuvenom festivalu Burning Man, što mu je potvrdilo pravac u sopstvenom istraživanju i učvrstilo filozofski stav u odlučivanju kuda i kako.

Burning Man nije nikako samo neka festivalska priča, to je slikoviti prikaz realističnosti našeg društva

„Burning Man nije nikako samo neka festivalska priča, to je slikoviti prikaz realističnosti našeg društva, kao i filozofija kojom možeš da se vodiš, a da svojim postupcima i stavovima doprineseš sopstvenom oslobađanju i pritom da vodiš računa o bližnjima i očuvanju životne sredine koja bi trebalo da bude, i jeste, jedini bog za sve ljude.“ Njegov savet mladim umetnicima je: „Slušaj druge, ali budi svoj“.

Adrijan Karavdić

Ovaj vizuelni umetnik, dizajner i istraživač živi na relaciji Beograd–Beč–Berlin. Master studije završio je na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču i na istom univerzitetu radio je kao istraživač dve godine. Tokom studija u Beču istraživački fokus mu je bila ekonomija i njeni aspekti, poput konzumerizma i sekundarne ekonomije, tako se i master tezom vezao za ovu temu i odatle mu je došla ideja da slika novcem.

Odlučio je da od novca napravi umetnički alat, odnosno da slika novcem

Proces je bio sledeći: Adrijan je topio kovanice na temperaturi od 1.350 °C uz pomoć argonske mašine za zavarivanje koja stvara plazmu koja s lakoćom topi metal; fun fact: toplota plazme je u središtu približne temperature od oko 15.000 °C.
Istopljeni centi padali su na dno, oslikavajući apstraktne obrise na betonskoj ploči. Tokom izložbe publika je imala mogućnost da doprinese procesu stvaranja umetničkog rada. Posetioci su mu tražili da topi svakakav novac različitih masa i materijala.

[See image gallery at 42magazin.rs]

„Za razliku od generalne ideje gde je umetnički rad zaštićen od publike, u mom radu gvozdeno-staklena kutija zapravo je služila da zaštiti publiku od istopljenog metala koji bi prštao na sve strane“, rekao je Adrijan. „Sve što nosim na sebi, jakna, maska, zaštita za oči, rukavice služe za industrijsku upotrebu. Svi materijali i alati su industrijski i samim tim ja sam kao perfomer, radnik koji od novca stvara nešto drugo.“ Generalna ideja za njegov rad bila je da se kovanicama od jednog, dva i pet centi vrednost podigne putem ove transformacije. Inspiraciju je crpeo iz procesa hobo nickel, kojim su beskućnici u Americi tokom Velike depresije ucrtavali stereotipe lica određenih etničkih grupa na sitan novac pretvarajući ga u talismane i prodavajući ga za više para. „Ja radim zapravo suprotno, iako slično – ja totalno difejsujem (deface) novac.“

Darko Calić

Ovaj beogradski slikar pojedine radove kreirao je u aktivnim proizvodnim industrijskim halama, kovačnicama i radionicama, a upravo pomenuti prostori predstavljaju njegov atelje.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Na platnima je slikao brisanjem nauljenih, masnih i zarđalih mašinskih sklopova, a, kako kaže, sklon je i istraživanju novih tehnika i načina na koji umetnost reaguje u živom i aktivnom industrijskom okruženju.

Sklon istraživanju novih tehnika

Do sada je samostalno izlagao u industrijskim zonama i tri puta je učestvovao na festivalu kreativnosti Dev9t. Sve Darkove radove možete pogledati ovde.

The post 4 domaća umetnika transformišu tešku industriju u fragilna dela appeared first on 42 magazin.

Neki, retki ljudi bez sumnje poseduju specijalnu vrstu magnetizma koji je, iako okom neprimetan, fascinantan i jasan. Auru, neki će reći. Upravo ti ljudi postaju glas određene generacije ili nekoliko generacija. Zbog njih se avangarde ruše i iz tih ruševina dižu se nove; ono što je nekad bilo kritikovano postaje norma, a novi umetnički oblici grade se iz ovog konflikta.

S tim na umu počinjemo priču o Marini Abramović, svetskoj i našoj najvećoj performans umetnici: ženi kontrasta – ćerki jugoslovenskih komunističkih heroja, koja je otvoreno flertovala sa religijom.

Od samih početaka njena umetnost bila je šokantna, a ona gotovo ekskomunicirana iz Jugoslavije. Uprkos tome, uporna i hrabra, Marina je na noge postavila performans kao značajnu umetničku granu, koja i te kako može biti sredstvo za prenošenje emotivnih i političkih poruka. Postala je miljenica publike, kritike i art kuratora, nezaustavljiva sila čiji je rad sve bolji i značajniji što je ona starija.

@dev9t poslednje veče i @marinaabramovicart je tu #42magazin @42loves #marinaabramovic #dev9tfestival #art

A post shared by 42 magazin (@42magazin) on Jun 23, 2018 at 12:17pm PDT

Telo kao medijum

Abramović je rođena 30. novembra 1946. u Beogradu, u Jugoslaviji. Njeni roditelji, partizanski heroji Drugog svetskog rata, u godinama koje su usledile radili su u Titovoj vladi i učili je strogim socijalističkim principima. Ipak, veći uticaj na nju imala je religiozna baka koja joj je govorila o veri, praktikovala razne rituale, a samim tim pokazivala bunt prema tadašnjem sistemu.

Performans Kuća s pogledom na okean postao je toliko popularan da se čak nalazi i u jednoj od epizoda serije Seks i grad

Godine 1965. upisuje beogradsku Akademiju likovnih umetnosti, odsek slikarstvo. Međutim, umesto platna, više ju je zanimao body art. U tom periodu počinje da otkriva mogućnosti koje podrazumeva performans, pogotovo korišćenje sopstvenog tela za istraživanje spiritualnosti, preispitivanje društvenih principa i konstrukata. Nakon što je završila postdiplomske studije na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, 1972. godine započinje seriju visceralnih performansa u kojima koristi upravo sopstveno telo kao objekat i kao medijum.

Tokom performansa Ritam 10 (1973), na primer, medotično probada nožem prostor među prstiju na ruci, često se ubada i krvari. U akciji Ritam 5 izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. zapalila je vatru oko zvezde petokrake i legla u njen centar. Tokom ove izvedbe zamalo se nije ugušila, publici je trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već je zapravo ostala bez svesti. U Ritmu 0 (1974) želela je da se suoči sa smrću. Stajala je nepokretno tokom šest sati u sobi u kojoj su nalazila još 72 objekta, od ruže do napunjenog pištolja, sugerišući publici da mogu bilo koji da iskoriste na njoj, kako god žele. Tokom ovog performansa izbila je tuča jer je jedan od posetilaca hteo da upuca Marinu, dok su ga ostali obuzdavali.

Ovakvi performansi bili su kontroverzni ne samo zbog opasnosti u koju je stavljala i sebe i publiku, već i zbog nudizma koji je postao regularan element u njenom kasnijem radu.

Ulay

Godine 1975. seli se u Amsterdam gde, samo godinu dana kasnije, započinje saradnju sa Frankom Uweom Laysiepenom (poznatijem po nadimku Ulay), nemačkim umetnikom koji je delio s njom rođendan i artistički pogled na svet.

Njihov zajednički rad pre svega je istraživao temu rodnog identiteta. Tokom danas čuvenog performansa Imopenderabilia (1977) stajali su potpuno nagi na uskom ulazu u muzej, pri čemu su posetioci morali da se „uguraju“ između njih kako bi ušli, a samim tim i morali da izaberu prema kome od njih dvoje će okrenuti leđa, a kome će gledati direktno u lice.

Marina i Ulay

Često su putovali i ta putovanja pretvarali u performanse, u umetnost. Od ’81. do ’87. na više od deset lokacija širom sveta meditirali su i govorili o važnosti i vežbanju koncentracije, fokusiranja. Čak je i kraj njihove veze i umetničkog partnerstva završen performansom – 1988. krenuli su jedno drugom peške u susret sa suprotnih krajeva Velikog kineskog zida (8.851 km), kako bi se na sredini oprostili.

POPularizacija performansa

Bez obzira na značajne performanse koje je izvodila preko 20 godina, postaje svetski priznata tek 1997, nakon što osvaja nagradu Zlatni lav za najbolju umetnicu Venecijanskog bijenala.

Njena tada nagrađena izložba Balkanski barok bila je mešavina video-instalacija i performansa, a bavila se istraživanjem kulturnog i porodičnog identiteta koji razvijamo tokom odrastanja. Pažnju publike privukla je i galerijskom instalacijom Kuća s pogledom na okean (2002) – tokom koje je živela u galeriji 12 dana dozvoljavajući publici da posmatra njenu svakodnevicu. Ovaj performans postao je toliko popularan da se čak nalazi i u jednoj od epizoda serije Seks i grad.

Bez obzira na značajne performanse koje je izvodila preko 20 godina, postaje svetski priznata tek 1997, nakon što osvaja nagradu Zlatni lav

Do 2005. godine počinje da razmišlja o nasleđu performansa kao umetničke grane, o individualcima koji svoja dela ne kače na zid, već je njihov rad živ, trenutan i neretko brzo zaboravljen. Kako bi ustoličila status performansa u svetu umetnosti, Marina u muzeju Guggenheim prezentuje Seven Easy Pieces – seriju reperformansa ili ponovo izvedenih performansa. Dva su bila njena, a pet od kolega među kojima se nalaze Bruce Nauman i Joseph Beuys.

Umetnica je prisutna

Pet godina kasnije njujorški muzej moderne umetnosti MoMA održava veliku retrospektivu Marininog rada nazvanu Umetnica je prisutna (The Artist Is Present).

Tokom ove izložbe Marina je 763 sata i 30 minuta sedela nepomično u tišini, dok su se posetioci jedan po jedan smenjivali na stolici nasuprot nje a da je ne dodiruju ili pričaju sa njom. Za vreme trajanja performansa preko puta Marine smenilo se 1.545 posetilaca, među kojima su bili Lou Reed, James Franco, Bjork, Lady Gaga… Više od 750.000 posetilaca prošlo je kroz atrijum muzeja za vreme trajanja izložbe. Bila je to najveća izložba performansa u istoriji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku.

Tokom performansa “Umetnica je prisutna”

Iako su njeni reperformansi često kritikovani kao dela koja smanjuju vrednost i originalnost prvobitnih izvedbi, doneli su čitavom umetničkom žanru validaciju, a Marini još veća priznanja – 2012. godine HBO snima dokumentarac nazvan po muzejskoj izložbi Umetnica je prisutna. Ova hronika retrospektive dokumentuje njenu psihofizičku spremnost, emotivne reakcije publike, i sve u svemu – pokazuje zbog čega je to performans neophodan današnjem društvu. Film je osvojio je nagradu Peabody za najbolje televizijsko ostvarenje u kategoriji dokumentarnog programa.

Umetničko nasleđe performansa

Nakon retrospektivne izložbe i dokumentarca, Abramović nastavlja da istražuje performans i da beleži njegovo nasleđe kroz osnivanje organizacija, škola i drugih institucija (najpoznatiji je Marina Abramović institut u državi Njujork). Pre dve godine objavila je memoare Prolazim kroz zidove (Walk Through Walls), a kod nas je ovu knjigu, u prevodu Ivana Radosavljevića, izdala kuća Samizdat.

„Volela bih umreti bez straha i ljutnje. Učiniću sve što je u mojoj moći da to i postignem.“

Posle više od četiri decenije Marina Abramović predstaviće svoja dela u rodnom Beogradu na samostalnoj izložbi – njena retrospektivna postavka Čistač biće otvorena u Muzeju savremene umetnosti u septembru 2019. i trajaće do januara 2020. godine.

The post Umetnička biografija: Marina Abramović appeared first on 42 magazin.